Spektakl relativno visokih dometa
VEOMA značajan i antologijski spektakl mjuzikl KOSA dobio je konačno novu verziju na koju smo svi čekali, što su se uverili oduševljeni gledaoci na rasprodatoj predstavi iz Novog Sada u subotu veče (22.02.2020.), u Kombank Dvorani Beograda.
Izuzetan je doživljaj prisustvovati muzičkom događaju kakav je ovaj kultni mjuzikl sa Brodveja autorskog trojca Ragni-Rado-MacDarmot, sada u koprodukciji Pozorišta mladih, Novosadskog pozorišta (Újvidéki Színház) i Centra za razvoj vizuelne kulture Novi Sad, a pod pokroviteljstvom Ambasade Sjedinjenih Američkih država. Pre svega je uživanje videti na sceni toliko mladih umetnika koji oživljavaju epohu jednog anti-ratnog komada i buntu hipika protiv svih vrsta laži, obmana, licemerja, pogrešne politike i ratnog profiterstva. Oštro, osvešćeno, poučno, tragično.
U predstavi učestvuje dvanaest glumaca Pozorišta mladih i teatra na mađarskom jeziku – Újvidéki Színház, kao i deset studenata glume novosadske Akademije umetnosti. Istina, nisu svi ujednačeni, nemaju svi identičnu snagu u otelotvorenju svojih likova, ali je važno da se oseća snažna poruka i efektna energija većine učesnika.
Možda je najznačajniji i sud publike, čiji su neprestani aplauzi govorili više od milion reči, što je veliki kompliment ogromnom ansamblu, reditelju – Peter Telihaji i koreografu – Peter Kovač Geržon.
Neverovatno je da tako manji orkestar pod vođstvom Davida Klema uspeva da stvori taj predivan univerzum junaka koje smo obožavali u istoimenom filmskom klasiku „Hair“ Miloša Formana, retko savršenom ostvarenju kome se nema ništa dodati ni oduzeti, toliko je vanvremenski i večan, da je to teško rečima dočarati. Da, od takvog filma vam zaista i zastaje dah, skroz zanemite i želite da ga stalno gledate ponovo.
Kultni film snažna je i emotivna priča o mladim ljudima koji tragaju za promenom i slobodom. Potresno delo pokretnih slika u kome su igrali Treat Williams, Beverly D’Angelo, John Savage i mnogi drugi ilustruju svet hipi pokreta koji se odlučno bori protiv sistema SAD-a koji je odneo nevine žrtve zbog rata u Vijetnamu.
I u redu, to je čuveni neprevaziđeni film. A šta nam sve donosi nova pozorišna iscenacija mjuzikla? Gde smo tu stigli sa novim čitanjem neprolazne veličine ovog remek dela? Najpozitivniji utisak sigurno je odluka autorske ekipe da se većim delom oslanjaju na scenario originalnog filma, veoma pohvalno i hrabro, da se ne izneveri publika koja film obožava. Poslednju verziju „Kose“ imali smo u režiji i adaptaciji Kokana Mladenovića dok je bio na čelu Ateljea 212 pre ravno deset godina, ali ta realizacija se u dobroj meri odmakla od izvorne verzije na nivou koji nije bio zadovoljavajući u pravoj meri. Previše moderna prilagođavanja činili su neko novo autohtono autorsko delo samog režisera, ali i pored toga predstava je bila veoma gledana, izuzetno komercijalna, tržišno isplativa, i u to vreme neosporno je bila svojstveni fenomen rasprodatog pozorišnog hita nedeljama i mesecima unapred.
