Izazovna tetralogija velikog Betovena

Zaista je fascinantno uvek videti krcatu i rasprodatu veliku salu Kolarčeve zadužbine, i to zbog vrhunske klasične muzike i neprikosnovenog ruskog pijaniste Jevgenija Kisina! Te privlačne umetničke noći (ponedeljak, 11.11.) Kisin je po četvrti put nastupio u Beogradu, i uvek se za njegove koncerte sa nimalo simboličnim cenama, traži karta više! Ljudi stoje sa strane, na balkonu, parteru, a posebno je dodatni komplet ulaznica pušten u prodaju i za vernu publiku koja sedi na samoj sceni, ispred i iza umetnika. Kisin nema tremu pred tolikim auditorijumom koji mu sedi i skoro diše za vratom na pozornici, čak je i njegova želja bila da se realizuje raspored publike i na ovaj, blizak način. 
U okviru ciklusa “Kolarac tvoj svet muzike” uorganizaciji Centra za muziku uz podršku MTS-a,u susret godini obeležavanja 250 godina od rođenja Ludviga van Betovena, Kisin je beogradskoj publici predstavio odabrana dela ovog kompozitora, i to veoma ambiciozan izbor od četiri zasebna poglavlja, četiri velika čina kao impozantne celine. 
Umetnik izlazi na scenu samouveren, nasmejan, pravi gospodin sa razbarušenom, talasastom frizurom, drugačiji, neobičan, skroman, uz gromoglasan aplauz publike. Nonšalantno seda za klavir i odlazi na put kroz “Sonatu br. 8. C-mol,op.13: Patetična”.  Ovaj komad napisan je 1798. i najpoznatiji je upravo imenom Patetična sonata, a Betoven ju je komponovao sa svojih 27 leta, a objavljena je 1799. Svakako je ostala kao jedna od definitivno najslavnijih kompozicija u njegovom produktivnom opusu, i po predanju, ovu sonatu posvetio je svom prijatelju – Prince Karl von Lichnowsky. Prvi naziv dela bio je Grande sonate pathetique (Velika patetična sonata), a iako su svi u to doba mislili da je to ime smislio sam kompozitor, ipak je ideja potekla od samog izdavača, kome se veoma dopala slojevitost i tragični tonovi sonate. 
Kisin veoma predano se posvećuje ovoj dinamičnoj i snažnoj sonati, koja ga celog obuzima, i on joj se jednostavno predaje i plovi po njoj u tri stava kao trilogija jedne kompleksne celine. Prvi stav koji Kisin lako savladava je “Grave – Allegro di molto e con brio”, koji počinje lagano, usporeno, i taj deo se i naziva Grave. Kasnije je veoma strastveno, eksplozivno, zavodljivo nastavio, a publika se u jednom dahu prepušta umetnikovom prepuštanju prvog stava. Kreće i drugi stav “Adagio cantabile”, zahvaljujući kojoj sumnogi istoričari i teoreričari muzike, muzikolozi smatrali celu sonatu da je inspirisana Mocartovom sonatom za klavir K. 457. Obe sonate su u C molu, a ovaj stav delimično je analogan drugom stavu Mocartove sonate. Kisin se probija kroz drugi stav vešto i magično, da bi kroz samo jedan uzdah prešao na treći čin ovog mini poglavlja – “Rondo: Allegro”. Kada je kompletirao sva tri stava “Patetične sonate”, jasni su bili prvi znaci umora, jer umetnik kao Kisin proživljava emocije kompozicije koju izvodi. Ruski pijanista je na trenutnoj evropskoj turneji sve do marta 2020, dok su mu koncerti dalje zakazani sve do jula 2021. godine. Veoma tražen, cenjen, rasprodat na sve strane sveta, posle šest godina vratio se na Kolarac kao još zreliji i svestraniji izvođač. Kako i sam kaže, ne može on da dostigne toliki ogroman značaj kao kompozitori čija dela izvodi, i u suštini dok pratite svakog od stranih umetnika, pijanista, violinista, kao da se vežete za delo koje izvodi, da vam se čini da su i oni sami autori istih. 

Slična situacija je i sa Kisinom, tom vunderkindu koji je sa samo dve godine već osećao muziku, tačnije po sluhu je tada krenuo da uči klavir. Sa šest godina je već bio učenik škole Gnjesin u Moskvi, gde je i rođen, za nadarenu decu. Govorimo o umetniku koji je sa 10 godina imao prvi javni nastup, a sa 11 bez problema održao solistički resital. Taj Jevgenij Kisin, i niko drugi, uživa na Kolarcu za koji kaže da mu je jedno od omiljenih i najboljih dvorana u kojima je ikada svirao za skoro četiri decenije karijere. 

