MILE KEKIN (31. januar – klub FEST): MNOGIMA SU DANAS PUNA USTA SVETINJA RATA I ŽRTAVA

MNOGIMA SU DANAS PUNA USTA SVETINJA RATA I ŽRTAVA

31. januar – klub FEST

  Muzičar, pevač, glumac. Najpoznatiji kao vođa punk rock benda “Hladno pivo” sa kojima postoji još od 1987. godine. Sa njima se odomaćio u prestonici Srbije, a i šire. Prisutan je skoro svake (druge) godine ovde, osvajao je rasprodate prostore – kao Hala sportova više puta, Kalemegdan, naročito Beer fest gde se sjati oko 100 000 duša ispred bine na Ušću.
    Osim toga, mnogima je omiljen i kao glumac! I to posebno zbog hit sitkoma “Bitange i princeze” gde je tumačio beskrajno komičnog erotomana Sašu.
   Nije mu to jedina rola, tumačio je epizodne likove i u drugim hrvatskim naslovima: “Pevajte nešto ljubavno”, “Nije kraj”, “Ta tvoja ruka mala”, “Verujem u anđele”, “Maks Šmeling”, kao i u seriji “Zakon!”, i još mnogim drugim projektima.

  Naravno, znate već. On je – Mile Kekin.

   Ali, kao i 4. aprila 2019. u Domu omladine Beograda, tako i sada 31. januara 2020. u zemunski klub Fest stiže nam Mile – solo! Odnosno, bez Hladnog piva! Zašto da ne? Stigao je Kekin još davne 2001. godine da izađe malo iz matičnog benda i predahne sa prvim solo projektom “U dva oka”, potpisan kao “Mile i putnici”. Eto, 18 godina kasnije, frontmen pankera sada nam se predstavlja sa materijalom “Kuća bez krova” (izdavač: MenArt) odakle su ekranizovani privlačni spotovi i izdvojile su se sledeće numere: “Reno 4” , “Atlas”, “Takav par”, “Atlantida” i “Samo moja“. Već nas je oduševio u sali “Amerikana” Doma omladine, red je da ponovi taj trijumf u klubu Fest, još intimnijem prostoru! Još samo dve nedelje do fešte.

 
Na koncertu 31.01. u Festu imaće Mile Kekin i predgrupu – hard riff rock sastav „The Bite“ koju predvodi harizmatična pevačica Ljiljana Zdravković, inače i PR menadžer kluba Fest.

   Izveo je Kekin izuzetan podvig i zanimljivost: na Arsenal Festu 2019 u Kragujevcu nastupio je dve noći zaredom, prvo kao Mile – solo, a onda i kao Mile – vođa “Hladnog piva”! Tako su iskreni fanovi imali priliku da dvostruko uživaju u svom favoritu.

   Dok je prvi solo album bio u stilu pop rock usmerenja, novi CD je u stilizaciji američkog folk rocka-a. Na pozornici osim što peva, voli da bude i neka vrsta stand up komičara, da još preciznije i duhovitije dočara svoje odrastanje u Nemačkoj.
   Rođen u gradu Breten (Nemačka), Mile (1971) se seli sa roditeljima u Tuzlu, BiH, gde pohađa sedmi i osmi razred osnovne škole, ali se nakon smrti oca seli u Zagreb sa porodicom. Uz intenzivnu karijeru muzičara sa veoma napornim i dugim turnejama, Mile stiže da bude i zvanično – profesor nemačkog i engleskog jezika!
   Pre neki dan, 11. januara slavio je svoj rođendan.
      Uvek se veoma raduje dolasku u Beograd. A i Beograd se raduje njemu.
        I kao solo i kao frontmen “Hladnog piva”!

                    
                   Da čujemo i čitamo Miletovu priču …

                   
              FANOVI KAO DA SU POSTALI LOVCI NA SELFIJE
           
Premijerno ste već osluškivali puls srpske publike na vašem prvom solo koncertu bez “Hladnog piva” u sali “Amerikana” Doma Omladine, aprila 2019. Kakve utiske nosite sa te svirke? Reklo bi se da su svi prisutni iskreno uživali? Šta onda možete očekivati sada od novog nastupa u drugom prostoru?

