NAŠ SERIJAL – FENOMENI I TRENDOVI U SRBIJI: PROFESIJA MUZIČKI PR (VOL. 8)

SINIŠA STOJANOVIĆ SINISTER
Klub “Bluz I Pivo”

NAJVAŽNIJA REKLAMA SU ZADOVOLJNI MUZIČARI I SREĆNA PUBLIKA

Danas smo se odlučili za samo jednog sagovornika u našem serijalu o Muzičkom PR-u u Srbiji, a ne dva kao do sada. Razloga je više za taj potez. Naš novi gost je retko svestrana osoba, i sa njim ne možete razgovarati samo o PR-u u muzici. Ima se utisak da je u ovako mladim godinama u punom naponu snage tek počeo da živi, a za sobom ima karijeru tako produktivnu kao da je imao deset paralelnih života.

Bio i je aktivan muzičar, svirao je u velikom broju bendova (pominje se čak cifra od 30 grupa, 1996 / 2012), promoter, organizator muzičkih i kulturnih događaja, književnik, pesnik, prozaista, slobodan umetnik….
Sada vodi klub Bluz I Pivo, u centru Beograda, Cetinjska 15, gde “žive” i dišu ostali muzički koncertni prostori u pravoj komuni aktivnih događaja – Subbeerni centar, Elektropionir, Sprat, Zarez, Polet i drugi. Jedina konkurencija klubu “Bluz I Pivo” je Blues club VOX na Banovom Brdu. Samo tamo se još neguje bluz muzika.,

On je …. Siniša Stojanović Sinister.
Muzički PR menadžer upravo spomenutog kluba Bluz I Pivo, ali Siniša je i dalje mnogo više od toga. Pokušaćemo da izdvojimo najznačajnije, ali je i to težak zadatak.
Urednik u regionalnim zbornicima poezije i kratke proze Bundolo Offline 2 (IK Liber 2009) i Bundolo Offline 3 (SKC Kragujevac 2012). Dobitnik prve nagrade za kratki poetski film “Narodna kuhinja”, zajedno sa koautorkom Draganom Nikolić na Tuzlanskom Filmskom festivalu 2014. Inicijator i jedan od osnivača udruženja Manekeni Bigza, kao i pesničkih večeri Poezin, čiji je organizator. Takođe u njegovom CV-u stoji i – urednik programa u klubovima: Akademija, Panic Room Žica, Bar Philip, Peron, Propeler, Manijak, Shlep, Art Galerija Polet.

Ako ste mislili da je to sve …
Siniša Stojanović (Beograd, 1981) je objavio i zbirke pesama: “Mamonova Hagada“ (2009), “Rovac u laži” (2011) i “U raskoraku” (2011), u izdanju IK Liber, i četvrtu knjigu poezije – „Dani na ravnoj zemlji“ (Kontrast 2017).
U kolekciji su i dva romana – “Beogradska beležnica” (2016) i “Pisma Marlonu Brandu” (2018). Performer, muzičar, tonski tehničar, kolumnista, reditelj…

Član je Udruženja književnika Srbije od 2012. godine. Ovde nas najviše zanima u sferi muzičkog PR-a.
Kao urednik, promoter i PR kluba Bluz I Pivo.

Hajde da zavirimo u Sinišinu priču …

POSTOJANJE DOMAĆE BLUZ ZAJEDNICE

Do sada u svojoj umetničkoj karijeri bio si i ostao zaista mnogo toga: književnik, pesnik, muzičar, urednik, muzički promoter, muzički PR menadžer, tonac, reditelj jednog kraćeg filma. Gde sebe ipak najviše vidiš, u kojoj od profesija i izazova?  Da li u tvojoj kreativnoj duši pisca i pesnika postoji ispunjenje u poslu muzičkog urednika i promotera jer pišeš PR najave za svirke u klubovima gde si angažovan?