Tražen u SAD, Japanu, u Srbiji se oseća komotno na ovom prostoru, i sa malom pauzom, Kisin se posle trilogije stavova sonate “Patetična” vraća sa novim (remek) delom Varijacije i fuga S dur, op. 35 – “Eroika”. Značajan pijanista međunarodne karijere i ugledne reputacije, tek mali odmor što je imao, a onda kreće u ozbiljnu avanturu koja se svira u jednom potezu, nema stavova, nema epizoda, sve je odjednom, u nizu koji kao da nema kraja. Odnosno, tako izgleda. Zapravo, ovo monumentalno delo Betovena komponovano 1802. godine sastoji se iz manjih 15 varijacija, tako sitnih da ih i ne osetite kako prolete i spajaju se u ogromnu celinu “Eroika varijacija”, koje se dalje nastavljaju u “Simfonija br. 3: Eroika” koju je Betoven stvorio naredne 1803. godine, a Kisin ovu celinu nije svirao ove večeri. Dovoljno je bilo da se posveti isključivo naslovu “Eroika”, veoma zahtevno i zahvalno u isto vreme, inače omiljena Betovenova tema. Upravo je to delo koristio u završnici baleta koji je komponovao “Prometejeva bića” (1801), a spomenuta Eroika simfonija prati gotovo identični kalup. Eroika pošteno uspeva da namuči Kisina da se maksimalno daje i pruži sve iz sebe da ona zvuči tako briljantno. Možda ne pruža Kisin toliko emocija, ali predan je sopstvenom majstorstvu i veštini muziciranja koja celu publiku diže na noge. Prva dva poglavlja su bila kao dve epizode jedne bogate serije koji pripovedaju o nadahnuću velikog Betovena, putovanje kroz unutrašnji svet kompozitora, njegovo stanje svesti, podsvesti, nadahnutog stvaralaštva. 

Sledi pauza, koja je preko potrebna i umetniku i publici. Ambiciozna dela “Patetična sonata” i “Eroika” veliki su zalogaj i izazov, a tek sledi bogat sadržaj. 
Manje od pola sata kasnije izlazi Kisin, spremanza nastavak muzičke priče i lagano ispovedanje kroz Betovena koji mu je idealna inspiracija. Treće poglavlje ove tetralogije Betovena čini “Sonata br. 17. D-mol,оp. 31,br. 2: Oluja”,komponovano između 1801-1802.Sam naziv zapravo može biti i “Bura”, referenca na čuveno Šekspirovo remek delo “The Tempest” (Bura). Ovaj naziv je vezan za priču kada je Ludvig van Betoven predlagao svom prijatelju i saradniku Antonu Šindleru da pročita ovu značajnu dramu, poslednju u opusu najvećeg dramatičara svih vremena, tokom komponovanja i izvođenja “Sonate br. 23 za klavir – Appassionata op. 57“. Kisin pristupa “Oluji” ili “Buri” sa svom strašću koju je mogao ove večeri da iz sebe izvuče i slomi se pred auditorijumom i kroz gustinu Šekspirovih likova. Triptih stavova su se nizali snažno jedan za drugim, prvi “Largo – Allegro”, sledeći “Adagio” i poslednji “Allegretto”.Tri stava bili su muzička ilustracija poznatih likova poslednjeg Šekspirovog komada kao zaostavština nepravaziđenog autora, gde su se smenjivale energije Prospera, Mirande, Ariel i Kalibana, dobrih i loših pojava, lagano kretanje kroz ovaj imaginarni univerzum. Kisin uspešno svojim brzim i magičnim prstima prolazi kroz dirke klavira, i svojim likom, grimasama, kao da se gubi u zanosu, inspiraciji, ali sve to radi na distanci, kao da je sam u velikoj sali u kojoj je bilo skoro 1000 duša željnih ovakvog virtuoza i maestra. Ipak je Jevgenij veliko ime, pozvan na dodeli Gremi nagrada davne 1992. godine, kada je imao tek 21, da svira kao poseban gost u prenosu koji je pratilo barem milijardu ljudi. Publika gleda, sluša i upija klavirsko umeće vanserijskog talenta koji ima i dokumenarni film o sebi “E. Kissin -The Gift Of Music”, a svestrani retki talenat napisao je i svoju autobiografiju “Memoirs and Reflections”. I tu se nije zaustavio, već je ove 2019. godine objavio i knjigu pesama, kratkih priča i prevoda na jidišu pod nazivom “Yiddisher Sheygets”.

