Nikola Vranjković i vizuelno muzički spektakl sinoć u prepunoj Kombank Dvorani (22.12.2019.)

Uveliko je već postala tradicija da se ide na prednovogodišnji koncert neprevaziđenog, moćnog, vrhunski profesionalnog i nenadmašnog muzičara, autora kultnog sastava “Block Out” – Nikole Vranjkovića. To je već postao imperativ, nešto što jednostavno morate da uradite ako sebe smatrate istinskim ljubiteljem prave, čistokrvne, visoko kvalitetne muzike, žestokog roka, koji vas ne pušta da se opustite i udahnete ni jednog trena. To je upravo ono što svi traže, žele, vape za tim, za njim. On je postao institucija za sebe. Vranjković. Jedan, jedinstveni, jedini, nezamenljivi, neoponovljivi.
    Tradicija ga je godinama vodila u Veliku salu Doma omladine, ali kako je njegova publika iz sekunde u sekund sve obimnija, bilo je neophodno da se prostor za ovu rok gromadu proširi. Tako je drugu godinu zaredom Vranjkovićev “dom” – Kombank Dvorana, koju je i sinoć (nedelja, 22.12.2019.) prepunio iskrenim i zagriženim fanovima. Oni su bili tu zbog njega, solo karijere i sastava koji je pomerio granice domaće rock scene, izgradivši muzičara do uzvišene ikone modernog, progresiv, psihodeličnog i artističkog rokenrola alternativne struje. Ali kako Vranjković i njegov bend tako često nastupaju svuda po Srbiji i Beogradu (samo ove godine: Subbeerni centar, Elektropionir, Zappa barka, Beer fest, Beer Garden, Rock Village u Banatskom Sokolcu, zemunski klub Fest tri puta …), zapaženi i na Exitu (poslednji put 2018), onda lagano postaju mainstream zahvaljujući mnogobrojnim iskrenim poštovaocima lika i dela frontmena. Producent, aranžer, pisac tekstova, gitarista, pevač, ukratko – kompletni muzičar, uvek u savršenoj kondiciji i formi koja ne posustaje nikada, neuništiva, nezaustavljiva rock mašina započela je svoju odiseju bez kraja ove čudesne noći.
       Umetnik je sa svojim izvanrednim bendom krenuo svirku akademski kasnije od planiranog, 20.15h, i to samovoljno, možda bi se još čekalo, jer su svetla u sali bila upaljena, a publika je i dalje ulazila. Razmaženi posetioci su na koncert u tako elitnoj dvorani koji je zakazan u 20.00h opušteno dolazili u pola devet, i tako se rastezali sve skoro do 21h, misleći verovatno da je ovo neki klub gde svirke kreću znatno ranije. Kao da ne poznaju bon ton i osnovno vaspitanje, veoma su bili iritantni svi koji su tako ležerno i nonšalantno kasnili i smetali drugima koji prate pažljivo koncert.

   
    Nikola je publici pružio maratonsko uživanje i krajnje izuzetan epski spektakl poput moćne pozorišne predstave koja je ovenčana svim nagradama na mnogim festivalima. Sinoć se nije desio samo koncert, ni teatar, ni spektakl … to je bila maestralna mešavina više vrhunskih umetnosti, kao audio vizualno uživanje svim čulima, muzika koja se uvlači u sve pore, diše kroz vas, kontroliše vam krvotok, ne pušta vas da predahnete, jer i sam muzičar ne pravi pauzu ni za treptaj oka. Svetlosni efekti prate svaki akord, ton, rasturaju svaku melodiju i gitarske bučne rifove, u stopu analiziraju solaže i zapravo predstavljaju senku svakog delića kompozicije koja se otvara pred nama.
     Pre svega vanserijski pesnik, poeta magičnog kova i vrhunskog nivoa, pružao je publici presek solo karijere i tri albuma – Zaovdeilizaponeti (2001), Bremeplov (2014) i dvostruki ambiciozni projekat Veronautika (2017, Multimedia Music). Naravno, na sve to, prisutna su i četiri izdanja iz grupe Block Out – Crno, belo i srebrno (1994), Godina sirotinjske zabave (1996), San koji srećan sanjaš sam (1998) i Ako imaš s kim i gde (2004). U mraku, onda polu tami, Vranjković je postepeno gradio posebnu tvrđavu svoje kolosalne muzike, spremajući publiku za uobičajeni maraton bez kraja, na koji fanovi jesu navikli, ali ih on uvek dodatno iznenadi svojom dužinom i produžetkom, gde se nije nazirala zavesa. Adrenalinski nabijena svirka neumornog Nikole samo je pojačavala emocije u sali, gde ljudi na trećini pesme već urliču od zadovoljstva.

