April 2000: Izdavačka kuća Mascom Records je za ovogodišnji dan vinila Record Store Day pripremila reizdanje prvog albuma pevačice raskošnog vokala Ivane Pavlović Peters i njenog sastava „Negative“. Povod za vinilno reizdanje ovog vrednog studijskog albuma, jednostavno nazvanog imenom benda, bio je 20 godina od prvog objavljivanja. Tim povodom vam donosimo tekst Vladimira Stakića iz časopisa „OK“ iz aprila 2000. godine (nema veze sa tinejdž časopisom!), i kratak autorski osvrt na period za vreme i posle njega u aktivnosti delovanja „Negativa“.
Ivanin Iskorak – autor: Vladimir Stakić (OK, april 2000)
Neka buduća istorija jugoslovenske popularne muzike, kao jedan od zanimljvijih trendovskih obrta na razmeđi milenijuma, zabeležiće par transfera iz nikad jačeg dens-pop u nikad tiražno slabiji i malobrojniji rok tabor. U tom smislu, dakako, najznačajnija je uloga Ane Stanić, prve srpske disko dive, koja je bežični mikrofon zamenila gitarom. Njen uspeh, kako tiražni, tako i medijski, predstavljao je signal da je ono što je po logici stvari izgledalo nemoguće ipak izvodljivo.
Stoga je i bilo samo pitanje dana (meseci) kad će uslediti još neki pokušaj zauzimanja tog gotovo potpuno praznog prostora, odnosno pravljenja uspešne mainstream rock grupe sa ženskim vokalom. Takve pojave u Srbiji predstavljaju, inače, ne raritet nego čudo, budući da se u poslednjih dvadeset godina bukvalno mogu izbrojati na tri prsta jedne ruke: „Zana“ (na prva tri albuma), „Oktobar 1864″ i „Oružjem protivu otmičara“. Onaj ko je smatrao da doskorašnja pevačica „Tap 011″ Ivana Pavlović može da bude druga Ana Stanić, takvo razmišljanje mogao je da temelji na nekoliko sasvim očiglednih pretpostavki:
- Ivana je, zahvaljujući prethodnom radu, najširoj publici poznata i simpatična bar koliko i Ana;
- Prelaskom među rokere, ona u startu može računati na podršku velikog broja medijskih radnika (muzičkih urednika po radijima i televizijama) kojima je turbo-dens varijanta odavno počela da izlazi na nos;
- Ivana je bolja pevačica od Ane;
- Tandem Mirko i Snežana Vukomanović, koji je dobro „upakovao“ Stanićkin debi, može to da uradi još jednom.
Korak dalje u odnosu na dosadašnje albume bivše pevačice „Mobi Dika“ predstavlja tvrđi (‘ajde – rokerskiji) zvuk grupe „Negative“, čiji je Ivana ravnopravni član, što bi valjda trebalo da nam kaže kako tu nije reč o standardnoj pop varijanti pevača s pratećom grupom, već o „normalnom“ rok bendu. Potencijal ovog projekta sasvim jasno je osetila beogradska kuća Automatik (današnji Mascom Records), koja je prve korake načinila pre par sezona, upravo objavljujući drugi album OPO (dakle, takođe grupe s pevačicom).
„Negative“ su nastali, tvrde članovi benda, sasvim slučajno, tokom prošlogodišnjeg rata. Činjenica da su počeli da sviraju u autoterapeutske svrhe, a ubrzo shvatili da to što su napravili mogu i da objave, doprinela je da album prvenac pati od nekih bilesti karakterističnih za drugi album grupe čiji se debi iznenađujuće dobro prodao. Naime, ovaj album napravljen je prilično brzo, tako da pesme nisu stigle da odleže, profiltriraju se, prođu selekciju proba, a kamoli koncerata. Na CD-u ih je nekako naparbičeno deset, u ukupnom trajanju od skromna 33 minuta i 43 sekunde.
