Verovatno zauvek najbolji, zauvek neprežaljeni, zauvek neprikosnoveni
BEOGRAD, 24. marta – Trostruka multimedijalna posveta antologijskoj britanskoj grupi “Bitlsi” (The Beatles)priređena je u proteklu sredu, 22. marta u Ustanovi kulture Parobrod u Beogradu, gde je centralni događaj bila tribina naziva „The Beatles – pozicija pop rok fenomen danas“.
Na panelu su govorili – dr Rastko Ćirić, profesor ilustracije i animacije, autor projektra „The Rubber Soul Project“, dr Aleksandar S. Janković – profesor na FDU i Damjan Dašić, osnivač The Beatles tribute benda – The Bestbeat, dok je moderator bila Jelena Pavićević, teoretičar umetnosti i medija.
Prvi album legendarnog benda “The Beatles” – „Please Please Me“ objavljen je 22. marta 1963. godine, i upravo tim povodom, šest decenija kasnije, održan je ovaj susret, mada je reči najviše bilo o globalnom uticaju koji muzička rok četvorka iz Liverpula ima i dan danas u čitavom svetu.
Tribina ili panel ima cilj da uspostavi dijalog između učesnika na temu uticaja „Bitlsa“ na globalnu muzičku i vizuelnu scenu, kao prikaz kako je 60-ih godina prošlog veka „Bitlmanija” pomerala granice uobičajene tradicionalne pop-rok scene.
Ustanova kulture Parobrod obeležila je ovaj jubilej uz raznovrstan program, prvo je bio prikazan dugometražni dokumentarni film „The Beatles: Eight Days a Week – The Touring Years“ reditelja Rona Hauarda, a onda je nakon tribine nastupio upravo spomenuti bend „The Bestbeat“, koji je najtiražniji američki magazin – „Newsweek“ uvrstio među 30 najboljih svetskih The Beatles tribjut sastava.
Frontmen tog sastava Damjan Dašić, inače stomatolog po profesiji, analizirao je pojavu jednog od najvećih bendova i istovremeno brendova na svetu i primetio da im je muzika donekle išla u pravcu filozofije, imali su jasan i snažan stav prema životu, tu su bili zaista neprikosnoveni od ostalih kolega.
“Pružali su pogled na svet, koji je bio jako slobodan, kao što je i njihovo stvaralaštvo bilo veoma slobodno. I zanimljivo mi je kod njih što su na svojim nastupima zaista delovali kao prava – grupa. Danas toga i nema toliko u svetu. Sada je pozornica inače drugačija. Vreme ne gaji te tendencije. Tako se danas i ne zna tačno šta je mejnstrim, sve se promenilo”, ocenio je Dašić, i onda se osvrnuo na jednu anegdotu na svom poslu.
“Kako sam i zubar u slobodno vreme, obično dok radim sa pacijentom, puštam muziku, i uglavnom budu “Bitlsi”. Tako je u jednom trenutku išla pesma “Yesterday”. Momak koji je ležao u zubarskoj stolici, ima možda 26 godina, pitao me je odmah – “Hej, koja je ovo pesma? Baš dobro zvuči”. Nisam mogao da verujem, prvo sam pomislio da se šali. Onda shvatim da stvarno nema pojma, iako mu objašnjavam da je to jedna od najslušanijih, najemitovanijih, najpopularnijih pesama svih vremena. Tako da izgleda da postoji mnogo veći jaz sada izmedju te generacije i mene koji imam 43 godine, nego u davna vremena”, smatra Dašić, lider tribjut benda “The Bestbeat” i grupe “Magic Bush”.
On je primetio šta su “Bitlsi” značili tada u diskografskom smislu, i napravio paralelu, gde bi jedan popularan kalifornijski rok bend kao “Red Hot Chilli Peppers” danas mogao da ode na turneju koja bi trajala od 2020. do 2025. godine, dok bi liverpulska četvorka za to vreme već snimila 10 albuma.