– Koncertno sam aktivan od svoje petnaeste godine otkad nastupam sa bendovima i istovremeno organizujem svirke svojih i usput drugih domaćih i inostranih bendova. Od 1996. sam neprekidno radio na pesmama, materijalima, organizaciji, snimanjima, od 2005. do 2012. sam držao studio u BIGZ-u, dok od 2012. prestajem sa nastupima i potpuno se posvećujem organizaciji, realizaciji svirki i klupskih umetničkih događaja. Pišem, otprilike, otkada i sviram. U početku su to bili tekstovi pesama za bendove u kojima sam svirao, a onda se to pretvorilo u pisanje poezije koja nije bila namenjena pevanju. Od 2009. do danas sam objavio četiri poetske zbirke i dva romana i 2012. sam dobio status Slobodnog umetnika grada Beograda.

Devedesetih godina nije bilo mobilnih telefona ni interneta pa su se svirke najavljivale plakatima, flajerima i pozivima upućenim putem fiksnih telefona, kao i širenjem žvake “od usta do usta”. Danas je sve olakšano ali takođe i otežano komunikacijom putem interneta i društvenih mreža, koje sasvim uspešno koristim, ali znam i za načine kojima smo se služili ranije, koji su životu davali neku veću dinamiku.

Uređivanjem programa, PR-om, dizajnom, dizajnom zvuka se bavim profesionalno, dok su književnost i poetski performansi deo mog umetničkog angažovanja. Sasvim sigurno mogu da kažem da se profesionalno i umetnička praksa prepliću, jer posao kojim se bavim podrazumeva promovisanje drugih umetnika, muzičara, književnika koji nastupaju u klubovima za koje radim, u ovom slučaju je to klub Bluz I Pivo. U tom smislu, kao umetnik razumem druge umetnike i trudim se da, u određenim dozama, angažujem i sopstveni umetnički kapacitet dok kreiram vizualni i tekstualni identitet svakog događaja. Pazim da ne budem isuviše suvoparno informativan, a opet nije poenta ni privlačiti pažnju poetičnošću koja nije čitljiva svakome u svakom trenutku. Za sve postoji vreme i mesto.

Već neko vreme si muzički PR, urednik, promoter veoma specifičnog kluba “Bluz i Pivo”, u samom centru grada, u umetničkom muzičkom kvartu Cetinjske 15, gde su i svi ostali zanimljivi koncertni prostori (Subbeerni centar, Elektropionir, Sprat, Zaokret…). Ovaj klub jedan je od retkih koji ima svoje programe gotovo svake večeri, 365 dana u godini? Kako se postiže realizacija promotivnih aktivnosti u tako gustom rasporedu i tempu?

– “Bluz I Pivo” je jedan od dva, jedina blues kluba u Beogradu, a ono što ga karakteriše je program kluba u koji su uvršteni baš svi krivci za postojanje domaće bluz zajednice, to jest scene. Svi bluz bendovi koji pripadaju blues tradiciji sviranja, stvaralaštva i izvođenja, računajući u njih začetnike istorije srpskog bluza kao i nove i mlade bluz snage, redovno ili povremeno nastupaju u Bluz I Pivo. Tokom letnjeg i jesenjeg perioda držali smo jak tempo sa sedam do deset svirki nedeljno, dok se intenzitet živih nastupa sa zimskom sezonom smanjio na pet svirki nedeljno, u proseku, dok klub, i dalje radi svih sedam dana. Promovisanje događaja u Bluz I Pivo baziramo na najavama sa Fejsbuka i Instagrama, a saradnju imamo samo sa par sajtova. Dopise medijima šaljemo samo u specijalnim prilikama. Sve u svemu, ne želimo da budemo dosadni i ljude sa svih strana zasipamo jednim te istim informacijama, svojoj publici želimo da obezbedimo jedan komotan osećaj i relaksiranost, da znaju da mogu da računaju na nas i da smo stalno tu za njih, da ih muzičkim kvaltetom nikada nećemo izneveriti. Bluz I Pivo je klub sa stalnom i posvećenom publikom, koja se sastoji od zaljubljenika u bluz, funk, jazz i sveukupno takozvani “crni zvuk”. Ne pretendujemo na modernost i savremeni zvuk, osim ako su u pitanju novi domaći autori. Uglavnom se držimo korena i originala, bluz tradicije. Kada se spoje zaljubljenici u bluz koji stalno dolaze na naše događaje, sa originalnom publikom benda koji nastupa kod nas, skoro po pravilu imamo uspešno veče gde ne manjka atmosfere, a kontinuitet rada govori da je naš pristup održiv u svakom mogućem pogledu. Bendovi su zadovoljni, publika se stalno vraća i uvećava, mi imamo osnovu za nadgradnju.

