Nikola Čuturilo Čutura: Na koncertima u Beogradu obično imam najveću tremu

O predstojećim koncertima u Novom Sadu i Beogradu, novom singlu i albumu, stvaranju primenjene muzike, o tome kako pesme, kada se napišu, više ne pripadaju (samo) autoru, o analizi svih pesama da li su laki ili teški komadi, o zakonskim pravima za muzičare

Današnji gost online magazina Music Pocket druži se sa nama po treći put i naravno uvek je beskrajno prijatno razgovarati na toliko višeslojnih tema, inspiracije uvek ima za pitanja, a i njemu za analitične odgovore. Tako nam je druženje moglo trajati satima, ne bismo ni primetili da je prošlo svo to sadržajno, kvalitetno vreme.

Često je ozbiljan, mudar, osvešćen, jer je izgleda došlo uveliko takvo doba, da humor ovde više ne stanuje, što on autentično, snažno, beskompromisno prikazuje i pripoveda u svom najnovijem, osmom studijskom albumu “Priče iz Depoa” (Lampshade Media, 2021).


Naravno, znamo o kome se radi, zar ne?

Beogradski roker NIKOLA ČUTURILO ČUTURA.

Očekuju nas koncerti velikog rok muzičara, kantautora, tekstopisca, producenta, kompozitora, pevača, gitariste – 3. juna u Domu omladine Beograda, sala “Amerikana” i nedelju dana kasnije, 10. juna u Domu kulture Novi Sad.

Nikola je punio Dom omladine u Beogradu dva puta u poslednjoj deceniji – 2012. i 2014. i sada se sprema za treći intimni spektakl.

Doduše, rodom je iz Vojvodine – Banata, tačnije Banatskog Karlovca, ali stvaralaštvo i karijera vezani su mu za Beograd, a kasnije i za London, gde je živeo neko vreme, kada je krenuo raspad bivše Jugoslavije (1991).

Kroz njegovo hiper produktivno muzičko vreme prošle su mnoge grupe koje je osnivao – davne 1976. godine beše „Kredit“ (članovi kasnije popularne grupe „Laki Pingvini“), a Nikola kasnije prelazi u sastave „Bicikl“, “Siluete”, „Zamba“.

Bio je i član antologijske grupe “Električni orgazam” na turneji 1984. godine.

Ipak, pamtimo ga u tom periodu kao člana rok grupe “Riblja Čorba”, kada je došao na mesto koje je imao Momčilo Bajagić Bajaga i tada su se iznedrili studijski albumi – “Istina” (1985), “Osmi nervni slom” (1986), “Ujed za dušu” (1987), “Priča o ljubavi obično ugnjavi” (1988).


Koncertni albumi u Nikolinom opusu su – “Nema laži, nema prevare – Uživo, Zagreb `85” (1995), “Od Vardara pa do Triglava” (1996), “Koncert za brigadire” (2012), sa Arsenom Dedićem i Borom Đorđevićem je svirao “Arsen & Bora Čorba Anplagd ’87” (1987).

Objavio je i osam solo studijskih albuma – “9 lakih komada” (1988), “Raskršće” (1989), “Rekom ljubavi” (1991), “I. D.” (1997), “Nemir” (2006), “Tu i sad” (2012), “Sa radošću za Kolibri, veliku i malu decu” (2018) i najnoviji “Priče iz depoa” (2021), uz kompilaciju “Neko kao ja” (2014).

Sa tim solo projektima – albumima, Čutura i osniva grupe “Laki bend” i “Oblaci”, i saradjivao je uvek sa vrhunskim muzičarima na svojim autorskim delima: Bodan Arsovski (Leb i Sol), Žika Jelić (YU Grupa), Vlada Negovanović (Tunel), Dragoljub Đuričić (Leb i Sol), Ivan Ranković (EKV), Saša Lokner (Bajaga i Instruktori), Lazar Ristovski (klavijature), Dejan Cukić, Saša Ranđelović-Ranđa (gitarista, od osnivanja u bendu “Neverne bebe”), Nikola Vranjkoivić (producent).

Kasnije su mu bili u grupi i Zvonimir Đukić-Đule (Van Gogh), spomenuti, na žalost nedavno preminuli Dragoljub Đuričić (bubanj), Dejan Grujić (bas), Darko Grujić (klavijature).

