Kompleksno instrumentalno-vokalno epsko delo prema poemi „Oda radosti“ Fridriha Šilera
BEOGRAD, 5. februara : Koncert Hora i Simfonijskog orkestra RTS-a održan je u subotu veče (4.02.) na Kolarcu u Beogradu, čime je obeležen Dan Velike dvorane Kolarčeve zadužbine, koja slavi 91 godinu.
Tim povodom izvedeno je jedno od najmonumentalnijih dela muzičke istorije ikada – “Deveta simfonija” Ludviga van Betovena (Bon, 1770 – Beč, 1827).
Na koncertu koji slavi više od devet decenija velike scene Kolarca, nastupio je i kvartet istaknutih operskih solista – sopran Sonja Šarić, alt Jelena Končar, tenor Stevan Karanac i bas Goran Krneta, dok je dirigent bio cenjeni umetnik Srboljub Srba Dinić, sa veoma zapaženom inostranom karijerom.
Galerija na balkonu Kolarca sa desne i leve strane nije bila otvorena za publiku, odnosno gledaoci nisu mogli da sede u tom delu sale, prema konceptu i zamisli koncerta, ali ta odluka se dobrim delom večeri nije otkrivala, do trenutka kada je svakako moralo da se “opravda” takvo rešenje.
Napomena: fotografije u ovom tekstu nisu autentične slike sa ovog događaja 4. februara 2023. na Kolarcu.
Devetoj simfoniji pripada sasvim jedinstveno mesto u opusu Betovena i u razvoju simfonijske muzike. Kolosalnost joj daje četvrti stav, u kome je kompozitor prvi put, u simfonijsko ostvarenje, uveo – hor.
Antologijski nemaccki kompozitor na granici ere klasicizma i romantizma je odabrao čuvenu poemu „Odu radosti“ nemačkog pesnika, književnika, filozofa, istoričara i dramskog pisca Fridriha Šilera (1759-1805).
Tako je Betoven adaptirao Šilerov tekst, i odabrao fragmente sa snažnom porukom.
Nemački dramski pisac poznat je po svojim komadima koji se i dalje izvode svuda u svetu, kao i u Srbiji – “Razbojnici” (1781), “Marija Stjuart” (1800), “Don Karlos” (1787), “Viljem Tel” (1804), “Spletka i ljubav” (1783), trilogija “Valenštajn” (1799), “Devica Orleanska” (1801).
Osim Betovena, Šilera su veoma cenili i kompozitor Đuzepe Verdi, književnici Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Tomas Man, i mnogi drugi.
Te odabrane delove pevaju solisti i horski ansambl, ostvarujući deonice kroz koje kompozitor slavi čoveka, ljudsku zajednicu koja čvrsto stoji na tlu, želeći da večnim mislima i reccima Šilerovog dela pošalje poruku mira među svim narodima.
Na premijeri u Beču je dirigovao upravo sam Betoven, koji se u toj ulozi pojavio posle 12 godina.
Iako već značajno narušenog sluha, on je do tada najveći izvođački ansambl predvodio, vođen unutrašnjim ritmom, ali i muzičarima, koji su i sami bili veoma nadahnuti da pred njima stoji jedan od najvećih stvaralaca tog vremena.
U publici, sa divljenjem, slušali su ga tada mladi austrijski kompozitori Franc Šubert i Karl Černi.
Simfonija br. 9 ili “Deveta simfonija, d – moll, opus 125” Ludviga van Betovena bez konkurencije jeste najveća i najmonumentalnija simfonija njegovog ogromnog opusa, koja je komponovana između 1818. i 1823. godine.
Koncipirana je u četiri velika stava i ukupnog je trajanja oko jedan sat i šest minuta, kako se u istoriji izvodilo, mada je koncert u subotu trajao skoro 75 minuta.
Premijerno “Deveta simfonija” je izvedena u „Kertnertor Teatru“ u Beču, 7. maja 1824. godine, i smatra se da je kruna Betovenovog simfonijskog stvaralaštva, mada nije tada doživela uspeh.
Prva tri stava su instrumentalna, dok u finalnom četvrtom stavu, veoma obimnih dimenzija, Betoven uvodi kvartet vokalnih solista i veliki mešoviti hor, čime je simfonijski oblik napravio čitavu revoluciju za 19. vek.
Desetak godina nakon premijere, mladi, čuveni Rihard Vagner svojim dirigovanjem ovog dela, jasno je ukazao na njegovu istorijsku vrednost, kako su zapazili i zapisali muzikolozi.
