RECENZIJA MAŠINKO: Danas ću, sutra ću

Dok je ovog proleća Evropa drhtala u zagrljaju korone, dok smo sedeli u karantinu i pitali se da li je gori zemljotres, policijski čas, diktatura ili nešto četvrto, zagrebački internacionalni bend Mašinko uradio je nešto potpuno neočekivano i hrabro. Usred sveg tog ludila, koje se iz Azije preko Evrope širilo na zapad i nazad, momci su objavili svoj treći studijski album “Danas ću, sutra ću”.

            Lako se može pretpostaviti da sam naziv albuma ima veze sa tri godine želje i truda da se spakuju i uobliče pesme nastale u periodu 2017-2019 ali na kraju, eto, dočekasmo i to da se album objavi 2020. godine. Dočekasmo sa velikim zadovoljstvom i radošću jer smo dobili esenciju melodičnog panka u dvanaest bravura.

            Od furioznog početka s ‘’Punim plućima’’ pa do poslednje raspevane ‘’Vrijeme je za spavanje’’, tri gitare samo predu najlepše pank melodije. Ovo bogatstvo zvuka nadahnuto se dopunjuje virtuoznom ritam sekcijom, dok Šulcov vokal lebdi između poziva na borbu i poziva na zagrljaj. Po uzoru na svoje američke kolege (NOFX, Bouncing Souls, Menzingers), Mašinko nam je ponudio kolaž ljubavnih pesama, porodične sreće ali i uličnih furki, urbanog nezadovoljstva i, naravno, ljudske frustracije zbog dešavanja u savremenom svetu. Sve navedeno čuje se u britkim tekstovima koji prate ovu gitarsku rapsodiju.

            Stihovi poput ‘’Više ne znam što znači biti sretan, čovjek konkretan živjet punim plućima, na križanju bijesa, tuge i stresa, lijenosti i laži ništa ne važi.’’ ili  ‘’Al’ dok sja noćna žarulja, skupljamo se svi ispod nje na ulici, smjeramo nepodopštine, zle opačinezbog kojih isplati se živjeti.’’ čine ovaj album buntovnim i glasnim, a bez toga nema nam života danas. Kao što nam nema života bez ljubavi pa makar ona bila tužna kao u najsjajnijem biseru na albumu ‘’Sjećaš li se one klupe gdje smo delili tišinu jedne davne jeseni, od tih sjetnih dana odvaja nas tama, godine i porazi.’’

            Višegodišnji trud se apsolutno isplatio tako da imamo kandidata za album godine. Možda ovaj isporučeni melodični pank neće biti prihvaćen od puka koliko zaslužuje, ali jedno je sigurno – Mašinko može da bude ponosan.

            Dok čekamo vraćanje koncerata u naše živote, koristićemo priliku da svakodnevno slušamo ovaj prekrasni album, jedan od onih retkih koji je “all killer no filler”, i da se nadamo da će nam Mašinko doći u goste sa Lovely Quinces (Dunja Ercegović) da nam otpevaju zajedno najlepši stih godine “A ja živim još u stanu gde smo slušali Nirvanu, smijali se, sanjali.”