   –  Vjerujem da će teško naći subjektivniju osobu od mene kad se radi o utiscima i dojmovima sa mojih koncerata. Meni je bilo savršeno. Sve od prostora koji je idealnog kapaciteta, do zvuka do publike i benda, nekako se sve bilo posložilo. Definitivno je to bio najbolji koncert koji sam imao sa svojim solo albumom. A sad očekujem isto to samo ćemo biti još malo uvježbaniji, a ja malo opušteniji jer smo skupili i nešto kilometara u nogama.

  Klub Fest je uveliko kultni koncertni raj za prave rokere i tvrđi zvuk, a specifičan je po tome što su tu bendovi na svega metar od svojih fanova. Da li vam odgovara da budete toliko blizu svojih iskrenih poklonika, ili vam je ipak draža jedna distanca sa većom platformom, kao u Amerikani, ili naravno Hali sportova? Koliko vam prija inače druženje sa fanovima posle ili pre svirke, ili ipak želite da zadržite privatnost, mistifikaciju, da ne budete toliko “na izvol’te” svima?

    –  S vremenom postaneš malo suzdržaniji u kontaktu s ljudima. Mislim da je to normalno. Prije sam volio nakon svirke doći do šanka i popričat s fanovima uz pivu ali je to sad postalo nemoguće. Stalno bi se neko slikao sa mnom. Svi kao da su postali lovci na selfije. Prije mobitela si potpisivao autograme, i onda si mogao normalno razgovarat s ljudima, a sad se moraš sa svakim pojedinačno slikat. Nemam problema s tim da mi publika bude blizu, ništa ne skrivam. Ovaj album jeste puno prisniji i intimniji od “Piva” pa odgovara da i prostor u kojem nastupam bude takav.

              
       VOLIM DATI PUBLICI MALI UVID U PRIČE IZA PESAMA

  Osim “Kuće bez krova”, izlet u solo vode ste imali još davne 2001. godine sa albumom “U dva oka”. Da li se i tada, kao i sada, javila potreba da dokažete drugima da imate još toga da kažete van matičnog benda? Da niste vi samo “Hladno pivo”, već da žanrovski možete napraviti značajan zaokret? Ipak, da li je bilo bojazni oba puta da će javnost očekivati i nadati se “Pivu” u sličnom ključu, samo bez benda?

– Povremeno moraš malo iskočit iz ustaljenih tračnica jer ćeš inače dosaditi sam sebi pa posljedično i publici. Sigurno neću stati na dva solo albuma jer imam dovoljno ideja, znatiželje, a bogme i urođenog nemira. Naravno da ću odsvirati i par svojih pjesama koje sam snimio s „Pivom“, ali u onoj izvornoj verziji koja je vrlo različita od verzija sa albuma.

             
 
Mnogi koji nisu pratili karijeru “Hladnog piva” znali su vas prvenstveno kao urnebesnog glumca komičara, posebno kao erotomana u sitkomu “Bitange i princeze”. Da li vam se dešavalo da vam prilaze više kao glumcu nego kao muzičaru i frontmenu? I možda su neki i krenuli da vas slušaju i prate vaš pank rok upravo zbog vaše glumačke paralelne karijere – “Pevajte nešto ljubavno”, “Nije kraj”, “Ta tvoja ruka mala”, “Verujem u anđele” ili “Maks Šeling”? Planirate li još filmova i serija i da li vas gluma ispunjava skoro koliko i muzika? Na solo nastupu u Domu omladine, vi ste bili i stand up komičar, ne samo pevač, i time ste pokazali da želite i glumiti uz muziku?

     –  Muzika i film su nerazdvojni. Ponekad i u ovom pjevačkom poslu glumiš jer to pjesma traži. Glumeći u “Bitangama” ostao sam šokiran koliko je TV moćan medij, koliku populaciju pokriva. Premda sam prije snimanja te serije imao već 5-6 albuma i na stotine koncerata, velik dio ljudi me tek nakon te uloge počeo prepoznavati na ulici!

