“Uz Val Kilmera i Elizabet Šu, moja uloga Rusa u filmu „Svetac“ je bila treća glavna. Od tada moje kolege vole da govore kako samo igram Ruse u američkim filmovima, što nije istina”, nasmejao se naš glumac i podsetio da je upečatljivu rolu još jednog ruskog negativca imao u otkačenom britanskom filmu “Sneč” (2001) Gaja Ričija, gde su igrali Bred Pit, Džejson Stetam, Denis Farina.
BEOGRAD, 11. decembra – Proslavljeni glumac i muzičar Rade Šerbedžija uveliko se sprema za koncerte koje će održati 21. i 22. decembra u Beogradu i Novom Sadu, a specijalno za televiziju Tanjug i emisiju “Kulturno” Aide Đedović je izjavio kako svaki glumac danas kad se prepusti, može da bude Robert De Niro.
Šerbedžija prednovogodišnje koncerte nije imao u Beogradu od decembra 2018. godine, kada je održao rasprodat nastup u tadašnjoj Kombank Dvorani, ali je podsetio javnost kako je od tada imao dva velika letnja koncerta u Botaničkoj bašti “Jevremovac” – 2021. i 2022. godine.
“Nije me bilo neko vreme, jer zbog korone dugo nije moglo da se drže koncerti u zatvorenim salama, zato smo odabrali da se družimo sa publikom malo napolju. Onda, ranije je publika na mene navikla u Sava centru, ali kako se on renovira već duže vreme, eto mene sad ponovo u prostoru, koji se sada zove – Mts Dvorana”, rekao je slavni dramski i muzički umetnik u spomenutoj emisiji koja je mitovana sinoć (subota, 10. decembar) na Tanjug TV.
On je primetio koliko je prostor bivšeg Doma sindikata “fantastično uredjen”, i uživa kako je dobra akustika, te da je divna publika i kontakt sa njom, koliko se seća tog uspešnog koncerta od pre četiri godine. Umetnik se osvrnuo na dva koncerta koje je održao u Botaničkoj bašti u Beogradu i ocenio da je divan ambijent, kao i da su posebni ti ljudi koji dolaze na te otvorene koncerte pod vedrim nebom.
MOJA POEZIJA KOJU IZVODIM JE NAJBLIŽA ŠANSONAMA
“Divna je publika koja posećuje moje koncerte, i posebno te nastupe u bašti. I onda 2021. godine očekivao sam prvo da će biti postavljene stolice, barem 400, kad ono, vidim tu gomilu ljudi, oko hiljadu kako – stoje. Odmah me je to zabrinulo, zašto će ljudi stajati, a to sam i rekao na koncertu. Navikao sam u Sava centru da držim koncert i pred više od 4000 gledalaca, ne radi se o broju publike u Botaničkoj bašti”, objasnio je Šerbedžija, koji je oba puta imao izuzetno ispunjeno prostranstvo ispred pozornice atraktivne bašte.
“Ipak, moje pesme nisu onako “tra-la-la”, mada naravno nemam ništa ni protiv tih pesama. Ali, kod mojih numera veoma su važne reči pre svega, nisu samo ritam i muzika. Moja poezija koju izvodim, kao i od mojih prijatelja, najbliža je šansonama, i kad pevam Arsena Dedića, Kemala Montena, Fabricija De Andrea. To su sve pesnici i pesme su im bliže šansonama. Shvatio sam tada na koncertima koliko su ljudi zaista danas željni poezije i mirnijih nota, jer mi živimo u strašno bučnom svetu”, kaže Šerbedžija i dodaje da “ljudi danas nisu ni svesni tih užasnih tonova koji dolaze u naš organizam”.
Prema njegovim rečima, neminovno je da naši organi pate zbog takvih tonova i tolikog urlanja.
Jedini recept velikog glumca u borbi protiv takve pojave jeste da isključi sve oko sebe – ne gleda televiziju, ne sluša mnogo radio ni muziku, i najviše voli – tišinu.
PROCES PEDAGOGIJJE U GLUMAČKOM ZANATU NA FILMU I TEATRU JE NEŠTO VEOMA KOMPLIKOVANO
Istina, danas su mnogi pomalo zaboravili poeziju, tako da ima malo glumaca koji umeju da recituju poeziju iz duše i stomaka, kako to zna Rade Šerbedžija, i ona je redovna na njegovim višeslojnim, sadržajnim koncertima.
