“Iskreno, ne volim da čitam svoje knjige. Verovatno se slično osećaju nekad glumci i režiseri da ne gledaju svoje filmove”
Poznati španski književnik Manuel Vilas i spisateljica i prevoditeljka Mersedes Sebrijan imali su nedavno razgovor u Institutu Servantes u Beogradu, na prvim Susretima pod nazivom “BESPA” na temu prevođenja.
Dvodnevni skup podrazumevao je šest razgovora između književnika i prevodilaca, sa ciljem da se publici približi autorski i podjednako prevodilački rad.
Manuel Vilas je španski pisac proze, pesnik, esejista, autor zbirki kratkih priča i istaknuti romanopisac.
Kod nas je veoma poznat po književnom fenomenu – autobiografskom romanu “Ordesa” (2018), preveden na 20 jezika, koji je beogradska izdavačka kuća “Laguna” objavila 2021. godine.
Delo je osvojilo prestižnu nagradu “Femina” za stranu knjigu 2019. godine, a kritika je zabeležila da je ovaj svetski bestseler – neodoljiva priča o ljubavi, gubitku i uspomenama.
Pisac smatra da pre 20 godina ne bi razumeo svoja dela da ih sada čita, na šta ga je podsetila Mersedes Sabrijan, i on se sa svojim stavom složio, jer smatra da je “ljudsko biće jedan sklop različitih identiteta koji se kombinuju sa raznolikim životnim iskustvima”.
“Sigurno bih pre 20 godina rekao sebi iz ovog vremena – “ko je uopšte ovaj starac skroz odvojen od sveta”, a da sretnem sada sebe ili moju verziju pre 20 godina, rekao bih – “ma šta priča ovaj mladić, šta on uopšte zna”. Mislim da je danas potrebno da čovek na svakoj sledećoj deceniji, kada napuni 30, 40, 50, 60 godina, ima različita imena. Nikada ne možemo upoznati stariju i mladju verziju sebe”, rekao je Vilas, rođen u manjem španskom mestu Barbastro. On je dodao da ako sada piše na sasvim drugačiji način nego pre dve decenije, to samo znači da mu je “život doneo neke sasvim nove poruke”.
Ovaj pripovedač i pesnik objavio je zapažene zbirke poezije “Nebo”, “Vrućina”, “Potonuće”, “Ljubav”, knjigu pripovedaka “700 miliona nosoroga”, romane – “Španija”, “Naš duh”, “Besmrtnici”, i poslednji je bio “Alegrija” (2019), ali i knjige “Sreća”, “Poljupci”, i druge.
Književnica Mersedes Sebrijan je istrakla da je ovaj susret pisaca neverovatan dogadjaj kao idealna prilika da se spajaju kulture i primetila da je Vilas poeziju i prozu objavljivao u početku kao eksperimentalna književna dela za neke nezavisne izdavačke kuće.
“Iskreno, ne volim da čitam svoje knjige. Verovatno se slično osećaju nekad glumci i režiseri da ne gledaju svoje filmove”, naveo je pisac Vilas, čiji je poslednji roman “Alegrija” bio u finalu prestižne nagrade “Premio Planeta”.
“Recimo, roman “Ordesa” sam završio krajem 2017. godine i od tada ga nisam više pročitao, a znam i zašto. Da sam nastavio da se vraćam tom romanu, siguran sam da bih iznova u njemu nešto menjao, neke reči ili rečenice ne bi mi se svidele, i onda bi to sve potrajalo. Svi mi pisci želimo neku perfekciju, koja zapravo ne postoji. Uvek bismo našli neku grešku i sve doradili”, govorio je pisac.
Španski nagradjivani književnik se često vraćao remek delu “Don Kihot” (dva dela – 1605. i 1615.) čuvenog Miguela de Servantesa (1547-1616), za koji je rekao da ima hiljadu grešaka, neki smatraju i da nije dobar roman, ali je po njemu perfektan i fenomenalan u svim svojim manama.
Vilas je podvukao da je Servantesov roman o junaku Perseju, punog naziva “Putovanje Perseja i Sigismunde”, objavljen 1616. posthumno, zapravo “pravi savršen roman koji poštuje u potpunosti sva literarna pravila”.
Kritičari su autobiografski roman “Ordesa” nazvali „umetničko delo koje uspavljuje bol“.
“Nakon smrti majke 2014. godine, počeo sam da pišem roman “Ordesa”. U to vreme se desio i moj razvod, tako da sam na taj način doživeo da kažem zbogom dvema porodicama – u jednoj sam bio sin, a u drugoj muž i otac. Rekli su za moju “Ordesu” da je “supermarket osećanja”, primetio je Vilas.
Pisac i pesnik je otkrio da posle smrti svoje majke nije mogao sa bratom da pronadje njene fotografije u kući, koju su morali da srede i izbace suvišno, jer je znao njen stav da nije želela da se slika.
“Moja majka je smatrala da na fotografijama nikada nije ispadala lepo, odnosno da nijednom u objektivu aparata nije mogla da se dostigne njena unutrašnja lepota. Tako da nismo mogli da pronadjemo njene slike sa venčanja, gotovo ništa, tek smo neke fotografije dobili sa drugih strana, od naših rodjaka”, opisivao je autor okolnosti oko stavova svoje majke i njenog večnog odlaska.
“Moć i snaga književnosti je da izbalansira klasne razlike na osnovu mašte, i ekonomska strana je veoma jeftina: nije vam potrebno mnogo da uživate u knjigama. Jedno celo leto možete čitati samo “Rat i mir” od Tolstoja, kupiti neko antikvarno delo, i dalje nemate troškove”, ocenio je Vilas i smatrao da je i muzika jedna posebna umetnost koju on intimno veoma voli, jer ima snažnu moć uvek i svuda.
