„Mnogo toga od materijala nije moglo da uđe u film koji traje samo 90 minuta. Razmišljali smo da možda napravimo i dužu verziju filma, što ćemo verovatno i učiniti„, kažu autori filma.
BEOGRAD, 19. maja – Premijera dugometražnog dokumentarnog filma „Gru tu je“ o tragično preminulom muzičaru Daliboru Andonovu Gruu (1973-2019) zatvorila je 17. maja – 16. izdanje festivala „Beldocs“ u Velikoj sali Doma omladine Beograda.
Najnovije ostvarenje u režiji Bojana Vinulovića i Renea Miškolcija, pripoveda priccu o pioniru rep muzike na nassim prostorima, svestranog autora koji je ostavio dubokog traga na sceni kao solista, ssto je bila retka pojava u to vreme, jer su se uglavnom osnivale grupe, kolektivi.
Tandem autora filma o Gruu je na zatvaranju nakon projekcije filma otkrio publici da su snimili više od 10 sati razgovora sa čak 55 sagovornika koji se u ovom filmu smenjuju kao na dinamičnoj pokretnoj traci.
Bojan Vinulović dolazi iz sfere sportskog novinarstva, a Rene Miškolci iz sveta režiranja muzičkih spotova, tako da su udružili snage i sinergiju u realizaciji ovog filma koji su planirali za vreme pandemije korona virusa (2020), kada su imali najviše vremena da na miru sede u kući i smišljaju scenario.
Više od dve godine su snimali ovo filmsko delo uglavnom u svoje slobodno vreme, jer je ipak trebalo ispratiti 55 sagovornika kroz višeslojne teme.
„Film nije samo o Gruu, iako je on tu glavni, pričamo o njemu, već i o ljudima u tim mračnim vremenima devedesetih godina. Gru je imao taj večni osmeh, divnu porodicu, sjajnu muziku koju je ostavio za sobom. Mnogo nam je zato što se sudbina tako poigrala da nas tragično napusti pre vremena“, emotivno su istakli reditelji, i podsetili da bi Gru sada napunio 50 godina.
Tandem reditelja je koristio neobjavljene arhivske VHS snimke, kao i ekskluzivne intervjue i svedočenja Gruovih prijatelja i saradnika – uglavnom poznatih muzičara, sportista, ali i glumaca.
Kako su naveli, reditelji su hteli da prikažu Grua kao veoma pozitivnu ličnost, svestranog kreativca, muzičara, izvodjača, producenta, ljubitelja ekstremnih sportova koji je prepoznat kao simbol značajnih kretanja u urbanoj kulturi na našim prostorima, revolucionar te muzike i prvi predstavnik žanra hip hopa i repa.
U karijeri je imao veliki broj koncerata i turneja i četiri studijska albuma – „Da li imaš pravo“ (Jugodisk, 1995), „Gru2“ (Komuna, 1996), „Vetrenjače“ (Centroscena, 1999) „Beogard“ (City Records, 2003).
Kasnije se nezvanično povukao iz muzike u pogledu koncerata i diskografije, nije dalje snimao albume i singlove, a tragično je nastradao 2019. godine.
Film koji podseća na dinamičan muzički spot od sat i po, jeste pravi autentični dokumentarni omaž čoveku koji je obeležio jednu eru i početak rađanje nove supkulture bivše Jugoslavije, priča o duhu Beograda, rađanju hip hop i rep kulture.
„Mnogo toga od materijala nije moglo da uđe u film koji traje samo 90 minuta. Razmišljali smo da možda napravimo i dužu verziju filma, što ćemo verovatno i učiniti. Bila nam je takođe ideja da uradimo dokumentarnu TV seriju, gde bi svaka epizoda zapravo obradila neki segment njegovog života. Gru bi imao sada 50 godina, ali je tako živeo kao da je imao barem 50 života. Gru je zato uvek tu“, zaključili su režiseri Bojan Vinulović i Rene Miškolci.
Mnogi važni sagovornici su prisutni u filmu – menadžer Saša Dragić, DJ Munja, Juice, Ajs Nigrutin, Kiza Robin Hud, Leontina Vukomanović, Igor Lazić Niggor, Bane Lalić MVP, Edin Škorić, Vudu Popaj, Lejla 2 Hot, Ila, Marko Janković – 187, Tijana Dapčević, Marko Louis, sportski i košarkaški ugao dali su Duško Vujošević, Bogdan Bogdanović i Slobodan Šarenac, kulturološki – Galeb Nikačević, glumački – Sergej Trifunović i Viktor Savić, PR menadžerka i ovde organizator filma – Dragana Gaga Bugarčić, i muzički kritičar Dragan Ambrozić, uz prijatelje iz sveta ekstremnih sportova.
Beleška o samom filmu GRU TU JE
Istina, realan utisak nakon gledanja filma jeste da bi bilo možda bolje kada je “manje – više”, odnosno, toliki broj (sa)govornika, učesnika u dokumentarcu, malo opterećuje samu priču i težište sudbine voljenog repera – muzičara.
Previše sagovornika koji se neprestano smenjuju u kadrovima, kao da su na kraju bili samom sebi svrha, da se istakne sa kolikim brojem muzičara, kolega, sportista, saradnika je Gru bio u kontaktu ili prijateljstvu. Naposletku gledalac se potpuno izgubi u toj količini ljudi, bez obzira što su oni uredno potpisani u svakom kadru, više ih pomešamo ili zaboravimo kada scene prodju.
