Stefan Milenković i Simfonijski orkestar RTS-a održali novogodišnji koncert na Kolarcu (23.12.)

Remek dela klasične muzike za rasprodati nastup virtuoza na violini

BEOGRAD, 24. decembra – Čuveni violinista Stefan Milenković i Simfonijski orkestar RTS-a održali su sinoć (23.12.) veoma uspešan novogodišnji koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine uz kompozicije autora klasike – Petra Iljiča Čajkovskog i Kamija Sen-Sansa.

Na samom početku večeri, ispred velikog orkestra podsetili su da je tog dana u Beogradu u 53. godini iznenada preminuo Stanko Jovanović, stalni dirigent Simfonijskog orkestra Radio-televizije Srbije.

U bogatoj umetničkoj karijeri sarađivao je i sa drugim ansamblima Muzičke produkcije RTS-a, i dobitnik je mnogih nagrada i priznanja, te je minutom ćutanja održana pošta preminulom umetniku.

Muzičko veče je bilo podeljeno u dva čina, zapravo dva posebna fragmenta koja su činila veću celinu ispunjenu bezvremenskom čarolijom virtuoza na violini i umećem uigranog ansambla.

Scena je bila ukrašena cvećem koje se prostiralo duž poda bine, ali i na galeriji, kao prazničko raspoloženje i uvod u neku bolju novu godinu.

Sam pogled na toliko članova Simfonijskog orkestra već je bilo dovoljno da publika oseti da prisustvuje budućem spektaklu, iako nijedan ton nije još uvek odsviran.

Simfonijski orkestar RTS, nastao davne 1937. godine, danas je moderni bend, koji deluje u okviru Muzičke produkcije RTS, i prati svetske tendencije u interpretaciji muzike.

Njihov repertoar obuhvata značajna simfonijska, koncertna i vokalno-instrumentalna dela domaće i inostrane kulturne baštine, kao i muziku popularnih žanrova.

Aktivno je orkestar prisutan na koncertnim salama i halama, festivalima, u medijima i u okviru značajnih društvenih događaja, gde se pozicionirao kao prestižni izvođački aparat spreman za najviše umetničke domete.

Repertoar prve celine koncerta je činila kompozicija „Simfonija br. 3” francuskog umetnika Kamija Sen-Sansa (1835-1921), poznata i kao „Orguljska simfonija”.

Remek delo “Simfonija br. 3, c-moll, op. 78” nastala je 1886. godine i sastoji se iz sedam kraćih stavova, sa različitim prelazima, odnosno sama dinamika je neujednačena: kreće lagano, tiho, onda naglo odlazi u snažne, uraganske melodije, da bi se vratila ponovo u mirnije vode.

Dirigent je bio svakako Bojan Suđić, jedan od najtraženijih umetnika na ovim prostorima, koji radi izuzetno velike projekte i ansamble, i uvek se unese teatralno u izvođenja koncerata.

Orkestar pod njegovom dirigentskom supervizijom je hrabro izneo ovaj školski čas jedinstvenog koncerta koji je publiku zapravo pripremao za glavni program koji će tek uslediti.

Specijalan gost na ovom koncertu bio je vrhunski orguljaš Zoltan Borbelj, koji je od publike dobio poseban aplauz.

Kamij Sen-Sans je prvu kompoziciju za klavir objavio još 1839, a sa svega 10 godina je održao svoj prvi nastup – „Koncert za klavir br. 15″ od Mocarta, delovi od Baha, Hendla, a tada je izjavio da želi jednu od Betovenovih sonata da odsvira napamet, bez gledanja u note pred sobom.

Sa 16 godina objavio je svoju prvu simfoniju, onda i drugu (1853), i treću (1886), kao i čuveno delo “Karneval životinja”.

Ipak, francuski kompozitor je 1908. godine ušao u istoriju kao autor primenjene muzike, tačnije filmske kompozicije za ostvarenje “Ubistvo vojvode od Gisea”.
Premda je u pitanju nemi film, njegova muzika je izvođena uživo od orkestra ili preko gramofona kao prava tema sinhronizovana sa radnjom kinematografskog dela.

Zanimljivo je da je u skoro svim kamernim delima umetnik koristio klavir, i tek je sa gudačkim kvartetima – opusi 112 i 153 krajem 19. veka počeo da izuzima klavir iz sastava.

Osim veličanstvenog dela “Orguljska simfonija” koja je ove noći predstavljena, a posvećena je mađarskom kolegi Francu Listu (preminuo je dva meseca posle svetske premijere), Sen-Sans je iznedrio još značajnih dela: Četvrti i Treći violinski koncert, vrhunska opera “Samson i Dalila”, prva violinska i čelo sonata, Varijacije na Betovenovu temu, i nije krio naklonost prema kamernoj muzici.

Drugi čin koncerta na Kolarcu je u suštini glavno “jelo” nakon ovog prologa kao “predjela”, jer na scenu stupa proslavljeni violinista Stefan Milenković, ambasador srpske kulture u svetu i jedan od najznačajnijih umetnika ikada u našoj zemlji.

Uvek nasmejan, veseo, kao neki večiti dečak, gospodski obučen u neko crno odelo sa štraftama koja lični na futuristički dizajn, prepustio se odmah muziciranju kompleksnog remek dela “Koncert za violinu i orkestar u D-duru, op. 35” P. I. Čajkovskog (1840 – 1893).

Kompozicija je tako koncipirana, da Simfonijski orkestar jedno vreme svira, dok se solista – Stefan priprema, i onda krene da proizvodi jedinstveni zvuk njegova magična originalna violina iz 1783. godine, graditelja Đovanija Batiste Gvadanjinija.