“Beogradski glumci su govorili poeziju svojim posebnim stilom, ne uživljavaju se previše, ali opet to ima neku svoju čarobnost. Kad se samo setim dok sam slušao Petra Kralja ili Ljubu Tadića kada su recitovali poeziju. Oni su govorili svojim stilom, opet, to je nešto drugo, jer svi smo različiti ljudi”, analizirao je interpretaciju poezije svojih kolega u emisiji “Kulturno” na TV Tanjug, preko kablovskog operatera Telekom Srbija.
Kao profesor glume, Šerbedžija nema uvek odredjen recept da svojim studenata kaže kako nešto treba da se odglumi i priznaje kako je shvatio da često ume i on da uči od mladih naraštaja.
“Proces pedagogije u glumačkom zanatu u teatru ili na filmu je nešto veoma komplikovano. Tu zajedno ulaze u traženje i istraživanje profesor i mladi glumac student. Šta je to glumcu kao ličnosti najbliže? Mislim da baš svaki čovek na ovoj planeti je zanimljiv. I to toliko je interesantan da je potrebno samo malo da se otvori, da pokaže i pristane otkriti neke svoje intimne pojedinosti, mišljenja, razmišljanja. Svaki glumac danas kad se prepusti, može da bude Robert De Niro ili Vanesa Redgrejv”, siguran je Šerbedžija u svojoj analizi.
NEKIM GLUMCIMA SE UPALI FITILJ TEK U 40. GODINI
Ipak, umetnik sa veoma uspešnom karijerom u holivudskim i evropskim okvirima smatra da ne može svaki glumac da se prepusti, to ne uspeva često, mada je primetio da ima onih glumaca koji već od prve uloge zablistaju i imaju sreće, da ih brzo otkriju kamera, publika ili dobar režiser.
Tada glumci odjeknu odjednom i automatski imaju sigurnost, i taj odabrani glumac postane nesvestan koliko je “snažan”, moćan i kako sve radi sa lakoćom, prema rečima Šerbedžije.
“Opet, ima i onih glumaca koji su upali u taj fitilj u svojoj 40. godini. Do 40. godine mu ne ide, pa ne ide ta karijera, i onda iznenada upravo tada zablista i postane genijalan. To su veoma čudne stvari zaista i sve to i ne zavisi od unutrašnje psihološke pripreme umetnika ili snazi u tom datom trenutku, već je najviše važna sreća u našem poslu, u prilikama koje su nam date”, istakao je veliki glumac.
On je podvukao da ima toliko izvanrednih glumaca i glumica, koje kada ih gleda, iskreno priznaje sebi da tako ne može da odglumi nikada.
Ali, kako Šerbedžija napominje – “oni nisu ni upola napravili sve to kao ja u svojoj karijeri”, ili spominje da ima i neke svoje prijatelje koje je sreća poslužila.
“Sreća je užasno važna. Koliko znam njih kvalitetnih umetnika koji jednostavno nisu imali sreće”, rekao je glumac koji je bio zvezda u kinematografiji bivše Jugoslavije, da bi nakon ogromnog uspeha makedonskog omnibus filma “Pre kiše” (1994) Milča Mančevskog, otišao van granica naše zemlje da se otisne u Englesku i SAD.
Tamo je počeo karijeru praktično iz početka, morao je da se dokazuje pred toliko velikim holivudskim i evropskim rediteljima i glumcima, ali je medju tim belosvetskim kolegama stekao i prijatelje.
MOJA KARIJERA PREKO SE DESILA ZAHVALJUJUĆI FILMU “PRE KIŠE” MILČA MANČEVSKOG
“Niko mi nije konkretno pomogao u angažmanima preko, već su se tako odigrale stvari oko mene. Đavola bih ja uspeo tek tako vani, kada sam napunio već preko 40 godina, da nisam imao sreće da upoznam tada mladog Milča Mančevskog. Sreli smo se u Londonu, u jednom kafiću, tamo sam se zatekao u jednom trenutku, inače sam živeo u Sloveniji, i tako me je on i našao. Rekao mi je da ima scenario za mene, jer se sprema da režira jedan film”, prisećao se Rade tog poznanstva sa velikim i talentovanim rediteljem.
Kako je glumac otkrio, reditelja Mančevskog je zanimalo da li će mu se svideti scenario, a namenio mu je glavnu ulogu za budući trijumfalni film “Pre kiše”.
