Večiti dečak i pravi gospodin – neprevazidjeni simbol rokenrola
BEOGRAD, 11. maja – Tribina „Odnesi me… novi talas i ’80 filmska muzika Vlade Divljana“ održana je sinoć (10. maj) u Ustanovi kulture Parobrod u ciklusu “Divljan dan 2”, baš na rođendan velikog srpskog rok muzičara.
Moderator i autor tribine je Vesna Vukajlović, dok su gosti bili – pisac, novinar i bivši muzičar Branko Rosić, filmski reditelj Radivoje Raša Andrić, kao i muzički menadžer, producent, nekada član benda “U Škripcu” – Zoran Vulović Vule.
Na tribini je bio najavljen i muzičar Igor Popović iz grupe “Džakarta”, ali je bio sprečen iz opravdanih razloga.
Program je originalno bio zamišljen kao triptih, ali se ipak održao kao diptih.
Prvo je prikazan dugometražni dokumentarni film „Nebeska tema – Priča o Vladi Divljanu“ (2019) scenariste i režisera Mladena Matičevića, a planiran je i koncert nakon tribine.
Ali, usled tragičnih događaja koji su zadesili Srbiju protekle nedelje, kada su i dalje dani tuge nakon dana žalosti zbog masovnih ubistava dece, koncert tribjut benda “(Ne)normalni” posvećen muzičaru, u okviru manifestacije „Divljan dan #2“ je morao biti odložen do daljnjeg.
Moderatorka Vesna Vukajlović je na početku napomenula da se “nakon sedam veoma mučnih dana večeras malo bavimo nekom drugom temom”, koja je takodje tužna, jer se obeležava rodjendan, taj nekada srećan dan i datum 10. maj, a od 2015. godine Vlada Divljan, jedan od “Idola”, više nije sa nama.
Zoran Vulović Vule:
VEČNO GORI VATRA KOJU JE ZAPALIO VLADA DIVLJAN
“Danas slavimo život, jer je to Vlada uvek radio, voleo je život. Tu smo da se prisetimo našeg prijatelja, umetnika i prelepog večnog dečaka”, bili su prvi utisci Zorana Vulovića Vuleta sinoć (10.05.) na tribini, koji je saradjivao sa Divljanom u vidu organizacije nekoliko njegovih uspešnih koncerata u Beogradu.
Vulović je ispred svoje koncertne agencije “Long Play” uspešno dovodio Divljana iz Beča u prestonicu Srbije na uvek rasprodate koncerte na scenama Doma omladine i bivšeg Doma sindikata (danas Mts Dvorana).
Vule je ocenio da je grupa “Idoli” bila pravi svetski bend, tako su zvučali, izgledali, i bili “prava ekipa, gde je svako imao svoju ulogu, kao da su u filmu ili predstavi, a Vlada je glavni glumac, scenarista, reditelj, i to se nije nikada ponovilo, nema sličnog benda u novijoj istoriji”.
Onda se podsetio tih perioda pred sam kraj …
“Toliko je želeo da održi i taj poslednji koncert u Beogradu, iako je bio bolestan. Samo me je nazvao, i ovim rečima saopštio – “imam rakčinu”. Baš se tako izrazio. Naravno, nije mi bilo dobro. Pitam se šta bi nam taj dečak rekao danas da je sa nama. Taj koncert je neverovatno želeo da realizuje, da je to bilo neverovatno, da je nekome stalo toliko do muzike, svoje publike”, prisećao se Vulović tog neostvarenog koncerta, a onda se osvrnuo na njihovo upoznavanje davnih godina.
Vulović je bio jedna od ključnih figura pop rok benda “U Škripcu” kojeg su sa njim osnovali 1980. godine dramaturg Milan Delčić Delča, Aleksandar Vasiljević Vasa.
On je objasnio da je bend nastao sasvim slučajno, kao ideja za jednu pozorišnu predstavu dužeg naziva “Ne verujte onima koji kažu da ovaj komad nema jedinstvo radnje”, koju je napisao Delča, kao diplomirani dramaturg sa FDU-a, ali taj projekat nije bio nikada realizovan, no umesto toga je formirana muzička grupa.
“U to vreme nije bilo važno da se bude virtuoz u muzici, na bilo kom instrumentu, već je bilo značajno da se ima ideja, a grupe su obično nastajale kada se dogovore drugari iz kraja. Delča i ja smo živeli baš blizu, i tako smo krenuli u tu priču. Jednom prilikom nas je slušao Vlada Divljan, pustili smo mu naše pesme, i on je rekao – “Samo napred!”. Divljan je nama bio podrška od početka, uvek je znao izvanredno da svira, i ako on kaže takve reči, znači da vredimo. Tačno je znao kako da te pogura napred”, evocirao je uspomene Vulović i dodao da je Zdenko Kolar iz grupe “Idoli” u to vreme svirao kod njih na prvom albumu.