“Muzika je bila važna i umela je da određuje ljude. Bilo je drugačije vreme, jer je normalno da bude važna suština, a ne forma, unutrašnjost, a ne spoljašnjost. Tada je bilo bitno da li si pročitao neku novu knjigu, slušao novi singl ili ploču, pričalo se o tome. Danas su samo važne društvene mreže, tu su svi prisutni, i po meni nije nimalo normalno da se svaki put neko slika, pravi selfije, radi samopromocije, gde sam bio, šta sam jeo i slično. Zato ja nisam na mrežama, trudim se da budem van te priče, nije mi udobno”, kaže lider “BestBeat”-a, da bi se osvrnuo na jednu zanimljivu temu i teoriju.
„Ne bih da budem paranoičan, ali kada se pojavio taj format Mp3, neverovatno umnožavanje diskova, kako je moguće da neko nije predvideo da tako nešto neće da utiče i da uruši muzičku industriju?”, pitao se Damjan Dašić.
Džon Lenon, Pol MekKartni, Džordž Harison i Ringo Star odavno su ušli u legendu, iako im je karijera trajala svega 10 godina, od 1960. do 1970, da bi onda svako dalje nastavio u solo karijere.
Paul McCartney je toliko izgradio mega uspešnu karijeru da je postao kulturna institucija za sebe, odavno se izdigao nad tom karijerom u “Biltsima”, što je učinio i John Lennon, sve dok na žalost nije tragično nastradao 1980. godine.
Ipak je to impozantna količina albuma za samo deceniju postojanja, izvanredna produktivnost i istovremeno kvalitet: „Please Please Me“ (1963), „With the Beatles“ (1963), „A Hard Day’s Night“ (1964), „Beatles for Sale“ (1964), „Help!“ (1965), „Rubber Soul“ (1965), „Revolver“ (1966), „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“ (1967), „Magical Mystery Tour“ (1967), „The Beatles“ (1968) („The White Album“), „Yellow Submarine“ (1969), „Abbey Road“ (1969), „Let It Be“ (1970), i kompilacija “Past Masters“ (1988).
Džon Lenon – vokal, ritam gitara, solo gitara, klavir, negde i bas-gitara.
Pol Makartni – vokal, bas-gitara, solo gitara, klavir, negde i bubnjevi;
Džordž Harison – solo gitara, bas-gitara, ritam gitara, negde i analogni sintisajzer;
Ringo Star – bubnjevi i svi perkusionistički instrumenti
Dašić je opisivao turneje benda “The BestBeat”, jer su putovali na mesta gde su i “Bitlsi” svirali, što mu je veoma prijalo, ali je nailazio i na neverovatne situacije.
Naime, svirali su u Liverpulu, odakle su četvorica muzičkih heroja, i dok im je trajao koncert, ispred bine su se potukli neki tipovi, letela je krigla u glavu, i oni su na trenutak prekinuli, nisu znali šta da rade. Onda im je neka devojka viknula samo da nastave, da su ove tuče uobičajene i neka se naviknu.
“Tamo nam je program bio neverovatan. Odlazimo prvo na svirku u 12 sati, onda nam je sledeća već u 16 časova, nema stajanja, jurili na nekoliko lokacija. Liverpul je grad gde se non stop svira, od pabova, sala, ili na ulici, na svakom koraku, od jutra do mraka. Kod nas je malo prisutan taj razmaženi odnos. A eto kod njih, nema drugačije, stalno su u pokretu”, opisao je Dašić situacijju sa hiper-produkcijom koncerata i svirki u Liverpulu, a išli su i u Mančester.
