„Moj prijatelj ostao je to što je oduvek i bio – pametan, mudar, postojan, častan i plemenit čovek, veliki pisac i režiser”, naglasio je Šerbedžija.
BEOGRAD, 18. maja – Promocija knjige ,,Kino-poeta velikog crnila” – zbornik tekstova grupe autora, posvećen filmskom opusu reditelja Živojina Žike Pavlovića, održana je 18. maja u Mts Dvorani, gde je istaknuto kako su njegovo ime i bogat opus bili velika inspiracija mnogim umetnicima.
Na promociji su govorili – glumac i muzičar Rade Šerbedžija, reditelji Miša Radivojević, Darko Bajić i Nenad Pavlović, i urednik izdanja Goran Gocić.
Knjiga je posvećena bogatom filmskom opusu Živojina Žike Pavlovića (1933-1998), svestranom umetniku, koji je podjednako uspešno gradio karijeru kao književnik i filmski reditelj, a bio je i profesor režije na Fakultetu dramskih umetnosti i na Akademiji “Braća Karić”.
Izdavači knjige su Internacionalni festival filmske režije u Leskovcu – LIFFE, koji je posvećen ovom velikanu i čije nagrade za režiju nose ime Živojin Žika Pavlović, za promociju srpskog filma u svetu, kao i Leskovački kulturni centar.
Dobitnici nagrade su bili: Velimir Bata Živojinović, Dragan Nikolić, Rade Šerbedžija, Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Slavko Štimac (2016), Bogdan Diklić (2019), posthumno Goran Paskaljević (2020), Goran Marković (2021).
Milena Pavlović Čučilović u prvom redu na promociji knjige
Rade Šerbedžija je podsetio javnost na neobičnu situaciju koju je imao pre tri decenije u Londonu, o čemu je ranije govorio, a vezana je upravo za reditelja Pavlovića.
Naime, kako je namerno sakrio identitet umetnika, ispričao je da ga je jedan, tada mladi reditelj kontaktirao dok je Rade živeo u Engleskoj, te mu je pružio scenario na čitanje, i proslavljeni glumac mu je rekao da će pročitati tekst i javiti mu se.
“Čitao sam, i pročitao taj prekrasan, veličanstven scenario, i čim sam ga završio, krenuo sam ga ponovo čitati. Sreo sam se sa tim talentovanim režiserom koji je studirao sa 17 godina režiju u Americi. Odmah sam mu rekao da je ovo izvanredan scenario, a on mi odmah na to kaže – pisao sam tu ulogu baš za vas. Kako za mene, pitao sam ga, mi se ne znamo, tek smo se skoro upoznali. A on mi na to kaže – “Ali ja sam gledao sve filmove Živojina Pavlovića, a vi ste igrali glavne uloge u pet njegovih filmova”, istakao je Šerbedžija i onda otkrio o kome se radi.
“Bio je to scenario za film “Before the Rain”, ili “Pre kiše”, a on je makedonski reditelj Milčo Mančevski. Taj film mi je onda otvorio vrata u celom svetu, u Holivudu. Zapravo, Žika Pavlović je učinio da dođem do takve karijere zahvaljujući njegovim filmovima”, poentirao je Šerbedžija.
Podsetimo, film “Pre kiše” je osvojio Zlatnog Lava na Festivalu u Veneciji 1994. godine, i onda je Šerbedžija krenuo u ozbiljnu evropsku i američku karijeru.
Mančevski je studirao istoriju umetnosti i arheologije na Filozofskom fakultetu u Skoplju pre nego što se preselio u SAD i 1983. godine diplomirao na Fakultetu za film i fotografiju na Univerzitetu u Južnom Ilinoisu.
Šerbedžija je čitao odlomak iz svog teksta u novoj knjizi o Pavloviću, u kome je pisao da je bio odmah iz prve zaljubljen u filmove ovog sineaste – “Budjenje pacova”, “Zaseda”, “Kad budem mrtav i beo” (bilo mu je veoma žao što on nije igrao u tom filmu, ali je ubedjen da nikad ne bi mogao tako fantastično da odigra kako je to leglo Draganu Gagiju Nikoliću), te da je maštao da snima sa njim, što će mu se i ostvariti.
Tako su snimali “Crveno klasje”, “Hajka”, “Zadah tela”, “Dezerter” i mini seriju “Pesma”.
