MAJA LOUIS, pevačica, muzičar, tekstopisac – PONEKAD IMAM POTREBU DA IZAĐEM IZ ZONE KOMFORA

NAJAVA
Kontakt Konferencija
D.
D.
Kontaktirajte nas na redakcija@musicpocket.org

podeli

popularno

Kultni, eksplozivni Popečitelji u Nišu / Feedback

Kultni, eksplozivni Popečitelji posle duže vremena ponovo u Nišu. Ministri sprskog alternativnog funk-rocka će 12. Marta u 22h održati koncert...

Mjuzikl „KOSA“ /HAIR/ iz Novog Sada premijerno izveden u Kombank Dvorani (subota, 22.02.2020.)

                  Spektakl relativno visokih dometa   VEOMA značajan i antologijski spektakl mjuzikl KOSA dobio je...

Pevačica Avril Lavinj dolazi u Evropu

Avril Lavigne upravo je objavila na svojim društvenim mrežama kako će održati niz koncerata u Evropu.

O novom albumu i singlovima, saradnji i bliskosti sa bratom, uskoro beogradskom koncertu, sećanju na oca, osvešćenosti nad osetljivim temama


Rođena je u Nemačkoj, u Minhenu, i tamo je živela do 2001. godine.
Muzikom se bavi još od veoma ranog detinjstva. Kada se preselila u Beograd, ubrzo je postala deo Louis benda gde je pevala sa svojim ocem. Kako je vredna, sposobna i aktivna, osnovala je i svoj prvi sastav „Maja St. Louis “ sa kojim je nastupala u klubovima po celom regionu. Osim toga, ulazi u priču i sa grupom “MARAQYA“, sa svojim bratom, i snimila je pesmu „Ljubav“ na koju je publika pozitivno reagovala. Osim toga, bila je među deset finalista u čuvenom muzičkom šou programu “X Faktor” 2013. godine, posle kojeg je usledio autorski singl “To sam ja” (2014) sa veoma zanimljivim spotom u kome kamera oslikava svet junakinje samo u visini nogu.
  Vredna, talentovana, uporna dama, zaljubljena u muziku koja čini njen život lepšim.

                 Njen otac je: Ljubiša Stojanović Louis.
                 Njen brat je: Marko Stojanović Louis.
                
                A ona je naravno – MAJA Stojanović LOUIS.

Objavila je novi singl “Život bira umetnike” za izdavačku kuću Lampshade Media, a odmah zatim i svoj prvi album –“Buđenje”. Dugo se čekalo na debitantski studijski materijal pevačice, muzičarke, autorke pesama, koja je snimila duet sa bratom “Svet je tvoj”, a uživo su tu pesmu izveli i na Beer festu na prepunom Ušću proteklog avgusta, pred oko 80 000 duša. Duet se nalazi i na njenom albumu, kao i na Markovom – “Euridika”. Maja je veoma srećna i zadovoljna projektom koji se pojavio na svim muzičkim digitalnim servisima i YouTube platformi od 17. oktobra. Kako sama ističe, u svakoj pesmi ima deo nje, i veruje da mnogi mogu da se pronađu u tim kompozicijama. Numeru “Život bira umetnike” kao prvi singl, pisala je njena prijateljica Bojana Čuljković, koju dosta hvali, dok su sve aranžmane realizovali Marko i Maja.

Drugi singl koji je izazvao snažne reakcije na muzičkoj sceni je “Molim se za tebe” u saradnji sa Ženskim Autonomnim centrom, koji pripoveda o nasilju nad slabijim i lepšim polom svake vrste: mentalno i fizičko zlostavljanje, na poslu kao mobing, u porodici, školi, svuda. Osvešćeno i pre svega je hrabro progovoriti o ovoj temi. Spot za novi singl je režirao i producirao Dragan Jereminov.
Maja je većim delom autor tekstova svojih pesama, dok je plejada dragih saradnika i prijatelja učestvovala na albumu: Zoran Milenković, Andrej Andrejević, Bojana Čuljković, Miloš Čuljković, Ognjen Kostić Struka, Petar Zorkić, Goran Savić, Aleksandar Dragutinović, Nikola Jezdić, Mario Ševarac, Mima Vrbanjić, Peđa Milutinović, Nikola Kitanović, a miks i produkciju je radio njen brat Marko Louis.


