Dve zahtevne trilogije u ambicioznim poglavljima

Značajan i vanserijski talentovan pijanista iz Moskve, Boris Berezovski u pratnji orkestra “Muzikon” sinoć je održao muzičko veče u okviru serijala “Steinway & Sons” na istoimenom vrhunskom klaviru i oduševio prepunu veliku salu Kolarca. Koncertna sezona poznatog proizvođača klavira sa velikim uspehom je predstavila vrhunski izbor umetnika, od Luke Debarga, Arkadij Volodosa, preko Jevgenija Sudbina do Elizabet Leonskaje i Andreja Gugnina koji je u oktobru i otvorio drugo poglavlje. Piano Land i Kolarčeva zadužbina predstavljaju nastavak koncertnog serijala 2019/2020, gde je centralna i ključna figura svakako naš novi gost, koji nam je već bio u poseti ranije, pamti se njegov trijumfalni nastup u okviru BEMUS-a 2011, u Beogradskoj Areni, koja je tada prvi put otvorila svoje gigantske odaje za jedan koncert klasične muzike.
Povratak Berezovskog nalazi se u elitnom društvu vrhunskih pijanista, a umetnik je sebi postavio novi profesionalni izazov – nastupe sa orkestrima bez dirigenta. I zaista je bilo neobično videti spektakl sa tolikim učesnicima u teškim, zahtevnim kompozicijama, ali bez “reditelja” muzičke predstave. Zapravo, na neki način, to je bio sam Berezovski. I solista, i dirigent, i pokretač, glavni um cele kreativne priče.
Program je bio ne toliko obiman, sveden, ali efektan. Publika je navikla na duže koncerte, posebno kada su u dva čina, kao i ovaj sinoć. Ali, ovo je bila prava mera, da se ne desi pad publike u dokolicu, da ne bude previše razvučeno, a ni previše kratko. Boris Berezovski kao da je našao tu idealnu zlatnu sredinu. Ili je mogao da produži.



Koncert se sastoji iz dva poglavlja, dva čina, dve odvojene celine, sa dva različita kompozitora. Boris izlazi na scenu sa ogromnim orkestrom “Muzikon” gde najviše ima violina, gudački umetnici dominiraju, i kreću u savladavanje kompozicije – Frederik Šopen: Koncert za klavir i orkestar br. 2, Opus 21, f-moll. Tri stava ovog koncerta Maestoso, Larghetto Allegro vivace specifičan su triptih poljskog kompozitora i pijaniste iz perioda romantizma. Radi se o veoma retkoj umetničkoj pojavi, izuzetno darovitom vunderkindu koji je sa osam godina već održao solistički koncert, a opus mu je većim delom za solo klavir. Ipak, koncert počinje sa violinama, čitav orkestar je predano počeo i dobrano odmakao sa muziciranjem, dok je Berezovski čekao strpljivo svoj red, kao kada glumac čeka na probi trenutak da izađe na pozornicu. Ruski pijanista je delovao malo odsutno, nezainteresovano i kao da se slučajno tu našao i sluša sa pola pažnje svoje kolege u orkestru. Ipak, to je samo varka, jer svako ima svoj način opuštanja i koncentracije. Deluje čak da on previše dobro poznaje ovu jedinstvenu kompoziciju velikog Šopena, i samo hvata trenutak da uskoči u tu čaroliju i zajedno sa svima izvede taj vrhunac kompletne trilogije unutar dela. Tako se i odigralo, kada je stigao na red, ruke su mu same plesale po dirkama klavira i magija se raspirivala pod njegovim stvaralaštvom, odnosno izvođenjem, strastveno i razarajuće.