Emotivna, tragična strana filma je izostala, što je srećno rešenje u pogledu da se izbegne patetika ili patos, ali je bilo potrebno da autori posvete više pažnju njegovoj porodičnoj slici i idili koju je imao sa svoja dva sina i suprugom Danicom Prvulović, kasnije Andonov, nekada veoma uspešnom, bivšom manekenkom.
Istina, ima i tih segmenata, koji su ostavljeni pred sam kraj filma, kada se auditorijum pomalo već umorio i iscrpeo od tolikih sagovornika, koji su mogli tako da govore satima, bez vidnog kraja.
Kako je Gru evidentno ostavio ogroman, značajan i neizbrisiv trag u muzici na ovim prostorima, ali i po regionu, sigurno je da film mora biti posvećen njegovom stvaralaštvu uz autentične snimke sa koncerata, nastupa, sa snimanja spotova.
Ali, kako je poslednjih godina Gru ipak bio porodičan čovek, predan svojoj ženi i sinovima, jer nije dalje snimao albume od 2003. godine, niti je bio aktivan kao stvaralac i izvodjač u muzici, osim povremeno, i više kao DJ u raznim klubovima, možda je ta strana njega kao oca i muža trebalo da bude malo više istaknuta. Koliko god da je sve tužno i bolno, sa distance od skoro četiri godine koja ne bledi za najbliže, filmu nedostaje taj lični pečat.
Na žalost on je tragično nastradao u septembru 2019. u nesreći koja se neočekivano zadesila pri njegovom konzumiranju i uživanju u ekstremnim sportovima, i dobro je da se film ne bavi tom nesrećom, autori su bili mudri da otklone tu opasnost da im projekat ne ode u neželjenom pravcu.
Imao je u poslednjoj deceniji Gru neke singlove kao „I dalje me žele“ (2010), „Samo za tvoje oči“ (2014), „Kilo koke“ (2017), ili rimejk njegovog hita „Biću tu – 20 godina kasnije“ (2016), velika je šteta da nije nastavljao dalje, jer je nedostajao muzičkoj sceni.
I dalje mnogi ne veruju da ga nema, jer je jasno koliko je Andonov voleo, tačnije obožavao život, imao energije za više paralelnih života, čak je tokom karijere uspeo da bude i glumac, o čemu nije bilo reči, niskobudžetna drama “Dorćol-Menhetn” (2000) u režiji preminule književnice i dramaturškinje Isidore Bjelice.
Ima materijala da projekat “Gru tu je” preraste u dokumentarnu seriju, gde bi onda ta količina sagovornika imala smisla i sve bi u tom pogledu bilo efektnije.
Ovako, u 90 minuta ubacivati bez jasnog reda 55 ličnosti, deluje kao prenaseljeno ostrvo koje će svakog časa da prevagne na drugu stranu. Barem je to prvi utisak nakon prvog gledanja novog ostvarenja, mada je ipak najvažnija želja, da se snimi film posvećen velikom reperu i hip hoperu koji je promenio neka pravila i načela domaće savremene muzike.
Od sagovornika komični predah bio je rezervisan naravno za Ajs Nigrutina, tako da je publika na njegove segmente aplaudirala i kikotala se, mada je i reper Juice imao svojih momenata, dok je Gruov bivši menadžer Saša Dragić ubedljivo bio najefektniji i najkompleksniji u razgovoru, jer je sagledavao Dalibora Andonova kao čoveka, saradnika, prijatelja, muzičara.
Svi su najviše isticali njegov drugi studijski album “Gru2”, kao ubedljivo najuspešniji, kao i hitove sa snažnom tematikom “Dosta mi je svega”, “Pravo u raj”, koji su pomerali granice.
Mnogi sagovornici su dobili svoj adekvatan prostor da iskažu svoje emocije i stavove, dok neki drugi su tu više da bi popunili (dramaturški) prostor.
Čini mi se da je film na kraju dosta lokalni, ne bi naširoko bio primamljiv za medjunarodne festivale dokumenataraca, više je omaž, prava posveta preminulom muzičaru, koji neće nikada biti zaboravljen.
Svakako je najteže njegovoj divnoj porodici, koja ga ne može preboleti, i scena sa kadrovima gde majka Danica sa dva sina gleda njihove zajedničke fotografije, dok je Gru bio sa nama, zaista je izuzetna, oduzima dah.
Tihi trend jeste snimanje dokumentarnih dugometražnih filmova o našim muzičarima koji su nas napustili (“Nebeska tema – Priča o Vladi Divljanu” Mladena Matičevića), i legendarnim rokerima koji su i dalje aktivni i nakon 40 ili 50 godina karijere (“YU Grupa: Trenutak sna” Darka Lungulova, “Električni orgazam za ljude budućnosti” i “Evo sada vidiš da može” naravno o grupi “Električni orgazam”, uskoro i premijera filma i mini serije o bendu “Neverne bebe”).
Veoma mi je žao da se desila ta tragedija kada nam odlaze divni ljudi kao što je bio Gru, krivo mi je da nisam imao prilike da ga nekada upoznam.
Ali, kako i svi kažu, Gru tu je … Zaista onda i jeste. Svuda oko nas.
IVAN MAKRAGIĆ