Maja je imala čitavu seriju zanimanja koja su je ispunjavala uz karijeru muzičarke: završila je zanat za frizera, a radila je kao konobarica i menadžer jednog kluba. Skoro kao početak prave holivudske karijere.

Maja priprema i prvi solo beogradski koncert 27. februara 2020. u prijatnom i živopisnim ambijentu Dorćol Platz-a, gde će joj gost biti svakako brat Marko, a ona će njemu biti gošća kao predgrupa na njegovom solo koncertu premijerno u prostoru Kombank Dvorane – 26. marta. Na sve to, Maja stiže da istovremeno sprema i vlog pod nazivom “Buđenje” koji će uskoro biti dostupan na njenom Youtube kanalu, gde će pričati o raznim životnim temama sa zanimljivim gostima.

                Zavirimo u …. Majinu priču.

Ivan Miladinović


      
SVI LJUDI SU KAO MAGNETI

Prvi album vam je izašao -“Buđenje”. Šta je za vas danas buđenje? I čega je to buđenje? Možda svesti, talenta, kreativnosti, novog života?

     –
Upoznati sebe. Mi svi lutamo i nesvesno kopiramo šablone naših roditelja koji su iznajbolje namere preneli nama ono što su i oni naučili. Nešto su razvili iz svog detinjstva, ali naučeni smo svi da idemo po nekom kalupu. Buđenje je momenat kada sam ja shvatila da ne mora to sve tako da ide, već da ja kreiram sopstveni život, da svi mi to radimo sami. Ovo gde sam ja danas je moja odgovornost. Moje odluke su me dovele ovde, i kada shvatimo da nema problema, već samo izazova, onda sve zapravo postaje prelepo. To saznanje je meni – buđenje.


Da li je buđenje i neka vrsta osvešćenosti danas? Situacija u zemlji, socijalni problemi, aktuelnosti….

     
– Kako da ne. Istina, o politici ja generalno ne pričam. Ovo ima veze sa svim temama, svako ko ima problem sa nekim ili sa nečim, rešiće ga samo tako što će da radi na sebi. Ne možeš da promeniš niti da osvestiš drugu osobu ako ona to ne želi. Samim tim što radiš na sebi, privlačiš samo lepo na sebe. Mi smo kao magneti, ono što jesmo – privlačimo. I kada nam se nešto ne dopada na nekome, možda treba da se zapitamo da li i mi imamo to nešto u nama. Mi onda i bežimo od neke istine, a pokušavamo da priznamo sebi neke mane. Ako želimo da naučimo i ako shvatimo da smo mi ovde na ovom svetu da bi učili i rasli, onda su nam sva vrata otvorena. Ako smo ubeđeni da sve znamo, stajaćemo u jednom mestu i stagnirati. Onda ide ona rečenica – “To je život”, na šta sam alergična. To je sve buđenje. Mene život vraća, prodrma, nisam ja naravno non stop divno raspoložena zbog toga, ali sve prihvatam, sve je lakše.


Neki muzičari smatraju da su danas albumi kao nosači zvuka, materijalni CD prevaziđeni. Da li su digitalni servisi preuzeli glavnu dominantnu ulogu? Koliko vi volite albume, disk i vinil, po starom receptu? Ili vam se dopada da se samo izdaju singlovi u etapama, snimaju se spotovi, ali do samog albuma se ne dolazi?

    – Prvi album jesam izdala u digitalnom formatu, ali mi je malo žao, iskrena da budem. Volela bih da ga imam fizički u rukama, i mnogo mi je lep osećaj da ipak imam album, jedno celo delo, više pesama zajedno. I ja bih nastavila u tom pravcu. Možda bih sledeći album upravo izdala i u fizičkom izdanju. A verovatno naknadno mogu i ovaj da izdam tako, kao CD. Lično volim da je to kompaktno.