Četvrti album “I. D.” (1998) u produkciji Vlade Negovanovića, sniman u Londonu, donosi mu saradnju sa britanskim muzičarima: Dejvid Dankan (bas) i Nil Findloy (bubanj).

Zarazni hit “Voli me” obeležio je njegovu karijeru u početnim fazama, a onda su se nizale imnoge druge kompozicije, koje će možda i činiti set listu na koncertima u Beogradu i Novom Sadu: „Vrati se“, „Stojim na ulici“, „Ja sam opet u gradu“, „Nemir putuje“, „Ne budi me“, „Glorija“, „Pustiću radio“, „Bio sam jako mlad“, „Reka ljubavi“, „Srećan put“, “Beograde” (duet sa YU grupom), „Srećan sam“, „Ko sam ja“, „Skoplje“, „Razlog za san“, „Kad je Lojpur svirao“, “Ja sam čovek tvoj”, „Nama je najbolje“, „Patetična pesma“, „Da kažem ti“.

Poznat je i kao pisac tekstova pesama drugih kolega – YU Grupa, Kerber, Dejan Cukić (posebno i njegov poslednji album “Ulica bez brojeva” 2019) i mnogi drugi.

Naravno, uveliko je iskusan i kao kompozitor primenjene muzike, te je pisao songove melodije za pozorišne komade „Najbolji ljudi“, „Ukroćena goropad“, „Baš Čelik“, igranifilm „Potraga za Srećkom“ Milorada Milinkovića, TV serije “Ulica lipa” Miroslava Lekića (pesma “Ja sam čovek tvoj”), “Nebojša Čelik” ili “Dug moru” (autor izvanredne muzike za špicu prve sezone serije 2019).

I tako dolazimo i do poslednjeg albuma Nikole Čuturila, “Priče iz Depoa”, u izdanju veoma produktivne diskografske kuće “Lampshade Media”, a nedavno je objavljena najličnija pesma autora – “Slušaj me sine“, kao treći singl, uz atraktivan video spot u režiji Milutina Petrovića (aktuelan je bio prethodne sezone zbog filma i TV serije “Nečista krv”).

Podsetimo, ovoj pesmi su prethodile i odlično prihvaćene numere sa veoma atraktivnim, gotovo filmskim spotovima – “Sanjam te” i “Lice ulice”.

Samim tim, Nikola najavljuje i početak koncertnih aktivnosti, da ponovimo – Beograd 3. juna u Domu omladine, u sali Amerikana; Novi Sad 10. juna u Domu kulture, i čekamo nove datume po Srbiji.

Rok priča “Slušaj me sine” je na svim digitalnim muzičkim platformama i već su se oglasili muzički kritičari koji ističu da je ovo jedna od onih pesama kojoj će se publika vraćati i slušati je iznova, kako bi svaki put otkili neki novi detalj i približili se istini koja vešto sublimira taj „svet u sebi“, baš kao i prateći video spot.

Kadrovi video spota su snimljeni na lokacijama Pančeva, oko divne reke Tamiš, kao i poznatog beogradskog kafića.

Osamljen i okružen prirodom na reci Tamiš, u društvu svog psa, kroz difuzno svetlo jednog dana, zabeležen kamerom Staše Bukumirović, uspešno je prenesen taj trenutak autora, usredsređenog na najvažniju životnu poruku – kako da taj svet koji vidi i oseća prenese dalje – svom sinu.

Kadrovi muzičkog spota nas dalje vode u srećne životne trenutke druženja sa prijateljima, sve uklopljeno montažom Uroša Milkića.

“Pesma „Slušaj me sine“ je nastajala dugo i krajnje je delikatna i intimna. U isto vreme ima nas puno koji se prepoznajemo u njoj. Briga će uvek biti tu, a ono što sigurno možemo je da bezuslovno volimo svoju decu i da pokušamo da ih razumemo”, rekao je ovim povodom Čutura i dodao da je režiser spota Milutin Petrović osmislio i realizovao video klip i atmosferu koja nijednu poruku pesme nije pojačala niti joj oduzela smisao.

“Ideja je bila da slika pomogne pesmi kako bi se pre svega slušala i sve ukupno mislim da je uradio sjajan posao”, smatra Nikola i redovno ima probe za koncerte u Beogradu i Novom Sadu.