Šopen je napisao dva koncerta za klavir i orkestar, i oba su u samom vrhu najizvođenijih dela. Koncert za klavir i orkestar veliki kompozitor započeo je na jesen 1829. i onda ga je izveo kao solista na premijeri 17.03.1830. u Varšavi. Smatra se da je to prvi Šopenov koncert, ali nosi broj 2 jer je zvanično objavljen tek 1836, dok je Koncert za klavir i orkestar br. 1 u e-molu, op. 11 ugledao svetlost dana 1833, a napisan je nakon premijere Koncerta u f-molu. U to vreme Šopen je držao seriju oproštajnih koncerata u Varšavi, jer je odlazio iz Poljske da živi u Parizu, posle kraćeg perioda u Beču. Koncert je napisan u klasičnoj formi brzi-spori-brzi stav, ali na način “stile brillante” sa početka 19. veka, namenjen da pokaže sve mogućnosti solista. Zaista je tako i dočarano kroz ovu ideju samog Šopena, apsolutno težište večeri ima samo Berezovski, a kroz celo delo je klavir u centru pažnje, orkestar je tu da bude podrška, pomoć, služi da se još više istakne briljantnost soliste. Pijanista ima glavnu ulogu, iako je delovalo u početku da će biti ravnopravan sa svima. Dinamično, snažno, uzima celog čoveka, ali Boris tokom punih pola sata i više, uspeva da izađe kao pobednik nad ovom kompozicijom. Prvi stav “Maestoso”napisan je u sonatnoj formi, u kojoj orkestar uvodi dve teme, koje zatim preuzima i ubedljivo proširuje klavir. Drugi stav je nokturno očaravajuće lepote – “Larghetto”, koji daje sve više na dinamici i eksploziji izvođenja. Treći stav je rondo u brzom tempu mazurke – “Allegro vivace”, gde se plesni ritmovi pretvaraju u još jedan prikaz veština na klaviru i vode u uzbudljivo finale. Publika je u dahu pratila snažne emocije svih na sceni kako se hvataju u koštac sa ambicioznim izazovom, izgaraju, daju se, a najviše Boris koji u centru pažnje i u višestrukoj ulozi dovodi do kraja neobičan i napeti trougao teških stavova. Kada je završio kompoziciju, osetilo se olakšanje, katarza, želja za odmorom. Iako samo pola sata, sam koncert od Šopena iziskuje ogroman emotivan napor, i tu sledi zaslužena pauza.

Reklama



Drugi čin posvećen je delu Dmitrij Šostakoviča – Koncert za klavir i orkestar br. 2, Opus 102, F-Dur, jednog od najvećih ruskih kompozitora 20. veka, pored Igora Stravinskog i Sergeja Prokofjeva. Berezovski, koji je u svojoj karijeri nastupao sa mnogim značajnim dirigentima sveta, ove noći bez te pomoći uspevao je sam da sa gudačkim kolegama iznese i ovo zahvalno, ambiciozno i zahtevno delo.
Sa svega 20 godina davne 1988. Boris je imao debi nastup u Londonu, gde su ga opisali kao “umetnika koji izuzetno obećava, blistave virtuoznosti i ogromne moći”. Tokom ove noći umetnik jeste delovao tako, ali veoma skroman, kao da ga hvalospevi ne dotiču i ne mogu da ga poremete da svoju izvedbu uvek realizuje besprekorno. Gradeći dalje uspehe na trijumfu takmičenja Čajkovski, svirajući kao sasvim mlad u Teksasu, u muzeju Luvr u Parizu, sve dvorane sveta su mu poklonile svoju pažnju:
Moskva, London, Pariz, Rim, Cirih, Brisel, Minhen, Salzburg, Amsterdam, Montreal, Beč, Bern, Budimpešta, Prag, Berlin, Atina, Tokijo…a eto i Beograd kome se vraća sa ljubavlju! Redovan gost kao koncertni solista za sve najmoćnije Filharmonije sveta: Berlinska, Minhenska, Sankt Peterburška, Londonska, Njujorška, Pariška, Nacionalni orkestar Francuske, Švajcarski simfonijski orkestar, Marinski orkestar, Mađarska nacionalna filharmonija … Jasno je da pred sobom imamo gromadu virtuoznosti koja ne zna za promašaj, može i u snu da izvodi neprolazne veličine remek dela svetske baštine. Bogata diskografija pijaniste sadrži snimke koncerata sa orkestrom, kamernu i solističku muziku. Profesor i izvođač na prestižnim festivalima – Verbije, Salzburg, a od 2014. postavljen je za umetničkog rukovodioca Festivala muzike Zemlje u Moskvi i Sankt Peterburgu. Šta onda dati čoveku koji ima sve? Da li on može ikada da omane?