Koliko je teško danas doći do svog prvog albuma, makar i na digitalnim platformama? Koje sve kockice tu treba da se slože da umetnik dobije svoj prvi muzički materijal?

     – 
Samo snimanje i stvaranje je prelepo. Ja sam time već uspela u životu. Radim ono što volim, stvaram, praznim se. To sam sve negde ja, to su sve moje priče iz nekih perioda mog života. Inspirisana sam nekim situacijama i želim to da delim sa svima. Verujem da ako sam sebi pomogla sa svojim tekstovima i muzikom, sigurno će se još neko pronaći u tome. Lako je stvarati kompozicije. A onome što sledi posle, iskreno se ne opterećujem toliko. Puno slušam svog brata Marka, kao i moju PR menadžerku Draganu Gagu Bugarčić. Više volim da pevam, da pišem pesme, da stvaram, a onda tu dolazi taj deo gde neke stvari je potrebno taktički realizovati. Ipak, smatram da sve ima svoje vreme i sve ima svoju publiku. Nijednog trenutka nisam sumnjala ni u jednu svoju pesmu, i naravno – stvaram dalje.


Kao što stalno dalje ide vaš brat Marko Stojanović Louis, sa kim smo imali intervju nedavno za Music Pocket, uoči njegovog koncerta u Nišu, 29. novembra. Marko samo izbacuje nove albume, štancuje ih, za veoma kratko vreme, od 2015. ka ovamo ima već tri studijska projekta, jedan live CD, i uskoro izlazi i četvrti studijski. Kakovam se čini njegova hiper produkcija? Da li i vas hvata zalet nadahnuća za novi nalet stvaranja?

    
– Da otkrijem, ja sam već u toku stvaranja novog albuma. Ipak, smatram da je Marku i meni mnogo olakšano, jer mi imamo naš studio. Mi sve sami radimo, ne zavisimo ni od koga, što se tiče samog stvaranja pesama. I sviramo i pišemo, imamo divne prijatelje oko nas. Tako mi u trenutku kada stvorimo nešto, imamo priliku da to i odmah snimimo. Verujem da bi i drugi tako radili da imaju te uslove i mogućnosti na licu mesta. Dosta ljudi mora da čeka termine u studiju, a opet, moram i ja. Marko i ja se dogovaramo, jer on dosta radi, na turnejama je, onda moramo da se koordinišemo. Opet, i pored toga, nama je sve mnogo lakše jer imamo svoj prostor za snimanje.
Do pre dve godine nisam ni znala da umem da pišem tekstove. Ja sam stvarala muziku, i uživala da stvaram aranžmane na svirkama pred publikom . Kako sam rođena i odrasla u Nemačkoj, srpski mi je bio slabija strana. I dan danas desi se da nešto malo pogrešno izgovorim. Nisam imala samopouzdanja oko toga, a onda mi je prijatelj rekao skoro da je najbolje da iskoristim priliku dok me drži inspiracija za pisanje. Činjenica je da sam ja 35 godina ćutala, i sada to izlazi iz mene! Ja sam onda mirna i za sledećih 35!

      ODNOS BRATA I SESTRE PRAVA MAGIJA

Znači i od vas da očekujemo hiper produkciju kao i kod Marka, čiji 4. album “Sloboda” izlazi do septembra 2020. Vaše koncertno druženje sa publikom će biti 27. februara u Dorćol Platz-u. Dakle prvi solo koncert u Beogradu? Taj prostor je dosta zanimljiv, intiman, a vi volite da budete blizu sa vašom publikom? Da im osetite puls i energiju?

      – Daće Bog pa ću jednog dana nastupati i pred većom publikom gde će imati smisla da bina bude viša i veća. Ja sam inače sanjala upravo Dorćol Platz što se tiče mog prvog koncerta.