Grupa “The Bestbeat“ je Beatles tribjut bend nastao 2005. godine, sa ciljem da podseti publiku na najveći bend 20. veka, i oni nastupaju na instrumentima i pojačalima kakve su koristili „Bitlsi”, u vernim reprodukcijama kostima iz različitih faza karijere, sa prepoznatljivim frizurama, a same kompozicije se izvode u orginalnim aranžmanima i tonalitetima, kao da su u pitanju dela klasične muzike. Takodje, da bi svaka sličnost bila potpuna, bilo je važno čak i imati – levorukog basistu.
Povodom jubileja – 50 godina od izdavanja prvog singla „Love me do„, spomenuti američki časopis „Newsweek“ je Bestbeat stavio među 30 najboljih svetskih Beatles tribute sastava, i u avgustu 2014. godine bend je nastupio u Engleskoj na prestižnom festivalu „Beatle Week“, koji se više od tri decenijje održava upravo u Liverpulu.
Organizator festivala je Cavern klub, u kome su Beatlesi svirali 292 puta, podsetio je Dašić.
„Sada je sve to drugačije, u tehnološkom smislu, jer mladi žive na mobilnim telefonima, i drugi trendovi su ovde prisutni, to je činjenica, na žalost. Mislim da se sa mojom generacijom negde i završava praćenje muzike. Zato mi nastupamo često na Kolarcu u ciklusu programa “Kako se sluša muzika” i oodržavamo koncerte “The BestBeat” za decu i njihove roditelje, da se oni edukuju i uče o “Bitlsima”, na šta smo veoma ponosni. Eto, nema više snažnih bendova nigde u svetu koji ostavljaju traga. Samo “Oasis” i “Nirvana” su poslednji veliki sastavi koji imaju tu socijalno-kulturološku vrednost, ostali ne mogu da dobace posle “Bitlsa”, zaključio je Damjan Dašić, mireći se sa takvom situacijom da se izgleda ne može promeniti.
Grupa “The Bestbeat“ sada je nastupala svuda u Srbiji, i dalje – Sloveniji, Hrvatskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, Austriji, Makedoniji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Belorusiji, Rumuniji, Bugarskoj i Grčkoj.
Jelena Pavićević kao domaćin i moderator razgovora, nedovezala se na tvrdnju Dašića da nema više velikih bendova, da jedan engleski rok sastav “Arctic Monkeys”, nastao pre 20 godina (2002), može da pariraju visokim standardima koji su postavili “Bitlsi” i navedene grupe, sa čim se lider “BestBeat”-a delimično složio.
Razvijale su se razne druge grupe Ujedinjenog kraljevstva, koje su bile pod svesnim ili nesvesnim uticajem “Bitlsa”, koji i nisu uvek bili u istom žanru, odlazili su i alternativu, ili hard rok, ne uvek u “britpop”, kao “Blur” ili “Gorilazz” – oba od istog lidera Dejmona Albarna, ili “Franz Ferdinand”, “The Muse”, “Kaiser Chiefs”, većina su nam gostovali u Srbiji, Beogradu ili Novom Sadu (Exit).
Ipak, dugo se pričalo da su “Oasis” dostojni naslednici umetnika iz Liverpula, braća Noel i Lijam Galager.
Diplomirani dramaturg po vokaciji, a inače već 30 godina filmski i muzički kritičar, te profesor na FDU – Aleksandar S. Janković, poznat je po svojoj knjizi “Dug i krivudav put: Bitlsi kao kulturni artefakt”, što je zapravo bila njegova doktorska disertacija, pretočena u književno publicističko delo.
Janković je primetio da sva tri sagovornika ove tribine žive od Bitlsa, jer je Dašić muzičar u Tribjut bendu o Bitlsima, Rastko Ćirić je autor medjunarodno prepoznatog muzičkog projekata – sastava “Ruber Soul Project”, inspirisan “Bitlsima” i njihovom šestom albumu, dok on sam predaje o ovoj popularnoj grupi na predmetu Pop kultura na master studijama FDU.