“Odmah sam pročitao isto veče scenario, i čim sam ga završio, onda sam ga i još jednom pročitao. Rekao sam sebi – “Ovo je fantastično”. Došao sam sutradan u jednom sjajnom baru u Sohou da mu kažem, pohvalim da je scenario fenomenalan”, nagovestio je Šerbedžija, a onda je naišlo iznenadjenje.
Naime, režiser mu je saopštio da je ulogu napisao specijalno za njega, što Radetu nije bilo jasno kako je to moguće, kada su se tek upoznali.
Rade i njegova supruga – LENKA UDOVIČKI
Ali, onda mu je Mančevski sve pojasnio – kao mladi reditelj preselio se iz Skoplja u Njujork, tamo je završio sve filmske škole, a omiljeni reditelj mu je srpski umetnik i književnik Živojin Žika Pavlović kod koga je Šerbedžija igrao u pet projekata i svuda imao glavne uloge: filmovi – “Crveno klasje” (1970), “Hajka” (1977), “Zadah tela” (1983), “Dezerter” (1992), kao i mini serija “Pesma” (1975) prema romanu Oskara Daviča.
Šerbedžija otkriva da je bio veliki prijatelj sa Živojinom Pavlovićem, predstavnikom Crnog talasa u tadašnjoj Jugoslaviji, ali i sa celom njegovom porodicom – suprugom Snežanom i decom – režiserom Nenadom, glumicom Milenom Pavlović, i pokojnim Vukom (dramaturgom). Takodje, njihove familije su se medjusobno družile veoma intenzivno.
Šerbedžija se osvrnuo na internacionalni uspeh ostvarenja “Pre kiše”, te ocenio da su ga svi u svetu veoma zavoleli, da je neočekivano odjeknuo, a u pitanju je pravi visoko-umetnički film.
“Film je fantastično prošao svuda, osvojili smo Veneciju, bili smo nominovani za Oskara kao najbolji strani film. I od tada su krenule ponude”, nagovestio je glumac i naveo jedan od hitova koji su se izdvojili – “Svetac” (The Saint, 1997) Filipa Nojsa, u kome je imao veliku ulogu negativca pored Vala Kilmera i Elizabet Šu, prema istoimenoj TV seriji sa Rodžerom Murom.
U AMERICI I PRODUKCIJE NAJJEFTINIJIH FILMOVA IMAJU ODLIČNE USLOVE ZA RAD GLUMACA
U pogledu kastinga kod nas u jugoslovenskim filmovima i u radionici snova kakav je Holivud, Rade je ocenio da su to bile sasvim suprotna gledišta, dijametralno su se razlikovali ti postupci.
“Kod nas su se pisali scenarija i uloge posebno za neke glumce – zvezde kao što su bili Pavle Vuisić, Velimir Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić Smoki, Dragan Nikolić. Naši režiseri su dobrim delom i pisali scenarija za svoje filmove i to uglavnom unapred imajući u vidu navedene glumce”, otkrivao je Šerbedžija sam proces početnog kastinga za tadašnja ostvarenja bivše Jugoslavije.
Isto tako njemu je prijalo da je neko kao Mančevski pisao ulogu za njega u remek delu “Pre kiše”.
“Nakon toga sam dobio jednu jako lepu ulogu u filmu “Broken English”. U pitanju je priča o hrvatskoj porodici na Novom Zelandu. Igrao sam Hrvata, oca glavne junaknje, zapravo bio je to glavni muški lik. Bio je fantastičan film, u svetu je veoma odjeknuo. Nisam siguran da li je u Srbiji prikazivan, u Hrvatskoj sigurno nije”, govorio je sa ponosom Rade o ostvarenju iz 1996. godine prema scenariju i režiji Grega Nikolasa, u koprodukciji SAD, Novog Zelanda, gde se dobrim delom govori srpski i hrvatski jezik. Uz Šerbedžiju su igrali Aleksandra Vujčić, Martin Ksokas (“Equalizer”, “XXX”).
Ono što je tada bilo neverovatno jeste da je reditelj Nikolas dao imena ćerki u filmu identičnim imenima pravih Šerbedžijinih ćerki u životu – Nina i Vanja.
Režiser i ko-scenarista Nikolas nije mogao da veruje da se tako poklopila fikcija i stvarnost, jer scenario uopšte nije ni pisao za Šerbedžiju posebno, već je tekst baziran na priči o hrvatskoj familiji kojih inače ima mnogo na Novom Zelandu i Australiji, ali ima i Srba i Makedonaca.
