LP DUO – SONJA LONČAR &ANDRIJA PAVLOVIĆ: UMETNOST JE POSLEDNJE MESTO SLOBODE I MOGUĆNOST DUHOVNOG NAPRETKA

Koncert 06. marta, Narodno pozorište, scena „Raša Plaović“, Beograd

Dva vanserijska umetnika. Na dva hibridna klavira.
Čarolija onda može da počne.
Muško – ženski tandem vrhunskih pijanista osvaja svet, a onda i Srbiju.

Samo što su se vratili sa uspešnog muzičkog gostovanja u Južnoj Koreji (21.02.), sada sviraju u prestonici, u Narodnom pozorištu, sutra, 6. marta, na sceni “Raša Plaović”. Time predstavljaju svoj novi album autorske muzike – “Duality” (Universal Music 2019), koji se sastoji od šest novih kompozicija za posebno konstruisan instrument – hibridni klavir, dok novi zvuk spaja akustične klavire i sintisajzere.

Naravno, oni su: LP DUO.
Ona je – SONJA LONČAR.
On je – ANDRIJA PAVLOVIĆ.

Unikatna pojava na savremenoj muzičkoj sceni, dvojac sa i bez kormilara, originalni, vredni, traženi na svim stranama sveta, eksperimentišu sa kvantnom fizikom, hibridnim klavirima, stvarajući posebnu poetičnost u svojoj uzvišenoj muzici apsolutnog beskraja.

Sonja je bila čitavu deceniju u poznatom alternativnom bendu “Jarboli”, koji je predstavljao težište muzičke scene jedan dobar period kod nas.
Upoznali su se Sonja i Andrija tokom studija klavira na FMU u Beogradu, a zajedno nastupaju od 2004. godine. Završili su master studije za klavirski duo na Visokoj školi za muziku i pozorište u Rostoku, odatle i ljubav prema daskama koje život znače.
Teško možemo nabrojati sve koncertne turneje koje su imali u Srbiji, Holandiji, Finskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Sloveniji, Hrvatskoj, Makedoniji, San Marinu, Poljskoj, Italiji, Mađarskoj, Bosni i Hercegovini, SAD. A tek festivali: BEMUS, BELEF, Beograd/Ljubljana express, Noć muzeja (Budimpešta), Međunarodna tribina kompozitora, Muzičko Bijenale Zagreb … Jedino da napišemo roman o njima!

Novi album “Duality” koncertno je promovisan sa dva nastupa u gradu Sokcho, Južnoj Koreji, na njihovom najvećem festivalu klasične muzike, ali i u Parizu, Tokiju, Sinagogi u Novom Sadu, Salzburgu i Splitu. U Beogradu su prošle godine imali promociju CD-a u Muzičkoj kući Metropolis, imali rasprodat i veoma zapažen solo koncert u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, da bi tokom leta 2019. bili prisutni i na festivalu D9evet na prostoru Stare Ciglane, ranije i na sceni JDP-a. Osim toga, njihove turneje u poslednjem periodu obuhvatale su ceo svet, a značajno je spomenuti i Srpski kulturni centar u Parizu.
Na listi regiona tu je bio i Kino Šiška u Ljubljani, a posle Beograda očekuje ih i 20. marta veče u Beču, u prostoru “Porgy & Bess”.

Moderan pristup klasičnoj muzici, savremena tehnologija čini da vas ovaj duo odvede na nepregledna prostranstva kao vrsta utopije na horizontu koja vas obasjava i zove vas da se pridružite. Tonete u svoje misli, podsvest, i otkrivate nove dimenzije i slojeve sebe. Univerzum beskraja.
Samo kad poslušate singl “Analog Love”, sve je tako precizno jasno.

Karnegi hol u Njujorku, Džon F. Kenedi centar za scensku umetnost u Vašingtonu, mnogi festivali ili solistički koncerti, turneje širom Evrope, Amerike i Azije, regije Zapadnog Balkana, sve su to meridijani po kojima LP DUO sjajno pliva i uživa.
LP Duo ima i paralelni projekat u vidu – LP Elektro gde stvaraju posebnu čaroliju ambijentalne, elektronske muzike. Kako na sve to stižu i da …oboje predaju na umetničkim akademijama – Sonja na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a Andrija na Studijama za scenski dizajn u Novom Sadu, nije nimalo jasno.