Četiri muzike i isto toliko tekstova (ali ne za iste pesme) potpisala je Ivana, tri pesme su članovi ovog kultnog sastava nove generacije uradili zajedno, a po jedna je delo grupe i Mirka Vukomanovića, odnosno samog MV-a, koji je i producent kompletnog materjala osim obrade pesme Baracuda (koju je svojevremeno Kiki Lesendrić iz „Pilota“ napisao za Snežanu Mišković Viktoriju), koju je zvučno uobličio Vlada Negovanović. Ostale tekstove potpisali su Gordan Kopil i Snežana Vukomanović – sami i sa Ivanom. Toliko autorsko šarenilo donelo je i dosta oscilacija, doduše sve unutar tvrđeg mainstream zvuka i muško-ženskih odnosa u tekstovima.
Album otvara prvi singl Ja bih te sanjala, koju sledi Vesela (to je moj svet), pesma koja ne nudi mnogo osim Pavlovićkinog demonstriranja (velikih) glasovnih mogućnosti. Oblaci imaju poletnu melodiju i potencijal sledećeg hita, ali za njima dolazi Svet tuge – prepatetična, tinejdžerska tugovanka (Čak i kad svane sivi su dani / uz takav život i smrt me mami), u kojoj su muzika, tekst i interpretacija međusobno udaljeni kao da se radi o tri pesme. Ti me ne voliš, Laž i Uspavanka još su tri bolja momenta ovog albuma, ali završetak opet predstavlja pad. Niti je Abrakaduda (Baracuda) bog zna kako dobra pesma – naprotiv, niti je ovom verzijom popravljena – naprotiv, niti bi Ivana Pavlović iz bilo kog trebalo da pokušava da bude nova Viktorija – naprotiv.
Luksuzni omot sadrži detaljne podatke o tome ko je, kako i zašto snimio, dizajnirao i obrađivao fotografije članova benda, ali, ne i to ko je pevao prateće vokale. U ukucavanju tekstova potkralo se skoro dvadeset sitnih slovnih grešaka, a na delu omota upotrebljen je font sa „jugo“ slovima, kojih u tekstovima pesama nema. Takve stvari ipak ne bi trebalo da se dešavaju ozbiljnoj kući s reputacijom kakvu je Automatik relativno brzo izgradio, pogotovo ne na projektu u koji je očigledno dosta uloženo i od kog se više očekuje.
Hoće li „Negative“ uspeti da opravdaju očekivanja i u punoj meri potvrde nagoveštene mogućnosti, trebalo bi da pokaže drugi album. Ivana sa svojim glasom može dosta toga, ali prenošenje emocija i interpretacija sa stavom nisu povezani (samo) sa vokalnim mogućnostima. U kompozitorskom smislu ne bi škodilo malo više originalnosti, a u tekstualnom bi dobro došlo malo više stava i raznovrsnosti. Za prvi album, utisak je, ipak, sasvim OK.
20 godina posle (a i kasnije) iz mog ugla (Đorđe Vesković)
Rođen sam 1995. godine, a ovaj album se u prodaji pojavio kada sam imao svega četiri godine. Kao tada maloj bebi, i kao neko ko je tražio bekstvo od tada sveprisutne Svetlane Cece Ražnatović, Ivanina muzika mi je došla kao melem na ranu. Dobro, voleo sam ja i „Tap 011″, znao svaku njihovu pesmu (a i dalje ih volim i ponekad slušam), ali, na svom prvom albumu Ivana je pokazala šta sve može sa svojim glasom, što u „Tapu“ nikad nije mogla.
Inače, odaću vam i jednu zanimljivost – kada je njena dotašnja sabornica Goca Tržan početkom 1999. godine napustila „Tap 011″, muški deo tog sastava: Milan Bojanić, Petar Stupar i Đorđe Pajović odlučio je da uradi još jedan album samo sa dotičnom. Međutim, počelo je bombardovanje i posle završetka NATO agresije je i Ivana odlučila da ode iz jata „Tapovaca“ i da uradi nešto sama. Kao što je Goca iz „Tapa“ sa sobom odvela i njihovog tadašnjeg menadžera Dragoslava Ganeta Pecikozu, tako je i Ivana sa sobom odnela i njihovog producenta Mirka Vukomanovića da joj radi prvi album. U istoj godini i istom intervalu su njih dve objavile i svoja prva solistička izdanja.