“Razlikuje se tretman umetnika koji rade filmove na Zapadu i na našim prostorima. Radi se o tome kada se snimaju i najjeftiniji filmovi u Holivudu, poštuju se osnovne stvari, kao te da glumac ima svoj prostor, tuš kabinu, krevet, da može da bude sam, ako ima potrebu. To kada uporedim sa našim uslovima i kada se igraju glavne uloge, to je kao da smo – proleteri. Recimo, snima se na ulici, reditelj stavi glumce u tamo neki kafić da čekaju svoju scenu”, opisao je Rade dva različita pristupa realizaciji filmova. Takodje, Šerbedžija je istakao da je velika razlika i u novcu, zaradi glumaca tamo i ovde.
BOGATA KARIJERA OD 200 FILMOVA I TV SERIJA, OD TOGA 100 GLAVNIH ULOGA
“Mi i tada u socijalističkoj Jugoslaviji nismo zaradjivali neke značajne novce. Naravno, kad to kažem, da nisu bile neke pare, mislim u poredjenju sa svetskim zvezdama. Opet, ja kao glumac sa glavnim ulogama u tim filmovima tada zarađivao sam veće iznose od doktora. Sa druge strane, pomisliš da nećeš uvek ceo život biti dobro plaćen na osnovu dva tri filma koji su bili uspešni”, smatrao je istaknuti jugoslovenski, srpsko-hrvatski glumac, koji je dodao da nisu imali svi sreće kao on ili Velimir Bata Živojinović, jer su u karijeri snimili oko 200 ostvarenja za mali i veliki ekran.
“Od toga sam imao barem 100 glavnih uloga. Ipak, ne bih voleo da javnost ima utisak kako ja zarađujem neke silne novce u Americi. Moja generacija glumaca, ali ne samo iz regiona, već celog sveta, koja je dolazila u Holivud, imala je tu nesreću, da su velike filmadžije promenile način plaćanja. Bilo je to baš vreme kada sam ja krenuo da snimam te velike filmove u Holivudu”, otkrio je Šerbedžija i naveo kao primer veliki akcioni hit “Nemoguća misija 2” (Mission: Impossible 2, 2000) Džona Vua, gde je glavni glumac bio Tom Kruz.
Rade je napomenuo da mu je to bila lepa, epizodna uloga, sa scenama veoma važnim za sam film.
“Dakle, to je bila jedna važna sporedna rola za mene, i zanimljivo je bilo da se tada plaćao samo Tom Kruz. I on je u to doba imao 20 miliona dolara za tu glavnu ulogu Za sve nas ostale glumce, bude šta pretekne. Da se razumemo, ne mogu se požaliti, to je za mene bila fantastična zarada, u odnosu na naše uslove ovde. Ali, onaj glumac koji je nekada bio važan, i zvezda, a više nije, ne može dalje zaradjivati čak ni pristojne honorare, kao što i danas ume jedan Tom Kruz ili drugih 15 hit glumaca u svetu. Takvo je vreme”, otkrivao je Šerbedžija zanimljivosti iz sveta Holivuda i njihovih zarada.
Naš glumac smatra da tako ispada u svetu da samo zvezde kao Tom Kruz uspevaju da prodaju film, da to tako funkcioniše u industriji zabave, pa čak i ako to ostvarenje ne zaradi očekivanu sumu novca.
Rade se prisetio jedne situacije kada je reditelj Fil Alden Robinson, koga hvali da je „fantastičan autor“, napisao specijalno za njega ulogu u filmskom scenariju “Doba vodolije” (Age of Aquarius).
Režiser i scenarista Robinson je bio inspirisan Šerbedžijom nakon što ga je gledao u hvaljenom filmu “Pre kiše”, a u spomenutom budućem filmu glavne uloge je trebalo da igraju Harison Ford i Kristin Skot Tomas (“Engleski pacijent”) i treća glavna rola za Radeta.
HARISON FORD KAD ODUSTANE OD NEKOG FILMA, ONDA TOG FILMA VIŠE I NEMA
Autor Fil Alden Robinson je potpisao poznata ostvarenja kao scenarista ili reditelj – “Polje snova” (Field of Dreams), “Fleč”, “Njuškala” (Sneakers), “Sve od mene” (All of Me), “Tata duh” (The Ghost Dad), “Svi naši strahovi” (The Sum of All Fears).