„Kosa“ iz 2010. odavno nije više na repertoaru, a najnovija muzička priča donosi nam verno praćenje radnje i razvoja likova Bergera, Bukovskog, Šile, Dženi, Vufa ili Hada. Ova besmrtna šestorka emotivno nas vraća u anti-ratni epski film koji je izvanredna oda pobune protiv svih ratova univerzuma, konkretno se oslanja na tada aktuelnu goreću tamu pakla u Vijetnamu. Masterpiece zvani „Lovac na jelene“ (The Deer Hunter) Majkla Ćimina takođe je retko moćna anti-ratna saga koja pokazuje sav užas, zlo, besmislenost i mučninu rata. „Hair“ u ovoj pozorišnoj adaptaciji krenuo je kao džuboks hitova iz mjuzikla, pri čemu se kao na rolerkosteru smenjuju sjajne pesme otpevane uživo gotovo kao iz filma, autentično, dakle sve originalno na engleskom jeziku, vrlo profesionalno i uzvišeno. Svi vrhunski songovi uz pratnju orkestra odigravaju se na snažnom nivou što čini osnovnu draž i najosnovniji, ne i jedini kvalitet predstave.
Ipak, negde na sredini se osećaju dramska i muzička lutanja mjuzikla, pri adaptaciji drame koju je sačinio Robert Lenard. Dramaturška obrada, prevod pesama kao titlovanje i lektura poverena je Nini Plavanjac, i tu se pomalo autori spektakla gube između više želja. Sa jedne strane voleli bi da budu što verniji fantastičnom filmu u skoro svim segmentima i poglavljima, a onda žele i da utisnu svoj autorski pečat. Između mogućnosti i velikih ambicija, mjuzikl je na momente počeo da se rasipa i gubi onu pravu dinamičnu nit i zalet koji je imao od samog starta. Ipak, reditelj, koreograf i dramaturzi upriličili su značajan poduhvat zbližavanja likova sa publikom, zavisi kako je ko doživeo protagoniste pred sobom. Scenski i vokalno dominira Aleksa Ilić kao George Berger, ali ne od početka, kao da se njegova energija probudila kasnije. Sa druge strane, Danilo Milovanović kao Hud Lafayette Johnson prilično je grub i nasilan kao lik, gotovo skroz suprotan postavci koju odlično poznajemo iz filma. Tako i Ištvan Kereši kao Woof Daschund neobično je dominantan i raspojasan na sve strane, dok je taj junak filmski prilično po strani i nije nikada bio u sredini radnje. Ta pritajena i kasnije vulkanska eskalacija agresije koju obojica manje više proizvode deluje kao da su ti likovi definitivno prebačeni iz nekog drugog mjuzikla. Aleksa Ilić sa jakim vokalnim sposobnostima daje upečatljivost svom Bergeru, od svih scena i razvoja lika, iako se oslobodio više u drugom delu komada. Odlično i zahvalno napisana uloga Jeanie Ryan pripala je Kristini Savkov, koju istina ona tumači drugačije nego što smo navikli u sedmoj umetnosti, ali ona to realizuje veoma šarmantno i krajnje prihvatljivo.
Voljeni Claude Hooper Bukowski u izvedbi Darka Radojevića možda je pomalo mlak, i ta postavka ima drugačija rediteljko-glumačka rešenja. Dok je u filmu on prilično smušen, ćudljiv i ćutljiv, inferioran i slabije komunikativan, ovde je taj anti-junak zapravo dosta glasan, ratoboran i veoma pričljiv. Koncept lika relativno fatalne Sheila Franklin u tumačenju Blanke Dieneš pomalo je malokrvan, u smislu da je nejasno predstavljena kroz ovu iscenaciju. U filmu i komadu Šila je odmah predmet interesovanja Kloda Bukovskog, dok se pomalo oko nje muva i Berger, tek u naznakama. Ipak, ona u originalu nije nimalo zainteresovana za Bergera, koji više kroz šalu i razuzdanost želi da se dokaže kao šarmer, šmeker i zavodnik. U novoj „Kosi“ ispada da je Šila sve vreme od početka veoma željna Bergerove pažnje, navodno se dobro poznaju od ranije, leti i obigrava oko njega kao mačka, a onda joj Bukovski dođe tek slučajno usput, tek onako. Samim tim njihove (glumačke) hemije i nema, jer su likovi miljama daleko od zbližavanja, već se veštačkim putem stvorio ljubavni trougao, kojeg u filmu nema. Zato teško možemo poverovati u dalji razvoj ljubavi Šile i Kloda.