RADIM SASVIM LAKO KAO ŠTO DIŠEM I RAZMIŠLJAM

Neposredno pre angažmana u Bluz I Pivo, sličan posao PR-a i urednika radio si u najbližem komšiluku, ulicu niže – u klubu Soul Society, Bitef teatar. Ako možeš, uporedi nam ta dva donekle i slična kluba, jedino što je Soul kao i danas, aktivan samo vikendom, dok u Bluzu je to svaki mogući dan. Koliko opterećuje kada je klub svaki dan sa programom, a koliko rastereti kada je to samo vikendom?

– Bluz I Pivo (BIP) i Soul Society imaju dodirnih tačaka što se tiče sadržaja, ali su u mnogo čemu različiti. Bluz I Pivo je koncipiran kao ruin bar i po uzoru na američke bluz klubove, u relaksiranom domaćem osećanju u prisnom kontaktu muzičara i publike. BIP je u najbukvalnijem smislu reči klub članova neformalne domaće bluz zajednice. U tom smislu, u klub dolaze posvećenici i ljubitelji bluza, njegovih provenijencija i derivata. Soul je klub koji se nalazi u prostoru nekadašnje crkve, a sadašnjeg pozorišta, u prostoru preovlađuju visoki plafoni, cigla, šank u staklu i ogledalima, na zidovima su posteri velikana jazz-a. Tamo publika dolazi na svirke disco bendova, jazz koncerte i u nekoj meri su zastupljeni funk i blues. Dok sam tamo radio održali smo nekoliko etno-muzikoloških događaja, jer sam ljubitelj tradicionalne muzike bez ograničenja.


Da li privatno slušaš bluz kao žanr? U čemu je njegova magija i posebnost? Koliko je danas teško zainteresovati publiku da u većem broju dolazi da sluša baš – bluz, a koliko je isto tako komplikovano medije privući da pišu o klubu Bluz I Pivo? Koliko je zahvalno i zahtevno biti promoter i PR jednog bluz kluba?

– Privatno, slušam bluz već duži niz godina i saradnju sa Bluz I Pivom, odnosno Nikolom Todićem, ušao sam na potpuno logičan, a opet neverovatan način. O toj saradnji i odnosu mogu da kažem samo najlepše reči. U poslu se nikada nisam osećao tako, istovremeno, slobodnim i kreativnim. Radim sasvim lako, kao što dišem ili kao što razmišljam. Neke najave i bukinzi su zahtevniji od drugih, ali bilo bi suludo očekivati da je sve jednako teško ili jednako lako. Najbitnije je da rezultat postoji i da je rad produktivan i smislen u svakom pogledu.

Magija bluza? Pa uglavnom su to Voodoo i Mojo. Šalim se, a i ne šalim se, istovremeno. Magija bluza leži u jednostavnosti, u ritmu, u iskrenosti i tekstovima koji su posvećeni najbazičnijoj egzistenciji i ljubavi, snovima… Tu su muzičari koji su, u većini, posvetili svoje živote sviranju i usavršavanju. Mnogi od njih se samo muzikom bave i u potpunosti su u tome. Jedni sviraju tradicionale iliti takozvane standarde u interpretacijama, dok drugi stvaraju svoju autentičnu muziku zasnovanu na američkom bluzu. Magija bluza je i u tome što je bluz jedna od stvari bez kojih bi XX vek bio nezamisliv, bez koje ne bi postojali ni rock n’ roll, ni jazz, ni funk, ni disco, ni house itd. Magija bluza je u tome da je to jedna od najuticajnijih muzika u istoriji muzike i što se kao pravac do dana današnjeg održala nepromenjena, a svira je ceo svet, svaki kontinent i sviraće je zauvek. Magija bluza je i u tome što u bluzu ne postoji “cover“, već se pesme sviraju kao pesme, bluz muzika ne pati od autorskih prava već je opšte dobro i u svakom smislu slobodna muzika koja inspiriše bez ograničenja. Biti promoter bluz kluba… Kao što sam rekao, pravo je zadovoljstvo raditi ovaj posao.