Primenjenu muziku imaju u bogatoj praksi, komponuju za film, teatar, TV serije. Jedan od projekata svakako je i komedija Oskara Vajlda – “Važno je zvati se Ernest” na sceni Narodnog pozorišta, a u poslednjem periodu i serije “Dug moru” i “Žigosani u reketu”. A stižu i da gostuju u popularnoj TV emisiji “24 minuta sa Zoranom Kesićem“ kao posebna vrsta neophodne, medijske promocije.

Ušli su među osam najboljih svetskih klavirskih dua na najvećem takmičenju Dranoff Miami Two Pianos u Majamiju (Florida) 2008. godine, o čemu će biti reči u nastavku teksta. Nećemo zanemariti i nagradu Grada Beograda za stvaralaštvo mladih, kao ni godišnju nagradu Udruženja muzičkih umetnika Srbije (UMUS) za najbolje mlade umetnike. Priznanje Bryno Frey Stiftung Landes u Nemačkoj takođe je u njihovim rukama, a zanimljivo je da se ta nagrada dodeljuje samo nemačkim državljanima!

Ulazimo u njihovu priču.
U pripovedanje Sonje i Andrije, kao LP Duo.

SONJA LONČAR:

“JARBOLI” SU ZA MENE UVEK BILI UMETNIČKI PROJEKAT A NE ROK BEND

Ako možemo čuti sveže utiske sa puta u Južnu Koreju? Kako zaista puno putujete svuda po našoj planeti, to vam beše nije premijerni put tamo? U vašoj karijeri je inače svakako poželjno da umetnik bude često prisutan u inostranstvu? I mislite li nekad da se zaista tamo definitivno preselite, jer imate sve više nastupa i nagrada upravo preko, po sistemu da je „teško biti prorok u svom selu“?

Ovo jeste bio prvi put da smo svirali u Južnoj Koreji. Nastupili smo na njihovom najvećem festivalu klasične muzike “Music in Pyeongchang” . Ovaj festival je uglavnom veoma klasičnog repertoara, ali ih je zainteresovalo to što radimo, odnosno što dolazimo iz sveta klasične muzike ali pomalo probijamo granice ka drugim žanrovima. Koncerti su bili skoro puni, mi smo bili iznenadjeni time kako su nas primili i pre svega kako su reagovali. Nismo znali da posedujemo odredjenu popularnost u Južnoj Koreji. Do sada smo u Aziji imali koncerte u Singapuru i Tokiju i to su takodje bila neverovatna iskustva.

Umetnik treba da bude prisutan gde god ima priliku, jer je to jedini način da se još neko upozna sa time što radimo. Studirali smo oboje u Nemačkoj skoro 5 godina i tamo proveli neko vreme, ali naša baza je uvek bila u Beogradu i za sada je tako, ali smo uvek otvoreni za nove avanture. Trenutno je situacija takva da često putujemo i prija nam da se ovde vraćamo, a i imamo potrebu da u ovoj zajednici komuniciramo i uradimo koliko možemo da joj pomognemo da bude bolja.

Sledeći susret sa beogradskom publikom je pred vama u petak, 6. marta, na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta. Predstavite nam vaš novi projekat, album „Duality“. Volite li pozorišne prostore za koncerte i promocije novog CD-a, budući da ste već imali vaše veče i u JDP? Da li teatar ima posebnu intimu, akustiku, bliskost sa vašom publikom?

U Beogradu sviramo jednom do dva puta godišnje u proseku, voleli bismo da je više, ali takve su prilike. Zato nam je svaki koncert ovde specijalan, a i emotivan zato što najviše volimo da su u publici ljudi koje volimo. Album “Duality” je naš prvi zajednički album autorske muzike, ali i prvi album nastao na hibridnim klavirima, mehanizmu koji se razvijao tokom projekta “Kvantna muzika”. Ceo naš odnos i rad je prožet dualnošću. Pustili smo dualnost da nam pomogne u svakodnevnom životu i u kreativnom procesu, tako što učimo jedno od drugog i tako brže napredu-jemo. Dualnost je prisutna i u zvuku na albumu, kombinujemo akustičan i el-ektronski zvuk, žanrovski osnova jeste u klasičnoj muzici ali tu su i drugi žanrovi koji nas vode u stalno nešto novo. Album “Duality” je izdao UNIVERSAL MUSIC i ovo će biti koncertna promocija u Beogradu, nakon Salcburga, Splita, Tokija, Pariza i Južne Koreje i veoma samo uzbudjeni zbog toga. U životu smo se dosta bavili primenjenom muzikom, a najviše za pozorište i zato nam je u takvom okruženju i najprijatnije. Na sceni “Raša Plaović” smo imali prilike da komponujemo muziku za dve predstave, jedna od njih, “Važno je zvati se Ernest”, je još uvek na repertoaru i to baš sutradan, dan nakon našeg koncerta. Tako da se na ovoj sceni osećamo prijatno i to je bio jedan od razloga za izbor ovog prostora za promociju. Želeli smo intiman i udoban koncert i tako će i biti 6. Marta.