Takodje, neprolaznost kompozicije za sva vremena svedoči o istorijskom značaju, jer centralna horska partija iz finalnog stava “Oda radosti”, danas je zvanična himna Evropske Unije.
Instrumentalno-vokalno epsko delo u subotu je izvedeno u formi pravog muzičkog spektakla, sa velikim brojem izvođača na sceni, koji su publici priredili putovanje kroz prva tri stava koji pripovedaju svoju priču – “Allegro ma non troppo, un poco maestoso”, “Molto vivace – Presto”, “Adagio molto e cantabile – Andante moderato – Adagio”.
Na trećem stavu, možda prerano, otkriva se zašto je ograđen prostor dve galerije na balkonu Kolarca, jer u tom trenutku ulazi Hor RTS-a sa obe strane, priprema se za kolosalni četvrti stav Presto – “Allegro assai” – “Oda radosti”.
Tada na scenu dolaze i kvartet operskih solista, ali samo sedaju ispred dirigenta, što se imao utisak da je četvrti stav sa vokalnim deonicama već stigao na red.
Medjutim, solisti – sopran Sonja Šarić, alt Jelena Končar, tenor Stevan Karanac i bas Goran Krneta, presedeli su treći stav, verovatno tek da osete atmosferu, i pripreme se za njihov zahtevan i obiman segment – finale epskog muzičkog dela, konačno razrešenje na temu “Ode radosti”.
Prvo je to bio orkestarski uvod, da bi onda solisti iskazali svoje talente bez granica lepotom vokala.
Kako su muzikolozi analizirali epsko delo Betovena, prvi stav “Allegro ma non troppo, un poco maestoso” – probija se i obrušava jedna titanska muzička misao, pravi glas sudbine.
Scena njenog prizivanja se ponavlja, eskalira i mitski heroj se pojavio u svom obliku, sa porukom “Ti možeš biti ili beskrajno srećan ili beskonačno bedan”. Posle ove, prve teme, nema sledeće – druge, već joj Betoven pruža čitav niz instrumentalnih motiva, što se razvija i prepliće u razvojnom delu.
Drugi stav “Molto vivace – Presto”, tu je prva promena u odnosu na nasleđenu klasičnu simfoniju – skerco je postao drugi stav, pišu stručnjaci.
Treći stav je “Adagio molto e cantabile – Andante moderato – Adagio” – veoma lagan, melodičan stav, kao trenutak predaha, a po drami, libretu, u njegovom drugom delu, fanfare u trubama i orkestru, zloslutno podsećaju na surovu stvarnost.
Serija varijacija se produžava i dovodi do završnice. Svi slave Boga, ljubav i radost. Muzika i orkestracija stava je u stilu mornaričke i vojne muzike.
Na kraju, solisti, hor i orkestar pevaju – “Budite zagrljeni milioni!”, čime je Betoven konačno definisao idejnu osnovu svog stvaralaštva, naplemenitiji uzor i ideal čovečanstva: prevazilaženje svih problema i nevolja, te približavanje naroda sveta.
Kako istorija pripoveda, dugo je Betoven tražio savršen način da pesmom i muzikom prikaže veličinu konačne pobede dobra nad zlim.
Betovenova “Deveta Simfonija” redovno je prisutna na programima koncerata svuda u svetu i po pravilu se izvodi kao celovečernje delo, kao ove noći na Kolarcu, ali dirigenti prema potrebi, mogućnostima, prilikama, mogu delo izvoditi i kao finalno na konkretnom simfonijskom koncertu.
Publika kod nas nije navikla da se koncert okonča nakon 70 minuta na Kolarcu, tako da je očekivala bis, neki bonus, dodatne segmente, iznenadjenja, ali dirigent Srboljub Srba Dinić, izgleda da je smatrao da je za obeležavanje 91. godine velike sale Kolarca sasvim dovoljna jedna epohalna kompozicija.
Gotovo svaki dirigent obavezno u svojoj umetničkoj biografiji ima i po nekoliko velikih izvođenja ovog moćnog dela, tako je i Dinić to priredio, koji inače živi i radi u Nemačkoj, ali često gostuje kod nas, posebno, jer je umetnički direktor ansambla “Gudači Svetog Đorđa” (proslavili su skoro 30 godina rada).
Betovenova “Deveta simfonija” se skoro redovno izvodi na mnogim svečanim i prazničnim prilikama, a njenim dostignućima i trijumfom bili su inspirisani i kasniji veliki kompozitori simfonija – Hektor Berlioz, Franc List, Gustav Maler, Aleksandar Skrjabin i Dmitri Šostakovič.
