Noć kada je Eyesburn svirao

podeli

popularno

Pišem ovaj izveštaj posle pređenih 500 kilometara i neprospavane noći. Kroz glavu mi se motaju misli kao što su: „I’m too old for this shit“, „Ja sam odvijeć star“, „Jebo te od ovog može da se rikne“… Onda premotam film u glavi i setim se zašto sam sve to uradio i kažem sebi „vredelo je“, svaki potrošeni dinar, kilometar, kaloriju, jer sam gledao Eyesburn i Gobline.

Poslednje ovogodišnje dešavanje na Kontakt konferenciji desilo se 23. marta u Hali sportova na Novom Beogradu. Sa ljudima koji još uvek ulaze, skoro pa ispunjenim parterom, fan pit do pola, tribine jedva, Zoster kreću svoj nastup tačno u 21 čas. Mostarci su već poznati domaćoj publici koja njihove hitove zdušno peva i igra uz njih. Kako je meni ovo prvi susret sa njima moram da priznam da su me na momente oduševili kao crossover bend i smorili sa reggae svirkom. Vešto mešaju balkanske stilove sa modernim, pa na momente zvuče kao Azra i Haustor, ali i kao Sars i Plavi orkestar. Pevač Mario Knezović ne ostavlja utisak nekog ko pripada na bini sa bendom, gestikulacija van ritma na jednom kvadratnom metru iz pesme u pesmu nije dovoljna da unapredi doživljaj koji se stvara njihovom muzikom koja ume da bude veoma maštovita. Biti frontmen ne znači samo pevati, već i biti centralna figura koja će da animira publiku i napravi pravu atmosferu, što je u par navrata radio gitarista Atilla Aksoj. To što je meni smetalo očigledno nije i publici koja je sa uživanjem pevala sve numere iz njihovog repertoara. Zoster su svirali punih osamdeset minuta što je bilo previše za predgrupu, pred kraj već je bilo primetno manje interesovanje za njihovu svirku iz publike.

Tačno u pola 11 pojavljuju se Eyesburn pred punom Halom sportova. Reakcija publike je bila ravna onoj koja se čuje kada kod nas gostuje neki popularni bend iz inostranstva. Od starta je jasno da je ovo više od koncerta, ovo je novi početak, nastavak sa tačke gde smo pre mnogo godina stali, gde smo pali, u zemlji u kojoj se ništa ne menja. Krenuli su sa Smorrior, odmah zatim It’s Coming Out. Na trećoj pesmi The More U Tell Dem na prve zvuke trombona publika je odlepila, „Chant, chant make the wicked dem a run“ Hala sportova peva u jedan glas. Foolin’ I & I kreira atmosferu koja je nesvakidašnja na domaćim koncertima, emotivna, a ipak srčana. Sviraju Eyesburn i više ništa nije važno, barem na tih par sati, niti ko je vlast, ni protesti opozicije, na mali trenutak u našim životima vreme je stalo i sve ostalo je nebitno. Gromoglasni vrisak nakon pesme je bio jasan znak da su svi shvatili kako je važan ovaj koncert, svakom na svoj način, ali podjednako važan svakome od nas u publici, kao i njima na bini, ali i ljudima koji su ovo organizovali. Na Agony apsolutno svi skaču i pevaju, pojavljuje se i Vukašin iz Irie FM da sa njima otpeva Shine. Današnji klinci znaju Kojota kao reggae zvezdu, ali mi stariji ga pamtimo baš ovakvog kakav je bio u Hali sportova, nasmejanog, nemirnog, kao nekog ko nije izdao hardcore. Posle žestokih Your grace i Sister spuštaju loptu sa reggae No Free Time, onda je usledio prekid programa. Na trenutak se gase svetla, oni odlaze sa bine i uz zanimlijvu rasvetu kreće instrumentalni intro koji nas uvodi u War control. Publika nema predaha, jer je usledio Sun, pa njihova verzija čuvenog Bob Marley hita Exodus. Stark blind je bio pravi blast from the past što bi rekli englezi, svi skaču uz Lyrical, a nije lako pronaći reči i opisati reakciju publike kada je krenuo Fool control, jer to treba da se doživi. Par minuta pre ponoći je kraj na koji publika reaguje kao jedan, vriskom iz sveg glasa, Eyesburn se vraćaju na binu, ali da se slikaju, nije valjda stvarno kraj? Ipak, momci uzimaju svoje instrumente i sviraju pesmu koja se pevala i 2000. godine pre 5. oktobra, „izađi i bori se“, Šejn, obradu Haustora koju pevamo svi u glas.

