ZABORAVITE (APSOLUTNO) SVE DRUGE
(Napomena: osim tek nekoliko primeraka, u samom izveštaju pred vama se NE nalaze autentične fotografije sa najnovijeg koncerta ovog muzičara i njegove ekipe, već su ovde kadrovi sa drugih koncerata)
BEOGRAD, 29. decembra – Poznati, istaknuti i neverovatni rok muzičar Nikola Vranjković sinoć (28.12.) je nakon dve godine pauze održao ponovo samostalan koncert – pravi spektakl u trajanju od skoro četiri sata u Kombank Dvorani na ogromno oduševljenje iskrenih ljubitelja njegovog stvaralaštva.
Najnoviji koncert je očekivano bio rasprodat, što je postignuto i u prethodnim nastupima 2018. i 2019. godine, a istaknuti rok pesnik, pevač, kompozitor, gitarista Vranjković je pružio, kao i uvek, pravu magiju muziciranja bez kraja, kao poseban fenomen izdržljivosti i neprestanog kvaliteta cele ekipe na pozornici.
Epski događaj je u više od tri i po sata muzike predstavio presek kompletnog opusa svestranog muzičara, gde spadaju i četiri studijska albuma simboličnih i poetskih naziva njegove bivše alternativne grupe “Block Out” (“Crno, belo i srebrno” (1994), “Godina sirotinjske zabave” (1996), “San koji srećan sanjaš sam” (1998), “Ako imaš s kim i gde” (2004)).
Ipak, donekle je težište svih njegovih maratonskih koncerata na solo karijeri, gde je iznedrio standardni album u vreme boravka u toj grupi – “Za ovde ili za poneti” (2001), onda i mini album – EP “Bremeplov” (2014), kao i dvostruki materijal “Veronautika” (2017).
Prethodni četvoročasovni koncert takodje u Kombank Dvorani decembra 2019. imao je izvanredan rezultat u vidu trostrukog live albuma “Biološki minimum” (2020), tako da je Vranjković ponovio takvo jedinstveno, uzvišeno i vrhunsko audio-vizuelno iskustvo za sva moguća čula.
Samo je još jedna rok grupa “Električni orgazam”, na zakasneloj proslavi svog 40. rođendana, uspela da rasproda koncert 9. decembra na istom mestu, što je danas svakako poduhvat vredan svake pohvale za rokersku scenu Beograda i Srbije.
Svetla se gase, publika aplaudira, iako još nema nikoga na sceni, ali svi znaju šta ih čeka sa ovim gospodinom umetnikom i unapred se raduju.
U mraku samo se obasjava svetlo na Vranjkovića, koji sasvim lagano zauzima svoju poziciju i čim se dohvati gitare, magija počinje.
Dugi instrumental maestra se prolomio salom, a kada je kapetan preuzeo kormilo ove muzičke i duge plovidbe, uključilio su se postepeno svi ostali iz pratećeg benda sa svojim instrumentima.
Postava benda doživela je jednu promenu, bas gitaru sada svira Miroslav Užarević Uža, nekadašnji član alternativnog benda „Goribor“.
Ostatak grupe je isti: osim Nikole, na sceni Kombank Dvorane sinoć su vladali – bubnjar Vladan Božilović, na perkusijama – Andrej Mladenović na perkusijama, kao i gitaristi Danilo Nikodinovski, Milan Vučković i Ivan Zoranović Kiza, koji svira i klavijature.
Fatalne reči, stihovi koji zaokupe dušu – “kao da nikada i nikoga nije bilo osim nas, ni duhova, ni bogova, ni dečjih osmeha” zapravo je uvertira, odlomak koji publika sluša kao prvu numeru na koncertu – “Tehno…logija” iz perioda njegovog benda “Block Out”, čije je tekstove pisao on sam.
Koncept te mračne atmosfere i tonova u svojim stihovima kao suštine, Vranjković prenosi i na površinu, tako da je bina uglavnom u polu mraku, ostali članovi, sem njega, ne vide se jasno, još su i obučeni u crno, kao utapanje u tamu bioskopske sale, nevidljivi, a opet bučno prisutni.
Ipak, retko izvanredni svetlosni efekti su činili veoma važnu ulogu ovog muzičkog spektakla, jer su pratili svaku moguću dinamiku i brzinu gitarskih rifova, distorzija, zapravo eksplozije melodija koje su se razlivale ogromnom salom.