Sam prostor deluje kao neka zimska kuća na planini, izolovana, koja nosi u sebi posebnu energiju?

     – Upravo tako. A opet dosta ljudi može unutra da stane. Sve se i namešta baš tako kako ja zamišljam.


  Sarađivali ste sa bratom na duetskoj pesmi “Svet je tvoj”.

      – Tako je, ja sam pisala tekst, koji je posvećen mojoj ćerki Tatjani, a muziku i aranžman smo zajedno radili.

Prethodno ste imali zajedničku pesmu iz vašeg benda Maraqya- “Ljubav”. Kako teče saradnja sa Markom, da li se uvek kreativno dopunjujete ili možda imate i neke trzavice? Gledate li istim očima i razmišljate li istim mozgom kada je stvaranje pesama u pitanju? 

     –
Kada radimo moju muziku, on poštuje sve moje ideje, jer ja već imam viziju,i napisane pesme. Marko daje svoje ideje, ja to prihvatim ili ne. Jako se poštujemo. Mi smo i sa tatom radili i imamo uvežbano to da je jedna stvar poslovno, a druga kad je privatno. Samo stvaranje u studiju je prava magija kod nas. To je samo naše vreme. Tada se ispričamo, isplačemo, iskritikujemo, ishvalimo i na kraju stvorimo pesmu. Sve to je zaista čarobno. Iskreno veoma sam zahvalna što između nas sve to tako funkcioniše. Marko i ja imamo odnos brata i sestre kakav se samo može poželeti. Nemamo nikakvih trzavica, sve karte se odmah stavljaju na sto, o svemu pričamo. Ukratko – magija!



Frizerka, konobarica, menadžerka kluba … sve to i onda postajete – muzičarka.

– Kako, odakle saznajete tu informaciju? (veliki smeh i radost) Ovo je prvi put da me neko to pita. I nije “onda” muzika, već je muzika tu sve vreme!


Zvuči kao biografija i portret holivudskih diva, slavnih muzičarki koje su zaista počinjale tako i onda su tokom tog trnovitog puta postale zvezde. Da li su te i ti poslovi ispunjavali u tom periodu, i može li bilo koji posao da te čini srećnom, gotovo isto koliko i muzika?

     –
Iskreno, oduvek sam želela da se bavim muzikom onako kako ja želim.

   Dakle u potpunosti bez kompromisa?

     – Ne baš, pravim ja kompromise itekako, imamo svirke po klubovima, pevam cover-e (obrade), moj prvi bend je bio “Maja St. Louis” još 2004. godine. Kasnije kada je Marko osbovao svoj bend krstili smo ga “St. Louis band”. Dok se ja na sceni predstavljam kao Maja Louis.
    
Kada smo u školi tokom odrastanja u Minhenu imali prve prakse, i morali smo da se opredelimo negde nešto da radimo,oko muzike nije bilo ničega, a mene je u to vreme veoma zanimao frizeraj! Sve me je vuklo ka tome, iako sam se ja sve uredno školovala muzički. I dan danas svojim prijateljicama i porodici ja sređujem kosu. Ali ja to ne znam da naplatim. Dođe mi mušterija i pita me – koliko, a ja se raznežim i nekako neprijatno mi da uzmem novac. To me je pratilo kroz ceo život i imala sam želju da otvorim svoj salon. Ipak, morala sam da se opredelim između muzike i frizeraja. Ako moram da biram, u redu, to je naravno muzika. Frizerski posao je ostao moj hobi, volim to da radim. Ugostiteljstvo je moja druga ljubav. Zato sam radila i kao konobarica. Meni je želja da jednog dana otvorim nešto svoje.