“Suština je da su “Bitlsi” imali perfektan tajming da se završe. Opet, naravno da su mogli još dalje da traju, ali čini mi se da je naišao taj pravi trenutak da se razidju. Ostavili su temelj za sve ostalo što će uslediti. Naravno, tu je i čitava pojava pravca “britpop”, bendovi koji su bili aktuelni, britanska rok scena. “Bitlsi” su tako prvo bili u odelima, i tako su prepoznati, onda su skinuli odela, i meni je zanimljivo posmatrati kako je starila ta muzika posle “Bitlsa”, istakao je Janković, i dodao da je danas prilično “distorzirana slika modne i pop kulture”.
“Novi dokumentarni filmovi o njima, kao večeras što smo gledali od Rona Hauarda, ili stari snimci o njima sa koncerata koji stalno izviru, remasterizovani albumi, sve to čini da “Bitlsi” nikad nisu bili prisutniji u javnosti, i nakon više od 50 godina od raspada. To je takav privid, ali mislim da je drugačija slika na terenu. Danas imate momke koji svi redom recimo nose majice benda “Ramones”, a zapravo ne znaju nijednu njihovu pesmu. Slično je i sa “Bitlsima”, naglasio je Janković.
Takodje, Janković je spomenuo da su uticaja imali i drugi sastavi ili pojedinci kao Marvin Gaye, Van Morisson ili “The Rolling Stones” (“mada su njih smatrali da su na neki način fićfirići, a “Bitlsi” su ipak odrastali u sirovijem kraju kakav je Liverpul”, komentarisao je publicista).
Dramaturg i filmolog je uporedio kvartet iz Liverpula sa kraljem rokenrola Elvisom Prislijem i uvideo da je ovaj solista dostigao planetarnu slavu, ali da je imao izraženu seksualnost sve vreme od kada je krenuo sa čuvenim pokretima kukova, što se ogledalo i u novom filmu “Elvis” (2022) Baza Lurmana.
A Prisli je pre upliva u rokenrol, imao senzibilitet u pravcu bluza i gospela, i kasnije se razvio u scensku atrakciju.
“Eto, “Bitlsi” to nikada nisu bili, kod njih nije bila istaknuta seksualnost, iako su devojke padale u nesvest kad ih vide na koncertima. Oni su svaki pojedinačno bili simpatični svetu, ali nisu izgradili brend od sebe na osnovu seksepila, što Elvis jeste”, rekao je Janković i stavio u prvi plan da je veoma bio fasciniran u to vreme radijom kao medijem, koji je svima puno značio 60-ih i 70-ih godina.
On je spomenuo da je toliko uvek bio oduševljen i opsednut “Bitlsima”, da je gotovo svaka njegova drama zapravo bila inspirisana njima, te “zato nisam postao dobar dramski pisac”, kao jedan komad koji je trebalo da bude izveden sa jakim glumcima (Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Gordan Kičić), ali ipak na kraju nije realizovano.
“Ploču su mogli da imaju samo oni koji su otišli u inostranstvo i tamo je kupili. Obožavao sam Zimski bioskop, svakog zimskog raspusta na Radio televiziji Beograd, gledali smo filmove, i redovno su puštali “Let it Be” i “A Hard Day’s Night”. Ti filmovi o “Bitlsima” meni lično su promenili život – svesno i nesvesno”, zaključio je Aleksandar S. Janković.
Rastko Ćirić, srpski multimedijalni umetnik i profesor na Fakultetu primenjene umetnosti, veoma je svestran u svom stvaralaštvu, od umetnosti grafike, ilustracija, stripova do animacije i muzike, sa 70 domaćih i medjunarodnih nagrada u kolekciji.
U muzici se afirmisao kroz više projekata kao “Tango Ragtime” (1985) iz istoimenog animiranog filma, u izvođenju kompozitora i klavijatusite Laze Ristovskog, antiratna pesma “The Reservation Blues” (1999), sa grupom “Reservate Band”, “City And Memory” (2000) – muzika iz dokumentarca rediteljke Gabriele Hohleitner, iz Austrije.