Španski pisac i predavač na Univerzitetu Ajova (SAD), ispričao je jednu anegdotu, zapravo više neobičnu situaciju sudbine, gde je pomogao jednom momku da ujedini svoju porodicu.
U romanu “Ordesa” čovek na životnoj raskrsnici razmišlja o rodnom mestu, gde su mu roditelji nedavno preminuli, upravo na severu Španije, gradiću po imenu Ordesa, mestu punom planina.
Pisac je pomislio da je njegovo duševno stanje neodređena uspomena na taj prostor.
Priseća se svega što je jednom bilo živo, a više nije: svojih roditelja, Španije 60-tih i 70-tih godina prošlog veka, svog bivšeg braka, pijanstava i neverstava koja su ga doveli do razvoda, odnosa sa sinovima. Istražujući svoj identitet, on se pita: šta je čovek bez braka ili bez roditelja, šta je čovek kad se suoči sam sa uspomenama?
Upravo te teme su obožavaoca njegovih dela rasplakale kada je pročitao roman “Ordesa”, i taj mladić na potpisivanju knjiga nije umeo da odgovori na autorovo pitanje kome da posveti tek kupljenu knjigu.
“Samo je plakao kad god sam postavio pitanje kome da napišem posvetu, i tek dosta kasnije tokom noći mi se poverio da su njegova majka i sestra u velikoj svadji. I moj roman je učinio da se njih dve pomire, što je stvarno dragoceno”, zaključio je španski pisac Manuel Vilas u susretima “BESPA”.
Rastrzan mislima, autor odlučuje da piše. Sledi smela hronika njegovog detinjstva i bespoštedni prikaz životnih iskušenja, neuspeha i trijumfa, arhiva uspomena bez laži i utehe o životu u jednom vremenu, uspomena na porodicu skromnog porekla osuđenu da ulaže velike napore a ubira retke plodove.
Nagrađivani španski pesnik i romanopisac Manuel Vilas priča o svemu što nas podseća da smo ranjiva bića, o potrebi da ustanemo i produžimo dalje kad nam se čini da je to nemoguće, kad su gotovo sve spone koje su nas povezivale sa drugima nestale ili smo ih mi pokidali.
Spisateljica i prevodilac Sebrijan je analizirala romaneskno književno delo svog kolege Vilasa koga poznaje 18 godina i primetila da on piše o lokalnim stvarima i temama, ali se one mogu povezati sa ljudima na svim meridijanima, toliko su te priče univerzalne, iako duboko lične i emotivne.
Ona je takodje istakla da njen prijatelj piše o mestu Saragosa, ruralnoj sredini izmedju velikih španskih gradova, svetskih metropola – Madrid i Barselona.
Mersedes Sebrian je rođena upravo u Madridu, piše prozu, novinske eseje i poeziju, i prevodi sa engleskog i francuskog, a njen književni svet ispituje uglavnom emotivne veze koje ljudi razvijaju sa predmetima.
Ona je podsetila da je boravila više puta u Beogradu i Srbiji, bila je 2017. godine gost Kuće za pisce književnog festivala “Krokodil” kao 54. rezidentkinja u domu, koja je sa drugim piscima boravila i pisala novo delo mesec dana, prema zamisli tog projekta.
Na Univerzitetu u Kragujevcu te godine održala je radionicu na temu pisanja putopisa, u Novom Sadu je gostovala u Crnoj kući i klubu “CK13!”, dok je u beogradskom Institutu Servantes 2017. učestvovala u programu ,,Don Kihot Multilingve: Javno čitanje Don Kihota”, gde je zajedno sa još 100 pisaca, čitala Servantesovo remek delo, svako na svom jeziku.
Književno stvaralaštvo Mersedes je započela 2004. godine, poznata je po romanu “Pravi ukus”, koji je objavila u junu 2014. za izdavačku kuću “Penguin-Random House Spain”.
Aktivno piše za novine i časopise, objavila je i antologiju madridskih tekstova, a završila je master studije iz španskih i latinskoameričkih studija na Birkbeku (Univerzitet u Londonu) i Univerziteta u Pensilvaniji (SAD).
Mersedes Sebrijan kao pisac, boravila je u Fondaciji Santa Maddalena, a dolazi u Institut Servantes zahvaljujući španskoj agenciji za kulturnu aktivnost “Acción Cultural Española”.
Bila je stipendistkinja u Residencia de Estudiantes de Madrid, u Španskoj akademiji u Rimu, kao i na rezidencijama za pisce u fondaciji Civitella Ranieri (Italija) i u Fondazione Santa Maddalena (Italija).
Na ovom skupu tokom dva dana drugi autori, prevodioci i izdavači iz Srbije i Španije, imali su programe u Institutu Servantes na prvim Susretima “BESPA” na temu prevođenja.
Udruženje Balcanismos, uz podršku Ambasade Španije, ovog jula organizuje dvodnevne susrete BESPA namenjene prevodiocima (književnim i simultanim), urednicima i piscima iz obe zemlje u cilju razmene profesionalnih i umetničkih iskustava.
Događaj se sastoji iz četiri radionice, namenjene stručnoj javnosti, koje imaju cilj tehničko unapređenje u oblasti prevođenja, kao i pružanje podrške inicijativama izdavača dve zemlje – Srbije i Španije, zbog boljeg upoznavanja sa pozicijom španske i latinoameričke književnosti.
Ivan Makragić