Pevač i muzičar: FILIP ŽMAHER

D.
D.
Kontaktirajte nas na redakcija@musicpocket.org

podeli

popularno

MUZIČARI U OPASNO DOBA KARANTINA IMAJU ONLINE SVIRKE (VOL. 37 & 38): DIVANHANA, LUKA ŠULIĆ I DVA BONUSA

SEVDAH, ČELO, GITARE I POEZIJAPRIBLIŽAVAMO se lagano finalu vanrednih mera u pogledu kulturnih događaja, jer barem kod...

MUZIČARI I DALJE VREDNI I NA ZALASKU DOBA KORONE (VOL. 7): NEZAUSTAVLJIVI I NADAHNUTI

DAME, DŽENTLMENI, POP, ROCK, FUNK, PUNK KONAČNO se bližimo samom kraju pandemije, i od juna kreću koncerti...

MUZIČARI U OPASNO DOBA KARANTINA IMAJU ONLINE SVIRKE (VOL. 34, 35, 36): PLAYADE, DRAGAN IVANOVIĆ, ALEKSA DANIĆ

ŽENSKI KVARTET I VRSNI GITARISTI Dokle god su muzičari van radara svirki i nastupa uživo, dotle će...


             ČOVEK PRVO SEBI DAJE ŠANSE

Izuzetan i vanserijski glas, a lice večitog dečaka koje nikako ne može da ostari. Nije baš kao Petar Pan, jer naš sagovornik jeste porastao, ali mu prija da barem ne izgubi dete u sebi. Tokom devedestih godina bio je veoma popularan u Srbiji, kao pop rock pevač bio je prisutan na svim značajnim festivalima i uzimao prve nagrade – Mesam, Beogradsko proleće, Budvanski festival, Sunčane skale u Herceg-Novom. Svoj najveći trijumf on smatra u to vreme Gran-Pri na “Slovenskom Bazaru” u Belorusiji. Objavio je još tada album za PGP  „Beskonačno”, davne 1998. godine, a onda ga je put poslovno i privatno odveo u Ukrajinu, gde je gradio veoma uspešnu karijeru. Ženski svet je jurio za njim, a on je ostajao pomalo na distanci, iako mu je pažnja lepšeg pola uvek prijala i imponovala. On je naravno – FILIP ŽMAHER, glavom, bradom, šiškama i osmehom simpatičnog dečaka koji deluje kao da će vam uskoro podariti nešto lepo. Za njega je vreme zamrznuto, on jednostavno kao da se balsamovao, izgleda identično kao tih godina. Filip Žmaher od kada se vratio u Srbiju, prvi javni nastup imao je na koncertu u čast Kornelija Kovača – “U inat 70-oj” u Narodnom pozorištu, maja 2017. godine. I onda polako, stigli smo i ovde gde smo sada.

  Potpisnik ovih redova imao je čast da prisustvuje nastupu Flipa Žmahera u januaru ove 2019. godine, tokom novogodišnjih praznika, na manifestaciji “Božićno seoce kod Hrama” ispred Hrama Svetog Save. Žmaher je na veoma neprijatnom minusu napolju pevao tako oslobođeno i izvanredno, kao da je unutra utopljen. Nizale su se tu pesme stranih i domaćih rock klasika i legendi, kao što je Joe Cocker, ali posebno uživanje je bilo slušati na takvoj hladnoći Žmahera kako peva remek delo pesmu pokojnog Luisa – “Ne kuni me, ne ruži me majko”. Iako je ova pesma nedavno dosta forsirana na koncertima pop zvezda koji u svojim novim idejnim konceptima pevaju obrade (Željko Joksimović, Marija Šerifović), ipak je verzija Filipa Žmahera, posle Luisa, ostala najsnažnija od kojih vam pođu žmarci i naježite se isti čas. Duže od pola sata je to veče Žmaher tako lako pevao kao da se nalazi unutra na toplom, a ne vani gde vam se ruke slede ako niste u rukavicama. Isto veče koleginica posle njega nije izdržala duže od 20 minuta i morala je da ode sa scene. Osim ove besmrtne balade, Žmaher je izvanredno dočarao i kultnu pesmu “Strašilo” koju je napisao čuveni Radomir Mihailović Točak, frontmen legendarnog “SMAK”-a. Bilo je nekih planova da Filip peva upravo u “Smaku”, ali eto, na kraju nije bilo suđeno. Zato je ovu rok pesmu otpevao briljantno.
     Od nove 2019. godine naš sagovornik nastupa u beogradskim rokerskim klubovima – Garaža i Drum, i tu je redovan. Sledeća svirka gde ga možete gledati je sada u subotu, 23. marta u klubu “DRUM”, Zmaj Jovina 4, dok je sledeći koncert na splavu-klubu “KNJAZ”, u petak, 29. marta. Izvolite, čeka vas FILIP ŽMAHER & ROADHOUSE BAND. Ali pre toga … 

Evo šta nam priča Filip Žmaher, za Music Pocket.