    Pitao se Nikola “Da nije spas u njoj …” iz numere “U krtogu“ sa albuma “San koji srećan sanjaš sam” (1998), i upravo taj CD Block Out-a će biti dosta prisutan ove večeri. Svestan je muzičar da “Ako ostanem moraću dalje” što jasno i poetično pripoveda kompozicija  – “Raskorak”  sa istog albuma, i mučno, ali iskreno priznaje bolnu istinu – “Ja ne mogu da pobegnem od tebe“ jer tako kaže numera “Najduži je poslednji sat“, inajbolje od svih zna da ne ume i ne želi “Protiv sebe” –  ponovo taj CD. Ume da se Vranjković glasno pita i viče “Da li je jebeno moguće“ dok su pred njim „Zvezdane staze“. Ključna figura nekada značajnog alternativnog benda “Block Out”, čiji je bio autor svih pesama na četiri studijska albuma, Vranjković je od 2013. i raspada grupe uveliko postao posebna individua u solo karijeri koja se vinula u neverovatne visine.
    Nikola i njegova ekipa izuzetnih muzičara pružiće publici vrhunski koncert od barem tri sata, jer manje od toga ne priznaje. Ali, ovde će ta minutaža biti dobrano premašena. Na liniji kolosalnosti “Pink Floyd” estetike, mračne atmosfere Nick Cave-a, stvara se postepena dramaturška gradaciju koja eksplodira energijom kad se najmanje nadamo.
   Block Out faza se nastavlja u mračnim temama koje prodrmaju svaku emociju i svest, kada zakazuje susret u “Osam i trideset“ (CD “Crno, belo i srebrno“1994), ili predstavlja zaista jako “Težak slučaj pakla“ (Ako imaš s kim i gde 2004).

  Remek delo album “Veronautika” kao dupli projekat, na koncertima dobija poseban okvir i uživanje sa svojim monumentalnim kompozicijama, koje traju i 10 ili 12 minuta, deluju kao da se razlivaju u druge grane umetnosti, i stvaraju jednu neprolaznu lepotu. Svetlost je umela i da zaslepi gledaoce dok se prepuštaju poeziji umetnika i gromoglasnim instrumentalima, dok se slušaju već uveliko “ispričane priče” u veoma (ne)udobnoj “Fotelji”. Osetljiva umetnikova priroda ne libi se daprizna “sve ti verujem, ali ne moram da te pratim“ jer se nalazi na tragu i putu „Za životom il’ za sudbinom“. Zagonetna varijacija ove numere odvija se u nekoliko instrumentalnih rukavaca, kao i mnoge sledeće grandiozne muzičke drame, u kojima ima preplitanja osećanja straha, bola, patnje, nesigurnosti, odbačenosti, pada u bezdan, potrage za nadom koja izmiče. Svaka kompozicija deluje kao da sadrži barem pet različitih pesama u jednoj celini, kao multiplikovano razlivanje odlomaka, mozaično ukrštanje, dramaturgiju koja se poput slagalice sklapa u pažljivo otkriveni svet i udahnjuje novi život, novi poredak. Više numera spojenih u epski moćne kolorite uvlače vam se pod kožu veoma neprimetno.