Publika je vikala sa oduševljenjem na svaku pesmu čim čuje taktove i melodiju, tako lako prepoznaje svoje favorite, da joj nije problem da zapeva stihove “kad padne noć, nebo se otvara, hiljadu zvezda mene posmatra” za pesmu “Nagrada za strah” iz solo perioda umetnika.
“Dobro veče, hvala vam što ste došli. I hvala vam što ste ušli”, pozdravio je Vranjković svoje ljubitelje, aludirajući na obavezan zeleni sertifikat koji je morao biti pokazivan na ulazu u salu.
Kada je koncert punog kapaciteta, bez distance na sedištima, i još je rasprodat, onda ne sme da se ulazi na događaj bez dokaza o vakcinaciji protiv korona virusa.
“Čarobni akord” benda “Block Out” sadrži tamne tonove, kako jasno kažu i stihovi – “Mi mirišemo na smrt, bolesni i besni, ponosni, a svesni. Mi mirišemo na smrt. I živecemo večno u pesmi”, što prikazuju artistički sve(s)t ovog rok poete.
Kako je publika možda malo utanjila sa glasovima kao prateći hor na toj pesmi, Vranjkoivić je nešto od njih zatražio, kada je završio numeru.
“Morate glasnije da pevate, jer nam je ovde veoma glasna bina, pa vas i ne čujemo”, reče muzičar, da bi se onda publika odmah bacila u poklič, ali ih je on duhovito vratio u kolosek – “Ne sad, nego kad se peva”, što je izazvalo smeh u sali.
Humora nije nedostajalo ni sa uvodnim taktovima naredne pesme – fantastične “Dve reči”, jer je auditorijim počeo da pljeska, misleći da prati kompoziciju.
Ipak, gitarista i pevač će ih odmah razuveriti – “Ako tapšete, neka to bude u ritmu”, kao sledeći smeh u ovoj prazničnoj, veseloj atmosferi.
Te “Dve reči” su uvek savršenstvo slušati uživo, ne samo zbog tako moćnog vokala ozbiljnog muzičara, već i instumentala koji se pred kraj nadovezuje i utapa se u neku novu celinu i dimenziju.
Poezija u alternativnoj rok muzici sve vreme je prisutna, i muzičaru prija kada može malo da se odmori od pevanja, te pušta fanove da nadjačaju instumente i dokažu poznavanje tih višeslojnih, simboličnih i nadasve kompleksnih tekstova.
Ali, onoj drugoj publici, koja ne voli da sluša baš osobe pored sebe da pevaju umesto zvezde večeri, Vranjković nikada ne ostane dužan, jer se uključi ubrzo u pesmu i otpeva identične stihove, jer se oni inače ovde ponavljaju.
Uvek se kreće sa laganim kompozicijama, koje uvode u prasak kasnije, tako da je dobrim delom – u prvoj polovini, Vranjković u sedećem položaju, kao na intimnom akustičnom koncertu.
Čak i kada je nevoljno “Protiv sebe” ili uspeva da prodrma celu salu sa veličanstvenom numerom
gde pokušava da “Zadrži svoj dah” (adaptacija Block Out sage) Vranjković ostaje dosledan sebi – svira duge kompozicije kao i u izvornom obliku, u proseku svaka je 7 minuta, nema skraćivanja i zabušavanja, on suviše ceni i voli svoju publiku da bi joj uživanje uskratio.
Opet, i on sam voli svoj posao, da se prepusti muziciranju, te ima sreće da u zemlji Srbiji može da radi samo ono što voli, a to je svakako veoma retka privilegija, koje možda on nije ni svestan.
“Zadrži svoj dah, zažmuri u mrak, nemoj snagu svoju bacati uz put”, odjekivali su stihovi prethodne pesme, da bi se nadovezali reči nove – “ja verujem u muk istine” za Block Out period – kompozicija “Majdan”. Moćna pesma, premda ostavlja utisak kao da je naglo prekinuta, da ima tu još toga se kaže, otpeva, odsvira, poruči, ali nije dobilo šansu.
Muzika koju stvara umetnik i predstavlja je na sceni kao da je sa druge planete, udaljenog kosmosa i definitivno ne pripada ovoj civilizaciji i dimenziji.
Vanzemaljac u najnaprednijoj tehnologiji i savršenoj koncertnoj produkciji od koje vam zuji u ušima, duši, otvaraju vam se sve nove pore i neistražena čula, i ostajete zaslepljeni, očarani, pa i hipnotisani.