Vratio si se u Srbiju nakon života i karijere u Ukrajini. Kakvu si situaciju zatekao ovde kada si definitivno došao? Koja je to klima danas, da te zaborave ili ti ipak pruže priliku za povratak na scenu?

 – Situacija ovde, u smislu muzike, ako je čovek optimista i malo istražuje, uvek će se „iskopati“ kvalitetna muzika koju neko stvara. Na žalost, kod nas vidim da već skoro 30 godina ta muzika teže dolazi do ljudi, a forsira se neki surogat muzike sa još uvek veoma lošim tekstovima, bez trunke orginalnosti. komercijala po svaku cenu bez skrupula i razmišljanja o nekom kvalitetu. Nije to samo kod nas, svet je već odavno poludeo u zadnjih 20 godina sa inverznim vrednostima, mada tamo koliko-toliko procuri i nešto kvalitetno, a u Srbiji bogami ne baš. Što se tice povratka na scenu, to najviše zavisi od rešenosti, inspiracije i truda. Ako sam se zadnjih 10 godina više bavio kulinarstvom nego kreativnim radom (smeh), ne mogu očekivati da karijera ide uzlaznom linijom. Šanse čovek prvo sebi daje sam, pa tek zatim okolina.

Devedesete godine su za tebe bile na neki način životna prekretnica. Da li bi sada voleo da se ponovi taj period ili bi nešto izmenio da možeš da putuješ kroz vreme?

–  Ne verujem u fantastiku iako je volim kao žanr. Da mogu, svašta bih nešto promenio, svašta nešto ne bih…ali svakako ne bih imao ništa protiv da se vratim u mladost. Iako ja još uvek živim neku svoju mladost u nekim momentima, pogotovo na sceni.

Iako si prvenstveno roker, tokom karijere si imao saradnju – obrade pesama i sa muzičarima pop, folk muzike, kao i opere: Jadranka Jovanović, Tanja Banjanin, Dragana Mirković, ili Osvajači. Kakva su ti bila ta iskustva sa nekima van tvog stila i senzibiliteta?

– Posle svih godina mogu da kažem da sam najviše uživao u kreativnoj saradnji sa desetinama vrsnih muzičara na sceni uživo, i van scene, kao i saradnju sa autorima muzike koja vredi i kojoj smo udahnuli život zajedno. Saradnje sa pevačima je bilo najmanje, što je i logično. Najčešće je to bilo potpuno slučajno. Nekad je bilo sjajno, nekad ništa posebno. Inače nisam od onih koji smatraju da su uvek pravili umetnička remek dela i ne pretvara se u zlato sve što dodirnem. Po meni računaju se u umetnosti samo najbolje stvari koje si uradio, mi se ne bavimo proizvodnjom crepova gde svaki mora biti podjednako kvalitetan.

Da li i danas uspevaš da radiš u Ukrajini, Belorusiji, Rusiji? Davno si pričao kako se tamo umetnik veoma ceni i poštuje, gazde lokala ne tapšu samo po ramenu, u svakom klubu postoji bina, svetlo, tonska proba, bekstejdž, garderoba pre nastupa, dok reč „rajder” je uobičajena i poštuje se, pevač na nastupu ne mora da peva do zore i ne tretira se kao džuboks. Da li ti sada nedostaje taj svet, a kako je ovde u Srbiji danas? 

 – Da, još uvek sam aktivan sa nastupima u tim zemljama. Naravno sada već manje, jer ne živim tamo. Tako da mi taj “svet” ne nedostaje. Uglavnom su u pitanju koncerti u salama ili na otvorenom. Od recimo 1000 nastupa tamo, možda sam samo 50-ak imao u manjim prostorima tipa kluba. Tu gazde ne samo da te ne tapšu po ramenu, nego i nemaju baš ni slobodu da ti priđu. Ja sam uglavnom komunicirao sa menadžerima, producentima i organizatorima. Da, tamo se umetnik jako poštuje.

 A Srbija…pa češće kod nas ispada onako kako sam opisao ranije. Mada ja volim da nastupam i u manjim prostorima. Intimnije je i ima svoju čar. To upravo i radim u Beogradu. I kako kažu neki moji prijatelji – najstrasnije uživam u tome.


Privatno šta najviše voliš da slušaš od muzike? Da li je to samo rock i pop, koji je i tvoj žanr, ili eksperimentišeš sa pravcima? Ideš li na koncerte domaćih i stranih muzičara kod nas, i na kojem si poslednjem bio da te je oduševio?

