Pisac Vojislav Savić: “Kratak roman o ubistvu” je egzistencijalna tragikomedija

Priča o romanu prvencu, o suštini same priče, književnoj hiperprodukciji u Srbiji, potrebi da se piše proza umesto drame ili scenarija, mogućnosti da se delo ekranizuje ili dramatizuje


BEOGRAD, 25. oktobra (Tanjug) – Poznati dramski pisac i scenarista Vojislav Savić nedavno je objavio svoje prvo književno delo naziva “Kratak roman o ubistvu” (Rende 2021), a za agenciju Tanjug i online magazin pop kulture Music Pocket ističe da je svestan kako sam naslov asocira na roman u žanru trilera ili krimića, ali da je to samo privid, jer se radi o veoma višeslojnoj i kompleksnoj psihološkoj priči.

“Ako bih morao žanrovski da definišem svoj roman, bila bi to neka vrsta metafizičke i egzistencijalne tragikomedije. Jasno je da naslovom podseća na poznato ostvarenje “Kratak film o ubijanju” reditelja Kšištofa Kišlovskog, koji veoma volim, ali to vuče samo naziv, jer je tu sva sličnost završena”, objasnio je pisac koji na književnoj sceni debituje ovim romanom u izdanju uspešne kuće “Rende”.

Autor je afirmisani dramaturg sa diplomom Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, slobodan umetnik koji stvara za pozorište i televiziju, a proslavio se komadom “Čuješ li majko, moj vapaj?”, koji je izvođen u nekoliko verzija pre više od dve decenije (1998).

Beogradska publika je gledala to delo u Narodnom pozorištu, u režiji Ljuboslava Majere, koji je isti komad postavio i u Slovačkoj na scenama glavnog grada Bratislave, ali i Prešova gde se i danas izvodi nakon čak 20 sezona.

Odmah se nameće razmišljanje na temu otkud da se jedan dramaturg odlučio da mu sledeći kreativni poduhvat bude u vidu romana, a ne nove drame ili scenarija za TV ili film.

“Tema koja me je opsedala dugo, nametnula je rod književnosti. Takvu priču sam mogao i želeo da ispričam samo u formi romana”, podvukao je Savić.

“Najteže je napisati dramu, odnosno – dobru, vrhunsku dramu. Naravno, isto mislim i za dobar roman, zbirku priča, pripovedaka, ili pesmu. Pisac pozorišnih komada mora da vodi radnju i priču samo putem dijaloga, što ume da iscrpljuje. Nisu svi bili tako vrhunski kao jedan Šekspir, Molijer ili Čehov”, smatra dramaturg, od sada i književnik.

U svom romanesknom prvencu potrudio se da postigne jasan i precizan zaplet, svedeno pripovedanje koje će voditi čitaoca kroz svet glavnog bezimenog junaka, putem pisanja u prvom licu.

Pisac kaže da je želeo da napiše nešto što bi i on rado uzeo da čita, i kako navodi, u domaćoj književnosti nije pročitao ništa slično, a u Srbiji vlada hiperprodukcija pisanja.

„Pratim savremenu domaću književnost, i može se zaključiti ono očigledno: danas svi pišu! Toliko se novih autora i autorki – spisateljica pojavilo, skoro da nema kraja. I moje kolege dramaturzi, ima ih, prebacili su se na pisanje romana. Svi žele danas biti pisci romana, odnosno književnici”, primetio je Vojislav, koji je stekao iskustvo kao dramaturg i urednik na mnogim projektima – emisijama produkcije “Emotion” i drugih TV serijala prevashodno Zabavne redakcije za mnoge televizije.


“Romani koji se danas pišu u svetskim i domaćim okvirima delim na tri grupe: Krimići, Ljubići i Egoići. Prva dva jasno je šta su, dok ovaj treći naziv – “Egoići” sam ja smislio. To su vam ona dela gde pisci jako puno govore samo o sebi i to ističu kroz ceo roman”.