Svakako ste jedinstveni muzičari na ovim prostorima čija su dela povezana sa naukom, kvantnom fizikom? Da li ste očekivali da ćete imati u karijeri tu povezanost umetnosti i nauke, naizgled nespojivih oblasti? Koliko je bilo neophodno da detaljno izučavate fiziku i proniknete u njenu suštinu ili je dovoljno da znate osnove za vaše stvaranje?

Uvek smo istraživali nove prostore i bežali iz zone komfora, osećali smo da je to neophodno. Projekat “Kvantna muzika” se u tom smislu pojavio potpuno logično. Ovo je doba spajanja različitih žanrova, umetnosti i oblasti koje su na prvi pogled nespojive. To je duh vremena i mi ga pratimo. Kvantnu fiziku smo upoznavali i upoznajemo je u okviru naših mogućnosti, ali to je jedna specifična naučna oblast koja dozvoljava i umetnicima da provire u njen svet sa filozofske strane. To je nešto što smo tek otvorili i što nam je potpuno promenilo percepciju stvaranja i percepciju realnosti. Ne znam da li je iko pronikao u suštinu kvantne fizike, ali mi se trudimo da sa našim uvidima učestvujemo u ovom procesu koji je jedan od najinspirativnijih mogućih trenutno u svakom smislu. Učimo o tome i tako će biti zauvek.

Da li vas vraća nostalgija za bendom „Jarboli“? Izjavili ste više puta da niste ni imali osećaj da ste deo muzičke grupe, jer je sastav bio veoma drugačiji od svih drugih? Koliko muzičaru kao vi fali da budete deo tako jednog alternativnog benda i putu-jete po rock festivalima, ili vam prija više upravo ova priča gde ste duo koji nastupa na mirnijim prostorima za klasičnu i instrumentalnu muziku?

Jarboli su uvek za mene bili više umetnički projekat nego klasičan rok bend i to je bio jedan od razloga zbog kojih sam im se priključila u jednom momentu i provela sa njima mnogo godina, bar 10, a možda i više. Nikada zapravo nisam imala želju da sviram u nekom tipičnom rok sastavu, iako je za to bilo mnogo prilika. Moja uloga u “Jarbolima” je bila za mene ispoljavanje kreativnosti, a ne samo sviranje rok klavijatura. To bi mi bilo dosadno. Trudila sam se da svojim sintisajzerima probam da napravim nešto novo, a Jarboli su bili ti koji su mi to i omogućili u tom trenutku. Nakon susreta sa Andrijom, stvari su za mene krenule u drugom smeru, shvatila sam da moram da idem dalje, ali Jarboli su uvek tu kao jedan važan deo mog ličnog napredovanja. Ne radi se o tome da mi je bilo dosta rokenrola kao takvog, samo mi je bilo potrebno da istražujem dalje i tako će uvek i biti.

Da li ste ponosni na toliki broj nagrada – preko 40, za relativno kratko vreme, uglavnom internacionalnih? Kao LP DUO možete li izdvojiti omiljeni koncert koji ste imali u poslednjem periodu – Karnegi Hol u Njujorku, Centar za izvođačke umetnosti „Džon F. Kenedi“ u Vašingtonu ili širom Evrope (Danska Kraljevska Opera, Teatar u Kopenhagenu), Amerike i Azije?

Nagrade su deo izgradnje discipline koja je neophodna uvek, one su pomogle da se naprave čvrste osnove koje omogućavaju slobodu. Jedan od omiljenih koncerata jeste nastup u Karnegi Holu, ali i taj momenat je bio za nas simbol zaokruženja jednog perioda, ostvarenja trenutnih ciljeva i snova i nakon toga smo dosta brzo istupili u nešto potpuno novo.

ANDRIJA PAVLOVIĆ :
TIŠINA JE OSNOVA SVAKOG NOVOG POČETKA

Da ste vi i PR menadžer vašeg sastava i novog albuma, kako biste ukratko opisali vaš rad, odnosno LP Duo i CD „Duality“? Da li kompletnu umetnost i vidite kao dualnost, a nikada kao usamljenu, solo deonicu?