 – Najviše volim da slušam tvrđi rock i generalno muziku koja sadrži zvuk električne gitare. Zatim volim još puno toga: klasičnu muziku, džez, bluz, fusion, jazz rock, soul, stari disko, fank, ambient. I u pop muzici ima sjajnih stvari koje vredi čuti. Jedino što ne slušam je rep, punk i neke ekstremne pravce metala. I razno komercijalno blato…

  Idem na koncerte i stranih i domaćih izvođača. Teško me je oduseviti, veliki sam baksuz i kritičar kad je muzika u pitanju. Poslednji koncert stranog muzičara koji me je oduševio je bio koncert Tom Džonsa u Beogradu. Čovek je imao tad 69 godina, a pevao je i držao scenu apsolutno neprevaziđeno. Intimno mi je mnogo značio i koncert Džo Kokera možda samo godinu dana pre njegove smrti. Od velikih pevača žao mi je što nikad nisam bio na koncertu Tine Tarner, pogotovu dok je bila bar nesto mlađa, sad ima 80 godina. Mogu da kažem da me je skoro bez daha ostavio nedavni koncert Korni grupe u Sava Centru. Entuzijazam Bate Kovača i njegovih saboraca na sceni da izvedu izuzetno muzički komplikovane progresiv kompozicije, hrabro, beskompromisno, skoro pa bez razmišljanja o komercijali, sa dobrim pevačkim sastavom uključujući legendu Dadu Topića i izuzetnog Zorana Šandorova…praktično antologijski koncert, na žalost u dobu turbo-folka i dezintegracije ukusa, ali borba sa zlom se nastavlja uvek.



Od nove 2019. godine dosta si angažovan po klubovima ili manifestacijama. Nastupao si tokom programa “Božićno seoce kod Hrama”, kao i u klubovima “Drum” i “Garaža”. Da li to znači da ipak ima konstantnog posla u muzičkom svetu za tebe iako si se tek skorije vratio u Beograd? Ili su to povremene svirke?


 –  U zrelom dobu svog zivota,”nakon svih ovih godina” kod mene je sad sve da može, a u suštini i ne mora. Ali postoji duboka želja da ponovo pevam u svom gradu, u svojoj zemlji. To i radim sad bar dva puta mesečno u klupskom formatu.

 Intima kluba, kontakt sa publikom oči u oči,  to je nešto što se ne može porediti sa bilo čim drugim. To je vraćanje svojim muzičkim početcima, uživanje u svakom odsviranom tonu, ja barem zaista uživam sad u tome. I možda po prvi put ne razmišljam ni o čemu drugom nego baš o izvođenju muzike koju obožavam, sa divnim drugarima sa mnom i na sceni, i u publici. To mi je nedostajalo već dugo, dugo vremena.

 Planiram nastupe i van Beograda, sa bendom naravno. Kad posle mnogo godina ponovo okupiš svoj bend i izvodiš muziku koju voliš, to je kao da živiš svoj dečački san. I uopšte nije novac u pitanju. Sarađujem u ovom trenutku sa dvojicom izuzetnih gitarista, Borislavom Mitićem-Borkom i Ivanom Zoranovićem. Borko, najistaknutiji i verovatno najbolji srpski heavy&hard gitarista je isto kao i ja godinama živeo u inostranstvu, na severnoameričkom kontinentu i postigao ogroman uspeh, a sada se i on vratio u Beograd, sudbine su nam se nekako poklopile i eto sarađujemo ustvari po prvi put, a znamo se toliko godina. Radni naziv sastava je Roadhouse Band.


Budući da si karijeru počeo kao veoma mlad, kakav je bio tvoj pravi razvojni put? Ko te je otkrio, otkud tolika želja za muzikom i karijerom rock pevača? Da li si danas zadovoljan postignutim i koji su budući planovi? 

  
  –  Jednostavno kad se zaljubiš u nešto, u muziku, to je kao struja koja te nosi, vrtlog…nisi ni sposoban da proceniš realno uvek ni da li povlačiš prave poteze, kolika je tvoja popularnost, jednostavno grabiš napred, jer želja je velika.

 Koliko sam zadovoljan? Uvek ima stvari koje su mogle bolje, mislim da sam mogao i više da postignem, ali posle više od 30 godina aktivnog pevanja, miliona pređenih kilometara, miliona ljudi pred kojima sam nastupao mogu samo reći – Hvala za sve to što sam doživeo u svom životu i što sam radio i radim to što istinski volim. Plan je nastaviti sa tim, dokle god me glas dobro služi. A hvala Bogu služi i te kako!




OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Aktuelno

Antiglobal etno pankeri Neozbiljni pesimisti objavili su mini album “Sve pred lice pravde”

Antiglobal etno pankeri Neozbiljni pesimisti objavili su mini album "Sve pred lice pravde", audio i video zapis njihovog specijalnog...

POTVRĐENO: EXIT FESTIVAL OD 13. DO 16. AVGUSTA

Nakon što se epidemija završila u većini balkanskih zemalja, predsednica vlade Srbije Ana Brnabić po preporuci Kriznog štaba zamolila je EXIT Festival...

Niški trio Prljave Sestre predstavlja svoj drugi studijski album “Najgore tek dolazi”

Niški trio Prljave Sestre predstavlja svoj drugi studijski album "Najgore tek dolazi" koji objavljuje u saradnji sa Kišobranom i Pop Depresijom. Pred...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!