SLUŠAM MUZIKU OD KADA ZNAM ZA SEBE

Danas se muzičkim PR poslom većim delom bave pripadnice lepšeg pola. Zašto je to tako? Da li se žene više razumeju u muziku, PR, novinarstvo ili umetnost uopšte?

– Tokom svog radnog i muzičkog iskustva na mestima urednika programa i klupskih menadžera nisam upoznavao žene. Tako je bilo, do nedavno, u toku dužeg perioda kada je u Beogradu postojalo svega nekoliko klubova. Program Akademije je vodio Fleka i kasnije Darko Džambasov, u SKC-u je postojalo nekoliko menadžera, u DOB su se takođe smenjivali mnogi ali najduže se zadržao Dragan Ambrozić, u KST su vodili studenti, Vrtoglavicu i Living Room je radio Zlaja, Buda vodi Vox, St James su radili Nikša i Vlada Pejak, Kuglaš opet Nikša itd. Privatnih klubova, do nedavno, nije bilo tako mnogo. Ne delim ljude na muškarce i žene, već na dobre i loše ljude, kao i na one koji dobro ili loše rade svoj posao. Osnovne dve stvari koje u prste treba da zna svako ko se bavi uređivanjem muzičkog programa danas, su: 1. Istorija moderne muzike 2. Savremeni bendovi i muzičari koji funkcionišu u lokalu (i globalu), bez žanrovskih odrednica. Naravno, potrebno je i da je čovek sposoban da kreativno piše i da vlada dizajnom. Mislim da znanje i obrazovanje nisu u prisnoj vezi sa rodom, već sa afinitetima i godinama proučavanja, preslušavanja uz pomoć starijih, iskusnijih, pametnijih. Slušam muziku od kada znam za sebe, a opet mi se desi da se osetim kao tabula rasa kada čujem neke ljude kada pričaju o muzici i autorima. Učenje traje tokom celog života i to nije sportska disciplina, već obrazovanje i samoizgradnja. Ako statistika kaže da se žene danas češće nalaze na mestima urednika, to je lepo čuti, za promenu. Nemam nikakav uvid u njihovo znanje, verujem da svoje poslove rade pošteno i časno.

DANAS MALO LJUDI RADI POSAO ZA ČITAV BATALJON

Radio si kao urednik programa u klubovima Akademija, Panic Room Žica, Bar Philip, Peron, Propeler, Shlep, Art Galerija Polet, Soul Society, Bluz I Pivo. Zaista impresivna biografija, posebno kada si i jedan od osnivača i organizatora pesničkih večeri “Poezin”. Koji od klubova bi izdvojio kao najizazovnije iskustvo u karijeri na čelu urednika? Da li je urednik često istovremeno i PR, pa i na mestu gde sada radiš? Približi nam malo tvoj veoma kompleksan rad na Poezinu, kao i projektu Manekeni Bigza, gde ste radili promocije neafirmisanih muzičara ali i objavili albume i singlove u online izdanju?

