Iako nijedna od ovih pesama nije bila namenjena za emitovanje na radiju, određeni delovi albuma su rezervisani za instrumentaliste benda, pružajući pratećoj grupi priliku da se pokaže.
Jedan od temelja svih velikih rokenrol pesama je frontmen koji je zvezda. Koliko god gitarista mogao da svira različite solaže kao po automatizmu, neki od najvećih trenutaka u bendu dolaze kombinacijom pravih stihova i vokalne izvedbe kako bi publici pružili pesmu koju nikada neće zaboraviti. S druge strane, umjetnici poput benda Rush i Linkin Park pronašli su načine da to postignu i bez pevača.
Iako nijedna od ovih pesama nije bila namijenjena za emitovanje na radiju, određeni delovi albuma su rezervisani za instrumentaliste benda, pružajući pratećoj grupi priliku da se pokaže. Iako su neke od ovih pesama muzički izazovi za odabrane članove benda, virtuoznost koja se prikazuje u svakom segmentu je previše značajna da bi se zanemarila kada govorimo o temeljima zvuka benda, prenosi „Far Out“ magazin, koji je sastavio navedenu lstu.
Iako nedostatak tekstova može predstavljati izazov, svaka pesma uvek ima čvrstu melodiju ili ritam koji je drže na okupu, nežno vodeći muziku napred. Čak i ako je teško uhvatiti ritam znajući da nema pevača, muzika često preuzima kontrolu, vodeći um slušaoca na drugo mesto pre nego što se vrati tradicionalnim pesmama.
Takođe, fanovi dobijaju uvid u to kako izgledaju same sesije ovih izvođača, gde su slobodni da sviraju šta god žele, bez obzira na to šta će biti pevano preko toga. Nisu im potrebni tekstovi pesama, ali ovo je ipak čista sinteza moći svakog pojedinog izvođača.
Top lista pesama:
1. ‘Star Spangled Banner’ – Džimi Hendriks
Krajem 1960-ih, cela rok scena bila je spremna da promeni svet. Nakon što su The Beatles pokazali fanovima kako napraviti eksperimentalnu muziku, svi koji su ih sledili stvarali su dela koja su izneveravala očekivanja onih koji su tražili obične rok pesme. Iako je Džimi Hendriks kombinovao zarazne i eksperimentalne elemente svog zvuka pod jednim krovom, jedna poznata pesma postala je jedan od najvećih trenutaka u istoriji roka.
Okvirno u vreme kada je palio gitaru, Hendriks je stigao na sveto tlo Vudstoka za svoj nastup, počevši sa svojom interpretacijom pesme „The Star-Spangled Banner“. Iako Hendriks možda nije napisao tu pesmu, verzija koja se pojavljuje na nezvaničnim snimcima uživo značila je nešto drugačije za svakog Amerikanca koji je gledao taj dan.
Za razliku od tipičnih patriotskih sentimenta, tužna pozadina Vijetnamskog rata pretvorila je ovu verziju pesme u himnu za hipi pokret. Iako ni jedna količina rok muzike ne bi spasila siromašne vojnike u azijskim džunglama, Hendriks je delio utopiju za koju se nadao da će Amerika jednog dana postati.
2. ‘Moby Dick’ – Led Zeppelin
Većina najvećih pesama Led Zeppelina iz njihovih ranijih dana bila je delo Džimija Pejdža. Iako je većina pesama na njihovom prvom albumu napisana od strane drugih bluz velikana, drugo izdanje Zeppelina donosi novi preokret na prosečan bluz rok i otvara put hard rok muzici kroz svojih devet pesama. Bez obzira na to što ima kul rif koji ga vodi, „Moby Dick“ pripada „manijaku“ koji sedi za bubnjevima.
Kao da Džon Bonam već nije dokazao svoje fenomenalne veštine na prvom albumu, ova instrumentalna numera je mesto gde zaista može da se pokaže, sa gitarama koje praktično ukrašavaju njegov bubnjarski solo. Nakon improvizacije na tom rifu, druga polovina pesme je potpuno otvorena, dok „Bonzo“ praktično izvodi nasilne akte agresije prema svom setu bubnjeva.
