Operski koncert održan na Kolarcu u okviru 54. BEMUS-a (12.11.2022.)

Nesvakidašnji i nimalo tipičan koncept programa na festivalu


BEOGRAD, 13. novembra – Operski i instrumentalni koncert održan je sinoć (12.11.) u Kolarčevoj zadužbini u okviru 54. izdanja festivala BEMUS, gde su nastupili sopran Majda Hundeling, uz Vojvodjanski simfonijski orkestar iz Novog Sada i dirigenta Aleksandra Markovića.

Sporedne role iz su odigrali mecosopran Sofija Cingula i tenor Jan Vacik, a na repertoaru su bila dela Riharda Štrausa – „Ples sedam velova” kao završna scena iz opere „Saloma“ i Aleksandra Skrjabina – Simfonija br. 3 u c-molu, op. 43 „Božanska poema”.

Muzički komad „Saloma“ je tragična opera u jednom činu nemačkog kompozitora Riharda Štrausa i smatra se njegovom prvom zrelom operom.
Libreto je napisao sam kompozitor prema nemačkom prevodu drame britanskog pisca Oskara Vajlda istog naziva – “Saloma”.

Razlike između ovog prevoda i libreta su veoma male, uglavnom je u tome što je Štraus izbacio neke delove pozorišnog komada.


Balet „Saloma“ se u više verzija kroz istoriju izvodio u Narodnom pozorištu u Beogradu, dok je drama igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Oskar Vajld je napisao svoju jedinu jednočinku – „Salomu” 1891. godine na francuskom jeziku, inspirisan pričom „Irod” Gistava Flobera (po kojoj je Žil Masne komponovao operu „Irodijada”) i slikama Gistava Moroa na temu Salome.
Njihov zajednički izvor su novozavetna Jevanđelja po Marku i po Mateju.

Opera “Saloma” je premijerno izvedena u Drezdenu 9. decembra 1905. godine.

Uz Štrausovu sledeću operu “Elektru” prema Euripidu, prema muzikolozima i istoričarima muzike, „Saloma“ predstavlja njegov najveći uspeh u muzičkom modernizmu, jer je kasnije pisao znatno konzervativnije.

Opera je izazvala veliku kontroverzu nakon svoje premijere, čak i više nego sama drama – predstavljanje izopačene seksualnosti i ubistva u biblijskoj priči zapanjilo je publiku.

“Saloma” je morala da prođe cenzuru pre nego što je premijera izvedena, a čak i tada je nailazila na oštre proteste.

Ipak, opera je bila veoma uspešna i izvedena tokom naredne dve godine u preko 50 pozorišta.

U operi se ističe Salomin „Ples sedam velova“, koji se danas izvodi i kao koncertna tačka, što je sinoć prikazano publici na Kolarcu.

Iako je u samom programu najavljeno i veoma istaknuto da će svo troje solista biti u podjednakim ulogama, ovde to ipak nije bio slučaj, te je na proscenijumu kod dinamičnog i energičnog dirigenta dominirala samo sopran Majda Hundeling, dok su kolege iz Hrvatske i Češke bili po strani u sasvim epizodnim ulogama (neočekivano).

Opera pisana u jednom činu u prvi plan stavlja popularnu “Igru sedam velova”, u ritmu valcera.

Koncept koncerta je bio neočekivan i nesvakidašnji, tako da je prvi čin posvećen operi zapravo samo pola sata trajao, dok je drugi bio gotovo dvostruko duži, što se nikad ne dešava, ili je prvi čin duži ili su jednaki, a retko kad se završi na 30 minuta.


Rihard Štraus (Minhen, 1864 –Garmiš-Partenkirhen, 1949) nije ni u kakvom srodstvu sa Johanom Štrausom, ocem ni sinom.
Kompozitor i dirigent smatra se poslednjim velikim nemačkim romantičarem, ostao je poznat po svojim simfonijskim poemama i operama.

Poslednjih godina svog života Štraus je živeo povučeno u svojoj vili u Garmišu, gde je i umro posle bogatog i ispunjenog života, u dubokoj starosti, ostao je slavan kompozitor.

Sa operama “Elektra” (1908), prema Euripidu i “Kavaljer sa ružom” (1910), Štraus je postigao vrhunac u svojoj operskoj umetnosti – muzičkoj komediji, poznate su i druge opere – “Arijadna na Naksosu” (1912, prerađena 1917. godine), “Žena bez senke” (1919), “Intermeco” (1924), za koju je sam kompozitor napisao libreto – prizor iz svog bračnog života, “Egipatska Jelena” (1928), mitološke sadržine, “Arabela” (1932) – lirska komedija u tri čina, “Ćutljiva žena” (1935), “Dan mira” (1938), “Dafne” (1938), “Danajina ljubav” (1940) i poslednja opera – “Kapričo” (1942), sa tematikom iz 18 veka.


Osim što je pisao instrumentalnu muziku, Štraus je napisao i 200 solo pesama, Među njima se naročito ističu takozvane „Četiri poslednje pesme“, komponovane na stihove čuvenog nemačkog književnika Hermana Hesea („Proleće“, „Septembar“ i „Pred snom“).