– Zahtevi svakog kluba su drugačiji i svaki odnos u radnom okruženju je jedno novo iskustvo. Najveći izazov u mojem dosadašnjem angažovanju je svakako bio rad na razvijanju Poleta u kojem sam proveo dve godine, od novembra 2015. (kada su još uvek obavljali grubi radovi u prostoru, a sastanke sa potencijalnim saradnicima sam održavao na parkingu pored brda šuta i građevinskog materijala), dok nijedan klub u Cetinjskoj još uvek nije postojao. Na mestu urednika sam ostao sve do jeseni 2017. Tu sam radio posao organizatora-kreativnog direktora, odnosno urednika programa, PR menadžera, dizajnera vizuala, pa realizatora programa odnosno tonskog i video tehničara. Pored toga sam redovno učestvovao na postavljanjima likovnih izložbi u galeriji, onda sam i uređivao Poletov godišnjak, štampano izdanje programskog rezimea na osam novinskih strana, u kom su bili pobrojani svi događaji, sa kratkim opisima i učesnicima. U to vreme smo održavali, aproksimativno, pet stotina programa u toku godine. Što bi značilo da smo ih za prve dve godine održali oko hiljadu. To je bio posao 5 u 1 i zahtevao je celodnevi angažman na osmišljavanju, pripremi i komunikaciji koji sam obavljao kod kuće i u klubu, a u drugom delu dana sam dočekivao umetnike, radio tonske probe i kasnije, kada se publika pojavi, održavao program. U tom period sam iskorišćavao maksimum svojih kreativnih i energetskih kapaciteta. Kasnije, nakon nekog vremena, koje sam proveo u porodičnom okruženju i u ulozi oca, odlučio sam da, ubuduće, smanjim taj intenzitet na 2 ili 3 u 1, iz praktičnih razloga.

Zavisno od produkcije kojom raspolaže klub, kao i od sistematizacije rada, programski urednik ne mora biti i PR menadžer. Neki klubovi, pogotovo institucionalizovani ili budžetisani, za svaki od tih poslova imaju po jednog zaposlenog čoveka, a za njih rade i timovi ljudi. Posao dizajnera obavlja jedan čovek, tonca drugi, urednika treći, PR marketing radi četvrta osoba i sve tako redom.

Naša prilično svedena i ograničena ekonomska situacija u Srbiji često iziskuje to da malo ljudi rade posao za ceo bataljon, a mnogi drugi rade poslove koji ne vrede ni za jednog čoveka.

Što se tiče Poezina, nije on toliko kompleksan kao što se čini. Tu je nas troje: Milan Mijatović – glavnoodgovorni idejni tvorac Sajta i pesničke oganizacije koja se bavi izvođačkom poezijom – Slemom ili Spoken Word-om. Tu je Dragana Nikolić, naša čuvena dizajnerka, koja je uspostavila vizualni identitet Poezina, počevši od logotipa preko čitave galerije (širom sveta višestruko nagrađivanih) umetničkih plakata koje je pravila tokom niza godina naših događaja, sve do nedavno. Tu sam na kraju i ja, kao fantom iz senke koji se brine o tome da svim pesnicima budu obezbeđeni svi tehnički uslovi za izvođenje, kao i da obezbedim klub u kome će se događaji odvijati. Poezin je do sada promenio tačno 27 beogradskih klubova i gostovao je na mnogim domaćim i inostranim festivalima i poetskim manifestacijama. Pre svakog Poezin Party-ja se Milan i ja konsultujemo oko detalja, oko učesnika koji su prošli konkurs za nastup, pravimo dogovore i strategije za budućnost. Tako već više od deset godina unazad. Već nekoliko godina održavamo godišnji poetski izvođački festival, a poslednje dve godine je to preraslo u oficijalni Slem šampionat Srbije. Već četiri ili pet godina, pobednika ili pobednicu festivala, u saradnji sa evropskom Slem asocijacijom, šaljemo na učešće na Evropski slem Šampionat koji se svake godine održava u nekoj drugoj evropskoj prestonici ili gradu. U 2019. smo, u saradnji sa izdavačem Književna Radionica Rašić, objavili zbornik poezije koji sabira sve najistaknutije srpske Slemere. Zbornik se može naći kod izdavača i zove se “Tebi u Lice”. Pobednica Slem Šampionata 2019. je pesnikinja Jovana Ilkić i ona će predstavljati Srbiju na evropskom slem šampionatu 2020. u Milanu.