     Hotel, motel, restoran, kafić …



     – Volela bih samo da finansijki ne zavisim od toga. Bila sam u svim tim papirima, i znam kako sve ide i to je veoma težak posao. Mora da se bude jako dobar matematičar i trgovac. Privlači me da otvorim neki bistro i osećam da će mi se to ostvariti. Razumem se u taj posao, kao i u druge, recimo radila sam i u parfimeriji. Pored škole, prvi posao u Minhenu bio mi je na delikatesu, u jednoj samoposluzi. Imala sam svoj džeparac, ali sam volela da trošim pare. U parfimeriji sam radila dve godine, odlično sam od toga zarađivala, ali sam na kraju izgubila njuh tamo. Sve mirise sam znala napamet!

    GLUMA KAO SKRIVENA ŽELJA

I još ste bili menadžer kluba. Da li bi ste mogli da taj posao primenite u svojoj karijeri, da ste sami sebi menadžer?

    –  Da, radila sam kao menadžer restorana i kluba. Na neki način to sada i jesam. Ipak potreban mi je neko ko ume bolje da me proda. Biti menadžer u ugostiteljstvu je jako težak posao jer je to uloga između osoblja i gazde. Više sam volela da budem konobarica nego menadžer. Ume da bude nezahvalan i nezgodan posao. U tom poslu sam naučila da vidim sve, oči su mi svuda!

Vaš otac, veliki i značajan umetnik. Oboje ste povukli baš na muziku, Marko i vi. Osim ovih nabrojanih poslova, da li je bilo još toga iz sfere umetnosti što bi vas zanimalo da radite, a da nije samo muzika? Da li možda gluma, književnost, dizajn, likovna scena?

   – Oduvek mi je bila želja da glumim. Imala sam priliku da upišem glumu. Samo što ja imam paniku kada mi neko kaže da imam ugovor na dve godine, da moram tamo negde da budem 24 sata, kada me zatvore i vežu za pozorište. Tata mi je onda rekao: “Ako odlučiš da ideš u tom pravcu, znaj da si tamo non stop, 0-24“. Bila sam tada mlada i nije to bilo za mene. Umem i volim da crtam. A tu je i ples, ceo život. Uvek mu se vraćam. Džez balet, hip hop, gimnastika.



               SVAKO JE UMETNIK ZA ŽIVOT

Dok je vaš brat Marko trenirao košarku, i rekao nam je da ste ga vi zapravo i uvukli u pevanje. On je malo pevušio, i onda slede vaše smernice da to razvije.

  – I ja sam trenirala košarku neko vreme, ali sam kasnije prestala. Marko je postao zaista profesionalan košarkaš. On nije verovao u sebe da zna da peva. Jeste stalno pevušio, a ja sam mu rekla da to ume i da treba da nastavi. Marko je jednom prilikom na jednoj od mojih svirki zapevao, nešto je malo pogrešio, i nakon toga je rekao da neće više da peva. Objasnila sam mu kako i ja dan danas malo grešim iako sam od malih nogu u muzici i da je to normalno. Tako je on zagrizao, da sve više peva, ali i da svira. Zvao me je iz Beograda, a ja u Minhenu, da me to pita, gde je C na klaviru i vraćam se posle tri meseca u Srbiju, i imam šta da vidim – Marko sjajno svira klavir! Naučio za čas!

    Da li život bira umetnike?

   – Mi stvaramo život. Svako je umetnik za život. Ako se tako prihvati, onda život bira tebe. I tako, da … smatram da život bira umetnike.

Da li ste Marko i vi okruženi uglavnom istim saradnicima kada radite na albumima ili koncertima, svirkama? Da li vi i on imate tim koji ne menjate?

      – Jeste, manje više ista je to ekipa ljudi koja sarađuje sa nama na albumima, pa upadne i neko novi. Što se tiče koncerata, Marko ima svoj bend već 12 godina, oni su kao porodica. Ja imam svoju ekipu sa kojom nastupam u akustičnoj varijanti: Aleksandar Mitrović – Acart i Petar Zorkić, koji su takođe nedavno izdali svoje albume. Svi smo međusobno veoma ponosni jedno na drugo.