“Moja želja je, kao i uvek, da sa ljudima u publici podelim radost, energiju, iskrenost i nadu. Svako ko bude sa nama 3. juna u Amerikani dobiće od mene sve što mogu bez zadrške i kalkulacije”, obećava i poručuje Čuturilo.

Pored izbora pesama sa poslednjeg albuma, bogata karijera biće predstavljena i izabranim pesmama sa prethodnih izdanja, a važno je napomenuti da će se Nikoli i bendu na pozornici pridružiti muzičari koji su učestvovali na snimanju poslednjeg albuma, sa nekoliko iznenađenja.

U Beogradu, u Domu omladine, u sali Amerikana, od 21.00h, koncert počinje sa mladom grupom “Vreme čuda”, koja će predstaviti nekoliko pesama sa svog istoimenog debi albuma.

Inače, umetnici se nekako uvek pronađu, tako da je Čutura u braku sa veoma uspešnom kostimografkinjom Jelisavetom Tatić Čuturilo, ćerkom legendarnog glumca Josifa Tatića, koja je radila sa velikim rediteljima na mnogim antologijskim pozorišnim predstavama.


Ulazimo lagano u priču …. NIKOLE ČUTURILA ČUTURE.

IMAM UTISAK DA SMO KONAČNO NA SAMOM KRAJU PANDEMIJE


Prošle godine u ovo vreme imao si tu aktuelnost da ti je izašao tada novi singl sa spotom “Sanjaj me”, i album “Priče iz Depoa” je bio tu negde, krčkao se, spreman da se objavi. A od koncerata usled pandemije i dalje nije bilo ni traga, zabranjeni ponovo, jedva da je neko od vas mogao negde da svira. Da li ti je brzo prošlo vreme ovih godinu dana da se pandemije korone uveliko stišala, koncerti se uveliko organizuju, počelo je da se živi normalno, kulturne aktivnosti prilično dominiraju? A ti svakako od tada imaš i ceo album sa 10 novih pesama i zakazane koncerte.


Što si stariji, generalno ti vreme prolazi u životu sve brže. Tako i sa ovim novostima i aktuelnostima. Poznato je da sam celu pripremu za album i samo snimanje istog realizovao u doba pandemije, jer je to bio prostor koji se otvorio, i onda je samo u meni tinjala nada da će stvari da se pomere, da ćemo ostaviti konačno Kovid 19 iza sebe. Ja se iskreno nadam da smo na tom putu.


Da li ti se čini da su sada odbrojani dani korone i da je definitivno na zalasku?

Imam utisak da jeste tako, jer ipak, predugo je trajalo. Nije to bilo nešto tek tako kratko, pa nas je odredilo za dva, tri meseca, već dobre dve i po godine. Mislim da su u tom pogledu stvari uveliko prevazidjene i da su ljudi željni okupljanja, druženja, dobrih povoda za susrete. Svakako da sa te strane sve izgleda lepše i perspektivnije.

KONAČNO IMAM IZDAVAČKU KUĆU – “LAMPSHADE MEDIA” KOJA BRINE O MOM ALBUMU

Tvoja turneja zapravo kreće iz Beograda, 3. juna, a zatim Novi Sad nedelju dana kasnije, 10. juna, na sceni Doma kulture? Koje su dalje destinacije za koncerte?

Uslovno rečeno je to turneja, zapravo ima zakazana ta dva koncerta, Beograd i Novi Sad, za početak. Onda smo otvoreni za dalje. Razmišljamo da radimo booking, odnosno organizujemo koncerte na jesen, da tada krenemo češće da sviramo kada se već prelazi u zatvorene prostore nakon intenzivnog leta. Otprilike imamo u vidu koji će to biti prostori i gradovi, ali za sada samo eto prestonicu – Beograd i Evropsku prestonicu kulture – Novi Sad.

Moguće je da ćemo svirati nekoliko letnjih festivala, još pregovaramo da vidimo koji će biti. Eto, izašao nam je i treći singl i spot sa albuma “Slušaj me, sine”, dobio je izvanredne reakcije. Tako da uvek radim, ima aktivnosti. Prvi put u životu imam izdavačku kuću – “Lampshade Media” koja se brine o albumu, i tek sada konačno je tu neko ko je ozbiljno zainteresovan za moje stvaralaštvo i svaki segment promocije projekta.