Da bi mu se “odužio” kako treba, ispred svoje agencije “Long Play”, Vulović je organizovao mnoge Divljanove koncerte, što je uvek činio sa velikim zadovoljstvom.
“U mom poslu neke koncerte radite zbog slave, ili novca, a za Vladu Divljana sam to uvek radio isključivo iz ljubavi. Sve je uvek išlo tako lako sa njim, svaki dogovor, nikada problema. Divljan je bio pravi simbol lepog Beograda, jedno gospodstvo i dobrota. Mislim da je Vlada uvek tu oko nas, nije nigde otišao, jer to je plamen koji je on zapalio. To ne možemo da ugasimo, vatra gori svuda gde se slavi njegov rodjendan, u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu. Tu smo da slavimo radost Divljana, a bend “(Ne)normalni” uvek ima pune koncerte, često nastupa svuda, znači da ta njegova muzika živi. Jednostavno ta vatra večno gori”, zaključio je Vulović, inače direktor i osnivač velikog rok festivala „Arsenal fest“ u Kragujevcu.
“Nebeska tema – priča o Vladi Divljanu” Mladena Matičevića jeste dugometražno ostvarenje o velikanu naše muzike koji je bio prikazan pre tribine, kao još jedna setna avantura, da se prisetimo koliko je to ogroman, gigantski, nenadoknadivi gubitak.
Bio je pravi džentlmen rokenrol muzike za sva vremena.
U samom filmu učestvuju najznačajniji autori sa ex-Yu prostora, koji su specijalno za ovu priliku snimili (i u filmu izvode) nove verzije Vladinih pesama, što je bilo izuzetno efektno.
Ovakav autorski pristup i veliki broj atraktivnih učesnika čini ovaj film jedinstvenim projektom kakav još nije viđen na našim prostorima, te je jedan od retkih dokumentaraca koji je dugo emitovan u bioskopima, ali je i imao neverovatnu gledanost.
Radivoje Raša Andrić:
NIJE BILA MOJA IDEJA DA VLADA KOMPONUJE MUZIKU ZA MOJ FILM,
ALI KADA MI JE PRODUCENT TO PREDLOŽIO, SAMO SAM REKAO – “GENIJALNO”
Ipak, ono o čemu se malo govorilo, ili nedovoljno je i značajni doprinos Vlade Divljana filmskoj muzici u srpskoj kinematografiji, o čemu je imao prilike da govori režiser Radivoje Raša Andrić koji je sarađivao sa Vladom na hit filmu “Tri palme za dve bitange i ribicu” (1998).
“Evo da otkrijem da ja uopšte nisam imao tu zamisao da Vlada komponuje muziku za taj film, već je na ideju došao producent, koji je rekao “Ostalo nam je da vidimo za muziku, pa koga bi mogli, hajde da zovemo Vladu Divljana”, na šta sam ja samo rekao – “Genijalno”. I onda smo mi došli na sastanak kod njega, nas petoro u jednoj sobici, a on kao domaćin je sedeo na podu, jer nije bilo mesta. Malo po malo, svi smo onda sedeli na podu. Vlada je rekao da mu se film dopada i da želi da radi muziku”, prisetio se reditelj njihove saradnje i dodao da je bio “dovoljno pametan da sluša pametnijeg od sebe – Vladu”.
Andrić je napomenuo da je Divljan bio izuzetno maštovit i kreativan, odmah je želeo da komponuje muziku u stilu naslova filma, da ima veze sa palmama, da stavi udaraljke, što je proizvelo i hit pesmu iz tog ostvarenja “Sve što hoću da znam”.
Reditelj je veoma voleo omnibus film “Kako je propao rokenrol” (1989) za koji je Divljan takodje pisao muziku.
“Taj film je za mene bio prekretnica, da se dokaže da i takvi filmovi mogu da se snimaju kod nas, kakve volim da gledam, a ne da nužno budu samo američki na kakve smo navikli”, pohvalio je reditelj Andrić muzičara Divljana za taj uspešan projekat, i onda napomenuo da je bio veoma posvećen radu na filmu “Tri palme za dve bitange i ribicu” .
Kako je objasnio, obično reditelj i montažer su jedini ljudi koji odlučuju na kojim mestima se ubacuje muzika, tako da su Vladine delove montirali.