Umetnica sopran Majda Hundeling rođena je u Bizerti u Tunisu.
Zahvaljujući stipendiji koju je dobila od Udruženja Rihard Vagner u Bajrojtu, 1997. učestvovala je u majstorskim kursevima i 1999. završila je vokalne studije i interpretaciju u Beču.

Od 2001. do 2003. bila je solista u Državnom pozorištu u Ajzenahu, i od 2003. nemački sopran radi kao samostalni umetnik.

Često je nastupala u praškoj Državnoj operi u nekoliko uloga, a tumačila je i naslovne role u operama “Toska”, “Aida” i “Turandot”.


Usledio je debi u Bečkoj narodnoj operi (Toska), ostvarila je uloge Turandot u Bečkoj narodnoj operi i u Slovačkom narodnom pozorištu u Bratislavi, Rejze (Oberon) u Teatru u Minsteru, kao i Sente (“Holanđanin lutalica”) u Operi u Montrealu.

Majda je svakako briljirala ove večeri u tom prvom kraćem činu koncerta i ubedljivo istisnula kolege u malim rolama koji su delovali iz nekog trećeg plana, premda je publika očekivala njihovo veće, duže, značajnije učešće.

Češki tenor Jan Vacik, rođen u Pragu, studirao je obou, violinu i kompoziciju na Akademiji muzičkih umetnosti u istom gradu. Po završetku studija radio je kao profesionalni muzičar.

Na završnom koncertu Minhenske pevačke škole 1988., Bavarska državna opera u Minhenu angažovala je Jana Vacika kao solo tenora i od 1993. nastupao je kao samostalni umetnik.

Njegov debi septembra 1988. u milanskoj Skali sa ulogom Poluksa u operi „Danajina ljubav“ od Riharda Štrausaoznačio je početak njegove međunarodne karijere.

Jan Vacik pored velikog operskog repertoara, izvodi lid, oratorijume i mise, a učestvovao je i u mnogim radio i TV izvođenjima, kao i u audio zapisima.

Sofija Cingula – mecosopran, rođena je u Zaboku, osnovnu i srednju školu završila je u Varaždinu gde je počela muzičko školovanje.
Od 2006. godine stručno se usavršavala na Muzičkoj akademiji u Zagrebu.

Imala je koncertne u Hrvatskoj, Austriji, Sloveniji, Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj, Švajcarskoj i Južnoj Koreji.

Usledila je pauza i zatim Aleksandar Skrjabin – “Simfonija br. 3 u c-molu, op. 43 „Božanska poema” sa četiri celine i poglavlja – “Uvod” – “Borbe” – “Zadovoljstva” – “Božanska igra”.

Aleksandar Nikolajevič Skrjabin (1872 – 1915) je bio ruski kompozitor i pijanista.

U Sankt Peterburgu debitovao je kao pijanista 1894. sa velikim uspehom, svirajući svoja dela i iste godine poznati ruski izdavač Mitrofan Beljajev (objavio je dela Nikolaja Rimski-Korsakova i Aleksandra Glazunova) plaćao je Skrjabina da komponuje za njegovu izdavačku kuću.

Skrjabin se sa svojom porodicom 1904. odselio u Švajcarsku gde se razveo od svoje prve žene Vere Ivanovne, sa kojom je imao četvoro dece, a onda se oženio svojom bivšom učenicom Tatjanom Fjodorovnom Šlecer.

Upravo u ovom periodu je napisao jedno od svojih najboljih kompozicija – Treću simfoniju, poznatu pod nazivom “Božanska poema” koja je 1905. u Parizu, gde se preselio, premijerno izvedena sa velikim uspehom.
Naredne dve godine proveo je putujući po svetu, izvodeći svoje kompozicije i stvarajući nova dela.

Preminuo je sa svega 43 godine, a njegov dugogodišnji prijatelj, veliki ruski pijanista i kompozitor Sergej Rahmanjinov je neposredno
nakon njegove iznenadne smrti imao turneju po Rusiji izvodeći samo Skrjabinova dela.

 Ovo je bio prvi put da je Rahmanjinov u javnosti izvodio tuđe kompozicije.

U tom drugom činu do izražaja je dolazio neobično strastven i posvećen dirigent Aleksandar Marković koji je često poskakivao na platformi, trudeći se da ekspresivno dočara višeslojno i kompleksno delo sa Vojvodjanskim simfonijskim orkestrom i nakon te kompozicije u drugom činu koncert je ukupno zaokružen od sat i po trajanja, bez bisa, iako publika to skoro uvek očekuje.


Možda je ovo bio jedan od prosečnijih koncerata ovogodišnjeg BEMUS-a, u smislu da je verovatno publika očekivala više i duže, da svo troje solista podjednako nastupe na koncertu, a ne da dominira samo jedna umetnica, te da prvi čin ne bude toliko kratak, jer se upravo tada na početku publika zagreva i uživa u koncertu koji je pred njima.

Kada se izgubi kontinuitet trajanja, jer je sve iznenada presečeno nakon završetka finalne scene “Salome”, onda je i pažnja u drugom činu malo poljuljana, rasuta i površna, pogotovo što dalje u nastavku nije bilo vokala, već samo instrumentalne muzike gde dominirajju gudački instrumenti.

Ivan Makragić
TANJUG / Music Pocket