Radnja “Kratkog romana o ubistvu” je fokusirana na protagonistu, anti-junaka, koji vodi prilično jednoličan život, nije srećan svojim izborom posla u Pošti, niti partnerkom sa kojom se viđa, prepušta se letargiji.

Kako se kaže da je “dokolica đavolje igralište”, tako će i ovaj lik iz čiste dosade odlučiti nešto veoma fatalno i zastrašujuće: da oduzme život jednom nesrećniku.

Junak zapravo veoma isfrustriran sopstvenim životom i bitisanjem koje sve manje ima smisla, suočava se u kafani, u koju često odlazi, sa tim gubitnikom, koji ga u dubini duše podseća na samog sebe.

Na taj način, on gleda svoj odraz u ogledalu i kako mu se ne sviđa šta tamo vidi, želi da to likvidira.
Kako je Herman Hese govorio u delu “Demijan”, može nas ljutiti, uvrediti i nervirati samo one osobine kod drugih koje i mi sami imamo. One odlike koje nemamo, ne mogu nas uzbuditi ni jediti.

Donekle je “Kratak roman o ubistvu” moderan srpski odgovor na klasike remek dela ruske i francuske književnosti – “Zločin i kazna” F. M. Dostojevskog ili “Stranac” Albera Kamija.
Raskoljnikov ili Merso 21. veka bi možda izgledali i delali kao vodič kroz radnju ovog urbanog dela.

“Prijaju mi takva poređenja, ona samo mogu da laskaju i daju mi vetar u leđa. Ovde sam hteo da prikažem na šta je čovek sve spreman da ubije dosadu. To raste u drugi stepen koji podrazumeva likvidaciju drugog čoveka, čitava priprema za taj čin, gde se njih dvojica zbližavaju i druže”, približio je Savić zaplet svog psihološko-socijalnog romana.

Da li će se na kraju i desiti očekivano ubistvo, neka čitaoci sami otkriju kada im u ruke dođe ovaj uzbudljiv, pitak, svakako neobičan, stilizovan i realističan roman.

Književni debi se može delimično dovesti u vezu sa njegovom dramom “Egzekutor” o plaćenom ubici, koja je izvođena na sceni “Boško Buha”, gde je igrao pokojni glumac Milorad Mandić Manda sa suprugom Anastasijom Mandić i Aleksandrom Đuricom, u režiji Nikole Zavišića.
Za tu dramu, Savić je osvojio nagradu “Branislav Nušić” na anonimnom konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije.

“Postoji veza te drame i romana, u nekim naznakama, jer ti moji junaci koji su naumili da budu ubice, trude se da ne odustanu od svog plana. Bilo mi je lakše da kroz roman i toliko reči koje ta forma dozvoljava, iskažem svu moju unutrašnju muku na današnje vreme koje živimo u Srbiji, nego da sam pisao dramu. Roman vam daje tu slobodu da se razmahnete i utonete u svet pripovedanja”, istakao je pisac, i otkrio da je već završio i – drugi roman.

Izgleda da je veoma produktivan, čim za tako kratko vreme može da završi dva književna dela.
Ipak, nije skriboman, stvara samo onda kada za to ima velike potrebe, ne da to bude samoj sebi svrha.

“Pišem svaki dan ili svako veče. Jedino preskačem kada mi razne obaveze to ne dozvoljavaju. Drugi roman je gotov, ali za sada je to prva verzija, koju još neću slati izdavaču. Tek kada budem zadovoljan nakon temeljne dorade, onda će moći da se pročita”, jasan je bio autor “Kratkog romana o ubistvu”.


Pisac je laureat nagrade Sterijinog pozorja sa anonimnog konkursa za najbolju dramu – “Odlazak u krasni”, koji i dalje čeka adekvatnu realizaciju na sceni, a dobitnik je i nagrade “Slobodan Stojanović” za veoma novi komad “Pojava postaje masovna”.