Dobro si primjetio, u ovom solo izdanju pokušavam si uzeti malo više vremena kod najave numera i dati publici mali uvid u priče iza tih pjesama. U Amerikani je to odlično prihvaćeno pa ću nastaviti s time. Nije mi bila namjera gurat se u komedijaške vode, ali naravno da volim kad se ljudi i dobro nasmiju na neku anegdotu.


     IMA PUNO LJUDI KOJI ŽIVE OD  OTVARANJA STARIH RANA

U Srbiji ima nekoliko primera u poslednje vreme gde se poznati lideri bendova odlučuju za tkz. side projects: Cane je uz Partibrejkerse osnovao i “Škrtice”, Gile je uzeo zalet sa “Gile & Magic Bush”, a tu je i Aca Seltik, koji je manje aktivno imao HM bend “Despot”, uz svoje “Celts”-e. Vi ste eto deo te slične priče. Koliko ste slušali upravo spomenute muzičke priče poznatih frontmena i podržavate li uvek takve izlete i izazove?

    –  Čuo sam Gileta i Caneta i skroz mi je to dobra priča. Naravno da podržavam jer svaki izlet je istovremeno i način da nešto naučiš što u matičnom bendu ne bi naučio.

 

Kod vas su upravo bili izbori za predsednika države, a baš se politika i ružna prošlost iza nas, između naših zemalja, domovinski rat, opasno umešala u dolazak vašeg kolege Bajage u Hrvatsku. Vi ste istupili veoma hrabro i ljudski, odbijali ste da nastupite na festivalu umesto njih i stali u stranu jednom takvom potezu. Dokle će stare rane da kvare lepu umetnost kao što je muzika i zašto politika mora u sve da se meša? Kako to da živimo u svetu gde su na žalost političari skoro popularniji od umetnika?

    –  Ima jako puno ljudi koji žive od otvaranja starih rana, od trenutne političke elite pa do lokalnih šerifa, svima su puna usta svetinja rata i žrtava jer od toga odlično zarađuju. A ova priča s Bajagom je bila i prošla i nikom ništa, ne bi dalje jahao po tome. Napravili smo nešto što se podrazumijeva, o čemu pjevamo i što promoviramo godinana kao Hladno pivo i ja kao frontmen. Živimo očito u vremenu kad je „breaking news“ ako si normalan,.

Ima li šanse da se na binu u Festu 31. januara popne i Bajaga sa vama da otpevate vašu pesmu zajedničku “Atlantida”?

    –  Čuli smo se bili i vidjeli prije mog koncerta u Amerikani kad je Bajaga svirao u Amsterdamu. Puno nastupa čovek ima, često je na putu, naročitom vikendom kada se najviše svira. Ali ko zna, možda se jednog dana zvijezde poklope pa se nađemo skupa na bini kao ta braća s Atlantide.

                 NOVI ALBUM “GOBLINA” MI JE LEGAO IZ PRVE

Zašto baš pank muzika kao žanr u vašem “Pivu”? Imate taj osećaj i potrebu konstantnog buntovnika sa ili bez razloga? A opet u solo varijanti sa numerama koje stvarate isplivava vaša nostalgična i emotivna strana u potpunosti? Pratite li dalje karijere srpskih pank rock sastava kao – Direktori, Čovek bez sluha, Bjesovi…? A koliko slušate strane muzičare nekad (Sex Pistols) i sad (Green Day)?

   –  Mi smo počeli svirati punk jer nismo ništa drugo znali svirati, a to nam se učinilo najjednostavnijim. Zadnji punk bend koji me totalno oborio su Idles, i njihov album “Joy As An Act Of Resistance”. Nema dana da si ne pustim njihov I’m a Scum ili Danny Nedelko. U svijetu u kojem populisti, šovinisti i fašisti opet haraju takav album je herojski čin otpora zdravog razuma. Od novijih domaćih sam poslušao “Jedninu” od Goblina koji mi legao na prvu.

Singlovi koji su se izdvojili sa poslednjeg albuma imaju delimično u sebi notu nostalgije i ilustruje vreme kojeg više nema: “Reno 4”, “Atlas”, “Takav par”, “Atlantida”, “Samo moja“. Nedostaje li vama ta idila i utopija SFRJ? Da li je ikako moglo biti drugačije ili smo morali ići svako na svoju stranu i imati sopstvene ambasade po svetu?

   –  Pa moram priznati da nisam nešto previše razmišljao o SFRJ kad sam pisao te pjesme. To su neke moje autobiografske pričice. Moja je nostalgija duboko intimna, a ne društvena, ne žalim za bivšim državama nego eventualno za normalnijim vremenima. Moji su roditelji kao mladi ljudi otišli u Njemačku, svoju ranu sam mladost proveo tamo i bilo bi glupo da ja sad žalim za državom u kojoj nikad nisam radio i živio kao zrela i odrasla osoba. A da li se morala tako krvavo raspasti, da morala je, jer je to narod tražio zaokružujući ono najgore.

            MAŠTAM DA MI ČOLA I BAJAGA BUDU PREDGRUPA

Ne znam kako kod vas, ali u Srbiji, u Beogradu, ima jako puno besplatnih muzičkih festivala, kao što i znate, pre svega Beer fest, gde se skupi barem 100 000 duša za veče. Ali, nije to samo kada je ulaz free, već i neki pojedinci, kao Zdravko Čolić, ili upravo Bajaga, uspevaju rasprodati šest puta gigantsku Arenu (skoro 120 000 ljudi), odnosno četiri puta Sava centar. U čemu je danas tajna trajanja takvih imena da pod stare dane i dalje mogu da prepune ogromne prostore? Maštate li i vi o tome?

    –  Svirao sam već nekoliko puta na Beer festu i naravno da je nevjerojatan osjećaj izaći pred takvu masu. Nema tu neke velike filozofije što se tiče punjenja najvećih arena ili stadiona, trebaš skupiti samo dovoljno pjesama koji su neizostavni soundtrack za svačiji život, a pritom ne ostati bez kose. Volio ili ne volio Čolića ili Bajagu, nema šanse da se uz njihove pjesme na ovim prostorima nije odigrao neki značajni dio tvog života. Maštam svakodnevno kako ću jednog dana ja puniti sve to, a ova dvojica će mi bit predgrupa.

  Da li je čudan osećaj da se upustite u solo projekat kao neko ko ne mora da brine o budućnosti kada ima tako uspešan bend? Odjednom, kao da sve krećete da radite ispočetka u karijeri, bez podrške matičnog sastava? Volite li tu vrstu neizvesnosti, pritiska, izlaska iz udobne i ušuškane zone komfora?

   –  Naravno da je uzbudljivije izdati prvi ili drugi solo album nego deveti album sa matičnim bendom. Ko pamti deveti album Stonesa ili 12. album U2-a? Kad pišem za HP (Hladno Pivo), pišem za bend koji ima poprilično jaku pjesmaricu pored koje se treba izboriti za mjesto. Daleko od toga da se tu nalazim u nekoj zoni komfora, fanovi HP-a nemaju pardona. Ono po čemu je solo album zahtjevniji jeste što sam tu alfa i omega od odabira benda do producenta, milijun je tu malih koraka na kojima se mogu zeznuti. Ipak, velik je to užitak napraviti album i moći izaći na binu, a ispred sebe imati publiku koje se našla u tvom vrlo intimnom filmu.

Kada vas možemo ponovo očekivati sa Hladnim pivom u Beogradu, Srbiji? Samo da se ne umorite previše kao na Arsenal festu gde ste prvu noć nastupali kao Mile Kekin, a onda sledeću kao Pivo? Svesni ste vaše popularnosti u Srbiji, a da li možda dozirate gostovanja, jer pazite da vas se publika ipak uželi?

   –  Sad je prošlo ako se ne varam dvije-tri godine od zadnje rasprodane svirke Piva na Kalemegdanu. Mogli bi opet uskoro navratit. Prije toga bi htjeli izbaciti barem singl da fanovi vide da vrijedno radimo na novom albumu.

   Što se tiče Srbije i moje solo turneje, evo me 30.01 u Novom Sadu, 31.01. u Zemunu, a dan poslije 01.02. u klubu KB u Požarevcu. Imam još par ponuda pa možda navratim i do Beograda ove godine.

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija
Foto: Roberto Pavić