Dmitrij Dmitrijevič Šostakovič koji je stvarao u vreme Jozefa Staljina kao autor himni vlasti, posle uticaja Prokofjeva i Stravinskog, prelazi na modernizam, kasnije razvija i hibridni stil u razdobljima od neoklasicizma do postromantizma, sa uticajem Malera.
Berezovski je dinamično pristupio ovom kompozitoru, čija muzika poseduje snažne kontraste i elemente groteske. Šostakovič se ponosio svojom čistom orkestracijom, a sama muzika je nasleđe Malerai Rimskog-Korsakova.Tri stava ovog koncerta su kreirani u tom ključu: Allegro,Andante Allegro, autora koji je bio izuzetno svestran i produktivan u svom stvaralaštvu (15 simfonija i 15 gudačkih kvarteta važe za najlepše primere kamerne muzike 20. veka, opere, 6 koncerata, filmske kompozicije).
Konstruktivno i produhovljeno “druženje” Berezovskog i Šostakoviča kroz trilogiju stavova u tom drugom činu beše izuzetno i neverovatno dinamično, glasno, privlačno, gde i kada ima pauze, nje zapravo i nema, sve se guta u jednom dahu, pijanista poslednjim atomima snage provlači se kroz gustinu i jačinu tri poglavlja. Na samoj završnici, pijanista je tako snažno zaključio koncert, da je odavao utisak kao da nema snage dalje ni da udahne, ni da trepne od siline moćnog izvođenja.
Drugi koncert, kao i prvi, trajao je pola sata, što je ponovo publiku malo zbunilo da se celovečernji događaj na Kolarcu već privodi kraju. Kako je jasno da iako efektan i briljantan završetak, nije dovoljan, “Muzikon” ostaje na mestu i čeka svog frontmena da izađe na dva bisa! Publika pretpostavlja da će se nastaviti niz dela Šopena i Šostakoviča, ali pijanista zbunjuje i izvodi – Sergej Prokofjev: koncert za klavir i orkestar br. 1, opus 10, sa tri stava – Allegro brioso, Andante assaiAllegro scherzando.

Prvi deo je bio duži i dinamitniji, drugi i treći kraći i malo blaži, da se umire strasti koje su se dovoljno razbuktale u čarobnom izvođenju cele večeri.
Poslednjih godina Boris Berezovski izvodi koncerte Bramsa, Stravinskog i Betovena sa orkestrom bez dirigenta, što nam je vrhunski dočarao i sada. Istina, možda ne dovoljno dugo, jer 75 minuta ipak prolazi brzo i ne oseti se na pravi način svet dva, odnosno tri velika kompozitora kroz prizmu vanserijskog izvođača. Nedostajalo je ipak nastavka. Berezovski je dugo smatrao da je koncert – kamerna muzika u velikom obimu, i kada se svira kvintet, nema dirigenta. Tako je po njemu velika razlika u tome što muzičari iz orkestra više ne vide sebe samo kao pratnju, već i kao ravnopravne partnere sa solistom, simfonija sa klavirom. Tako su muzičari u orkestru znatno više uključeni u proces nego samo praćenje. A umetnik se za ovaj koncept odlučio, jer pruža mnogo veće zadovoljstvo i njemu samom, orkestrima, i kao krajnji rezultat – publici.
Sudeći po ogromnom aplauzu i naša publika je bila oduševljena, glas nisu pustili tokom muzičkog programa, i najveći kompliment umetnicima je kada ljubitelji stalno traže još.

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija

Fotografije: Promo

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here