Poslednjih godina si nastupao u Beogradu na festivalu Beer fest 2018, 2019. i 2021. godine. Sada eto posle duže vreme imaš samostalan koncert u prestonici. Gostovao si na In memoriam koncertima u čast Miše Aleksića na stadionu Tašmajdan, sa “Ribljom čorbom”, ali i na večeri posvećenoj Dragoljubu Đuričiću u Ateljeu 212. Da li je vama muzičarima Beograd uvek zahtevan, veliki zalogaj koji mora da se osvoji? Kao što kaže i pesma “New York, New York”, ako uspeš u Njujorku, uspeo si svuda na svetu, da li i na Beograd gledaš slično?

Nemam toliko taj utisak. Jedino razmišljam na tom nivou da u Beogradu inače, i sada 3. juna, imam nešto veću tremu, jer tu dolazi najviše ljudi koje lično poznajem, i osobe iz mog okruženja, kolege, prijatelji. Ali osim toga, pristup je potpuno identičan: da li sviramo u Beogradu, Senti ili Boru, sasvim mi je svejedno. Na jednak način se trošim svuda na sceni, bez obzira u kom se gradu tada nalazimo i tako mi je svuda i identično stalo da sviram najbolje što mogu. Nemam taj fetiš da mi je Beograd jedini, najbolji, vrhunski i slično.

JEDINO U DOMU OMLADINE U SALI “AMERIKANA” SE ODLIČNO OSEĆAM, TO JE PROSTOR IDEALAN PO MOJOJ MERI

Zanimljivo je za rok muzičare da vam je nekako Dom omladine Beograda, i to posebno sala “Amerikana” gotovo omiljen prostor za solo nastupe. Ovde si imao veoma uspešne koncerte 2012. i 2014. godine, sada je to tvoj povratak. Šta je to toliko magično za sve vas u ovoj instituciji, ustanovi kulture, i zašto baš “Amerikana”, a ne velika sala?

Prvo, Dom omladine ima težinu, to je jedna tradicija vezana za naše generacijsko odrastanje, sazrevanje, prvim iskustvima vezanim za muziku. Sa druge strane, sala “Amerikana” je odlično dizajnirana, može da se postigne sjajan zvuk i jedan je od retkih prostora tog tipa u kome se stoji.
A na rok koncertima se naravno – stoji.

Kad se dobro razmisli, nema mnogo takvih prostora u gradu. Tako da nije bilo mnogo dileme, to je mesto u kome se odlično osećam, znam da tu mogu da dobijem skoro sve što poželim od zvuka, pozornica je dovoljno prostrana, a kontakt sa publikom je potpuno intiman, i što se mene tiče, u potpunosti mi je po meri. Na predstojećem koncertu imaću sve goste koji su mi bili saradnici na albumu, dva ženska prateća vokala su sve vreme tu, tako da će nas biti sedmoro na sceni.
Gosti će se smenjivati, a onda u jednom trenutku ću sve da ih sastavim na bini, biće nas ukupno 11.

Da li su planirani i gosti sa kojima si saradjivao, Žika i Dragi Jelić – YU Grupa, pesma “Beograde” ili mnoge kolege iz tvoje karijere?

Ipak ne ovog puta, prema zamisli i konceptu, gosti će biti isključivo oni sa kojima sam snimao novi album, dakle momci iz Big benda – Ivan Aleksijević Pančevac, Petar Miladinović – Pera Joe, Marko Đorđević, Malčak.


KADA OBJAVIM ALBUM, TE PESME VIŠE NISU SAMO MOJE


Ti si kompletan muzičar – tekstopisac, rok pesnik, autor, na neki način ogoliš dušu i svoju intimu u svojim strihovima, posebno na ovom albumu. Da li imaš tremu i veliko uzbuđenje da premijerno predstavljaš svoje delo tvojoj ciljnoj grupi, ili široj publici koja možda nije kupila ni preslušala tvoj najnoviji album?
Javlja li se bojazan kako će neki novi ljubitelji prihvatiti najsvežije radove, a pritom nisu u pitanju tvoje kolege i oni koji te dobro poznaju?
Ovde tvoje lične “Priče iz depoa” prodiru do drugih izlaskom albuma i koncertnom promocijom. Kako misliš da će prihvatiti svi tvoje muzičko pripovedanje?


