PREMIJERNO GOSTOVANJE BELGIJSKE GRUPE “HOOVERPHONIC” U SRBIJI – KOMBANK DVORANA, SINOĆ – 27.03.2019.

ČUDESNA  MUZIČKA  AVANTURA  KAO PUTOVANJE KROZ DUŠU

  Ponekad ostanete bez teksta. Ponekad se desi da ne umete ni da prepričate i dočarate atmosferu koju ste osetili i događaj koji se odigrao pred vama. Možda zato što je ovde bilo više žanrova, više koktela umetnosti u jednom. Ovo definitivno nije bio samo koncert. Ovo je i stand up komedija, iako se to od ovog benda nije ni najmanje očekivalo. Beše to kompletan užitak za sva čula i dušu, sa vrhunskom muzikom koja vas mora začarati.
  Belgijski sastav HOOVERPHONIC posle skoro 24 godina postojanja (nastali su 1995. godine) konačno stiže u Beograd na idealno mesto za njih – Kombank dvoranu, intimna, ušuškana dovoljno, da se oseti bliskost publike sa bendom. Nekad će ta bliskost i sloboda članova benda biti možda i preterana, ali istovremeno i beskrajno duhovita.
   Neobična mešavina žanrova zanimljivo se uklapa u viziju benda koja gaji svestranost i radoznalost. Tako oni idu ka ambijentalnom dream pop fokusu, kao i elektro pop, trip pop, indie pop, ali i alternativni rock u naznakama. Oni su sve to, i nisu. Neverovatna mešavina svega i to upakovano veoma vešto i zanatski iskusno, da svi pravci mogu da se podudaraju i sudaraju, ali da nijedan ne smeta drugome, ni najmanje, već se uklapaju. Najveći hit im je svakako malo remek delo “Mad About You”, ali oni nisu bend jednog hita, daleko od toga.
   Trenutni sastav benda čine: Alex Callier, frontmen, autor pesama i gitarista, Raymond Geerts, gitarista, i nova pevačica – neobična Luka Cruysberghs. Uz prateća tri člana, ovaj sekstet je izašao na scenu sa akademskim zakašnjenjem koje im se apsolutno prašta (21.15h), bez najave i pozdrava, samo su krenuli sa svirkom – pesma “Concrete Skin” zavodi lagano, ambijentalni prizvuk opušta, a Lukin glas je besprekoran, prodrma i odvede vas na putovanje kroz sopstvene misli. Nakon te pesme, Luka na srpskom kaže “Hvala!”, i onda se uključi vođa benda Alex. E, tu već kreće spektakl. Na relativno dobro uvežbanom srpskom reče:

“Hvala! Dobro veče. Zdravo drugari, kako ste? Izvinite, ja ne govorim srpski.” , onda se nasmešio, i nastavio na engleskom: “Eto, to bi otprilike bilo sve od mog srpskog. A verujte, i to sam učio danas celo popodne! Samo da ste me videli. Želim da se zahvalim divnim ljudima, tu su iza bine, koji su me učili vaš jezik danas. I to je bilo otprilike ovako: ja ponovim kako sam razumeo neku reč, a oni kažu – ne valja! Onda ja se potrudim, i izgovorim reč na srpskom, a onda oni ponovo – ne valja! I tako celo popodne! Ali dobro, na kraju, razumeli ste me? Nisam bio tako loš?”

– publika naravno aplaudira, oduševljena što čuje srpski jezik od stranog benda.

“Ovde večeras ćemo svirati nove stvari, stare, klasiku, biće tu svega, i pop, i funky, i svih žanrova. Ima jedna priča, davno sam se zabavljao, jedini put u životu sa jednom Poljakinjom. Baš mi je na kraju slomila srce, nije mi bilo dobro. Ali eto, srce boli kad je povređeno, a opet, da se to nije desilo, ne bih onda mogao da pišem sve te pesme, i zato, idemo! “

– znak za nastavak stvaranja čarolije. Bend koji ima za sobom 10 albuma, na turneji promoviše poslednji CD “Looking For Stars” (2018), čija će se naslovna pesma takođe naći ove večeri na listi za doživljaj posebne umetnosti koju stvaraju ovi mađioničari. Naslovi kao “Lethal Skies” ili “Ether” bili su odlično zagrevanje za divne melodije koje tek slede za izvrsnu kompoziciju “Eden” – nežna, melanholična, a sa glasom sićušne pevačice Luke, koja je rođena 2000. godine (!), svaka pesma je uzdignuta na najviši nivo. Kroz skoro četvrt veka u bendu promenilo se pet pevačica –  Liesje Sadonius, Kyoko Baertsoen, Esther Lybeert, Geike Arnaert i Noémie Wolfs, svaka ostavljajući poseban pečat i neizbrisiv trag. Sada šesta pevačica Luka pokušava da za kratko vreme sve to nadoknadi i prikaže sebe kao jedinstvenu i veoma  neponovljivu. Tek je od prošle godine sa grupom, i tada je i imala album prvenac sa njima. Retko nežan i moćan glas koji lako seče dvoranu i odzvanja vam u ušima dugo posle svake pesme. Ona tako tiha, povučena, nenametljiva, samo sluša svog šefa benda Aleksa koji se raspriča sa publikom, ona mudro ćuti i peva po planu i programu pesme koje su gotovo rastopile sve prisutne.

“Luka i ja smo se upoznali eto pre dve godine, tada je još bila maloletna, 17 godina napunila. I tako smo krenuli da radimo, pustio sam je da peva jednu od naših pesama, i stvarno je otpevala izvanredno. Rekao sam joj da je najbolja! Da je ona ta prava koju sam tražio. Za Hooverphonic. Možda sam samo na početku mislio da je ona jedna užasna osoba, ali to je samo takav utisak. Ali naravno da ona to nije. “

– publici je sve ovo jako simpatično, svi uživaju u šalama Aleksa koji nikako da prestane da priča. Uskoro jednom paru prijatelja u prvom redu neće baš biti toliko komično šta Aleks ima da im kaže. “Evo vas dvoje, tu u prvom redu. Ti momak, da li je ona ponekad i užasna osoba, slobodno reci”. Momak samo ćuti kao zaliven, ne shvata šta ga je snašlo. “Čime se vi bavite, gospodine? A vaša žena? Pitam jer sigurno je da ste u braku, tako?”. Momak je verovatno zažalio što ima karte za prvi red, nije očekivao ovaj “napad”, ali se sve vreme smejao. Nije vredelo što devojka odgovara – “Mi smo prijatelji (We are friends)”, Aleks ništa ne čuje, već nastavlja komediju:

“E pa gospodine, niste znali da mi ovaj koncert snimamo, svuda su kamere. Dakle ako ste izašli sa njom a nije vam žena, onda će vas žena videti na snimku! E da vas vidim onda! “

– nasmeja se Aleks i dalje nastavlja sa pesmom koju je ovde na neki način i najavio – “Horrible Person” (Grozna osoba). Na svaki novi set pesama, Luka spontano odlazi iza scene, ima se utisak da će bend dalje svirati i pevati bez nje, da su sada instrumentali u prvom planu, ali ne. Luka se svaki put munjevito brzo pojavi u novoj haljini, presvlači se za Ginisovog rekordera, i nastavlja u novoj odori da ulepšava svima ovo veče. Tako je tokom cele večeri menjala boje svojih haljina – crno, crveno, sivo, crno-belo, plavo i fascinantno je kako se za tili čas već nađe na sceni. I uvek spremna sa zaista savršenim vokalom. A godište 2000.–to!

   “Volite li vi da pevate? Ja sam čuo da ste vi Srbi baš muzikalni, uživate da plešete, pevate, zabavljate se, tako?”

– muk u sali, Aleks i Luka zbunjeni, gledaju ostatak benda, pas nastavlja neumorni Aleks:

“Vidi kako ste stidljivi. Pa šta je ovo? Tako ste tihi, pitam nešto, niko se ne čuje. Evo, dama u 4. redu, čim sam pitao da li volite da pevate, ona samo ovako vrti glavom. Hej, a čovek pored vas, da li vam je to momak, muž, ups, dobro, bolje da ja više ne pogađam večeras ko je kome ovde muž, momak, vidim da mi to ne ide nikako. “

– pravio je urnebes frontmen sastava, poštujući granice, i nije se više znalo koga može da zakači, više ni četvrti red nije bio siguran! Predivna pesma “Romantic” upravo sa poslednjeg albuma Luka interpretira kao čaroliju, a njihova čuvena numera “Jackie Cane” tek dolazi do izražaja sa tim tako moćnim vokalom. Nije Luki nimalo zahvalna uloga, već veoma zahtevna, takve pesme kao “Jackie Cane” nasleđuje od poznatijih pevačica pre nje, i potrebno je da ili bude na istoj ravni sa njima ili da ih nadmaši. Ali ona to radi izuzetno rasterećena svega.
   Pripoveda dalje lucidni Aleks o muzičaru i kompozitoru Burt Bacharach (američki kompozitor, napunio 90 godina)–

“Da li ste čuli za njega? Niste? Ali sigurno znate njegove kompozicije kao “Rain Drops Falling on my Head”. On je imao neke komplikacije na srcu, morao je da se operiše, i ugradili su mu unutra nešto kao stent, slično bajpasu. A dok je imao operaciju na otvorenom srcu, iškla je muzika na radiju i stihovi od naše pesme “I Ate Broken Heart” (Pojeo sam svoje slomljeno srce),