“Poslednji susret sa Žikom Pavlovićem, mojim Žilijenom, kako sam ga voleo zvati, bio je polovinom devedestih u Skadarliji, sedeli smo sa našim ženama i decom, pili iz visokih čaša, govorili malo o životu Lenke i mene u Londonu, malo o filmu, a mnogo više o politici i ratu. Moj prijatelj ostao je to što je oduvek i bio – pametan, mudar, postojan, častan i plemenit čovek, veliki pisac i režiser”, naglasio je Šerbedžija i izdvojio svog prijatelja od mnogih velikih autora.
Tako je zapisao da je snimao sa mnogim slavnim rediteljima, voleo je specifičnost Stenlija Kjubrika (“Širom zatvorenih očiju”), opojnost Filipa Nojsa (“Svetac”), zagonetnost Džona Vua (“Nemoguča misija 2”), profesionalnost Klinta Istvuda (“Svemirski kauboji”).
“Ipak, nikada nisam, a verovatno i neću osetiti ono uzbudjenje koje sam imao kada se pojavim u magičnom kadru Žike Pavlovića. Kada su mi javili da je iznenada umro te 1998. godine, zauvek se srušio jedan deo mog sveta i mog života. “Đavolji film” Živojina Pavlovića I dalje teče mojim venama i upravlja mojim filmskim pokretima. Ko je jednom zaista goreo, taj pamti plamen. Meni je taj plamen obasjao put”, zaključio je Rade Šerbedžija, koji je režirao film “Oslobodjenje Skoplja”, koji je Žika Pavlović tokom života želeo da snimi, ali nije dočekao da ga započne.
Taj film je Rade režirao sa svojim sinom Danilom, prema kultnoj drami srpsko-slovenačkog pisca i reditelja Dušana Jovanovića, koji nas je nedavno napustio (2021).
Reditelj Miloš Miša Radivojević je takodje pročitao svoj tekst iz knjige, pod nazivom “Noktima sam grebao po betonu”, gde je naglasio da veliki broj ljudi koji žive na ovim prostorima, svako ko piše, slika, glumi ili pravi filmove, mora da se upita šta je u njemu ostalo od Žike Pavlovića.
“Zaista se pitam često, šta nam je on ostavio? Film je danas daleko otišao od vremena kada je Žika snimao. Opet, ostao je deo Žike, njegov odnos prema istini, velika hrabrost, Žikino crnilo, ali to nije bio običan pesimizam. Dao nam je potrebu da se borimo i da negujemo osećanja, da imamo teške i krvave suze”, naglasio je Radivojević
Tekstove u knjizi ,,Kino-poeta velikog crnila” su pisali saradnici Živojina Pavlovića (Nebojša Pajkić, Goran Milašinović, Stole Popov), glumci (Rade Šerbedžija, Dragan Nikolić, Svetozar Cvetković), kolege (Puriša Djordjević, Miša Radivojević, Rajko Grlić) i studenti (Darko Bajić, Milena Marković, Slobodan Šijan).
Knjiga je ilustrovana do sada neobjavljenim Pavlovićevim crtežima i fotografijama.
Darko Bajić je istakao da je ponosan što su osnovali nagradu „Živojin Žika Pavlović“ na Festivalu LIFFE, jer je ona utisnula nevidjenu energiju na tu manifestaciju.
„Ime Živojina Pavlovića bilo je inspiracija mnogima, ne samo rediteljima na nekadašnjem jugoslovenskom kulturnom prostoru. Ogromnu energiju nam je davao uvek u svojim filmskim delima. Sudbina je tako uredila da sam se kroz njegovo stvaralaštvo divio Žiki, učio od njega, a onda sam postao profesor režije njegovom sinu Nenadu. Velika energija neprestano izbija iz Žikinog imena“, napomenuo je Darko Bajić, umetnički direktor LIFFE, i otkrio da će se edicija knjiga o našim filmskim stvaraocima nastaviti, da je ovo delo tek početak.
Spomenuti sin Nenad Pavlović je prošle godine otvorio festival LIFFE sa svojim debitantskim ostvarenjem „Trag divljači“, koji potpisuje kao reditelj i scenarista, a baziran je na više proznih knjiga svog oca, kao i tom istoimenom romanu.
Nedavno je sa tim filmom gostovao na festivalu u Visbadenu (Nemačka), i izrazio “nadu da ćemo nastaviti i dalje da otkrivamo njegova dela u književnosti i na filmu”.