I kasnije kako su nešto menjali, Divljan im se javio da sve to popravi, odmah se “nacrtao” u montaži sa dva kofera gitara i odsvirao direktno šta je neophodno da se to umiksuje u sam film.
Montažer tog filma bio je takodje nažalost prerano preminuli Marko Glušac (1969-2012), jedan od najboljih i najangažovanijih u domaćoj kinematografiji.
“Inače je Vlada završio fakultet za dizajn zvuka, i odatle njegova sposobnost da tako lako stvara primenjenu muziku. Tom strukom se nije bavio, ali nije ni bilo potrebno, jer je očigledno bio usmeren na film, a i ovako retko talentovan za muziku”, ocenio je Radivoje Andrić, trenutno aktuelan u bioskopima sa uspešnim hit filmom “Munje opet!”, a 2022. godine imao je najgledaniji film u Srbiji – “Leto kada sam naučila da letim” sa 200 000 posetilaca.
Divljan je imao veoma svestranu karijeru, te je sa Srđanom Gojkovićem Giletom (“Električni orgazam”) snimao muziku za film “Crni bombarder” (1992) Darka Bajića, album “Rokenrol za decu”, kao tandem “Vlada i Gile”, komponovali su i za serijal “Laku noć, deco”, a Vlada je saradjivao i na emisiji “Fazoni i fore” Ljubivoja Ršumovića.
Od dugometražnih igranih filmova, Divljan je potpisao “Šest dana juna” Dinka Tucakovića, “Sedam i po” i “Čekaj me, ja sigurno neću doći” Miroslava Momčilovića.
Ivica Matošević:
VLADA DIVLJAN MI JE ODMAH PRIRASTAO SRCU
Rođendan Vlade Divljana bio je proslavljen i u Zagrebu, odakle je publika sinoć (10.05.) u Parobrodu mogla da isprati jedan segment online, putem Zoom aplikacije.
Naime, moderatorka razgovora Vesna Vukajlović je imala dijalog sa Ivicom Matoševićem, jednim od najboljih i najpriznatijih vinara u Hrvatskoj, koji je proizveo vina sa etiketama gde su stihovi Vladinih pesama, kao veoma lep gest.
Sinoć je u Zagrebu bila i svirka, Ivica je opisao da je bila divna atmosfera, i evocirao uspomene na Vladu koga je upoznao davne 1999. godine u Rovinju, gde je muzičar redovno letovao.
Poslednji put su se videli 2014, dakle godinu dana pred večni odlazak …
“Vlada mi je odmah prirastao srcu, voleo sam da se družimo tolikih godina. Dopadao mi se Novi val, posebno “Idoli”, i cela ta scena tada – “Šarlo akrobata”, “Električni orgazam”, “Film”, rekao je Ivica Matošević sa natpisom na majici – “Živelo prijateljstvo”.
Podsetimo, Vlada Divljan je u poslednjoj fazi karijere imao saradnju sa sastavom „Ljetno kino big band“ iz Hrvatske (lider – Mladen Juričić Max), odakle se iznedrila nova verzija retko predivne pesme „Samo jednu ljubav imam“.
Branko Rosić:
ZA MENE ĆE VLADA DIVLJAN ZAUVEK OSTATI
NAJBOLJI KOMPOZITOR LJUBAVNIH POP PESAMA
Književnik i novinar iz kulture – Branko Rosić, iz magazina “Nedeljnik”, nekada deo pank rok benda “Urbana gerila”, izjavio je da je za njega “Vlada Divljan na neki način – Pol MekKartni”, te da mu nije jasno kako nikada nije u Srbiji dobio neko veliko, pravo priznanje.
“Divljan je trebalo da svira u jednoj Beogradskoj areni, a eto nije tamo nastupao, više na manjim mestima. Nije svirao ni u Sava centru, a tamo se odigrao taj divan koncert posvechen njemu na zzalost posle smrti”, naveo je Rosić i prisetio se da je za Divljana čuo odavno dok je bio u bendu “Zvuk ulice” sa kolegom Zdenkom Kolarom, sa kim će dalje stalno saradjivati, u grupama “Idoli”, “Vlada i Old Stars Band”, “(Ne)Vladina organizacija”.
Tu se već uključio Raša Andrić i ocenio da je Divljan itekako bio priznat.