Od onog trenutka kada je album objavljen, kada su numere izašle na nosaču zvuka, ili na svim digitalnim platformama, ja smatram da sam u tom segmentu završio sa tim, pesme onda nisu više samo moje, mogu da budu svačije. Inače, ja ne mislim da stvaranjem muzike, tekstova, radim bilo šta posebno, jer ja zapravo radim samo ono šta umem, mogu i šta moram. Ne znam kakav je slučaj kod drugih ljudi, umetnika, svako ima neki svoj pristup verovatno.

Tek kada napišem pesmu, onda shvatim o čemu se tu radi. Imam potrebu da pišem stalno, redovno, i kada ne snimam, a desi se da 90 posto toga se odbaci, a onih 10 odsto ostane. Nekad se desi da i to što ostane bude sa korekcijama, ali i bez njih.

Dakle dešava se da pišeš nove verzije tvojih pesama, muzičkih komada?

Nekad svakako uradim korekcije, ne sve iz početka, već dorade, kada smatram da imam dovoljno dobru esenciju nečega. Ponekad se napiše i sama cela pesma.

Tada kad je napisano, onda je gotovo. Ja sam siguran da je to konačno, prava stvar. Više nema tu ni misli ni osećaja da je drugačije. Svakog dana mi mislimo, 24 časa, absorbujemo, percepiramo stvari i kada se desi taj trenutak da želim da spustim svoje misli na papir, onda i ne mislim više, već to izlazi nekim tajnim kanalima i verovatno je sazdano od svega što sam imao potrebu sa iskažem, izbacim iz sebe.

Od onog trenutka kada je napisano, nemam osećaj treme, niti razmišljanja kako će to izgledati u javnosti, jer, to je to! Uzmite ili ostavite.

MOJE STVARALAŠTVO NIKADA NIJE KALKULANTSKO, NE PIŠEM SA PREDUMIŠLJAJEM

Malo podseća na situaciju kada je filmski reditelj i scenarista Miloš Radović snimio svoj prvi film “Mali svet”, i govorio je da je to veoma lična priča, toliko intimna, da je imao utisak kao da sedi sa svojim prijateljem na nekoj velikoj fudbalskoj utakmici na stadionu sa barem 80 000 ljudi na tribinama, i da pričaju lične stvari, a cela publika ih sluša i prati putem video bima. Nekad imaš sličan osećaj sa tvojim pesmama?


Naravno, takav osećaj može da se ima tokom stvaranja. Dobro, film je malo drugačiji proces. Ali opet, koja god da je umetnost u pitanju, bilo koji format, kada je gotovo, jednostavno je – gotovo.

Album nosi naziv “Priče iz Depoa” prema tvojoj umetničkoj školi „Art Depo“ koju imaš za razviojanje mnogih veština, i zaista dok se preslušava taj album, stvarno se i ima utisak da su u pitanju – priče, proza, a ne poezija. Ti i deluješ kroz svoje tekstove kao da si pripovedač, prozni autor, samo si formu pretočio u muziku. Ranije si imao svoj prvi album “Devet lakih komada” prema čuvenom američkom filmu “Pet lakih komada” Boba Rafelsona, a sada imamo deset komada, ali koliko su oni laki, ili teški?

Prema ovim naslovima, kada se čuje, odzvanja u ušima – “Pakao”, “Nosi se”, “Ne”, “Suviše sam umoran” – Je suis tres fatigue, socijalna drama “Lice ulice”, deluje kao mračna, depresivnija strana medalje. Onda sa druge strane, kad si izbacio svoj prvi singl “Sanjam te”, ili “More”, “Ne brini”, pa i “Slušaj me, sine”, poetično je, nešto posebno i pozitivno. Kako ti gledaš na svoj album – siva, crna, bela strana stvarnosti, života, i naslovi i sami tekstovi?

