The Matrix Resurrections – nastavak koji to nije

D.
Kontaktirajte nas na redakcija@musicpocket.org

podeli

popularno

Nisu bioskopski projektori stigli ni da se ohlade od premijernih prikazivanja četvrtog nastavka Matrixa, a na internetu se već množe negativni prikazi filma. Čak i poslovično blagonakloni kritičari Guardiana, pogotovo prema skupim komercijalnim hitovima, ovaj put nisu imali srca da lažu. Film je u Guardianu dobio dve od pet zvezdica, a autor prikaza potrudio se da čitalac shvati da su i te dve poklonjene. Može li se „The Matrix: Resurrections“ ipak nekako izbaviti od loših ocena? Ruku na srce, teško. Ali, ako je čitalac strasni ljubitelj romantičnih komedija (s naglaskom na romantici u datoj sintagmi, jer su komične scene u filmu mahom nenamerne), onda neka pogleda novi Matrix i strpi se do samoga kraja kada će u vidu žanrovski neminovnog srećnog kraja (mislim dakle na romkom) uslediti nagrada za uloženi trud.

Jedino što „Resurrections“ („Uskrsnuća“) nije zamišljen kao romantična komedija nego je trebalo da bude tvrdi sf. Što delimično i jeste, u meri u kojoj se u filmu ređaju pastiši na dobro poznate scene iz prethodnih delova tetralogije. Jedino što nije baš jasna funkcija ovih ponavljanja u novom nastavku priče: ako je publiku pastišima trebalo podsetiti na ranije scene, to je onda čisti višak: publika će, računaju producenti, u bioskop zapravo i ići zato što se tih prošlih scena odlično seća. U narativnom smislu, pak, sva ta ponavljanja slabo su povezana, više liče na album sa (pokretnim) slikama nego na pripovednu celinu, pa umesto da budu pogon priče, usporavaju je i čine dosadnom. Istina, nije nezanimljivo videti nove glumce kao stare karaktere u jednom davno već snimljenim kadrovima, samo što to samo po sebi nije dovoljno za filmski užitak.

Trio scenarista, u kome se našao i domaćoj čitalačkoj publici već dugo dobro poznati Aleksandar Hemon, pored Davida Mitchella i Lane Wachowski, koja je i režirala film, mučio se, reklo bi se, da pronađe ključ za novu priču. Kad kažem ključ, ne mislim samo na jezgro zapleta, nego i uopšte na razloge da se – sa dva nova nastavka iz 2003. očito zaključenoj – trilogiji doda novi nastavak. Kritika već sudi da je novi nastavak napravljen isključivo zbog novca. Ali, ako je i zbog toga, novac se ipak ne može uzeti baš ni za šta. Kritičari pak odgovaraju – gledaoci će iz nostalgije otići da pogledaju „Resurrections“ i, kako to obično biva kada se u bioskop ode iz pogrešnih razloga, razočaraće se. Troje scenarista ipak se potrudilo da ponudi nešto više od samog podsećanja. Ali, kao da se nisu dogovorili šta tačno.

Film se praktično raslojava u tri manje-više nezavisne ravni. U jednoj se hoće biti duhovit i autorefleksivan, pa se tematizuje nalog producenata da se zbog zarade mora napraviti novi nastavak komercijalno uspešnog filmskog niza. Ovaj metafikcionalni element priče je najslabiji. O njemu se praktično nema šta reći. To liči na neiskreno izvinjenje što je film uopšte napravljen, a trebalo je kao da bude duhovito i još da zavrti priču na prožimanju fikcije i realnosti izvan filma. Niti ima smisla, niti je smešno. Zapravo je otužno. Ostareli Keanu Reeves (dok mu se godine uopšte ne vide recimo u odličnom aktuelnom serijalu „John Wick“) ponovo kao Thomas A. Anderson (odnosno Neo) zaista izgleda ne samo oronulo, nego i kao da se pita – nije valjda da me ovako starog zbog ovih gluposti ponovo teraju da se lomatam.

