Video stop – Vizelj

Posle spotova za „Nosoroga“ i „Ritam mašinu“, koje možemo okarakterisati kao spotove u „kućnoj produkciji“, novi muzički video benda Vizelj odskače svojim kvalitetom, kako na vizuelnom, tako i na sadržajnom planu. Dok su pomenuti spotovi za numere sa njihovog albuma „Naj Bolji“ imali pomalo komičan efekat, što je bilo u skaldu sa atmosferom albuma, muzički video za novu pesmu „Pustinja“ donosi jednu znatno mračniju priču koja nas uvlači u sebe svojom filmičnošću, pa time muzika samo dobija na snazi, jer izgleda kao da je video izronio iz muzike, a ne kao da je samo prilepljen na audio traku.

​

Iako sam prilično strog prema upotrebi golog ženskog tela u spotovima, u „Pustinji“ nijednog trenutka nisam osetio da su želeli da mi podvale nekakvim eksplicitnim scenama zbog kojih bih ga možda ponovo pogledao. Ne, uloga Ane Mandić nije tu kao deo scenografije, već suštinski element priče. Ona je ta čije njihanje dopunjava vožnju pesme. Ona je ta koja svojim mačijim pokretima dočarava stihove. Ona je ta oko koje se vrte njih trojica, pa u ovom šestominutnom spotu (5:59 da budemo precizni), u tarantinovskom fazonu ništa nije potpuno jasno i zasigurno, a to je, pored odlične muzike, povod da se vraćate spotu i da ga gledate iznova. Iako je pesma prilično duga, spot nijednog trenutka ne postaje jednoličan. Hronologija se meša u scenama, a upravo je u tom nelineranom narativu kvalitet ovog spota. Nataša Pantić, montažerka spota, i Staša Bukumirović, režiserka i snimateljka, uspele su da izvuku sav potencijal iz muzike i ostvare savršen spoj između emocije koju ona prenosi i video sadržaja koji je dočarava.

Spot je pun momenata koji su za pamćenje, ali onaj u kojem momci iz Vizelja pokorno rade sklekove pred bosim nogama devojke koja puši cigaru, dok glas peva „provozaj me krug kroz pustinju“, to je jedna od onih scena koja je toliko upečatljiva da poželite da je doživite, baš uz istu muziku.

​Vizelj muzičkim videom za pesmu „Pustinja“ jasno poručuje da se trio mašina nije ugasila i da najbolje tek sledi.

Autor teksta: Andrea Kane