Tako je putovanje kroz pet stavova (“Allegro moderato”, “Canzonetta”, “Andante”, “Finale” i “Allegro vivacissimo”) počelo na radost ljubitelja klasične muzike, lika i dela Stefana Milenkovića.

Naizmenično, kako to kompozicija zahteva u svojim zakonitostima, solista na violini se uključuje kada mu je vreme, nije stalno utisnut u sviranje, a onda kada on dominira i preuzme vođstvo, orkestar se ili utiša ili kompletno utihne.

Uvek kada se posmatra koncert Milenkovića, deluje da sve realizuje lako i da bi svako možda i mogao uz malo truda da muzicira kao on, ali naravno to je ozbiljna varka.
Retko talentovani izvođač, jednostavno savršen u svom nastupu, prolazio je kroz nekada teško prohodne tonove tih pet stavova velikog ruskog kompozitora poznog romantizma.


Čajkovski je koncert napisao 1878. u Švajcarskoj i to je njegov jedini koncert za violinu i orkestar, a onda je violinista Leopold Damroš 1879. godine u Njujorku izveo premijeru verzije za violinu i klavir. Premijera sa orkestrom je izvedena je 1881. u Beču, kada je violinista bio Adolf Brodski, a dirigent Hans Rihter. Ipak, muzička stručna javnost ovom delu nije bila nimalo naklonjena.

Uticajni kritičar Eduard Hanslik (1825-1904.) je napisao nakon premijere da je Koncert za violinu i orkestar „dug i pretenciozan“, „para uši“ i „violina nije svirana nego je prebijena namrtvo“.
Ali, loše kritike nisu nimalo naudile Koncertu, jer se on nezaustavljivo izvodi širom planete već skoro čitav vek i po.

Nakon studija muzike na Konzervatoriju u Sankt Peterburgu, Čajkovski se bavio predavanjima, pisanjem udžbenika, kritikom i intenzivnim komponovanjem. materijalno zbrinut zahvaljujući meceni Nadeždi fon Mek, putovao je Evropom pišući muziku i nastupajući kao dirigent na izvođenjima svojih dela. imao i turneju po Americi.

Opus Čajkovskog obuhvata sve muzičke vrste, ali najčešće se izvode ova njegova dela: tri baleta (Krcko Oraščić, Labudovo jezero, Uspavana lepotica), tri od ukupno sedam simfonija, dva od četiri koncerta (Koncert za klavir i orkestar u b-molu i Koncert za violinu i orkestar u D-duru), dve od deset opera (Evgenije Onjegin i Pikova dama), a napisao je preko 100 solo pesama, kao i veća vokalna dela (kantate, horove, liturgije), scensku i kamernu muziku.

Stefan Milenković je hrabro i odvažno izneo ceo koncert i ubedljivo dominirao, što je i očekivano, skoncentrisan, posvećen, predan zahtevnom delu iz pet manjih fragmenata koji su bili ozbiljan zalogaj skoro 40 efektnih minuta.

Aplauz je bio toliko ogroman i snažan kroz celu veliku salu, da je Milenković odmah odlučio da pokloni publici ne jedan, već dva sadržajna bisa.

“Hvala vam puno što ste večeras došli ovde, mnogo mi znači. Uvek sa posebnim emocijama nastupam u ovom prostoru”, prvi put se na bisu obratio solista publici i otkrio da će sada izvesti Svitu br. 3 “Alemanda” od Johana Sebastijana Baha.
Potpuno sam, bez učešća Simfonijskog orkestra, Milenković je briljirao na kratkom izvođenju te svite, i onda je novi aplauz zapravo podrazumevao i novi bis.

Na scenu je izašao dirigent Bojan Suđić i bilo je jasno da publiku čeka još prijatnog sadržaja.
“Dok ne krenemo sa još jednom kompozicijom, želimo vam svi zajedno sa bine srećniju, lepšu, bolju i zdraviju novu godinu”, nadahnuto je rekao dirigent i predočio da sledi još jedno delo iz bogatog opusa Kamija Sen-Sansa.

Tokom obraćanja publici, dok je Suđić pričao, Stefan je izveo nešto veoma komično, na svaku reč dirigenta, odsvirao je poneki ton na violini, ali ne sa namerom da prekida kolegu, već da isproba i malo podmaže instrument, koji mu se učinio da ne funkcioniše.

Kako se zbunio Suđić, Milenković je onda prestao da isprobava, i samo kratko na simpatičan i šarmantan način rekao – “Sviramo svakako, samo da vidimo da li moja violina hoće, nešto se predomišlja”, što je izazvalo smeh u sali.

Nakon sledećeg maestralnog izvođenja produženog spektakla – Stefana Milenkovića i celog ansambla, koncert od puna dva sata je bio briljantno završen.

Solista, orkestar, dirigent, svi očigledno zadovoljni, kao i publika koja je minutama aplaudirala oduševljeno, emotivno i ispunjeno.

Možda je nedostajalo da Stefan sve vreme bude prisutan na koncertu u celovečernjem formatu, jer je ovde odigrao ulogu od druge polovine.
Ali, u poslednjem periodu često na taj način nastupa, što se pod identičnim ključem pokazalo na koncertu u Botaničkoj bašti sa kamernim orkestrom “Muzikon” i u Novom Sadu na spektaklu tokom festivala “Kaleidoskop kulture” uz Vojvođanski simfonijski orkestar.

U novoj 2022. godini, Milenkovića čega i koncert 9. januara na otvorenom u Zrenjaninu sa njihovim orkestrom.


Ivan Makragić

TANJUG / Music Pocket