Film “Trag divljači” je inače i režiran u najboljoj školi Žike Pavlovića, jasno je da je Nenad sledio taj senzibilitet i stil svog oca, a odlične uloge su ostvarili – Predrag Miki Manojlović, Radivoje Raša Bukvić, Miloš Timotijević, Nada Šargin, Jovo Maksić, kao i Žikina ćerka – Milena Pavlović Čučilović.
Tokom svojih 65 godina života, bio je veoma produktivan kao književnik i filmski reditelj, tako da je objavio više od 30 knjiga (romani, novele, zbirke proze, eseja, pripovedaka, razgovora, dnevnik, knjiga epistolarne proze sa Goranom Milašinovićem – “Voltin luk”).
Snimio je filmove – “Kapi, vode, ratnici” (segment „Žive vode“, 1962), “Grad” (omnibus, zabranjen, 1963), “Neprijatelj” (1965), “Povratak” (1966), “Buđenje pacova” (1967), “Kad budem mrtav i beo” (1968), “Zaseda” (1969), “Crveno klasje” (1970), “Let mrtve ptice” (1973), “Pesma” (TV film – mini serija u 6 epizoda, prema delu Oskara Daviča, 1974), “Hajka” (1977), “Doviđenja u sledećem ratu” (1980), “Zadah tela” (1983), “Na putu za Katangu” (1987), “Dezerter” (1992), “Država mrtvih” (sniman 1998, prikazan tek 2002, u montaži reditelja Dinka Tucakovića, prema drami “Janez” Siniše Kovačevića).
Autor uvodnog eseja i glavni urednik izdanja knjige o Živojinu Pavloviću je Goran Gocić, dobitnik NIN-ove nagrade za roman “Tai”.
“Tačno pre devet meseci sam započeo rad kao urednik na ovoj knjizi, i drago mi je da je ona objavljena, uz razne muke i probleme. Pisac se inače i oseća često kao da je u trudnoći dok stvara delo, a tih devet meseci se tako i poklopilo simbolično. Za mene je Žika Pavlović bio generacija očeva. Družio sam se sa njegovim sinom Vukom, kao i sa Mišinim sinom – Aleksandrom Radivojevićem. Voleo sam Crni talas, filmove Želimira Žilnika, Dušana Makavejeva i naravno Žikine filmove”, istakao je Gocić, poznat kao autor knjige “Emir Kusturica: Kult margine”.
“Bio sam počastvovan da svedočim o velikoj umetnosti mog vremena. Zaista mislim da ono što je u našoj kulturi veliko jeste – srednjevekovni manastiri, epska poezija, Ivo Andrić i Crni talas”, zaključio je Goran Gocić.
Živojin Pavlović je tokom bogate književne karijere objavio i sledeće romane u više izdanja: “Lutke”, “Lutke na bunjištu” (1965, 1991), “Kain i Avelj” (1969, 1986), “Zadah tela” (1982, 1985, 1987, 1988, 1990), “Oni više ne postoje” (1985, 1987), “Zid smrti” (1985, 1986, 1987), “Lov na tigrove” (1988), “Raslo mi je badem drvo” (1988, pre nekoliko godina je uradjena i predstava u BDP-u), “Vašar na Svetog Aranđela” (1990), “Trag divljači” (1991), “Lapot” (1992), “Biljna krv” (1995), “Simetrija” (1996), “Dolap” (1997).
Izuzetan opus mu obuhvata i knjige pripovedaka – “Krivudava reka” (1963, 1994), “Dve večeri u jesen” (1967), “Cigansko groblje” (1972), “Ubijao sam bikove” (1985, 1988), “Kriške vremena”, (1993), “Blato” (1999), knjige novela – “Dnevnik nepoznatog” (1965), “Vetar u suvoj travi” (1976), “Krugovi” (1993), knjige proze – “Belina sutra” (1984), “Flogiston” (1989), “Azbuka” (1990), dnevnike – “Ispljuvak pun krvi” (1984. zabranjen, 1990), “Otkucaji” (1998), “Dnevnici I-VI” (2000).
Takodje, značajne su mu i knjige eseja – “Film u školskim klupama” (1964), “Đavolji film” (1969, 1996), “O odvratnom” (1972, 1982), “Balkanski džez” (1989), “Davne godine” (1997), kao i knjige razgovora – “Jezgro napetosti” (1990), “Ludilo u ogledalu” (1992), “Jahač na lokomotivi, razgovori sa Živojinom Pavlovićem” (SKC, 2001).
IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG / Music Pocket