Ipak, najpoznatiji je po diptihu “Rubber Soul Project” 1-2, iz 1996. i 2013. godine, gde je snimao prvo 15, a onda još 17 kompozicija posvećeni muzici besmrtnih “Bitlsa”, gde je tekst pisao Goran Skrobonja.
Dokumentarni film o ovom muzičkom projektu istog naziva snimio je preminuli reditelj Dinko Tucaković.
“Moji roditelji su imali ploče, i tako sam i krenuo da slušam. Pronalazio sam u njihovom ormanu, najviše je bilo “Bitlsa”, albume „Please Please Me“, „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band“, neke singlove, mada i drugih autora, kao Šarla Aznavura. Istina, moja majka je više volela i pratila muziku, moj otac ne, prosto nije imao sluha”, otkrio je Ristić.
Svestrani autor i pedagog je ocenio da “Bitlsi” danas u 21. veku sigurno ne bi uspeli da dostignu toliku slavu i značaj kakav su imali tada iz prostog razloga što danas ima previše TV kanala, radio stanica, medija, platformi, online servisa, striminga, i oni bi se u tome negde “zagubili”, dok je 60-ih godina bio u početku jedan TV program i publika je njih stalno gledala koliko su se emitovali svaki čas.
Kao autor animiranih projekata, Rastko Ćirić je rekao da je “Yellow Submarine” (1968) Džordža Daninga izvanredan i veoma važan film u svetu animacije.
Sa kolegom – filmskim kritičarem i publicistom Rankom Munitićem (Zagreb, 1943 – Beograd, 2009), Rastko je u jednoj knjizi uvrstio taj film medju 100 najboljih animiranih ostvarenja.
Takođe je izdvojio ranije spomenutu grupu “Gorilazz” kao virtuelni bend koji počiva na vizuelnom i sav je u animaciji, te i postoji samo u tom svetu, ne nastupa uživo, i tu je napravio paralelu izmedju animacije i muzike.
“Moje ćerke kao male su gledale animirani “Yellow Submarine” i bile ubeđene da su “Bitlsi” izmišljeni likovi, samo neki crtani junaci. Onda su bile zapanjene kada su gledale dokumentarac “A Hard Day’s Night” i shvatile da su oni pravi, imale su utisak kao da su “Bitlsi” zapravo oživeli iz animiranog filma”, zaključio je Rastko Ćirić.
Dokumentarac „Osam dana nedeljno“, režisera Rona Hauarda, prikazuje napredovanje najuspešnije rok grupe svih vremena „The Beatles“ – od sviranja pred malom publikom u klubu „Kavern“ (The Cavern Club) u Liverpulu do rasprodatih stadiona širom Amerike.
Takođe, pruža se uvid kako se bend s mukom nosio sa masovnom histerijom koja ih je pratila na svakom koraku tokom turneje 1962 – 1966. godine. Njihov poslednji nastup je bio na stadionu „Kendlstik Park“ (Candlestick Park) u San Francisku 1966. godine.
Pol Makartni je rekao tada da su članovi grupe znali da je vreme da prekinu turneje jer nisu više mogli da čuju svoju muziku zbog glasnih fanova.
Dokumentarni film je zapravo vešta kombinacija arhivskih snimaka sa koncerata, TV nastupa i konferencija za medije i intervjua sa članovima benda koji su još uvek živi.
Snimanje filma su podržale udovica Džona Lenona –Joko Ono, kao i udovica Džordža Harisona – Olivija Harison.
Ulaz na sve programe u sredu, 22. marta bio je slobodan, što važi i za koncert grupe “The BestBeat”, kao prava poslastica za ovu trilogiju – triptih kulturnih dešavanja ove muzičko-filmske-tribinske večeri.
IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG / Music Pocket