Na ovoj planeti ima dosta popularnih bendova, ali ovakav poklič publike već na prvi rif kada su Goblini zasvirali Lunu to je retkost. Ovo je bend koji već na prvoj pesmi dobija horsko pevanje sa publikom koja je glasnija i od njih. E, zbog toga su Goblini najveći, jer su kao jedan sa publikom, zato što iskreno ulaze u ovu priču iz ljubavi prema muzici, porukama koje šalju u svojim pesmama i poštovanju prema ljudima koji su kupili kartu i došli na njihov koncert. Nastavljaju sa U magnovenju za još bolju rekaciju prisutnih u Hali sportova. Temperatura je odavno porasla i svi smo mokri do gole kože, kako se kaže, čak i Golub skida svoju majcu i kreću sa Ona (misli da zna). LSD se vraća kući za masovne šutke, skakanje, igranje, da su se tribine tresle. Vratili smo se u 1993. godinu sa Dan posle, onda su nam podstakli emocije sa Sam, phone, glas i napravili atmosferu od koje sam se naježio. Publika kao u transu peva „mene je daleki vodio put“, ređaju dalje Splet okolnosti, Pečenja i rakije. Svaku pesmu produže da bi i publika imala svoju ulogu, tako da smo umesto njih i završili Ne trebam nikome. Na koncertima Goblina najviše volim kada sviraju Voz jer tada se kreira neka posebna atmosfera, skoro jeziva, sa Golubom koji svojim prodornim glasom u Hali sportova ponavlja „Čuvajte se mašinovođe“. Goblini i duvačka sekcija, ne baš česta pojava na njihovim koncertima, ali sasvim prijatna i logična kombinacija koja njihovim pesmama daje nešto drugačiju atmosferu. U tom sastavu kreću sa Kupi me, onda Trag, pa Nagrada, iCipjonka za neumornu publiku koja posle više od četiri sati svirke i dalje ima snage da skače. Za kraj dve himne koje je publika uglas otpevala Anja, volim te i Ima nas. Bliži se dva sata posle ponoći, a Goblini otvaraju bis posvetom Tusti svirajući Marjane od Kud idijota, posle toga grmelo je u Hali sportova sa „mi smo deca iz komšiluka kojoj ste sjebali pola života“. Za sam kraj, ponovo sa duvačkom sekcijom sviraju Za Lorenu.

Nemam neki poseban zaključak, sve je već rečeno, neki ljudi pametniji od mene bi napravili analogiju između tekstova Goblina i surove realnosti koju nazivamo život u Srbiji, ja to ne umem. Mogu samo da vam poručim ako ste propustili ovaj događaj jer niste imali kinte, ili vas drži depresija, spopala apatija, ili mnogo radite pa nemate vremena za privatan život, nemojte da ponovite tu grešku nego kad sledeći put vidite da negde sviraju Eyesburn ili Goblini pravac na koncert, to vam je najbolji lek za sve životne probleme, a to vam kažem iz ličnog iskustva!

Foto: Jovan Mihajlović – pogledajte kompletnu galeriju

Video: Aleksandar Zec

- Advertisement -

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Reklama

Aktuelno

Kritike na račun Ukrajine koštale Rodžera Votersa koncerata u Poljskoj: Biće persona non grata

Suosnivač Pink Flojda Rodžer Voters otkazao je koncerte planirane u Poljskoj zbog besa tamošnje javnosti nakon njegovog nedavno izrečenog stava o...
Reklama
musicpocket