“Kad se samo setim njegovog odličnog koncerta na brodu “Povetarac” u Beogradu. Toliko je to bilo divno, da su se i drugi ljudi sa svojim brodićima usidrili i slušali taj koncert, upalili svetla, atmosfera bila moćna. Videlo se koliko ga publika voli. To je bilo pravo priznanje”, naglasio je reditelj hit filmova “Munje” (2000), “Kad porastem biću Kengur” (2004).
“Vladin talenat je imao jako širok dijapazon, to se mora priznati. Posebno ako gledamo album “Odbrana i poslednji dani” od “Idola”, izuzetno zanimljiv, kao neka neverovatna “postmoderna pre postmoderne”. Pričalo se za njega da je gospodin, a on to stvarno i jeste bio, nije neko preterivanje, kad sam ga upoznao, u to sam se uverio. Gospodin”, naglasio je i zaključio je Raša Andrić, čiji je otac bio Vladimir Andrić, veliki pisac za decu, reditelj, scenarista, dramaturg, autor čuvenog TV serijala “Pustolov”.
Branko Rosić se prisećao svojih emocija za vreme Novog talasa.
“Sećam se da u bendu “Urbana gerila” nismo priznavali uspehe “Idola” ni “Šarlo akrobate”, bio sam pravi starmali, kao panker, imao problema u ponašanju, policija je morala da reaguje, i ceo taj Novi talas za nas nije bio veseo. I odjednom, na jednom koncertu “Idola” u SKC-u ja sam shvatio njihovu genijalnost. Bili su zaista u potpunosti drugačiji od svega do tada što smo mogli da vidimo. Oni su bili tako originalni, a mi u “Urbanoj gerili” smo više kopirali strane bendove, bili smo budalasti, naivni, ortodoksni”, govorio je Rosić, nekada veoma aktivan kao muzičar pank i rok muzike.
On je dodao da misli kako je Srđan Šaper u “Idolima” više bio mozak, a Divljan – umetnik, te da su njih dvojica bili glavni – vodeći, nije ih odvajao da je bilo ko dominantniji.
Takodje je istakao da je Dušan Kojić Koja (“Disciplina kičme”) iskreno pohvalio Divljana da je odličan kao gitarista, a “kada Koja to kaže, znači da je Vlada stvarno i u tome bio vrhunski”.
Rosić se malo osvrnuo da je imao prilike da radi poslednji intervju sa Divljanom, uoči tog koncerta koji nažalost nije mogao da se održi usled bolesti.
“Nisam tada želeo da ističem da sam baš ja pisao taj intervju, nekako mi je to uvek neukusno kada neko hoće da sebe stavi u prvi plan. Intervju je bio vezan baš za koncert, i taman je trebalo da ga objavimo, kad zove me Vule i kaže da će biti otkazano, jer se Vlada ne oseća dobro. Iskreno, ja tada uopšte nisam ni znao da je Divljan bolestan. Tako sam se uvek pitao šta ljudi razmišljaju kada znaju da im je sve oročeno i da im stiže kraj? Dejvid Bouvi je tada bio posvećen snimanju novog albuma, i onda nam je otišao. A Divljan kao da je veoma želeo taj intervju i koncert za kraj”, istakao je setno Rosić, inače autor tri romana – “A tako je dobro počelo”, “Za danas najavljuju konačno razvedravanje” i “Dolazak matadora”, u izdanju kuće “Laguna”.
“Sa “Idolima” i posle njih, Vlada Divljan će za mene uvek ostati najbolji kompozitor ljubavnih pop pesama ikada”, zaključio je Branko Rosić.
Obeležavanjem rođendana Vlade Divljana sa velikom željom i divljenjem iz Parobroda su pokušali da što duže njegov rad i umetnost ostanu prisutni i ostave što dublji trag u novim generacijama.
Opet, kako je primetila moderatorka tribine, teško je naći novi ugao, ne ponoviti činjenice o Vladinom stvaralaštvu i zaostavštini, tako da je neophodno pronaći što više svedoka i prijatelje koji će svoje uspomene ispričati, i tako dati novo viđenje Vladinog muzičkog delovanja i života.
Novi talas na kojem su zajedno sa Vladom svi oni plovili i ostavili neizbrisiv trag na YU rok sceni, nepresušna je tema kao i Beograd tog vremena koji je i u književnom , muzičkom i filmskom smislu blistao kao dragulj u kruni cele Evrope. To su bila vremena iza nas, kao da se više ne mogu ponoviti.
Svi se slažu da je Vlada Divljan osoba koja je prerano otišla i čija dela iznova čitamo i slušamo.
Živi naš Vlada kroz svoje pesme koje su uveliko postale evergreen.
IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG – Music Pocket
