Drugi dan festivala “To be punk“ nam je omogućio da se osećamo kao jedna velika porodica koja se okupila da pozdravi rodonačelnike žanra. Punkreas (Crna Gora), Savage Beat (Holandija) i Red Dons (SAD) su imali tu (ne)zahvalnu ulogu da budu predgrupe za ikone scene Cock Sparrer (Engleska).
Veče su otvorili legendarni Punkreas u prepoznatljivom stilu, furiozno razbijajući sablasno praznu halu, podarivši malom broju prisutnih zaljubljenika istinski punk rok. Kao pravi i iskusni profesionalci nisu ustuknuli pred uskraćenom podrškom od strane poštovalaca žanra već su u maniru najvećih pošteno odradili svoj set za par desetina duša.
Nedugo zatim na binu izlazi holandska grupa Savage Beat nastavljajući tamo gde su Punkreas stali ali pred brojnijim gledalištem. Brzo, energično, melodično, žestoko, praćeno kik-boks potezima frontmena našeg porekla Savage Beat su podigli atmosferu i raspoloženje u publici koja je došla da se uveri kakva je novonajavljena evropska punk atrakcija. Interakcija sa publikom nije izostala tako da je bend bio motivisan da isporuči neophodan energent za nastavak večeri.
I onda, kao zatišje pred buru, dobili smo Red Dons. Za razliku od prethodna dva benda imali smo priliku da gledamo i slušamo drugačiji žanrovski pristup. Izlazeći iz okvira standardne punk svirke Red Donsi su uspeli da budu upravo onakvi zbog čega su pozvani na ovakav dogadjaj. Štaviše, prava najava za ono što je sledilo. Za to vreme napolju su se okupili preostali “članovi porodice“ svih uzrasta i svakojakog izgleda. Poput bendova različite nacionalnosti imali smo prilike da se uverimo da su i posetioci pratili ovaj trend pa su mogli da se čuju razni jezici iz regiona pa i šire. Gledajući sve te ljude srećnog lica i dobrog raspoloženja bilo je jasno da će hala 6 novosadskog sajma biti puna i da će finale festivala biti spektakularno.
Cock Sparrer, bend sa kultnim statusom u Srbiji, na dosadašnja dva nastupa imao je mali problem bine na kojoj je nastupao – organizatori su ispravno smatrali da su dovoljno popularni za veće prostore, ali su ti veći prostori sa sobom donosili i visoke bine koje hteli-ne hteli značajno odvajaju bend od publike.
Prava mera postignuta je subotnjim nastupom na Sajmu u Novom Sadu. Iako je sam prostor bio dovoljno veliki da primi sve zainteresovane, niska bina omogućavala je bendu bliži kontakt sa publikom i rezultati nisu izostali – od tri nastupa u Srbiji, ovaj je bio najubedljiviji i najenergičniji. Nije potrebno dokazivati da su oi/pank veterani Cock Sparrer baždareni za takvu vrstu interakcije sa fanovima – iako besprekorni u energičnoj i uvežbanoj svirci, kontakt licem u lice bio je poslednji sastojak za magiju koja se konačno dogodila. Eksplozija sjajnih pesama, velikog sviračkog i koncertnog iskustva i kultnosti samog benda bila je uživanje za slušati, gledati, a bogami i pogovati i slemovati ispred bine.
Set-lista Cock Sparrera ne varira mnogo i neki njeni delovi prepoznatljivi su još od osamdesetih. Na svirkama se matorci iz Londona ne ustežu da otpraše neku od svojih novih pesama, uostalom reč je o bendu koji ima neveliku diskografiju, ali je zato ona brižljivo pravljena i na albumima su slabe pesme retkost. S druge strane, stari hitovi sviraju se sa istim žarom kao i u vreme kad su nastajali. Sjajno dostignuće za bend čiji članovi po svim parametrima spadaju u „starije sugrađane“, a što između ostalog pokazuje i vrlo dobro pisanje muzike i tekstova, držeći se himničnog pevanja i tekstova o ljudima koji odbijaju da odrastu i postanu spori i dosadni.
Time dolazimo i do suštine popularnosti i kvaliteta Cock Sparrera. Izbegavši da poput mnogih svojih savremenika izdaju niz bezličnih albuma i na koncertima žive od starih pesama, ovi ljudi i te kako ostavljaju utisak onih srećnika koji bar povremeno rade ono što zaista vole i pevaju ono što zaista misle. Publika tu vrstu vedrine i iskrenosti ume da prepozna, što se u Novom Sadu konačno videlo u svoj svojoj snazi. Nikakva dalja filozofiranja na tu temu potpuno su nepotrebna jer je i sam bend upravo takav – direktan i beskompromisan.
Ostaje nada da će Cock Sparrer još koji put posetiti Srbiju, uostalom bili su i dočekani bogovski. Takođe ostaje nada da su organizatori poučeni subotnjim iskustvom i da će matorcima sledeći put ponovo dati priliku da se obrate direktno publici. U oči.
Jedan od najboljih koncerata na kojima sam bio. Možda je patetično reći da su Cock Sparrer poput vina, sve bolji što su stariji, ali šta da se radi kad jeste tako!
Tekst i foto: Branko Nikolić
Cock Sparrer fotografija Ivana Ačanski / Pris.rs