Bemus je nekada bio čedo države, s ogromnim budžetom, a danas je budžet manji, dok su najistaknutiji muzičari dostigli astronomske cene honorara

Ove godine na Beogradske muzičke svečanosti (Bemus) dovodimo zaista svetske zvezde, pre svih Anđelu Georgiju, jednog od vodećih soprana današnjice i dvostrukog „Ženskog umetnika godine” u izboru engleskog specijalizovanog magazina, kao i planetarnu senzaciju, violinistkinju Vanesu Mej. Teško mi je da se ovde zaustavim, jer su i svi ostali koncerti atraktivni, kaže Bojan Suđić, umetnički direktor Bemusa, ali i izvršni i umetnički direktor Muzičke produkcije RTS-a, koji je ujedno i šef dirigent Simfonijskog orkestra i Hora RTS-a. Naš sagovornik često gostuje i u svetu, bio je rezidencijalni dirigent Kraljevske opere u Stokholmu i šef dirigent orkestra Narodnog pozorišta u Beogradu. Koncerti na otvorenom su njegov zaštitni znak, a nedavno je na Ušću priredio spektakl „Noć muzike” za brojnu publiku.

Na ovogodišnjem festivalu će gostovati vrhunske zvezde poput soprana Anđele Georgiju i violinistkinje Vanese Mej

Ovo je prva godina da maestro Suđić kreira Bemus, naš najstariji festival umetničke muzike, koji će nam ponuditi niz koncerata u svom 51. izdanju od 6. do 19. oktobra, pod motom „Klasika danas više nego ikad”. Pored onih koje je naš sagovornik pomenuo, slušaćemo i majstore domaćeg džeza, trubače Duška Gojkovića i Stjepka Guta, doajena flaute kod nas Ljubišu Jovanovića, koji obeležava četiri decenije umetničkog rada. Iz Engleske stiže ansambl „Kvins siks”, sekstet profesionalnih pevača Vindzorske kapele, potom čelistkinja Natali Klajn, Dmitrij Sinkovski, virtuoz na baroknoj violini, nekadašnji vunderkind pijanista iz Šangaja Niu Niu. Bemus se pridružuje obeležavanju 150 godina postojanja Narodnog pozorišta s izvođenjem opere „Koštana” Petra Konjovića, a zatvara se koncertom Hora RTS-a, koji obeležava osam decenija postojanja uz Hor HRT-a.

Naglasili ste da Beograd zaslužuje reprezentativan festival umetničke muzike, ali da njegov uspeh zavisi i od raspodele sredstava iz budžeta?

Kada pogledamo unazad, videćemo da je Bemus prvih decenija bio čedo države, s ogromnim i danas gotovo nezamislivim budžetima. Kako sam i lično bio u tadašnjim savetima festivala, sećam se da su trostruko veće svote od ovogodišnje izazivale prave lamente članova i selektora, a da po sadržaju i imenima umetnika selekcije nisu bile ambicioznije od sadašnje. Moram da istaknem da je grad prepoznao potrebu da se Bemus i budžetski vraća u vreme pre krize od pre desetak godina, što će mu svakako dodatno dati vetar u jedra. Tu je i paradoks – najistaknutiji muzičari današnjice su dostigli astronomske cene honorara, koji se bliže najvećim sportskim zvezdama, ali su spremni da u najskupljim i najuglednijim muzičkim centrima nastupaju i za daleko niže svote novca upravo zbog prestiža, koji se ne gradi u malim sredinama.

Koliko se pozicija prvog čoveka Bemusa kosi s vašim stalnim poslom direktora Muzičke produkcije RTS-a ili je to prednost? Da li će biti mesta na festivalu i za Beogradsku filharmoniju?