Manekeni Bigza je bila organizacija koja je sabirala muzičke autorske snage rokenrola koje su u tom periodu održavale probe u svojim studijima u zgradi nekadašnje štamparije u Bulevaru Vojvode Mišića. Još na početku okupljanja tih snaga, neke 2005. godine sam prepoznao potencijal ujedinjenja koji je ležao u svim tim ljudima i godinama sam pokušavao, uz pomoć istomišljenika entuzijasta, da taj plan sprovedemo u delo. Međutim, pošto je u mikro i makro smislu, ujedinjenje naših ljudi jedan od najtežih zadataka, ta inicijativa je na tome radila narednih pet godina, dok se napokon nekolicina ljudi nije složila i napravila zbor, odnosno prvu skupštinu Manekena. Nakon toga smo organizovali nekoliko turneja karavan festivala Festivalito, koji je putovao po Srbiji i spajao Manekene Bigza sa lokalnim rokenrol bendovima. Tu su bili i VHS (preteča SARSA), Sajsi MC, Figlio di Puttana, Vox populi, Dažd, Stuttgart Online, Sinestezija, Marko Aleksandar Gajić itd. Nakon toga smo osnovali sajt Manekeni Bigza, i etiketu Netiketa. Na sajtu smo objavili nekoliko singlova MC Sajsi, bendova Dž! Dž!, The Branka (preteča Bolesne Štenadi) i mnogih drugih poznatih i nepoznatih autora. Tu su se, kao rubrika, pojavili moji intervjui koje sam radio sa mnogim bendovima poput The Branke, Piknika iz Novog Sada, Metka za Zlikovca, Radosti iz Zagreba, Tone iz Novog Sada… Nakon 2011. sam izašao iz Bigza, a onda iz organizacije, prestao da se aktivno bavim muzikom i prešao u produkciju događaja.

REPERTOAR, A NE PROGRAM KLUBA

U klubu Bluz i Pivo sistem repertoara je sličan pozorištu: stalni i redovni bendovi tu nastupaju, kao i glumci sa predstavama u državnim teatrima. Osim jakih imena bluza – Texas Flood, Point Blank, Di Luna blues band, Raw Hide, da li je teško promovisati ostale manje poznate sastave? Akcenat oglašavanja i objava je najviše na društvenim mrežama – Facebook? Koliko to danas ima rezultata ili je bolje gostovati na elektronskim medijima i tako promovisati koncerte u BIP?

– Poslužio sam se tom formom u najavljivanju dešavanja i umesto Program ili Kalendar događaja, poslužio sam se terminom Repertoar. Sama reč “Repertoar” nekako dostojnije zvuči. “Program” mi je uvek zvučalo nekako tehnički i suvoparno, dok se u ovom slučaju ne radi ni o čemu tehničkom, a još manje suvoparnom. Svaki koncert i jeste jedan mali mjuzikl, u kojem muzičari daju sve od sebe da naprave dobru predstavu od svoje muzike i nastupa. Razlika između pozorišne predstave i klupske svirke je u tome što muzičari ne glume već se trude da budu što više ono što jesu i, kada se oslobode stega i potpuno prepuste muziciranju, događaju se fascinantne stvari. Što se promovisanja anonimusa ili manje poznatih sastava tiče, s njima nemamo nikakav problem. Ukoliko ispunjavaju osnovne kriterijume za nastup, u smislu kvaliteta izvođenja i stilskog okvira koji se uklapa u našu koncepciju, mi im svakako pružimo prostor za nastup. Niko tu ne očekuje kule i gradove, to je najosnovnije – biti realan u svojim očekivanjima. Naš rad se bazira na kontinuitetu i trci na duge staze. Mlade nade će lakše postati značajni muzičari sutra, ako imaju našu podršku i prepoznavanje. To i jeste i trebalo bi da bude, razlog za postojanje kluba. Pomoć lokalnoj zajednici i pojedincima i potpuna uzajamnost u tim relacijama. Na taj način gradimo funkcionalno i korisno društvo koje pronalazi sebe u onome što voli i ume, među onima koji žele nešto više od kolotečine, među onima koji stvaraju i čuvaju vrednosti. Od mladih bendova bih istakao Soul Steamers, Loup-Garou, Vreme Čuda, Alexandra Stefanović Shkart Band, Nikola Čubrilo Band.