Pesma i spot “Molim se za tebe” nastala je u saradnji sa Autonomnim ženskim centrom. Reakcije su bile jake na tu temu, kojom su se bavili i bendovi E-Play (“Šamarčina”), kao i S.A.R.S. (“Praktična žena”). Muzičari su dosta osvešćeni i imaju potrebu da progovore i o tom akutnom problemu, kao i vi sada. Zašto je danas toliko eskaliralo nasilje u porodici? Kako je moguće da se dvoje, koji su se toliko voleli na početku svog odnosa i dobili dete, na kraju toliko mrze? 

       – Mislim da je oduvek bilo mnogo toga. Samo se o tome nije pričalo. Emancipacija čini svoje. Žene i deca svakako će biti shvaćeni ozbiljno. Kad se žene osećaju nesigurno, kad sumnjaju u svoj sud, imaju kome da se obrate. U tom centru mogu pozvati nekog i popričati o svim problemima i nedoumicama. Ako gubimo samopouzdanje dok smo u vezi sa nekim, znači da nešto definitivno ne valja. Nije nasilje samo udarac, to je završni čin. Tražimo uzroke. Sve to počinje mnogo ranije. Mi smo magneti koji privlačimo osobe i partnere oko nas. Uvek će postojati narcisi i manipulatori. Naše je da ih se klonimo. Ali ne mogu svi sa tim da se izbore. Mi smo malo informisani šta je to zapravo – Ljubav. Od naših predaka smo učili da je ljubav nešto što moramo da zaslužimo. Moramo da radimo na sebi, volimo i poštujemo sebe.


      PRAVI MUŠKARAC UME DA POKAŽE EMOCIJE

Moguće je da svi očekuju bezuslovnu ljubav i tu nastaje problem? 

     – Ali, oni ne znaju šta je to. I zaista, šta je to tačno?

Da budu voljeni onako kao kada su bili deca, kada ih roditelji stalno vole bez obzira na sve, i onda tako očekuju i od partnera, da ih on voli kao da mu je roditelj. A da ne moraju previše da pružaju?

     – Nama je i data bajka u kojoj kao piše da treba da budemo spašene. Kao princeze. A ništa nam se nije desilo! Od čega, od koga da nas spasavaju? Ukalupljene smo od ranog detinjstva da mi ženska bića ne možemo same. Šaljem poruku ženama: Ti vrediš i prelepa si takva kakva jesi. Čak su pomislili za mene da mrzim muškarce. Ne, daleko od toga! Ima toliko izvanrednih muškaraca. Prvi je tu moj brat kao moja nada, predivan otac, muž, primer za sve! I ne samo on, imam drugare koji su u svojim brakovima ili vezama sjajni partneri. Tako da nikako ne šaljem poruku da se ide protiv muškaraca.


Kod nas kada javne ličnosti budu žrtve, ili same učine nasilje, odjednom kreće o tome naširoko da se priča. Sada je aktuelan oko toga jedan sportista, pre toga je bila jedna pop pevačica, jedan iz folka, ali da li su mnogi muškarci danas na stubu srama? Da li se sluša uvek i druga strana šta se tu desilo ili se previše osuđuju muževi iako ne dođe do pravog nasilja?

    –
Javnost učini svoje. I onda nastaje prava buka i bruka. Ako je prethodno ta neka javna ličnost dozvolila da joj javnost uđe u život, onda će ući i u ovim situacijama. Možda i jeste sve to tako kako se piše po medijima, a možda je realnost sasvim drugačija. Ako je neki muškarac učinio to za šta ga terete, i treba da bude na stubu srama. Svakako sam čula da ima i žena velikih manipulatora, da mogu i fizički da naude partneru, svašta se priča. A naravno tu je i psihičko maltretiranje pre toga. Ako ne prijavljuju muškarci svoježene u tim prilikama, verovatno ih je sramota da priznaju da ne mogu da obuzdaju svoju suprugu. Greška je inače napravljena sa muškima još u odrastanju i vaspitanju, gde im je rečeno da ne smeju da pokazuju emocije, kako to nije – muški! Po meni je to skroz loše, jer je pravi muškarac upravo taj koji ume da pokaže osećanja, koji će da se izvini, da kaže “žao mi je”, da pokaže slabost, da prizna kada nije u pravu, i poželi da napreduje. Najveći je problem u komunikaciji na relaciji muško-žensko. Nema tolerancije danas, i niko nikoga ne sluša. Partneri se ne čuju međusobno. Saznala sam čak da i poznati svetski parovi idu na kurseve komunikacije. Poštovanje i razumevanje je apsolutno neophodno da bi jedna ljubav funkcionisala.