Tragajući za novim selektorom, verujem da su se odgovorni za izbor vodili jednostavnom logikom. Simfonijski orkestar i Hor RTS-a, koji su bili neupitni izbor svih prethodnih selektora i redovno nastupali na Bemusu, te bili poslednjih godina i jedini stabilni veliki ansambli u selekcijama, upravo jesu velika prednost, ukoliko su u tesnoj vezi s festivalom. To važi i za dirigenta koji ih predstavlja, a sam je takođe verovatno najzastupljenije ime među umetnicima u proteklih pola veka Bemusa, dirigujući s različitim ansamblima. Visoko cenim Beogradsku filharmoniju i ne mogu da domislim razlog zbog koga ovaj orkestar, s kojim sam ranije imao divnu dugogodišnju saradnju, nije godinama svirao na najznačajnijem domaćem festivalu, što se, srećom, ipak razrešilo prošle godine, kada su konačno to učinili. Veoma brzo posle naimenovanja uputio sam im poziv za učešće na ovogodišnjem Bemusu, na kome su se ljubazno zahvalili, zbog već prethodno ugovorenih obaveza. Nadam se da će poziv za idući festival prihvatiti, svakako pod uslovima koji su za Bemus mogući.

Na spektaklu „Noć muzike” na Ušću nedavno ste, dirigujući svojim ansamblima SO i Horom RTS-a, okupili hiljade ljudi?

U vremenu koje prepoznaje velike brojke, preglede, lajkove i reklamerstvo često bez pokrića, dok su kvaliteti istina postali veoma relativna kategorija, mislim da je neophodno da se vodi bitka različitim sredstvima za opstanak i mesto umetničke muzike i vrednosti koje ona sa sobom nosi. Klasična muzika mora da povremeno izađe iz okvira koncertne dvorane i već poznate publike, koja je ipak sve malobrojnija ukoliko joj se ne priključuje nova. Koncert na Ušću, kao i prethodni na Tašmajdanu, te širom Srbije i regiona, ogromnom posetom, fantastičnom energijom i dirljivom zahvalnošću stotine hiljada prisutnih ljudi svedoče o velikoj potrebi da se ovakvi događaji priređuju.

Kako unaprediti domaću muzičku scenu i sazidati akustične dvorane koje bi svi hteli – i Beogradska filharmonija i Narodno pozorište, a i vaši ansambli u Muzičkoj produkciji?

Pitanje vrhunske koncertne tj. operske dvorane jeste gotovo vekovni čvor koji je izazivao brojne naučne studije i procene. Možda bi se dvorane najpre mogle uporediti s vizijom metroa u Beogradu, koji je posle pola veka ipak ušao u neku ozbiljniju fazu pripremnih radova, dok su se dvorane stalno nasleđivale kao nerešivi problem ranijih garnitura na vlasti. Da bi se pravilno i objektivno ušlo u pomenutu problematiku, neophodno je sagledati postojeću situaciju i dominantne muzičke institucije i njihovu zastupljenost u Beogradu. Prepoznate institucije ne smeju da se dovedu u neravnopravnu situaciju. Većina evropskih prestonica ima adekvatno (glamurozno) opersko-baletsko zdanje, jednu ili više izuzetno akustičnih koncertnih dvorana za simfonijske orkestre i (ili) filharmonije, veliku koncertnu dvoranu, studio za RTV ansamble, kao i muzičku akademiju sa sjajnom koncertnom dvoranom u okviru objekta. Na državi je da ove potrebe sagleda i donese adekvatan plan. Bilo kakvo arogantno ponašanje samo jedne institucije, nametanje samo sopstvenih interesa, „guranje preko reda” i nezainteresovanost za bilo koga i bilo šta van sebe, u društvo može samo da unese dodatni primitivizam i udarce ispod pojasa od nas, koji bi trebalo da upravo kulturu shvatamo i široko promovišemo ne samo kao muzički događaj kroz broj naplaćenih ulaznica već kao način života okrenut ka najplemenitijim ljudskim vrednostima i vrlinama.

Izvor: http://www.politika.rs/

Fotografije: Nebojša Babić

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here