Vratio bih se na prethodni odgovor, ono jedino što mogu da kažem o onome što pišem jeste da je sve samo ne – kalkulantski. Znači da, i ako je nešto pozitivno, ja ga nisam sa predumišljajem stvorio, već je prosto postalo – pozitivno. Ja ne mislim da su “Priče iz Depoa” u tom kontekstu crne i negativne, već zapravo, ako bih analizirao, vidim ih kao krik jednog individualca koji bi želeo da se o tome prozbori, da se zabeleži, jer je sigurno da možemo bolje, kao ljudi, društvo, čak ne da bi trebalo, već moramo bolje i možemo. I onda kad vidiš da se mnoge stvari ne kreću u tom pravcu, onda verovatno to i budu razlozi zašto se skocka takva pesma.

Pesma “Lice ulice” je baš ta kritika društva, teška socijalna priča, opomena, da svakoga prodrma.

Tako je, baš ta pesma, ali ne i samo ona, tu je i numera “NE”, koju zbog jedne psovke, reči “odjebi”, mnogi emiteri izbegavaju da puštaju u etar. Ja inače ne psujem. Jako retko se desi da mi izleti ružna reč, ali ako se analizira, u pesmi “Ne” zaista ništa drugo i ne može da se otpeva, osim da se provuče i ta psovka.

Posle svega što je izgovoreno u početku pesme, do prvog mesta gde to puca u refrenu, ništa drugo ne može da se kaže, kao recimo “budi fin” ili “nemoj to da radiš”. Ne, ta reč je jedina moguća formulacija za stanje stvari.

MISLIM DA KOD NAS IMA MESTA ZA SVE NAS MUZIČARE: ŠTO VIŠE KONCERATA, MAKAR ISTOG DANA, MOŽE BITI SAMO POZITIVNO

Veče tvog koncerta u Beogradu, 3. juna, biće još muzičkih hepeninga u Beogradu (koncerti bendova “Hladno pivo”, “Eyesburn”, Massimo Savić), pa i po Srbiji. Kako gledaš na tu i dalje neverovatnu hiper produkciju koncerata, koja se uvek dešavala tokom proleća, ali posebno sada bukne kao vulkan kada pandemija splasne i nestane na neko vreme?

Čini li ti se da je ta navala generalno kulturnih dešavanja, što nas tek čeka tokom leta, možda malo kontraproduktivna, jer publika ne može da stigne da isprati toliko toga, u isto vreme, a želela bi? Pomalo sve to liči na čep koji stoji u česmi i sprečava vodu da kulja napolje, ali kada se on skloni … nastane poplava?


Jeste, može i tako da se gleda, ali ako se ode u knjižaru, tamo ima barem četiri naslova koje bi neko kupio, a odabraće onaj koji mu se najviše dopada. Ja mislim da ovde ima mesta za sve, što više koncerata, makar istog dana, može biti samo pozitivno. Nisu to nikakve kopije, pa da za kratko vreme imamo toliko toga sličnog, veoma retko se to dogodi. Te noći su stilski različiti nastupi, ima za svakog ponešto, siguran sam.

Jedino što su koncerti ipak specifična forma, jer se dešavaju samo to veče, premijerno, ekskluzivno, osim kada neko baš zakaže seriju nastupa, što nije često. Ako se ne ode na premijeru pozorišne predstave ili filma, uvek razmišljamo – gledaćemo drugi put, kao i sa knjigama koje si pomenuo, kupićemo neka dela uskoro ako nismo sve to veče. Zato tu nastaje problem.

To jeste, u pravu si, ali onda se napravi neki balans, slatke muke nastaju za publiku.

PANDEMIJA JE UČINILA DA MOGU U POTPUNOSTI DA SE POSVETIM NOVOM ALBUMU

Veoma si aktivan na više frontova stvaralaštva: kao kantautor, koji stvara svoje albume, onda kao pisac tekstova za druge kolege, kao za sada poslednji album Dejana Cukića – “Ulice bez brojeva” i nove pesme “Kerbera”, a onda si i kompozitor primenjene muzike za filmove ili TV serije. Uspevaš li da balansiraš sve te tri celine saradnje i šta nastane kada se poslovi prema narudžbini poklapaju sa tvojim autorskim albumom?