Kada bi me pitali da li mi je bolji Gocin „U niskom letu“ ili Ivanin „Negative“, ja bih rekao: „Oba su mi draga, oba imaju svoje prednosti i mane, ali, najdraži mi je Ivanin album zbog ljubavi prema rok muzici“. Mogu da kažem da mi je ulepšao predškolske dane, da je taj melodičan i lagan rok zvuk nešto što sam prvo čuo iz domena rok muzike, te da je za vlasnika Mascoma Slobodana Loku Nešovića ovo bilo drugo najprodavanije i najprimećenije izdanje njegove kuće (ako gledam samo albume sa ženskim vokalima) posle albuma „BarbieCue“ legendarnog zrenjaninskog benda „Oružjem protivu otmičara“, u čemu je ogroman uticaj imao agresivan marketing.
Ivanin prvi album od prvog dana otkako se pojavio imao je potencijal da bude izdat na vinilu jer energija kojom se on odlikuje nikako ne može da zvuči onako kako je to na kompakt-disku ili kaseti; oba zadnjenavedena nosača zvuka uništavaju pravu živu svirku koja na ploči jedino može najbolje da se oseti. Nove generacije će imati prilike da se upoznaju sa pravim zvukom, a stare će moći da osete album na pravi način. Stoga je prenos ovog vrednog albuma na gramofonsku ploču pravi izdavački potez u poslednjih 20 godina.
Kada se taj album pojavio, kružile su neosnovane glasine da su sa Petersovom na snimanju albuma učestvovali profesionalni muzičari, a da su oni koje je ona angažovala došli samo da izigravaju pozere. Međutim, svim tabloidima je zveknula šamare kada je održala svoj prvi veliki beogradski koncert u bašti SKC-a 19. maja 2000. godine u kom je pokazala da njeni momci umeju dobro da sviraju. Posle toga je postala jedan od učesnika promotivne muzičke turneje „Vreme je“ (kakva koincidencija, tako se zove i jedna od pesama sa njenog prvog albuma), koja je imala za cilj da svrgne režim Slobodana Miloševića.
Ja bih te sanjala i Ti me ne voliš su, mogu sad već da kažem, dva evergrin hita srpskog rok zvuka. Od njihovih kasnijih radova, rame uz rame sa te dve numere može da stane jedino Zbunjena. Zašto? Zato što se te tri pesme izvode po svim živim regionalnim muzičkim takmičenjima i njih jedino za izvođenje biraju tinejdžerke u pubertetu, koje imaju skoro pa nesavršen glas.
Vladimir Stakić je u prenetom tekstu nagovestio da je drugi album mogao da bude presudan u njihovoj karijeri. Pravo je imao, ali, činjenica je da nijedan njihov kasniji album nije imao toliko hitova kao prvi. I upravo taj drugi album, nazvan „Ni ovde ni tamo“, koji se u prodaji pojavio 2003. godine, ovaj put pod markicom PGP RTS-a, trebao je da označi prekretnicu u njihovom radu. Zašto? Ako je njihov prvi album bio dopadljiv, na drugom albumu Ivana se okrenula mračnijim temama i tvrđem zvuku. Ali, problem je ležao u navedenom novom izdavaču koji se nije potrudio da ga dobro izreklamira; još jedan problem se pojavio u tome što se pojavio u sred tadašnjih političkih nemira. Međutim, jedino je numera Bez promene bila ozbiljan hit sa njihovog narednog studijskog izdanja.
Da li će se ikad više pojaviti jedan takav album koji će imati više od jednog ili tri, četiri hita? Danas je isplativije raditi singlove, a albume mogu da rade samo velike zvezde poput navedene pevačice. Ako ovaj put naleti na bolje ljude koji će se potruditi oko marketinga, sasvim sigurno će neko buduće izdanje Negativa biti dobro primećeno.
:format(jpeg):mode_rgb():quality(90)/discogs-images/R-2175289-1270977595.jpeg.jpg)