Bili ste učesnik velikog TV šou programa “X Faktor”. Opišite nam to iskustvo, da li ste imali tremu kada znaš da te gleda čitava zemlja i region, milionski auditorijum? I da li popularni programi pomažu suštinski mladim nadama da se probiju i naprave karijeru?

     – Mislim da pomažu, ali možda ne u tome što bi oni želeli. Meni je to bilo jedno divno iskustvo. Nisam baš zainteresovana da to ponovim, ali sam srećna što sam bila. Sasvim je drugačije kada nastupaš pred publikom koja dolazi samo zbog tebe.


         NEDOSTAJE MI OTAC

Kakav je taj osećaj što sa druge strane sedi neki žiri, sastavljen od vaših kolega, koji će vas da ocenjuje, kritikuje, sudi o vama?

     – Imala sam utisak da sam malo dete koje prvi put u životu nastupa. Kao da se nikada nisam bavila muzikom. Taj izlazak iz zone komfora mi je bio preko potreban. I da se traži od mene nešto što možda ne bih nikada otpevala, niti izabrala pojedinu pesmu, sve je to bila divna škola. Tako i treba da se shvati. Moja ćerka Tatjana je tada bila mala, bila sam naravno posvećena njoj. Možda da sam u to vreme krenula da gostujem po TV-u, bilo bi drugačije. Istina, bilo je emisija, jesam se pojavljivala, ali iskreno nisam ja bila dovoljno zainteresovana za sve to. Dosta sam bila zanimljiva javnosti, jer sam Luisova ćerka. Ponosna sam što sam Luisova ćerka i što sam Markova sestra. Ali ipak želim da se pojavljujem kada ja imam šta da kažem, kao sada kada imam svoje delo. Ne želim da budem poznata po svaku cenu. Želim da svako čuje ono što ja napišem, stvorim, snimim, u šta verujem. E onda možemo da pričamo o tati i Marku, i svima. Ja ću uvek ponosno pričati o njima, posebno o svom bratu. Ovako, tu su bila razna pitanja o tati – kako se osećam posle pet godina, kako posle sedam… Mislim se, zar vi niste nikoga izgubili? Ako jeste, evo, isto se osećam, kao vi, kao svi vi ostali. Nedostaje mi otac naravno. Opet, živim, srećna sam. Normalno je da mi fali i uvek će tako biti. Ali ja ne tugujem više. On je tu negde sa nama. I ja to osećam stalno.

Šta ste naučili od oca dok ste bili u njegovom bendu? Pitali smo to i Marka, da li vam je davao savete, podršku? I kakav bi bio vaš susret sada, da je on tu i da može da prati vašu karijeru, vidi Markove i vaše albume? Kako bi on reagovao na vas? 

      – Moj otac bi sada bio izuzetno ponosan! Ono što je negde na žalost istina jeste činjenica … da ja ne znam da li bih bila ovde gde sam sada, da je on živ. Ipak je meni uvek bilo mnogo važno njegovo mišljenje i da sam mu dovoljno dobra. Uvek sam pokušavala da udovoljim njemu. Samo sam želela da budem tu blizu njega, u pozadini benda, samo da smo zajedno. On to nije od mene tražio. To se dešavalo na mom nesvesnom nivou. I nisam verovala u sebe, da mogu da pišem pesme, nisam shvatala kako to ide. Ali sam smatrala da kad me neko postavi na binu, ja ću da se snađem. Imam snaažan osećaj da je moj tata tu, da sve ovo zna i sve vidi. Govorio mi je kao savet – “Ti moraš da budeš srećna, da voliš ono što radiš, da budeš zadovoljna i samo tako možeš preneti svoju energiju na nekoga”. I to je za mene čitava istina.