“Reditelj se zaljubio u film “Pre kiše” i zvao me je da se upoznamo u Los Anđelesu. Pre toga me je kontaktirao dok sam snimao u Londonu, i lično mi je poslao scenario da ga pročitam. Bio je to sjajan scenario, lepa uloga, slična koju sam imao u “Pre kiše”, znači ratni reporter. I evo šta se desilo – film je trebalo da počne da se snima za 20 dana, i moji agenti su dobili finansijsku ponudu za moju ulogu. Bio je to veoma pristojan novac za mene. Ali, još uvek su čekali da pregovaraju oko honorara, jer to obično tako bude, producenti ponude jednu cifru, agenti drugu, te se nadju na sredini”, objasnio je Rade i spomenuo da je u to vreme bio jedan od najpopularnijih producenata sa naših prostora Branko Lustig (Osijek 1932 – Zagreb 2019).
Hrvatski i svetski producent, dobitnik Oskara za filmove “Šindlerova lista” (1993) Stivena Spilberga i “Gladijator” (2000) Ridlija Skota, bio je uključen kao direktor filma u potencijalni projekat “Doba vodolije”.
“Desilo se sledeće: Harison Ford sa svojim agentom je tražio sastanak jedne subote popodne i rekao je reditelju da mu je izvanredna scena gde gori jedna biblioteka u Sarajevu, jer film obrađuje tu temu naših ratova. Reditelju je prijalo što mu se svidja ta scena, a Harison mu je saopštio da bi želeo da bude u njoj. Zbunjeni Robinson mu kaže da to nije moguće, jer je njegov lik tada u Maroku. “Ja ne znam gde sam tog časa, ali znam da tog časa želim biti u toj sjajnoj sceni”, kaže njemu Harison Ford. Reditelj mu se izvini i kaže opet da to nije moguće, a Harison ga pita “Jesi li siguran”, i kad dobije pozitivan odgovor, samo kaže “dovidjenja” i napusti sastanak, kao i ceo film”, prepričavao je tu nelagodnu epizodu Šerbedžija.
Reditelj nije bio obeshrabren, ponadao se da će dobiti nekog drugog glumca za glavnu ulogu, i uputili su ponude mnogima sa A liste zvezda, medjutim, niko nije prihvatio da igra.
“To je princip u Holivudu. Kada se dogodi tako nešto, oni ugase film. A u projekat je uloženo 10 miliona dolara, do tada, tek za pripreme. I samo su ih bacili kroz prozor. Zatvorili su film koji se nikada nije napravio. To su neverovatne stvari koje se dešavaju”, podvukao je svetski glumac.
Kasnije je Šerbedžija igrao u filmu slične tematike oko rata u Sarajevu – „U zemlji krvi i meda“ (In the Land of Blood and Honey, 2011) kao rediteljski debi glumice Anđeline Džoli, koji nije ipak dobro prošao u svetu ni kod kritike ni publike.
NIJE TAČNO DA SAM IGRAO SAMO RUSE, TAKO SU ME ETIKETIRALI
Sa druge strane, Šerbedžija je napomenuo da je imao sreće da radi sa “zaista vrhunskim rediteljima” u Holivudu, kao što je to na prvom mestu “genijalni Filip Nojs”, potpisnik hit filma “Svetac”.
“Uz Val Kilmera i Elizabet Šu, moja uloga Rusa je bila treća glavna. Od tada moje kolege vole da govore kako samo igram Ruse u američkim filmovima, što nije istina”, nasmejao se naš glumac i podsetio da je upečatljivu rolu još jednog ruskog negativca imao u otkačenom britanskom filmu “Sneč” (2001) Gaja Ričija, gde su igrali Bred Pit, Džejson Stetam, Denis Farina.
Po toj ulozi i dalje ga nakon dve decenije prepoznaju po celom svetu i traže mu autograme, koliko je film bio slavan. Zbog velike uloge u hitovima “Svetac” i “Sneč”, prema njegovim rečima, ispada da tumači samo Ruse.
“Ipak sam imao toliko različitih uloga, i u ljubavnim ostvarenjima, nisam bio samo dežurni Rus. Istina, uvek sam igrao strance u američkim filmovima i serijama. Tako je Glen Klouz insistirala da ja igram njenog partnera u rimejku čuvenog mjuzikla “Južni Pacifik”. Bili su oduševljeni sa mnom glumački, ali sam tek morao i pevački da se dokazujem. Tako sam išao na pevačke audicije. Ali eto i taj projekat nije došao u našu zemlju”, primetio je Rade i osvrnuo se na druge role koji nisu bili stereotipi.
Tako je realizovao poznatu melodramu “Praški duet” (The Prague Duet, 1998)sa tada uspešnom i popularnom glumicom Đinom Geršon (danas zaboravljena), gde je tumačio češkog književnika, a reditelj i scenarista Rodžer L. Sajmon je pisao ulogu baš za njega.
Takodje je istakao i rad sa genijalnim reditejem Stenlijem Kjubrikom na njegovom poslednjem filmu “Širom zatvorenih očiju” (Eyes Wide Shut, 1999), kao i na ostvarenju “Primirje” (The Truce, 1997)italijanskog autora Frančeska Rosija, sa Džonom Torturom.
KLINT ISTVUD NIJE TOLIKO BIO ZAGRIŽEN ZA SVOJ FILM “SPACE COWBOYS”
Što se tiče Klinta Istvuda, naš glumac ga ceni veoma kao reditelja i glumca, a saradjivali su jednom na filmu “Svemirski kauboji” (Space Cowboys, 2000), gde su igrali Tomi Li Džons, Donald Saterlend, nedavno pokojni Džejms Garner, i sam Istvud.
“Kada sam dobio ponudu od mojih agenata za taj film, kako nosi taj naziv, pomislio sam da ću igrati nekog kauboja, što mi je odavno bila želja, još kad sam bio mali, da zaigram kauboja u američkom filmu. Kad ono, radi se o astronautima”, našalio se Šerbedžija.
“Smatram da je Istvud sjajan kao režiser, napravio je toliko lepih filmova, ali, istina, za ovaj nije bio toliko zagrižen i on ne spada u njegove najbolje. Ali, bio je super, divan, sjajan na snimanju, tako lagano je radio, sve je ispalo dobro”, prisetio se dramski umetnik.
On je naglasio da se vidno oseti kada se radi sa velikim umetnicima kao što su Klin Istvud, ili Stenli Kjubrik, ali i Živojin Žika Pavlović, koji je bio neprikosnoveni reditelj stare Jugoslavije.
MORAO SAM PROPUSTITI RAD SA TERENSOM MALIKOM ZBOG MOJIH KONCERATA
I čuveni američki reditelj Terens Malik (“Tanka crvena linija”, “Dani raja”) je želeo saradnju sa Radetom, prvi put je sve obustavljeno zbog terorističkog napada na SAD 11. septembra 2001. godine, drugi put je bio planiran neki film o Če Gevari, da bi se desio i treći neuspeli pokušaj.
“Zvao me je agent iz Los Anđelesa, bio je jul mesec i rekao mi kako Malik želi mene u jednom malom filmu koji sprema, imaću 12 dana snimanja i ako mogu odmah da krenem za Ameriku. Morao sam ga odbiti, što agent nije mogao da veruje, pitao me je da li sam normalan. A ja sam tada bio usred turneje sa Vlatkom Stefanovskim i Miroslavom Tadićem. Kako njih da odbijem i da kažem ne, pa to ne mogu. Imamo turneju po Makedoniji i južnoj Srbiji”, ispričao je Šerbedžija i napomenuo da je o tome pisao u svojim knjigama “Poslije kiše”, “Do poslednjeg daha”.
U poslednje vreme Rade i dalje ne miruje, tako se mogu videti u njegovoj filmografiji sveži radovi, igrao je u najnovijim TV serijama – špijunska britanska priča “Slow Horses” uz Gerija Oldmana i Kristin Skot Tomas, “The Old Man”, gde su glavni Džef Bridžis i Džon Litgou, a naša publika na kablovskim kanalima redovno prati krimi avanturu “Black List” sa Džemsom Spajderom.
Podsetimo, Rade je ranije igrao i u mega popularnim serijalima “24” sa Kiferom Saterlendom i “Istražitelji Majamija” (CSI: Miami) uz Dejvida Karuza.
Osim toga, čekaju ga i premijere grčke drame “Travelling Ghosts”, u režiji Tanosa Anastopulosa, kao i regionalne produkcije “Umri pre smrti” (BiH) reditelja Ahmeda Imamovića.
Bio je zapažen i u američkim nezavisnim filmovima “Agony” (2020) i “Payback” (2021) i britanskoj TV seriji “Strange Angel” (2019), dok je nedavno snimao i madjarsku produkciju “Uspon vrane”.
PESMA “NE OKREĆI SE, SINE” POSVEĆENA JE MOM SINU DANILU, SNIMLJENA 1988.
Rade Šerbedžija će 21. decembra obeležiti povratak u Mts Dvoranu nakon uspešnog koncerta iz decembra 2018, a onda će sutradan, 22.12. nastupiti u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, sa svojim poznatim bendom „Zapadni kolodvor“.
Koncertna turneja nosi naziv “Eto pjesma” prema istoimenoj numeri koju je za Radeta napisao Husein Hus Hasanefendić, lider hrvatske pop rok grupe „Parni valjak“.
Noviji album„Ne okreći se, sine“ po nazivu inspirisan je istoimenim filmom (1956) reditelja Branka Bauera, po romanu i scenariju Arsena Diklića.
“Moj album se zove „Ne okreći se sine“ prema pesmi koju sam napisao davne 1988. godine i posvetio je mom sinu Danilu, koji je tada tek napunio 17 godina. Napisao sam je od nekog straha o životu u tom trenutku u svetu. A mi glumci ponekad intuitivno osećamo nešto, neku nelagodu, predosećaj. Pesma je zapravo poruka mom sinu i svim sinovima da se ne okreću za problemima svojih očeva, moje generacije, da samo gledaju u život napred, u budućnost, novi svet. Kao što bi bilo bolje i pametnije mojoj generaciji da se nismo okretali za traumama naših očeva”, smatra Rade oko ove teme o kojoj je već govorio u medijima uoči izlaska albuma, i dodao da je ta poruka upućena današnjoj mladosti, koji će uskoro biti i njegovi unuci.
Šerbedžija podseća da su mnoge njegove pesme takve, kao što je “Poleti ptico”, tema odlaska iz jednog kraja koji smo “osećali da pripada nama”, napuštanje grada, odlazak u neki drugi svet, ili “Povratak ratnika”, “Do poslednjeg daha” (poetska priča o smrti Radetovog prijatelja kojeg je bomba pogodila dok je vozio bicikl), kao “reminiscencija na sve naše ratove i užase”.
Ponekad mu je tužno što mora sve to ponovo doživeti dok peva, a ima i ljubavne, šaljive pesme.
Muzičar, glumac, pisac osvrnuo se na legendarnu pesmu “Ne daj se, Ines” prema tekstu Arsena Dedića, koja je decenijama i dalje popularna samo u njegovoj interpretaciji, ali je on umeo da kaže da nije bio zadovoljan kako ju je govorio u vreme kada je snimljena.
“Veoma volim tu pesmu, ali priznajem da je sada bolje recitujem nego nekada davno na koncertima upravo sa Arsenom. I imam utisak i dalje da sam je snimio kao levom rukom. Arsen mi je odjednom rekao da treba da snimimo tu pesmu, ja sam pristao i krenuli smo. Čak sam imao tada i operaciju na zubu, pa sam i malo šuškao. Ali, ona sama po sebi je takva divna pesma, a ja sam imao neki mladalački glas koji sada uopšte ne mogu da čujem kada mi neko pusti taj snimak”, priznaje Šerbedžija.
ZA MNOGE PESME MI JE POTREBNA POTPUNA TIŠINA I KONCENTRACIJA
Tako je od skoro prvi put ubacio u repertoar i “Mostarske kiše” pesnika Pere Zubca, kojeg veoma ceni. Velika i značajna ekipa muzičara je saradjivala na novom albumu: Damir Urban je autor teksta za pesmu „Govorila je tako tiho, tiho, tiho“, čuveni spomenuti virtouz na gitari Miroslav Tadić svira na pesmi „New York“ Arsena Dedića, hrvatski gitarista Ante Gelo učestvuje u pesmi „Ostala si uvijek ista“, autora Đorđa Novkovića i Željka Sabola.
Na novom albumu se nalaze i saradnje sa Gabi Novak i Matijom Dedićem u Arsenovoj pesmi „Od kako te ne volim“, i „Na nešto me sjeća taj grad“ koju je Rade otpevao sa autorom pesme Darkom Rundekom. Svoj autorski pečat je ostavio na pesmama „Šeherezada“ i navedenoj „Ne okreći se sine“.
“Sve te pesme na poslednjem albumu su veoma zahtevne, i neke od njih nisam ni pevao u Botaničkoj bašti, jer mi je potrebna potpuna tišina i koncentracija, što se može postići u sjajnoj Mts Dvorani”, istakao je umetnik.
Kako je duže u muzici, Rade je sve više imao i ozbiljnije muzičare u svom bendu, sada je to sastav “Zapadni kolodvor”, a ranije je došao na red gitarista Miroslav Tadić, sa kojim se upoznao u Los Anđelesu. Upravo je Tadić imao ideju da naprave američki bend, čiji su članovi, kao Roj Estrada (bas gitarista) svirali sa velikim američkim muzičarem Frenkom Zapom (1940-1993).
Tako je jednom dolazio na koncert sa njima u Dvoranu “Lisinski” u Zagrebu, i opisao te američke kolege kao vrhunske umetnike “da mozak stane”, svi kao neprikosnoveni Miroslav Tadić.
“Imali smo tada izuzetno uspešan koncert, i moj sin Danilo, inače uspešan režiser, ali i profesionalni muzičar, stiže mi u garderobu. Umeo je ranije da se malo kao prepucava sa mnom, da ne umem pogoditi ritam, da moram u tome biti bolji, a da on to sve odavno poznaje sa svojim bendom koji svira hard rok. I to veče je bio oduševljen, i uzviknuo kako nisam nijednom pogrešio u ritmu. Ja sam mu samo odgovorio – “To je zato što mi je ritam gitaru svirao Roj Estrada, a ne ti”. Bila je to moja mala osveta što me je kinjio”, kroz smeh je prepričavao Rade.
Dramski prvak je ocenio da je u poslednjih desetak godina poboljšao svoj pevački mehanizam.
“Uglavnom sam ranije pevušio, recitovao, govorio poeziju i pevao šansone. Medjutim, sada imam neke zahtevnije pesme, koje znam da mogu otpevati, a ranije se nisam usuđivao. Pevanje se itekako može naučiti, nismo ni svesni toga. Naravno, ako se nema sluha, onda ne može”, izričit je muzičar/glumac.
PREDSTAVU “KO SE BOJI VIRDŽINIJE VULF” MOJA LENKA I JA SMO RADILI IZ SILNE LJUBAVI
Na koncertima u Beogradu i Novom Sadu, Šerbedžija će se truditi “da mnogo ne davi i ne zanoveta”, ali kako ima troje gostiju, nastupi će trajati malo preko dva sata, ali ne predugo.
“Glavni gost na koncertu mi je jedan božanstven tip sa kojim sam se još u mladosti upoznao i zavoleo njegove pesme. Kao što je bio Šaban Bajramović. I tako je moj gost – Muharem Serbezovski. Obožavao sam njegovu pesmu koja kaže “Bilo čija, bilo čija, bilo čija da si, samo moja, samo moja nisi”. Već je bio moj gost na koncertima u Beogradu i na Brionima, gde smo pevali zajedno “Đelem, Đelem” i “Bilo čija”. Toliko sam srećan što će moći da dodje. A još nešto mi je važno kod njega – on je visoko obrazovan čovek, intelektualac, završio je studije prava, tako da u ekipi ćemo imati i pravnika, koji je napisao prvi rečnik romsko-srpskog jezika“, najavio je Rade istaknutog pevača narodne muzike iz Makedonije, rodjenog u Skoplju, romskog porekla, aktivan od 1968. godine u karijeri.
Zanimljivo je koliko je Šerbedžija veoma vredan i dalje kao glumac, tako da stiže svuda da snima po celom svetu, da održava obimne turneje po regionu i inostranstvu, da vodi pozorište “Uliks” na Brionima (Hrvatska), a i da igra predstavu “Ko se boji Virdžinije Vulf?” Edvarda Olbija, u režiji svoje supruge Lenke Udovički u Beogradskom dramskom pozorištu.
Jedna od njegovih ćerki je odlučila da napiše scenario i snimi dokumentarni film o tome kako je nastajala ta uspešna predstava koja je uvek rasprodata u BDP-u, Brionima i svuda gde gostuju.
“Moja ćerka koliko god je pametna i znam šta hoće da kaže i da govori time, ali ona mora znati da sve to što mi radimo, sve te igre u predstavi, dolaze iz silne ljubavi”, zaključio je Šerbedžija za agenciju i televiziju Tanjug.
IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG / Music Pocket