     Publika u talasima raspamećenosti reaguje na retko izvanredno delo “Zadrži svoj dah”, koji opčinjava sve bez izuzetaka. Višeslojna kompozicija stvara čitavu eksploziju gitara, bubnjeva i vokala što uspeva da razdrma čitavu halu i ošamuti u svojoj lepoti izraza, jednostavnosti i kompleksnosti u isto vreme. Ništa manje ushićenja sledi i u melodrami gde su potrebne samo “Dve reči” (kratak igrani film kao ekranizacija spota u kome dominira Sergej Trifunović), jedino što u početku umetnik pušta publiku da dobar deo peva bez njega. Ili mu je bio potreban kratak predah, ili uživa da čuje fanove kako znaju sve reči njegove poetičnosti, ali se na vreme uključio vokalno i gitarski da dominira na stihovima sa publikom. Nikola je sve vreme u levom delu bine na stolici sa gitarom i odatle izdvojen od ostatka benda jasno je koliko je glavni, ali on to nimalo ne potencira. Demokratija vlada u njegovom bendu, te su svi ravnopravni i zajedno u timu stvaraju užarenu lavu megalomanskog rock bastiona koji se poput hobotnice svuda rasplinjava. Ljubitelji bivaju većim delom koncerta zbunjeni jer ne znaju gde da gledaju, šta da prate, da li te snažne svetlosne efekte koji razaraju scenu ili muzičara koji se troši, kida, raspada od savršenih gitarskih solaža. Spoj vizuelnih i audio doživljaja na koncertima ovog poete uvek je perfektno realizovana kombinacija.
   “Tvoj korak je moje ime, čuvaj me” orilo se po sali za naslov “Nikada ti neću više otkriti nijednu tajnu“, što zvuči dosta kao opomena (suprotnom polu), a onda se Nikola pribojava da “nikad neće stići na vreme“ ni za „Dve hiljade i kusur godina“.
   Iskren prema sebi, svom unutrašnjem svetu, ispovednik ka publici, svesno sebe razotkriva kroz intimnu rock poeziju, kada se trudi da bude “dalje od sebe”  dok odjekuju “Večernja zvona“, a ne stidi se da, makar i tiho, pošalje poruku – “tako mi nedostaješ” dok vodi  „Tajni život suterena“. Kad je teško, kada nema dalje, bez izlaza, nije mu suvišno da otkrije “ne vraća mi se” – „Marburg (hommo epilepticus)“. 
   Na sve to, kako nam kreće ledeno vreme, Vranjković se osvrće na razmišljanje da “kraj zimskog sna java ne obećava” posebno kada pada na “Sretenje” (album “Zaovdeilizaponeti“ 2001), probijajući se kroz gustu i teško prohodnu “Maglu”. Teret života slikovito se ogleda u opasnoj drami “Plovni put”, uz briljantan tresak grmljavine gitara i bubnjeva u poetskoj viziji epohalne katarze bunta i slobode.

  Solaže, instrumentali, prodoran, sugestivan, dubok, na momente blago promukao glas umetnika osvajao je prepunu salu rasprodatog koncerta, ne libeći se da sve vreme ima uspone u muziciranju beskonačnoig trajanja. Pet gitara (uključujući akustičnu i bass), klavijature, bubnjevi, perkusije, svi su činili jedinstveni celoviti organizam. Svako ima svoju ulogu i bez njega se ne može. Precizno, jasno, konkretno, konstruktivno. Ivan Zoranović Kiza jedini je bio u trostrukoj ulozi – gitara, klavijature, prateći vokal, iskusni muzičar koji je rasprodat na sve strane sa velikim muzičarima (Dr Nele Karajlić, Đorđe Balašević …). Ekipa vrhunskih muzičara je neprekidno skoro puna četiri sata stvarala rokersku odiseju i zaseban kosmos van naše planete. Jer, nemoguće je da se takav događaj i muzički gorostas doživi u našem univerzumu.
  Pred kraj nova emotivna opomena, iskupljenje, životna lekcija – “Moraćeš da naučiš da živiš sa tim“, deluje strogo, ali realno, tako živopisno i osvešćeno, potresno, snažno. Vranjković je uveliko na nogama, razobručen, oslobođen, kosa mu je sada raspuštena, sam od sebe se konjski rep odmetnuo, i kako se približava kraju, umetnik je u zenitu uživanja, prepuštanja, padanja u poslednje atome snage da izvuče savršenstvo muzike.

   Ipak, jedini problem ove monumentalnosti je u … dužini. Treba znati kada stati. Četiri sata držati maraton čini to da ne mogu svi fanovi da ostanu do kraja, a želeli bi. Ili je suviše kasno, nailazi ponoć, nema gradskog prevoza, odnosno mora da se čeka noćni. Ili je ljudima dosta dva, tri sata, i jednostavno ne mogu više sedeti, pratiti. Možda je u drugoj polovini padao tempo, što po izboru laganijih numera, ili je u sali zamirala ta vrsta zainteresovanosti, kada pažnja ume da opadne posle barem tri sata intenzivnih emocija i uplivavanja u samu esenciju koncerta. Samo da je kraće, ne bi se ništa izgubilo na kvalitetu ni najmanje. Ali ostaje enigma kako uspevaju svi na sceni da toliko sviraju!

   Svaka čast svima na pozornici i iza nje koji su ispratili rokerski dinamit Nikole Vranjkovića – Danilo Nikodinoski, Andrej Mladenović, Milan Vučković, Ivan Mihajlović, Aleksandar Apostolovski, Miloš Momirov, Arsa Zlatković i drugi.
Organizacija je poverena uspešnoj koncertnoj agenciji: GMR (Gane muzička radionica), a u sali su bile razne kolege da podrže kolosalno remek delo odkoncerta – Momčilo Bajagić Bajaga i Saša Lokner, reditelj, scenarista i muzičar Milorad Milinković Debeli i mnogi drugi.

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija

Fotografije:

Sanjin Matijević
Petar Rudić 
Marko Narančić Nataša Janković Maja GrubišaMilka ZecBojana Aleksić