Nikola sa ekipom tako vrhunskih mladih kolega svojom interpretacijom apsolutno rasturaju svaku binu kada se pojave, i u sudaru tolikih solaža i instrumentala poput jedinstvenog eksperimenta kao da više pripadaju nekom svetskom bendu nego domaćim snagama.
Poezija na sceni se bez pauze nastavila – “tvoj korak je moje ime, čuvaj me” za jednu iskrenu rok baladu gde se mora priznati kada se nema kud – “Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu”.
Iznenada je Vranjković krenuo sve jače i brže, dinamika se pojačala sa gitarskim rifovima i eksplozijama bubnjeva uz sve vreme svetlosne efekte kao pravo pozorište ili vizuelni spektakl kakav su pravili “Pink Floyd”, pa i bivši član tog britanskog benda Rodžer Voters sa mega projektom “The Wall” (gostovao u Beogradskoj Areni 2013).
Jasan je i vapaj umetnika u mukama – stih “ne vraća mi se” za svima dugo očekivanu numeru – “Marburg (hommo epilepticus)”, koja je ispunila duše okupljenih.
Verovatno ne postoje reči srpskog jezika koje mogu objasniti čaroliju koja nastaje na svakom koncertu autentične rok figure, koja svaki put napravi pometnju sa remek delom “Fotelja”. Kao i “Dve reči”, uspeva se razliti na više nivoa i pozicija, jer se sastoji iz više snažnih magičnih poglavlja.
Nakon što i dalje sedi u svojoj udobnoj “Fotelji”, autor ponekad shvata da je u opasnom “Raskoraku”, barem mu to kažu i sami stihovi – “a ako ostanem, moraću dalje”, nekada tako beše u Block Out-u.
Kako je uvek Nikola zvučao uzvišeno na koncertima i sa grupom i kasnije bez nje, nije ni čudo da imaju pozive da snimaju te live projekte, što je već ranije realizovano – Akademija, KST uživo (Take It Or Leave It, 1993), “Između dva zla” (Metropolis rekords, 2001), “Underground Sound Factory Session No. 1” (2013).
Bubanj dominira u dobroj meri koncertom i uz malo sreće se izjednačava sa glavnim gitaristom i vokalom, uz sve snažnija svetla, koja pomalo ošamute i zavode skoro 1300 duša.
Konačno ustaje Nikola, i uz još neke numere, priprema se za glavni meni kao što su “Večernja zvona”, sa kojima je više svestan – “sve si dalje od sebe”, kao psihološka drama te numere.
Dalji tok koncerta je nemoguće rečima dočarati, jer su se nizali vrhunski radovi, što znači suva remek dela, pre svega tako poetičan “Tajni život suterena”, i uvek zaboli opasno kada tim pomalo promuklim, ozbiljnim vokalom izgovori – “tako mi … nedostaješ”, kao sublimacija svog bola i patnje, ne samo u muško-ženskom odnosu, već SVEGA danas.
Ima li privlačnijih stihova koji ukazuju na opasnost i neizvesnost – “kraj je zimskog sna, a java ne obećava” za pesmu “Sretenje” punu simbola i serije slojeva, gde se oseća i duhovna tematika.
Red svetlosnih lepota na bini i uživanje u beskrajnim i besmrtnim melodijama dalje su se nizali kroz odsjaje mnogih višeslojnih stihova, na ivici psihodelije i alternativnog prizvuka – “pronadji me u osami, on nije živeo kao kralj, u osami” za ponovo Block Out veličinu – “Osam i trideset”.
Koliko god bile iste ili slične set liste Nikole i ekipe, oni svaki put na potpuno novi način interpretiraju pesme sa snažnim udarcima bubnja i gitara, da se u tom sudaru radjaju samo najlepše melodije.
„Toliko ima ljudi koji su nam pomogli da dodjem do Doma sindikata, ne bih mogao sada sve da ih nabrojim. I da se posebno zahvalim Momčilu Bajagiću Bajagi, da nije njega i Instruktora, ne znam da li bih se uopšte bavio muzikom”, izjavio je Vranjković, misleći na dugogodišnju saradnju koju ima sa pop rok pevačem, jer mu je nezamenljiv kao tonac na svim koncertima i turnejama.
Bajaga i Saša Lokner iz „Instruktora“ su inače bili u publici ovog koncerta, kao i uvek, a od poznatih su se mogli videti i pop rok dama Ana Stanić, muzičarka Jelena Andonović, filmski i TV reditelj, scenarista i muzičar Milorad Milinković i mnogi drugi.