Ovako hiper produktivan autor, na ovom koncertu nalazi se pred poslednjim poglavljem, završnu reč ima komad“Sonata br. 21, Cdur, оp. 53: Waldstein”, koji u proseku traje barem 25 minuta, jednostavno ne može kraće. Ova sonata smatra se za jednu od najzapaženijih i nezaboravnih u njegovom srednjem stvaralačkom periodu, gde se ubrajaju i spomenuta “Appassionata, Op. 57» i “Les Adieux Op. 81a».Waldstein sonata završena je tokom leta 1804, spada u ključne rane radove autora, i predstavlja “herojsku deceniju” muzičara (1803-1812), dok je samo ime posvećeno Betovenovom prijateljuErnst Gabriel von Waldstein od Beča. Sonata je postavila standarde za kompozicije na klaviru, poznata je i pod imenom “L’Aurora” (Zora) u italijanskoj verziji. Ponovo tri stava – “Allegro con brio”, “Introduzione: Adagio molto” “Rondo. Allegretto moderato – Prestissimo”. Tri izazova, tri izbora, tri sudbine. Kroz skoro pola sata završne priče Betovena, Kisin je priredio publici vrhunski doživljaj, iako nije možda bio u emotivnom maksimumu, delimično se sticao utisak ravne tanke linije. Osećao se na momente umor, kako i ne bi, dosta iscrpljuju tolike sonate i pažljiva interpretacija, ne sme da se pogreši ni jedan ton, nota, sekunda … nepogrešivo je ova muzička mašina okončala dvočasovni koncert sa poslednja tri stava sonate Waldstein, koja je inače smatrana za jednu od najvećih i tehnički najizazovnijih sonata za klavir. Aplauz je bukvalno eksplodirao, grmljavina odueševljenja se osetila, sve je bilo izuzetno. Ipak je Kisin od najranijih dana nastupao sa vodećim svetskim dirigentima i orkestrima, retka vrsta talenta koji je 2007. napravio čudo u Karnegi holu kada je na zahtev publike izlazio na bis čak neverovatnih – 12 puta! Taj maratonski koncert trajao je duboko u noć pred omađijanom publikom. Ove večeri, publika je bila malo i surova, vidno umornog Kisina nije puštala da ode definitivno sa scene, te je on tako iscrpljen, pružio svima uživanje na još tri kratka komada od Betovena, i time zaokružio svoje četvrto gostovanje u Srbiji. Možda je bilo neophodno da Kisin unese još osećanja u muziku, da ne izgleda sve kao naučeno, faktografski ili mehanički, što u pojedinim delovima to jeste moglo da se primeti. Počasni doktorat muzičke škole na Menhetnu, član Kraljevske muzičke akademije, dobitnik nagrada Karajan i Šostakovič, imao je šest hiljada posetilaca u Royal Albert Hall-u, na sceni deluje da tako lako lebdi kroz Betovenove sonate, poetično, sigurno, pomalo hladno, vojnički profesionalno, prava mašina bez pauze, Kisin je neprestanim ovacijama i sa tri bisa zaista trijumfovao ponovo u Beogradu.


Poznati iz sveta umetnosti su prisustvovali ovom jedinstvenom događaju: jazz pijanista Vasil Hadžimanov sa ćerkom MartomDivna Ljubojević, muzički urednik Doma omladine – Dragan Ambrozić, književnik Aleksandar Gatalica, i drugi. 

Program je bio sledeći: 

Ludvig van Betoven


Sonata br. 8. C-mol, op. 13: 
Patetična

Grave – Allegro di molto e con brio

Adagio cantabile

Rondo: Allegro


Varijacije i fuga S dur, op. 35: 
Eroika


Sonata br. 17. D-mol, оp.31, br.2: 
Oluja 

Largo – Allegro 
Adagio 
Allegretto

Sonata br. 21, C dur, оp. 53: 
Waldstein

Allegro con brio

Introduzione: Adagio molto

Rondo. Allegretto moderato – Prestissimo

Izvor: Ivan Makragic

Fotografije: FB Kolarac

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here