      MOJ TATA ŽIVI KROZ SVOJE PESME

Marko i vi ste bili deo benda “Maraqya”. A zašto je ta priča stala? Rešili ste oboje da idete u solo karijere i morali ste da izađete?

    – Ja sam izašla onda kada sam se porodila. A Marko je izašao iz te priče kada je počeo da radi na svom prvom albumu i svojim projektima, i više nije za njega bilo vremena da se posveti tome. Sam bend i dalje postoji, imaju predivnog pevača, deo ekipe koja je bila sa nama i dalje to vodi i mi smo im dali blagoslov. Kad imaju negde nastup, mi dođemo i otpevamo nešto zajedno. Ne možemo često da gostujemo, ne stižemo, ali volimo.

Antologijska pesma vašeg oca je svakako “Ne kuni me, ne ruži me, majko”, koja je imala više različitih obrada. Jedna od poznatijih je svakako verzija Filipa Žmahera, sa njom je i pobedio na takmičenju u Ukrajini. Pitali smo to i Marka, da li je u planu da napravite neki koncert koji bi bio posvećen kompozicijama vašeg oca, ali da bude to samo vaše? Da ne ode u ruke nekih drugih ljudi koji bi pravili Tribute sastav. I da li ste razmišljali da uradite u drugim aranžmanima pesme svoga oca, da ostane taj tekst izvorno, ali da budu vaše vokalne verzije tih numera?

      – 
Pričali smo Marko i ja o tome. To je nešto što se desi. Ne kažem da će biti ili neće biti. Nedavno smo Marko i ja izveli u Negotinu tatinu pesmu “Gde nestaše one pesme stare”, koju jako volim. Za takvu pesmu imam inspiraciju. Dugo nisam mogla iz emotivnih razloga ni da razmišljam u tom pravcu. Desi mi se da sam na nekom slavlju i neko mi kao po naredbi kaže da otpevam nešto od mog tate. I ja se tada zaledim. Nekada je bio i bes u meni zbog toga, probudi se neko dete u mom biću. Mnogi ljudi ne mogu da pričaju o tome kada im zauvek ode roditelj, a kamoli da o tome pevaju! Mada, mislim da sam taj momenat prevazišla, i moguće da će se desiti ta koncertna posveta našem ocu. 




Da li vam smeta kad se iznova pojave razne obrade pesama vašeg oca ?

      – Ne smeta mi ni najmanje. Volim da čujem kada neko nešto izvede u svom stilu, ubaci ličnu emociju, na tatine tekstove. Ne treba da se imitira umetnik čije se delo interpretira, već da svako ima nešto svoje i posebno. Ljudi su mi slali snimke takvih obrada, da me pitaju za mišljenje. Meni je to drago. Neka pevaju slobodno, moj tata i živi kroz sve te pesme!

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija

Fotgrafije: Maja Louis

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Aktuelno

Trijumfalna koncertna promocija albuma „Buđenje“ MAJE LOUIS sinoć u Dorćol Platz-u (27.02.2020.)

Efektna porodična manufaktura u punom sjaju Živopisan i ušuškan prostor Dorćol Platz-a idealan je izbor za umetnicu Maju...

Povratak trenutno traženog hita na tron UK Singles Chart liste!

Nakon jedne sedmice, Bili Ajliš je pala sa prvog mesta UK liste singlova i na tu poziciju se vratio Kanađanin The Weeknd.

Bunt ROK FESTIVAL 2020 : Žiri odabrao bendove za šesto izdanja takmičenja

Stručni žiri Bunt Rok Festivala RTS- a je nakon preslušavanja pesama pristiglih na Javni konkurs, odabrao bendove koji će se takmičiti...

MusicPocket Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Novo u Shop-u