Upravnik Pozorišta Mladih – Mihajlo Nestorović, do juče direktor Narodnog pozorišta u Somboru, ovde tumači više manjih uloga – oficir, sudija, otac Berger, direktor teatra, pukovnik. Role mu nisu pevačke, jedini je iz ansambla koji je prisutan u isključivo dramskim delovima, kao podrška i prateći element ostatku ekipe. Rutinski i korektno.
Predivni songovi puni emocija „Aquarius“ , „Donna“, „I Got Life“, „Manchester England“ izazvale su ogroman aplauz sve vreme, posebno naslovna numera „Hair“ što oduševljava sve prisutne. Prepuna velika sala Kombank Dvorane brujala je od uzvika zadovoljstva, nizale su se „Good Morning, Starshine“ i „Easy to Be Hard“ i briljantno je rešenje da su pesme na originalnom jeziku, sve do poslednje. Najlepša i napotresnija koja zatvara sva poglavlja i sam komad i film predstavlja najveći šok preokret u istoriji kinematografije, odnosno šok iznenađenje za koje nikako ne možete biti pripremljeni. Tragedija tog apsurda bezizlazne situacije u kojoj su se našli muzički junaci dolazi do izražaja upravo u vanserijskom delu „Let the Sunshine in“, koja se jedina u novosadskom mjuziklu peva na – srpskom! Ako su išli sve vreme engleski, bolje je rešenje da su onda otišli do kraja i pali u zagrljaj originalnom izvođenju.
Isto tako, mešanje vernog prikaza filma i dodatih scena van konteksta koja usporavaju fabulu nisu bila najsrećnija rešenja. Posebno je dinamika opala kada se čuvena filmska scena Bergerovog plesa na stolu pred aristokratijom kroz kompoziciju „I Got Life“ zamenila predugom i tromom pričom ulaska u pozorište gde se taj ples odigrava pred šačicom ljudi iz tog teatra. Scenografija Dženi Horvat i Kostimi Biljane Grgur nisu bili naročito maštoviti, a ionako je bolje da sami glumci kroz pesmu dominiraju, a ne površni elementi. Česti ulasci likova/glumaca u publiku kao oslobođena, razularena gomila bili su veoma atraktivni, uspešni, scenski izuzetno potentni.
Premijeri predstave u Novom Sadu decembra 2019. prisustvovao je holivudski glumac Džon Sevidž, koji je tumačio Bukovskog na svoj neodoljiv i sveden način, a zanimljivo da je on igrao i u drugom spomenutom anti-ratnom ostvarenju „The Deer Hunter“.
KOSA iz Novog Sada svakako je vredan i ambiciozno osmišljen, ali i realizovan projekat, koji u puna dva i po sata uspeva da vas rasplače, potrese, okrene naopačke i dobrano istrese na pod. Obavezno je da se pogleda barem dva puta, da publika uživa u magiji glumačke igre i najviše fantazije od pesama, koje su sve redom retko izvanredne. Sam muzički tobogan sjajno otpevanih mjuzikl hitova sigurno je razlog da se ovako kultni naslov iznova analizira, posmatra i proživljava katarzu konačne tragedije. Jer, koliko god prolazili iznova kroz sam kraj drame, uvek budemo emotivno opustošeni i iscrpljeni, a kroz tu maestralnu pesmu se podsvesno nadamo da će možda i biti nekakvog srećnog kraja.
DAJ NAM SUNCA, DAJ NAM SUNCA SJAJ!
Ivan Makragić