Što se tiče naše reklame, osim elektronskih medija, najvažnija reklama su naši zadovoljni muzičari, saradnici i srećna publika koja je dobila baš to šta je želela ili čak i više od toga. Mi nemamo milione da ih ulažemo u marketing, zato imamo energiju, znanje, dobru volju i veru u ono što radimo. Ljudi to prepoznaju i pridružuju nam se. Taj princip je bio delotvoran u radu otkad je sveta i veka.

PISAC NE BI TREBALO DA GOVORI O SVOJIM DELIMA

Osim nekoliko zbirki poezije, ti si autor i dva romana. Kako bi našim čitaocima u stilu PR menadžera, urednika, pisca i promotera predstavio svoja dela “Beogradska beležnica” i “Pisma Marlonu Brandu”? I isto u tom stilu kako bi nam dalje približio zanimljive i atraktivne programe koji nas očekuju ove godine u klubu Bluz i Pivo?

– Vrlo je nezahvalan posao baviti se kritikom, preporukom i hvalospevima sopstvenih dela. Kako je rekao Miloš Crnjanski – pisac ne bi trebalo da govori o svojim pesmama ili knjigama. To bi trebalo da učine drugi. Pisac je već napisao sve što je hteo i stavio knjigu u korice. Oba romana bave se introspekcijom i reminescencijom na surove životne prilike koje nose svačija egzistencija. U prvom romanu sam se bavio beogradskim javnim prevozom i psihologom ponašanja ljudi koji se specifično ophode i osećaju u tim mikroklimatskim uslovima. Knjiga je inspirisala mnogo ljudi da se otkače od mobilnog telefona u autobusu i počnu da zapisuju svoje lične doživljaje. Knjiga je ušla u širi izbor za NIN-ovu nagradu 2016. godine. Drugi roman se bavi psihom čoveka sa anksiozno depresivnim poremećajem koji pokušava da reši problem pomoću lekova koje mu prepisuje psihijatar. Tokom te borbe sa samim sobom, glavni akter se susreće sa smrću oca koja se dešava iznenada i pod prilično misterioznim okolnostima. Roman govori o ulogama i fazama koje se nameću svakom od nas, kroz život, hteli mi to ili ne. Uloge i faze su sposobne da nas promene i od nas naprave nešto što nismo hteli da budemo ali opet moramo da prihvatamo, jer se u životu ne može baš sve birati. Marlon Brando, već neko vreme upokojen, je taj lik sa kojim se autor, odnosno akter romana, poistovetio i kome se sve vreme tokom romana ispoveda i obraća, tražeći odgovore od jedne, sada već digitalizovane posmrtne maske glumca. Onome koji voli psihologiju, egzistencijalizam, poeziju i ima hrabrosti da se upusti u unutrašnje svetove ljudskog uma, ove knjige bi mogle da budu inspirativne.

U Bluz I Pivo, Cetinjska 15, ove godine vas očekuje jedna uzbudljiva muzička sezona sa obiljem različitih domaćih i inostranih blues, funk i jazz događaja. Za zimu smo spremili tople tonove u zagrejanom klubu. Mnogo đuskanja uz rhythm and blues legende i blues rock majstore. Tokom toplih dana proleća i leta očekuje vas povratak velike bašte Bluz I Piva, na kojoj će se svirke održavati svakodnevno od ponedeljka do nedelje u ambijentu zelene oaze koju čini nekoliko stotina biljaka. Dobro došli u Bluz I Pivo! facebook.com/bluzipivo/

https://www.facebook.com/bluzipivo/

Hvala Ivanu i Music Pocket-u na pitanjima i angažovanju na promociji dobre muzike i kulture uopšte!



Time završavamo ovo Osmo poglavlje o našoj temi – Muzički PR u Srbiji.

Čekamo nove zanimljive sagovornike, oba pola.

– Nastaviće se … –

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija