Višeslojna priča o koncertu 6. decembra u Beogradu (Mts Dvorana), o razvoju više talenata, od stripa do književnosti i glume, kreativnosti u doba pandemije korona virusa, festivalima, novim koncertnim prostorima
Veoma svestran umetnik – najistaknutiji ili najpopularniji kao muzičar, a hip hop i rep su njegovi žanrovi, urednik stripova, i to se specijalizovao ne za bilo kog junaka, već Dilana Doga, književnik, pisac songova za pozorišne predstave, prevashodno reditelja Kokana Mladenovića, čak nedavno je imao izlet u svet glume, onda kolumnista, čovek od reči, momak od pera…
I najvažnije od svega, vredni i talentovani mladić uskoro ima koncert, u utorak, 6. decembra u Velikoj sali Mts Dvorane, iliti bivšeg tradicionalnog Doma sindikata.
On je, naravno, svi znamo i svi znate – MARČELO, a pravo ime – MARKO ŠELIĆ.
Veoma je bio aktivan, vredan, kreativan u vreme pandemije korona virusa u smislu da je često izbacivao nove singlove koji će biti krunisani u kompletan studijski album, ali o tome ćemo više kroz razgovor sa našim gostom, specijalno za portal Music Pocket.
Novi singl “Budilnik” sa Marčelovog aktuelnog albuma „Nojeva varka“ u izdanju diskografske kuće „Lampshade Media“, objavljen je upravo pred njegov veliki beogradski koncert.
Šesti singl donekle nastavlja priču tamo gde je prethodni – „JBG” zastao, a novu numeru mnogi slušaoci albuma izdvojili su kao favorit.
Marčelo je istakao da mu je taj odeljak albuma bio i najteži i najlepši za pisanje, jer sve što se ranije reklo, vodilo je u ovu tačku, ona je emotivni krešendo priče i početak raspleta. Na albumu slede još tri pesme, od kojih će ekranizovati dve, odnosno snimiti muzičke spotove.
Muzika Marčela i cele ekipe saboraca žanrovski veoma varira, od spomenutog hip-hopa ili repa, preko elektronike, džeza i soula, pomalo i do sevdalinke.
Tako na novom „Budilniku” publika sluša dvoglas Marčela i Nensi, kompoziciju Aleksandra Jovanovića Šljuke, aranžmane Adisa Kutkuta Billaina, svestranog bosanskog umetnika, upravo je aktuelan njegov višestruko nagrađeni „Begunac”, prvi animirani naučnofantastični film iz BiH (osim kompletnog saundtreka, Billain potpisuje scenario i režiju).
„Sa Bilijem smo napravili ovu i još jednu pesmu – ta druga, „Reset”, biće naš sledeći singl. Godinama sam želeo da nešto uradimo zajedno, Bili je genijalac, ali i drugarčina: iako su prilično teške, obe smo pesme napravili sa neverovatnom lakoćom, razumevanjem koje je bilo skoro telepatsko. Radujem se našem sledećem ukrštanju puteva”, kaže nadahnuto Marčelo, inače rodom iz Paraćina.
Režiju, kao i na prethodnim spotovima sa novog albuma, potpisuje vizuelni umetnik Nemanja Maraš, uz asistenciju Aleksandra Miloševića i animacije i video efekte Milana Subotića.
O saradnji sa Nensi i Šljukom na ovoj pesmi Marko kaže da im je pre svega bilo izuzetno uzbudljivo stići do ovog dela albuma, do emotivnog zakucavanja, nešto kao kod serija, filmova i knjiga: neupečatljiv kraj i te kako ume da pokvari celokupni utisak, pa je bilo prilično važno da cela stvar ne prokliza tu gde treba da poentira.
“Ali emotivni naboj bio je toliki da nam je knedla i dalje u grlu kad na koncertima stignemo do tih pesama. A kad se vi osećate tako, uglavnom se to prenese i na publiku. Verujemo da će sve to biti još intenzivnije sada, na velikom beogradskom koncertu”, smatra Marčelo.
I onda u svom stilu muzičar – pisac uspešno poentira priču:
„Nojeva varka je najličniji album do sada: uvek je bilo iz srca, ali ovaj put je i iz džigerice, iz totalnog neizdrža koji nije samo moj. To je priča o paramparčanju sebe i ideala usred zemlje koja se kruni – i o ponovnom sastavljanju. Jedva čekamo da sva ta osećanja napokon podelimo s beogradskom publikom i uživo“.
Marčelo je 2006. dobio nagradu “Davorin” za najbolji rok/pop/hip hop album iz Srbije – “Puzzle Shock!”. U junu 2009. dobio je regionalnu nagradu “Indexi” u kategoriji Najbolji hip hop album godine – “Treća strana medalje”.
Diskografiju mu čine sledeći albumi: “De Facto” (2003), “Puzzle Shock!” (2005), “Treća strana medalje” (2008), “Deca i Sunce” (2010) sa grupom “Filteri”, “Napet šou” (2014) i spomenuta “Nojeva varka” (2021).
Marčelo je bio i deo kompilacija – “Bassivity Mixtape-prvi put” (2003) i “Ulice Vol. 1” (2003).
Književna karijera mu je i više nego zapažena, te se otisnuo u prozni univerzum, mada bi mnogi pomislili da je otišao u poeziju.
Tako je napisao romane – “Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica” (2012), “Zajedno sami” (2008), “Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja I” (2017), “Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja II” (2017), ali i zbirke priča – “O ljudima, psima i mišima” (2009), referenca na roman “O miševima i ljudima” (1937) Džona Stajnbeka, “Napet šou” (2014) – knjiga i album u paketu.
Ipak, dosta smo se raspričali, a nama je hitno neophodan sagovornik.
Zato je nadalje isključivo samo …. Marčelova priča.
SVIMA NAM ŽELIM DA NIKAD VIŠE NE ISKUSIMO PRIČU SA KORONOM
Očekuje vas zaista veliki koncert, u velikoj sali Mts Dvorane 6. decembra. Da li imate intenzivno uzbuđenje što je u pitanju tako veći prostor, koje je potrebno osvajati, kao za vas veliki izazov? Da li vas opterećuje misao da se ispuni cela dvorana ili vam je važnije da imate kompletan uspešan koncert da publika i vi budete zadovoljni?
„Intenzivno uzbuđenje“ je baš fin naziv za ono što se u stvari zove „trema“, hvala (smeh). Ovo što u nastavku rekoste nije ili-ili, više je i-i: tu ima prilično svega i prilično odjednom, ali tako i treba da bude. Dobro je da uvek bude izazova, osvajanja, nadrastanja, a u srži svega toga stoji zdrava emocija sinergije sa publikom: to su mesto i trenutak gde se sve ono što ste osetili radeći na pesmama iznova oseti, prenese, podeli.
Dakle, o da: biće veoma, veoma intenzivno, i radujem se događaju, uz golemu zahvalnost publici što je uz nas.
Tokom pandemije bili ste jako vredni, često ste izbacivali nove singlove i spotove, koji su dali rezultat u vidu novog albuma „Nojeva varka“. Kako je bilo zapravo stvarati u doba izolacije kada vam je duže vreme kao i svim muzičarima bilo zabranjeno da nastupate? Da li je samo tada bilo moguće da završite album na miru?
Ma ne, mi smo vrlo malo uradili dok je pandemija bila u punom jeku, meni to uopšte nije ličilo na „rad na miru“. Upravo suprotno, to je bilo vreme ispunjeno krajnjim nemirom: pratiš vesti, strepiš da se neko tvoj ili ti ne razbolite… i toliko ljudi više nije sa nama, gotovo svi su izgubili nekoga.
Na albumu smo radili tek kad se situacija primirila potkraj 2020. i kad se, koliko-toliko, već moglo u studio. A ni to nisu bili normalni uslovi, i svima nam želim da celu tu priču više nikad ne iskusimo, čime god se ko konkretno bavio. No, dali smo sve od sebe i uspeli da sprovedemo u delo gotovo sve što smo zamislili.
OVO JE VREME ZA BORBU DOK IMAMO ZA ŠTA DA SE BORIMO
Svakako vam prija da se pomalo igrate rečima sa naslovima vaših albuma na znane reference – „Nojeva varka“ ili „Napet šou“. Čini li vam se da zaista živimo u Nojevoj varki, ali opet, usled tolikih pandemija, epidemija, novih ratova, nemaštine, nepismenosti, novih inflacija, da li će svakom od nas biti potrebna Nojeva barka? Živimo li Mapet šou?
Reči su moje igralište, da, i ne samo u naslovima (smeh). Ali trudim se da ti naslovi solidno nagoveste poentu priče, iako nisu na prvu loptu do kraja jasni.
Da, svi se ponekad osetimo kao lutke na strunama i zato povlačimo u svoje mikrokosmose, blindirane barke koje ignorišu potop, ne bi li ga nadživele.
Na aktuelnom albumu to smo posebno pokušali da stavimo pod lupu: da li je zapravo izvodljivo postati ravnodušan ako nisi? Zaključak: ne, ili bar ne ja i ljudi oko mene, a osim toga – to ionako samo produbljuje problem. Poštenije je otići iz ove zemlje nego nabiti glavu u pesak a ostati u njoj.
„Nojeva varka“ otud se odnosi i na noja i na parafrazu poznate biblijske priče: u oba slučaja, ovde i sada to nije rešenje. Ovo je vreme za borbu, mnogi bi rekli čak krajnje vreme, dok još imamo za šta da se borimo, dok ne izgubimo sasvim i sebe i ovu zemlju. Jer kakva god bila – naša je, niko nam je neće popraviti umesto nas. A ni nas same niko neće popraviti umesto nas.
Da li je koncert u Beogradu za svakog muzičara neka vrsta treme, pritiska, izazova, i predstavlja najveći uspeh ili ga posmatrate jednako sa ostalim gradovima Srbije i regiona?
Pa, drugačije je u čisto logističkom smislu, a i zbog brojnosti publike. Da je sreće, koncert bi svuda izgledao upravo tako. Nažalost, to nije situacija na terenu. To na stranu, svakome od nas stariji su objasnili još kad smo počinjali: tvoje je da se daš na svakoj bini, u svakom gradu, iz sve snage. Na velikom koncertu brineš o većem broju detalja, sve dođe grandioznije, ali energija koju pružiš ne sme se razlikovati ni od najmanje bine na koju si ikad izašao.
MOJA LJUBAV PREMA KNJIŽEVNOSTI JE POČELA PREKO STRIPA
Nastupali ste na raznim festivalima, manifestacijama u našoj zemlji i imali solo koncerte, te da li ponekad prija kada ste deo nekog događaja kao Beer Fest, Exit, Arsenal fest, a ne održavate samostalan koncert?
Svakako! Divne prilike za druženje s kolegama, van toga ne viđamo se ni upola koliko bismo hteli, jer ljudi mnogo rade i daju sve od sebe, svi smo raštrkani po sopstvenom rasporedu časova. Ja, bogme, odem u prve redove kad sviraju kolege čiju muziku volim, to mi je lepo koliko i štimung u bekstejdžu.
Kad je reč o „veteranima“, uživaš, diviš se, učiš; kad je reč o onima s kojima si zajedno stasavao, sjajno ti je da vidiš dokle su stigli, sećajući se kako smo svi počeli od, što se kaže, štapa i kanapa (koji su nam i sad uvek pri ruci). Pa i kad muziku nekog benda ne voliš, nije loše čuti uživo, često se utisak tad i promeni. Desilo se i nama da tako iznenadimo ljude: misle da smo nešto jednolično, onda vide devetočlani bend i šetnju kroz žanrove, kažu „au“ (smeh).
Veoma je dragoceno što ste toliko svestrani, jer osim muzike ste i kolumnista, te urednik stripova u izdavačkoj kući „Veseli četvrtak“, kao izuzetan ljubitelj junaka Dilana Doga. Kako se kod vas razvila ljubav prema devetoj umetnosti? Zašto baš detektiv za paranormalne pojave, a ne heroji „Zlatne serije“, ili zašto vam nisu broj jedan Marti Misterija, Mandrak ili regular guy Mister NO?
Moja ljubav prema čitanju zapravo nije počela od književnosti, nego od stripova. Malo sam čak i crtao pre no što sam se sasvim opredelio za pisanje. Ali strip je ostao moja konstanta, i eto karme: na kraju je ispalo da svojim poznavanjem „dilandogologije“ mogu jezički da doprinesem domaćim izdanjima jednog od svojih omiljenih junaka; ovo mi je petnaesta godina rada na Dilanu. A zašto baš Dilan – ah, razloga je tako mnogo. Onaj glavni i najveći zove se Ticijano Sklavi. Originalni scenarista i tvorac istraživača noćnih mora, njegova poetika, način kako je žanrovski horor premetnuo u egzistencijalizam … sve je to veoma uticalo na mene kao klinca, kasnije i na mene kao autora. A tu je, naravno, i Gručo, koji mi ponekad zada silne glavobolje kad su mu doskočice neprevodive s italijanskog zbog igre rečima. Ali uvek se setim koliko mi je smetalo kad kao čitalac nekih drugih izdanja vidim da se prevodilac „predao“ i ostavio bukvalan prevod, tako da s ogromnim elanom pristupam tim mestima u tekstu.
KAO MALI ŽELEO SAM BITI PRIPOVEDAČ, MUZIKA NIKAD NIJE BILA DEO PLANA / SANJARIJA
Na sve navedeno, vi ste još i priznati književnik, po zvaničnoj struci diplomirani profesor srpskog jezika i književnosti. Kao reper, tekstopisac, mnogi bi pomislili da biste otišli u poeziju. Ipak, vama više prija proza – romani, zbirke priča, knjiga uz album „Napet šou“ kao poseban književni projekat?
Da, opredelio sam se veoma rano, još u osnovnoj školi, i ne pamtim trenutke naročitog kolebanja te odluke. Proza je golema zver, uz izvesne sličnosti većinski deo pristupa sasvim je drugačiji nego kod stihova – a u mom slučaju, važnu razliku pravi i dinamika rada: muzika je timska akcija celog benda, dok je proza samo moj prostor. Dopada mi se da se te energije smenjuju i jednako uživam, iako mi uvek kad se „šaltam“ treba vremena da se u glavi sasvim prebacim; gore je kad se s proze prebacujem na stihove za našu muziku, jer me prvih nekoliko meseci rimovanje skoro frustrira, a la „ali ovaj stih je dobra rečenica, što sad mora da se rimuje s nečim“ (smeh).
Niste jedini muzičar kod nas koji je istovremeno i pisac (Dr Nele Karajlić, Zoran Predin, Dejan Cukić), i u svetu (David Byrne, Eric Clapton, Sting, Keith Richards), odnosno objavljuje knjige, i sa tim u vezi, zašto (vam) muzika nije dovoljna? Odnosno, mislite li da je književnost najbolja i najuzvišenija od svih umetnosti, te je najznačajniji trag kada za sobom ostavite knjige? Retko kada će neki pisac biti glumac ili pevač, mada ima primera, ali dramski i muzički umetnici se okreću pisanju?
Nisam na to nikad gledao kroz prizmu (ne)dovoljnosti niti rangirao po stepenu uzvišenosti – ne znam, iskreno, ni zašto bi iko. Kod mene je redosled događaja, ali iza kulisa, zapravo bio obrnut: još kao mali, bio sam zaljubljenik u priče i jezik, želeo sam jedino da budem pripovedač, muzika nikad nije bila deo plana/sanjarija. Dogodila se usput, isprva iz puke igre i pokušaja; potom sam osetio da ona takođe može biti sjajna platforma da se ispriča priča, jedan od jednako legitimnih i snažnih načina. Nikad, međutim, nisam izgubio iz vida da se moja profesija zove pisanje: čak i u muzici, moja uloga je ta. Nije samo ta, ali ta je nesumnjivo glavna. Sve ostalo što radim takođe gravitira oko pisanja i jezika – i proza, i kolumnisanje, i rad na Dilanu Dogu.
PESME SA OSVEŠĆENIM TEMAMA UVEK DIGNU NAJVIŠE PRAŠINE
Kako vam se čine koncertni prostori danas u Beogradu i Srbiji? Sava centar je bio meka za sve muzičare, ali kako se već dugo renovira, sada svi ili većina upravo idu u Mts dvoranu? Koji su to prostori za vas koje želite da osvajate, osim sada bivšeg Doma sindikata? Kakva je situacija sa novim mestima po Srbiji i regionu, i prija li vam da se otvaraju neki novi prostori u prestonici ili se reaktiviraju stari (Zappa baza, Hala Pinki, Atrijum Beogradskog sajma)?
Ma naravno! Toga nikad previše. Pre bi se reklo da je prostora po zemlji premalo, kada je reč o „alternativnoj“ muzici. Što se tiče osvajanja, to nije nešto o čemu aktivno razmišljam, jer valjda sve dođe kad mu je vreme – ako stigneš na taj nivo igrice. Više sam okupiran samom formom koncerta i time kako ćemo šta svirati, koje pesme, ko će nam biti gosti. Što ne znači da ambijent nije važan. Samo, nekako, nikad nisam prestao da volim ni male bine: fizički si bliži publici, intimnije je. S druge strane, što veća bina – više prostora za zahtevnije tačke. Sve ima svoje. Mislim da bi bilo lepo nekad postaviti koncert sa simfonijskim orkestrom i velikim horom, eto nečega što bismo voleli da jednom dosegnemo.
U svojim tekstovima uvek ste kritični, analitički, osvešćeni, snažni u tumačenju društva i politike kod nas. Da li je svako vreme na našim prostorima na žalost inspirativno za rep muziku, hip hop? Maštate li da naidje neki period, era, kada vam se čini da i nemate o čemu da pišete, jer će sve biti kao u bajci, a ne Nojevoj barci?
Tja, nama to nikad i nije bila jedina tema, to znaju svi slušaoci naših albuma – ali istina je da pesme s tim temama dignu najviše prašine. Ovde naprosto postoje vrlo trusni problemi, vrlo glasne nepravde, i ljudi snažno saosećaju s angažovanim delima (bilo koje vrste). Ali pisanje je daleko šira delatnost, vazda bila. Čak i kad se hvataju ukoštac s tim stvarima, autori su uvek na strani onog univerzalno ljudskog, onoga što lebdi iznad dnevnih tema čak i onda kada su mu one teren.
Da parafraziram Vilijama Foknera (1897-1962, izvanredan američki književnik, autor mogih remek dela kao što je roman “Buka i bes”, prim. aut.), jedina stvarna tema je ljudsko srce i sukob unutar njega. Uzgred: i bajke imaju zaplet, bajkoviti deo i onaj drugi.
ŠEKSPIR JE BIO, JESTE I BIĆE (ZA)UVEK NA REPERTOARU
Vaša svestranost ide toliko daleko da ste postali i glumac, i to na najtežoj teritoriji, u pozorištu. Predstava „Bura“ (The Tempest) prema poslednjoj drami Vilijama Šekspira, u režiji vašeg čestog saradnika Kokana Mladenovića, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, donosi vam uloogu Arijela. Kakvo je bilo to iskustvo za vas, budući da ste već pisali tekstove songova za predstave istog reditelja? I da li je Šekspir uvek potreban u repertoaru srpskih pozorišta, evo imamo čak dve verzije „Magbeta“ (SNP/BDP, NP)?
Pa, vrlo uslovno rečeno „glumac“. Posredi je zapravo jednokratan zanimljiv izlet: u Kokanovoj interpretaciji „Bure“, svi songovi idu iz lika, iz Arijela, i otud mu ideja da Arijel budem ja. Mislim da je sve to „zakuvao“ s poštenom dozom svesti šta neko ko nije glumac može da izvuče iz sebe a da ne dobijemo bledilo i nespretnost. Svejedno, izazov i prateća odgovornost za mene su bili istinski golemi, ali i užitak da s takvim maestrom radim na psihologizaciji naše verzije važnog šekspirovskog lika.
Rad na songovima bio je jednako uzbudljiv, ali neuporedivo lakši, jer tu smo Nena, Rade i ja na svom terenu; ovo je, međutim, bila naša prva saradnja sa svetom teatra u kojoj smo zapravo na samoj pozornici – ranije smo radili songove, melodijske linije pevanja, tekst ili čak scenario, ali ovde nas je Kokan stavio u „živu vatru“, na samu pozornicu, što je vrsta poverenja na kojoj smo beskrajno zahvalni. Ali uz njegovo vođenje i predivan ansambl SNP-a, koji nas je svesrdno prijateljski prihvatio i savetovao – ne samo što smo proces pregurali lakše, nego smo i stekli drugarstva za ceo život.
I da: Šekspir je bio, jeste i biće uvek na repertoaru, direktno ili kroz sve ono što se na njegovim večnim delima bazira. Lepo je oživljavati ih iznova u originalu, ali važne su i te savremene varijacije, na taj način komadi zaista žive zauvek i zadržavaju aktuelnost.
OSTATI ISTI I SVOJ SAMO PUTEM PROMENE, REKAO NAM JE MILAN MLADENOVIĆ
Na kraju, uspeli ste da ostanete svoji, bez predrasuda, kompromisa, uslovnosti, kako vam je to uspelo? Imali smo ranije turbo folk, a onda nam se desio hibridni spoj repa i folka – trep, i zahvatio sve pore? Kako gledate na pojavu svih tih pravaca, subkulturu, masovne društvene mreže, rijaliti programe, te onda pogrešni idoli, skandali, tabloidi, i tako vrzino kolo bez kraja?
Ne dopada mi se. I gledam da mi emocija zaista ne ide dalje od toga, jer nema potrebe. Ljudi su danas previše ostrašćeni, nedopadanje kao da mora postati destilovana mržnja, ništa manje. Ne mora tako, sasvim je dovoljno reći „ne dopada mi se“. Ne komunicira sa mnom ni muzički, ni tekstualno, ni vokalno, ali ne moram zbog toga iz petnih žila želeti da ne postoji. Naravno, druga je stvar s društvenim štetočinstvom koje iz tih tvorevina proishodi, tu pak ne treba biti naročito milosrdan. No, svako će slušati šta mu se sluša, a naglašena ogorčenost samo će tvoriti kontraefekat.
Što se tiče pitanja kako ostati isti i svoj, Milan Mladenović davno nam je odgovorio: samo putem promene.
Tako, i uz okruženje dobrih ljudi koji ne prestaju da preispituju sebe koliko i svet.
IVAN MAKRAGIĆ