Zvuči paradoksalno, ali lepa vest za mene u pandemiji je bila jedina ta što sam mogao na miru da stvaram muziku, da se u potpunosti posvetim svom novom albumu. Svi ostali projekti su u tom trenutku stali, i ja sam bio predan svojim “Pričama iz Depoa”. Generalno, autorski ili kantautorski rad je nešto neplanirano, što umetnik stvori u 15 minuta, ali tako što uspeva da akumulira prethodnu godinu ili dve, sve se to kuva konstantno.

Druga vrsta kreativnosti koju si spomenuo, primenjeni rad, to je kada dobiješ zadatu temu, šlagvorte, zna se konotacija, i onda se koristi svoja rutina i kilometraža, muzičar tada zna kuda se kreće. To je onda više rovovski rad, sedneš i komponuješ, u tome si skroz. Tako ne može da se stvara kantautorski album, jer se ona dešava u nekim trenucima koje ja osetim, a one su proizvod, kako sam napomenuo, svega što mi se skupilo u poslednjem periodu.

Veoma je efektna špica koju si komponovao za prvu sezonu TV serije “Dug moru”, sada se snima i treća sezona. Da li si i dalje u toj priči, i koje nove projekte na malim i velikim ekranima spremaš?


Serija “Dug moru” bila je još ranije aktuelna, samo smo saradjivali oko te špice, sada imam jedan jako interesantan projekat pod nazivom – “Raspevana slikovnica”, čiji je pokrovitelj Evropska Unija. Prošle godine sam radio na tome, i to je za uzrast od tri do šest godina. Bila mi je velika inspiracija da stvaram muziku, veoma je zanimljivo, jedva čekam da krene da se emituje. Inače, da otkrijem, taj TV format će se emitovati u formi – slikovnice. I to ne kao kombinacija animirano – igranog filma, već baš u formi slikovnice koje se pretapaju, jer je prilagođeno baš tom mlađem uzrastu. Ja sam napisao 12 songova o domaćim životinjama sa farme.


Nastala je neverovatna hiper produkcija igranih TV serija, pa i filmova. Da li si dobio ponudu za neki od tih silnih projekata da komponuješ muziku?

Ne, što se tiče tih TV serijala, za sada nema u najavi. Takodje, radio sam projekte za UNICEF.

MI SMO I DALJE ZEMLJA KOJA NEMA ZAKON ZA EMITERE O OBAVEZNOM PROCENTU KOJI PRIPADA MUZIČARIMA

Naravno, poznato je da nisi samo muzičar, umetnik, kreativac, već se ispred Udruženja muzičara rok, džez i pop muzike dosta zalažeš oko samostalnih umetnika, posebno je bilo problema za vreme pandemije, kad je država trebalo da isplati barem minimalac muzičarima bez posla. Šta se dešava na tom planu u vezi raznih aktivnosti, zakona, planova?


Mi smo pokrenuli zaista mnogo toga, u jednom trenutku sam skupio dovoljan broj raspoloženih ljudi da pruži deo svog vremena i sebe da se neke važne stvari stave na svoje mesto. Ja sam veoma srećan zbog toga. Ideja je da kroz nekoliko godina kada dođu neki novi mladi ljudi, ne krenu od nule, već da zateknu jedan sistem i da ga samo unapredjuju. Ima još nekoliko ozbiljnih tema oko kojih intenzivno razmišljamo i na kojima radimo. Istina, jako je teško, pravi je rovovski posao, jer nije lako animirati ljude niti doći do institucija koji mogu da sve to sprovedu u delo.

Radi se o zakonskim promenama. Mi smo i dalje zemlja koja nema, ni na nivou preporuke od strane Vlade Srbije, zakon za emitere o obaveznom procentu koji neminovno pripada domaćim autorima – muzičarima. To je samo jedan od problema. Takodje smo uspeli da formiramo jednu Radnu grupu u Privrednoj komori gde sede sve eminentne kolege koji rade upravo na tome. Neke stvari moraju da se urade profesionalno, esnafski, sindikalno, ali mnogo je toga već rešeno ili je u tom procesu.
U ovim godinama želim i moram da se na neki način odužim profesiji kojom se bavim čitav život.

Onda si kao muzičar morao da se upoznaš sa pravom, zakonima, da uđeš u tu problematiku?