– pohvalio se Aleks, što je uvertira za njihovu zaista odličnu pesmu “Heartbroken”. Lagano se tu zahuhtava atmosfera i očekuje se njihov planetarni neprevaziđeni hit “Mad About You”. I zaista, posle polovine koncerta, Luka smireno i sa totalnim uživanjem prepušta se legendarnoj kompoziciji, koja sa timprosedeom podseća na razne synth pop i ambijentalne grupe ili izvođače poput Portishead, Massive Attack, Thievery Corporation, Still Corners, Air, Morcheeba, Jean Michelle Jare, a ne toliko na dance pop sastave Moloko, Faithless, Hurts. Čuvena pevačica Dido donekle ima taj stil poput Luke, sneno, suptilno, kao vokalno lelujanje kroz psihu i emocije, sličnosti su neverovatne, kao i sa cover atrakcijom “Nouvelle Vague”. Ipak, Luka ima svoj stil pevanja, “dream pop” kao naša sledeća gošća u Kombank dvorani – Chrysta Bell, i savršeno se uklapa u senzibilitet i koncept samog Hooverphonic-a. Jedno za drugim kreće niz melodija “Vinegar & Salt”, Luka ih neumorno interpretira, ozbiljna, a kasnije nasmejana, ali oni traže i da publika sa njima peva. Luka ih bodri da stvaraju zvuke koje i on, da ga praktično imitiraju, i onda nadgleda ko sve peva. Baca pogled ka prvom redu i onda se obraća istoj dami i momku:

“Vi mi rekoste da devojka nije užasna osoba, je li? E pa kako nije kada jedina ovde ne peva? Cela sala peva, a ona neće! Znači da ste me lagali”

– provocirao je duhoviti Aleks, i onda nastavljao punom parom sa “Uptight”, ili “Amalfi”, da bi se nadovezao dalje na “The Night Before” i “Sleepless”, ali i “Badaboum”. Svaka pesma se uklapa u ovo magično veče, sa beskrajno zabavnim Aleksom, koji se nije gasio sa svojim štosovima. Lagano se završava zvaničan deo koncerta posle 80 minuta vrhunskog programa, ne zna se šta je uspešnije – komične bravure kao briljantna komunikacija sa fanovima ili toliko snažna muzika koja se pred vašim očima odvija tako lako i prelepo. Ovaj sekstet se povlači, ali publika se neće predati. Skandiraju, viču, dozivaju muzičare, koji se vidno srećni odmah i vraćaju.

“Ni ne shvatam kako ranije nismo došli kod vas, a postojimo toliko dugo. Zahvalni smo veoma našim promoterima što su nas ovde doveli. Znam sigurno da ćemo doći ponovo, plan je i bio da vam večeras sviramo sa čitavim orkestrom, još ne odustajemo od te ideje, samo je za ovu priliku taj poduhvat malo skup. Sledeći put kada vam dođemo, recimo za dve godine, donosimo vam orkestar.”

– jasan je Aleks. Na bisu sviraju sasvim nonšalantno, kao da će ostati tu još dosta vremena, da bi iznenada završili, poklonili se publici. Svetla se ponovo pale, sve je sada drugačije. Fajront posle sat i po je dostojan, i muzičari imaju dušu. Kada je sve delovalo konačno za ovo veče, da definitivno bisa nema, iznenada se Hooverphonic pojavi na pozornici, i svira dalje svoje bisere na samom kraju – “Suspririum”, “2 Wicky”,  “Long Time go”. Prvi put su bili u prestonici Srbije, imali su veče ranije koncert i u Zagrebu, i put ih vodi u dalje pohode, avanture, osvajanja srca publike.

“Znate, ja živim u malom gradu, baš onako, gradiću. Tu živi i moj prijatelj iz benda Raymond Geerts. I tako mali grad je jako … depresivan. Stalno pada kiša, stalno je mrak. Imamo samo jedan muzički klub, koji je otvoren skoro tek, posle dve, ili pet godina od kada je zatvoren. I onda, šta ja radim, sedim u kući, i to je najbolji trenutak da se radi, šta? Da se pišu pesme. I kada stvorim pesme, onda zakažem dugu turneju, samo da budem što dalje od svog rodnog kraja.”

– kraj koncerta se nazire, ali Aleks ne bi bio komičan da ne kaže i sledeće: “Vi tamo u 4. redu, hajde ne ljutim se na vas. I vi u prvom redu, ti što nećeš da pevaš, opraštam ti. A ti momak tu što varaš ženu, tebi ne znam kako da oprostim?”

– uz osmeh se Aleks poklanja sa bendom, na ivici scene. Nekoliko puta se poklone, vidno srećni što su pružili vrunski doživljaj u 105 minuta energične i kreativno osmišljenje svirke. Odlična organizacija u koprodukciji Avalona i Guitar Art festivala, kao poseban program van glavnog, što je i ranije bila praksa. Ostaje nam sam da sačekamo taj obećani spektakl možda već dogodine.          

Izvor: Ivan Makragić music pocket

Fotografije: Kombank dvorana