Poznata mu je i komedija apsurda “Kenguri” koja se igrala u Pozorištu mladih u Novom Sadu, a dostigao je taj uspeh, možemo reći trijumf, da su mu se komadi izvodili van Srbije, u pozorištima po regionu – Hrvatska, spomenutoj Slovačkoj, kao i u udaljenim zemljama – Australija, Indija.


Zanimljivu recenziju i kratak osvrt na ovaj roman, lik i delo pisca dao je njegov prijatelj, filmski producent Marko Stanković na koricama knjige.

“On je stabilan kao pilon, mudar, švaler, stoik, veliki dramaturg i pisac, spor vozač i slab poznavalac MS ofisa. On je (moj veliki prijatelj – i van posla), a njegov roman je zakasnelo finale egzistencijalizma. Savršen, gust, jeziv na neki nežan način, fascinantno precizan. Osvežava i ne umara, a ipak ne olakšava. Vojislav Savić je dobitnik svih mogućih nagrada za dramaturgiju. Ako je to uopšte bitno. Voji sigurno nije, a nagradama bi trebalo da bude”.

To su bile nadahnute reči spomenutog producenta Stankovića, koji se proslavio uspešnim projektom “Jedini izlaz” – film i TV serija koji su obeležili aktuelnu (2021) godinu.


Vojislav kroz osmeh komentariše takav opis sebe od strane svog kolege, saradnika i prijatelja, uz napomenu da ne treba verovati svemu što se čuje, vidi ili pročita.

“Iskreno, ne bih umeo da potvrdim njegove reči, da ne hvalim sebe, svakako su mi simpatične. Odnosno, istina jeste u vezi MS offisa, šta mogu, tako je to sa mnom, a takođe i ono oko spore vožnje. Sve ostalo stvar je kako vas ko posmatra”, pojasnio je skromno Savić.

Književni debi svojim jednostavnim jezikom pristupačno vodi čitaoca kroz priču, pisac uspeva da uvuče svoju publiku u suštinu, te gradi jedan polu-svet kroz vivisekciju karaktera, pravi naturalizam.
Tako se objektivni posmatrač vezuje za glavnog lika, opipava mu puls, diše sa njim, čak i kada on odluči da postane pravi – ubica.

Možda to publici i ne smeta, iz jednog razloga, koji je naveo davno američki režiser Volter Hil, kada je snimao mnoge krimi filmove gde su mu glavni junaci upravo – negativci.
Ali, on ih je predstavljao kao simpatične likove, onako “pozitivne negativce”, što se moglo videti u ostvarenjima “Vozač”, “Lepi Džoni” ili “Lopov koji dolazi na večeru”.

“Gradim takve likove, jer mi je zanimljivije i zabavnije da trčim SA lisicom, nego ZA lisicom”, govorio je tada Volter Hil, i naravno, bio potpuno u pravu.

Tako dolazimo i do bezimenog junaka Savićevog romana, koji nam se predstavlja u prvom licu pripovedanja, a čak obratite pažnju da lična imena mu nemaju ni majka ni tetka od protagoniste.


Roman definitivno ima tu filmičnost i može se zamisliti kao igrani film, mini serija i predstava. Kako je po vokaciji dramaturg, verovatno bi autor sam napisao dramatizaciju – adaptaciju romana.

“To jeste možda logičan sled stvari, ali čini mi se da bih prepustio oživljavanje mog romana nekom kolegi scenaristi. Suviše sam se vezao za to delo i priču, likove posebno, da bih seo i dalje pisao razradu u obliku drame kroz dijaloge. Više bih voleo da neko drugi pristupi tome i gleda, čita moje literarno delo nekim svojim očima, i otkrije nešto sasvim novo što ni ja možda nisam video”, zaključuje priču o romanu njegov autor Vojislav Savić.



Ivan Makragić


TANJUG / Music Pocket