Imamo mi pravnu službu, ljude koji se profesionalno bave time, ali je potrebna inicijativa. Niko drugi nam neće to završiti, ako mi to sami ne uradimo. Ljudi stalno očekuju, još iz onog bivšeg režima, da će neko drugi da im to uradi, ali neće. Ako se sam ne potrudiš, nema dalje.
Zato se sve više ljudi okupljaju, organizuju, i upravo su glumci nedavno stvorili Udruženje uz pomoću kojeg će ostvarivati svoja prava, prišli su nama, i mi ćemo kao SOKOJ da ih “servisiramo”. Niko ih nije pozvao, sami su došli na tu ideju i odlučili se na taj korak, sabrali su se, i to je jedini put.

SNIMANJE FILMOVA I TV SERIJA ZNAČI SIGURNO EMITOVANJE I BUDŽETSKU PRIČU, DOK REALIZACIJA MUZIČKIH ALBUMA NIŠTA NE GARANTUJE U POGLEDU ZARADE

Mada ovako gledano, u doba pandemije, kao i pre nje, glumci danas sasvim fino mogu da žive od snimanja tolikih TV serija, zar ne? Nedavno smo razgovarali sa Vasilom Hadžimanovim na tu temu, eto tvoj kolega kompozitor na istom projektu – serija “Dug moru”, kome sam predočio da hiper produkcija donosi zarade svim tim dramskim umetnicima, te da nije fer da oni toliko rade, a vi kao muzičari ne smete da nastupate, i onda nemate prihoda od koncerata.

Onda mu je predstavljena ideja da se isto tako omogući i muzičarima da snimaju ogroman broj svojih albuma – kompilacija, studijskih, live izdanja, kao ekvivalent tolikim serijama. Vasil je komentarisao da to liči na neku lepu bajku, ili SF film, a da je takav scenario nemoguć, i da na mnogim platformama muzičari dobijaju neki veoma sitan procent od dalje distribucije muzike. Kako se tebi čini ta neravnomerna raspodela snaga u televiziji i muzici?

Čini mi se da nije to dobro postavljena analogija, evo i zašto. Istina, snimaju se sve te serije, jeste nastala hiper produkcija koja nema kraja, ali, sve što je vezano za televizijsku i filmsku industriju kod nas jeste – budžetska priča.
Govori se o nekim budžetima, kakvi god da su, i o zagarantovanom emitovanju.
Dakle sve što snime, sigurno ide u etar.

A u mini ili hiper produkciji muzičkih albuma, umetnici su na nekom brisanom prostoru, ništa nije zagarantovano. Ako niko muzičare svojom voljom ne pusti nigde, oni svakako neće imati nikakvu nadoknadu od toga.



IVAN MAKRAGIĆ

Music Pocket / TANJUG

P. S.
Samo da i ovo obavestimo, stručni Žiri nagrade STRUNE OD SVETLA koja se dodeljuje za poseban doprinos afirmaciji pesničke reči u rok i bluz muzici, u najuži izbor za ovu godinu uvrstio je tri autora:
Nikolu Čuturila Čuturu,
Zorana Marinkovića, muzičara i akademskog slikara iz Gornjeg Milanovca i ….
Nikolu Pejakovića Kolju, svestranog umetnika – režisera, scenaristu, muzičara i glumca iz Banja Luke.

Žiri radi koji u sastavu – Bogomir Bogica Mijatović (predsednik) dr Miroslav Miki Radonjić i Saša Radonjić. Nagradu je ustanovio upravo pisac i kantautor Saša Radonjić a dodeljuje se od 2016. iz njegove fondacije. Laureati su, pored plakete, nagrađeni po jednom električnom gitarom iz Radonjićeve kolekcije.

Dosadašnji dobitnici su: Momčilo Bajagić Bajaga, Zvonimir Đukić Đule, Milan Korać, Nikola Vranjković, Kralj Čačka (Nenad Marić) i Miloš Zubac.

Dobitnik počasnog priznanja je Slobodan Tišma a statuetu Svetlo od struna za nove autore žiri je dodelio Marku Aleksiću iz benda Nemi pesnik.
Prošle godine je objavljena i panorama poezije svih nagrađenih autora u izdanju kuće “Solaris” iz Novog Sada, za koju je uvodnu reč napisao akademik Zoran Paunović.

Dobitnik za 2022. godinu će biti proglašen veoma uskoro.

Srećno, Nikola! 🙂