Jedan od gitarista se prilično uživeo u dalje sviranje, tako da je prešao na bubanj, odnosno samo njegove delove, da pomogne kolegi, tako da je nastala mala pometnja, svi su zagrmeli sledećim pesmama. Vranjković je pokazao da ima svoj intimni “Plovni put”, i da se probija kroz jedan depresivan univerzum kao zaista veoma “Težak slučaj pakla“.
Ipak, kasnije se Nikola poigrava sa optimizmom i pesimiznom u gotovo istoj rečenici – „pronadji neki put, novi svet, i nikad neće stići, nikad na vreme“ za čuveno delo „Dve hiljade i kusur godina”.
Opustio se kasnije Vranjković, jer je mogao da prepusti publici da peva, što je i činila.
Naročito je bio maestralan segment kada je Vranjković tek na nekoliko minuta izašao sa scene da odmori dušu, dok su momci pržili sve vreme tako vanserijski, da je uveliko dobar deo partera cele sale igrao uz ritam bez prestanka, i svi su se sjatili radoznalo oko bine.
Dalje su sve izuzetno brze numere solo karijere i iz benda – gde se odvažio da podvikne ako zatreba -„Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“, mada mu se po duši vrzma i odlazak u „Manastir“, da bi se veoma brzo glasno pitao – „da li je jebeno moguće”, dok hoda “Zvezdanim stazama“.
Pred sam kraj, ogolio je dušu i telo, ali samo u stihovima za naslov „SDSS“, čime je zaokružio duže od tri i po sata svirke, kako je i najavio, a onda je iznenada, neočekivano munjevito započeo još jednu pesmu.
„Mi smo zalutali i evo sad se vraćamo, polako, ali ne znamo kako“, zbunjeno se pitao autor, čekajući revnosno i uporno taj nedokučivi „Dan koji nikad nije došao”.
Ipak, tada je došao kraj koncerta, taman ili knap da se uhvati prvi noćni autobus, kada je prošla ponoć, da se ne čeka sat vremena napolju pre sledećeg vozila.
Vranjković je nakon maratonskog koncerta onim najupornijima ostao da potpisuje albume na diskovima, kao i njegove knjige poezije, za koje je dobio prestižnu nagradu “Strune od svetla”.
Nikola Vranjković je svakako muzičar koji neće nikada dozvoliti da njegova verna publika ostane gladna, mada se mnogi sa tim neće složiti i smatrati da je neophodno ostati malo dužan ljubiteljima, ne ostaviti ih site, da se ne bi nekada i – zasitili.
On im pruža apsolutno SVE na svakom koncertu, bilo da su to intimnije svirke u neobičnim klubovima prestonice (Elektropionir, Subbeerni centar, Božidarac, Fest) i Novog Sada (Bulevar Books) gde su redovni, a nedavno su svirali i u Zrenjaninu i Pančevu.
Druga priča nastaje kada u Beogradu najviše ljudi Vranjković okupi u prostoru kakva je Kombank Dvorana, nekadašnji hram muzike iz doba Doma sindikata, jer su ovi kolosalni, epohalni ili čak monumentalni nastupi za deset stepenica više od svega, u svakom smislu i pogledu.
Dom omladine Beograda je neko vreme bio oaza za muzičkog umetnika, ali velika bioskopska sala ove ustanove je ipak postala vremenom premala, jer je armija fanova prerasla te kapacitete.
Naravno, posebno je zadovoljstvo prisustvovati i u drugim ambijentima koje je Nikola sa fantastičnom ekipom tek od skora počeo osvajati – Zappa Barka tik na Savi i Letnji klub BitefArtCafe Summer Stage na Kalemegdanu. Da ne govorimo o redovnom haosu koji napravi na festivalima Beer fest (bio je i ove godine) i za sada na pauzi – Beer Garden na Adi Ciganliji.
Ako bi se kreirala reklamna kampanja za ovog muzičara i njegove čudesne koncerte, slogan bi mogao biti ovako kratak i jasan – “Zaboravićete sve druge”.
I zaista je tako … Koliko god se možda trudili da se oporavite narednog dana od čudesa koje ste gledali na pozornici i krenuli na neki novi koncert, verujte (mi), nećete uspeti.
Suviše je to jak vizuelno-audio spektakl doživljaj da biste osećali potrebu za nekim novim umetničkim (muzičkim) sadržajem.
Ivan Makragić
TANJUG / Music Pocket