Za sav taj znoj koji je uložen u snimljenu verziju, lajv izvedbe su bile još neobuzdanije, jer bi Bonam u potpunosti odbacio palice i počeo da udara po bubnjevima golim rukama.
3. ‘Jessica’ – Allman Brothers Band
Cela lista odličnih instrumentalnih numera lako bi mogla biti ispunjena većinom bendova „jam“ scene. Koliko god fanovima mogao da se dopadne snimak nekih od njihovih omiljenih pesama, bendovi poput The Grateful Deada i Creama poznati su po tome što su produžavali svoje tradicionalne singlove do ogromnih proporcija, često minutažom produžavajući istu progresiju kroz improvizacije. The Allman Brothers su pričali priču svojim instrumentima.
U poređenju s uobičajenim instrumentalnim delovima prosečnih „jam“ sesija, „Jessica“ je jedna od najliričnijih gitarskih figura ikada napravljenih, dok Duan Alman i Diki Bets razmjenjuju linije kao što bi to radio pevač. Iako je Alman sarađivao sa legendama poput Erika Kleptona, zaradio je svoje mesto kao legenda i sam, koristeći svoju slajd gitaru da gitara zvuči kao da direktno komunicira sa slušaocem.
Kada se ne slušaju dueli solo dionica, svaki drugi instrument izvodi svoj zaseban motiv, kao što je klavir koji se povezuje sa glavnom melodijom, dok bubnjevi znaju kada gurati i povlačiti numeru kako bi stvorili prepoznatljivi zvuci.
4. The entire half of Low – Dejvid Boui
Verovatno nema drugog pevača u rok muzici koji je toliko prepoznatljiv kao Dejvid Bouvi. Sa svojim karakterističnim načinom izgovora, ‘Starman’ je mogao da oživi različite likove svojim glasom, usvajajući zvukove poput ‘‘Aladdin Sane’ ili ‘The Thin White Duke’, zavisno od faze svoje karijere. Ipak, Bouvi je uvek više bio posvećen muzici nego zvuku svog glasa, i gotovo nestaje na albumu „Low“.
Dok je prva polovina albuma bila oblikovana čudnim ekscentricitetima iz njegovog berlinskog perioda, druga strana albuma bila je ispunjena instrumentalima koje su stvorili Bouvi i Brajan Ino iza kulisa. Iako ne možemo čuti njegovo pevanje, svaki komad muzike je nedvosmisleno Boui, od čudnih zvukova pesme ‘Subterraneans’ do jezive atmosfere koja je stvorena na pesmama poput ‘Weeping Wall’.
Nakon decenije u industriji, on je i dalje inovirao način na koji svi slušaju muziku, a post-rok i dalje živi u senci svake pesme.
5. ‘Marwa Blues’ – Džordž Harison
Do kraja devedesetih godina, Džordž Harison je već znao da mu se vreme na Zemlji bliži kraju. Nakon što je bio izboden od strane poremećenog napadača u svom domu i ponovnog povratka raka pluća, odlučio je da sklopi poslednje delove svog kataloga kako bi stvorio album za fanove koji će uživati nakon njegove smrti. Iako većina pesama na albumu „Brainwashed“ zvuči kao delovi koje je Harison sastavio, „Marwa Blues“ zvuči kao molitva bez reči.
Preuzeta iz tradicionalne hinduističke pesme koja se obično svira pri zalasku sunca, Harison prenosi melodiju na svoju slajd gitaru, čineći da svaka nota jeca od bola. Budući da je Harison čitavog života bio duhovno usmeren, zvukovi koje emituje svirajući ovu pesmu na onome što je trebao biti njegov poslednji album su ekvivalent njegovom suočavanju sa smrću sa malo prkosa.
Čak i sa svom svojom verom koja se uputila prema kraju života, prikladno je videti Harisona kako koristi gitaru da prenese svoja osećanja, budući da je to instrument koji mu je donio životni stil koji mu je okrenuo svet naopako. Baš kao što je aludirao sve one godine ranije sa The Beatlesima, Harison se drži obećanja i čini da njegova gitara „nježno zaplače“.