Druga ravan je nešto zanimljivija, ali ne zbog dovitljivosti nego zbog, sva je prilika, nenamernih istorijskih paralela i referenci. U toj ravni se scenaristi poigravaju motivom priče u priči. Stvar više nije u tome da su ljudi zarobljeni u svetu Matrixa, već se čitav Matrix – i kao svet i kao događaji u njemu – predstavlja kao kompjuterska igra, a igrači (zajedno s publikom) onda treba da razluče šta je svet igre a šta stvarni svet u okviru filmske priče. Ni ovaj element zapleta nije elaboriran i brzo je zanemaren kao uostalom i onaj metafikcionalni. Ali, pominjanjem kapitalističkog izrabljivanja i namernog medijskog otupljivanja velikog broja ljudi, čemu kompjuterske igre, kaže se u filmu, inače služe, kao da scenaristi prizivaju jedan drugi film koji je sve ove teme sklopio u čvrstu priču i elaborirao ih u meri do koje nije dobacio nijedan deo Matrixa, a pogotovo ne dobacuje „Resurrections“. Reč je, naravno, o filmu Davida Cronenberga „eXistenZ“.

Cronenbergov film je u bioskope ušao 1999, kada i prvi „The Matrix“. Sa Jennifer Jason Leigh i Judom Lawom u glavnim ulogama, film je imao sve kvalitete da napravi ozbiljan uspeh. Ali je, za razliku od „The Matrix“, u bioskopima propao. S vremenom je sticao status izvanrednog dela, ali nije prišao ni blizu ni prvom Matrixu ni nastavcima. Zapravo, malo ko se danas seća tog Cronenbergovog filma i pominje ga. A da se sećaju, gledaoci bi se pitali zašto neko posle dve decenije pravi rimejk Cronenbergovog filma a pod naslovom Matrixa.

Tako prvi sat „Resurrections“ odlazi na neuspele pokušaja da se pokrene narativni pogon filma. A onda, iznebuha, dobijamo ljubavnu priču. Čitav žanrovski instrumentarij i atraktivne kulise sf-a postaju tako tek alegorija za peripetije u jednom (stvarno) dirljivom ljubavnom zapletu. A moglo je i bez tog sf vatrometa. Šta god ljudi o njemu mislili, Keanu Reeves je veliki glumac. Ko ne veruje, neka se strpi do scene u novom Matrixu, kada Anderson/Neo ugleda (ponovo) Trinity/Tiffany. Kao što nije krila Reevesove godine, Lana Wachowski je pogledu publike izložila i ispijeno lice Carrie-Anne Moss. Ali, pred tim licem Neo drhti od ljubavi kao tinejdžer. Od tog trenutka nadalje, gledamo isključivo ljubavnu priču. Tuča, pucnjava i eksplozije odlaze u drugi plan. A priča konačno nalazi sidrište u jednostavnom pitanju – hoće li ljubav dvoje sredovečnih pustolova odneti pobedu nad… Zaista, nad čim?

I tu se svet tetralogije raspada u paramparčad. Sva sila tumačenja prvobitne trilogije – izložena inače podsmehu scenarista u ovom četvrtom delu – pada u vodu, jer se iz perspektive poslednjeg dela sve to sad gleda i čita samo kao alegorija o preprekama koje se moraju savladati da bi dvoje zaljubljenih bilo zajedno. Jeste, preko svake mere je banalno. Ono što je nekada, u prvobitnoj trilogiji, bilo spasavanje sveta, recimo, iz kandži korporativnog kapitalizma, svelo se sada, u četvrtom nastavku, na navijanje da dve osobe u svom zrelom dobu obnove svoju mladalačku strast i ljubav. Ima žanrova koji se mogu nositi s tom banalnošću. Sf svakako nije jedan od njih. Ali, da ponovim, za ljubitelje romantičnih

FotoPromo
- Advertisement -

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

spot_img
Reklama

Aktuelno

Koncert EVA BRAUN 14. februara 2022. u 21:00 // Dom omladine Beograda

Dom omladine predstavlja koncert jedne od najvažnijih domaćih pop-rok grupa u poslednjih 30 godina!Prefinjena melodična muzika i poetski tekstovi...
Reklama
musicpocket