– Uzbudljiv, dramatičan, dubok, svakodnevni, svestran, ponekad jako težak ali pun razumevanja i ljubavi, međusobnog uvažavanja. Tako bih opisao naš rad. A novi album je dugo priželjkivani projekat naše autorske muzike, mi smo je komponovali na instrumentima koje smo izmaštali (hibridni klaviri) u cilju stvaranja potpuno novog i jedinstvenog zvuka. Tako da me to jako čini srećnim, cilj koji smo sebi postavili, da komponujemo i izvodimo svoju muziku, jednim delom je ispunjen. Ukratko, umetnost vidim ipak kao jedno od poslednjih, ili možda i poslednje mesto slobode i mogućnosti duhovnog napretka i pojedinačne, pa zatim i svake druge promene. Uz sve moguće pritiske i izazove koje dolaze sa svih strana. Ali to nas čini jačim i žilavijim, zar ne?

Koliko vama lično znače nagrade u karijeri? A istina, osvajali ste ih dosta, od UMUS-a i grada Beograda u Srbiji, i u Majamiju, Nemačkoj … Da li vam one uvek daju vetar u leđa, ili vas i obavezuju? Da li ste inače intimno ambiciozni da imate što više priznanja za svoj umetnički doprinos?

– Nemam tu vrstu ambicije zaista, čak nisam ni ljubitelj pohvala, volim uvek pre da čujem konstruktivnu kritiku šta možemo dalje unaprediti. To je neki moj mazohizam izgleda. Uglavnom znam i znamo šta smo dobro uradili. Svakako ako neko primeti vaš rad, onda to pre svega donosi obavezu da se čovek dalje razvija i unapređuje. To je pitanje odgovornosti, prema sebi i drugima. Tako je i sa nagradama koje spo-minjete. One su se desile jako rano, i značile su nam profesionalno na početku karijere, ali od tada više nismo dobili ni jednu nagradu, što me takođe raduje, jer to znači da smo na dobrom putu zapravo, odnosno van konkurencije (smeh).

• 

• 

Kako uspevate dalje da razvijate i paralelni projekat LP Elektro? I Sonju i vas privlači elektronska muzika od davnina? Sonji su inspiracija bili čuveni Massisve Attack, Portishead, Tricky, Kate Bush, a imate li vi uzore u tom domenu, žanru?

– To su paralelni tokovi svesti i nesvesnog. LP Elektro je zapravo projekat koji traje od naših samih početaka. Možda zapravo i od kraja osnovne i početaka srednje škole. Jer i Sonja i ja smo odrastali tako da paralelno sa sviranjem klavira, sviramo i u različitim bendovima. Nije lako održavati više projekata u isto vreme, ali je moguće i uzbudljivo je. Važno je da je i album LP Elektra gotov i objavljen digitalno a uskoro i u fizičkim oblicima (CD, vinil), pa očekujem da će i tu biti više nastupa. To je pravo uživanje, izvoditi ovu muziku kada se ceo proces komponovanja i produkcije zvuka, koji je jako naporan, završi. Zahvalni smo našem saradniku, dizajneru zvuka Marku Peljeviću, kao i izdavaču, Universal Music. Što se tiče Sonjinog izbora, jako cenim njen ukus, lepo ste naveli. Voleli smo trip hop, a evo dodao bih i Krudera i Dorfmajstera i njihove projekte poput Sofa Surfers, Tosca, itd.

Imate li vremena, kao ranije, da se posvetite primenjenoj muzici, odnosno stvaranju za film, teatar, TV serije, reklame? Vi ste i posle FMU završili Visoku školu za pozorište u Nemačkoj, tu ste potvrdili svoju ljubav prema scenskoj i drugim umetnostima? Zato i održavate koncerte po pozorištima?

Imamo, svakako, i uživamo u tome. Samo zovite (smeh). Upravo završavamo muziku za animirani film ,,Kiss” Marije Lazarevski, pre toga smo radili par kompozicija za seriju ,,Dug moru”, divnog reditelja i čoveka, Gorana Gajića. Izdvajam i inspirativni rad za seriju ,,Žigosani u reketu”, visprenih autora Marka Savića i Dragana Bjelogrlića. Ljubav prema drugim oblicima umetnosti, pa i scenskim, datira još od perioda svakodnevnog boravka u SKC-u, gde smo se Sonja i ja zapravo upoznali. U to vreme tu su bili najrazličitiji ljudi i umetnici, početkom 2000-ih, i zapravo mogu da kažem da nas je ovaj period na kreativni i izvođački način dosta oblikovao i oplemenio. Za kratko vreme tamo smo videli celokupnu avangardnu umetnost. Što se tiče koncerata u pozorištima, oni imaju jednu intimniju atmosferu, ali mi svakako sviramo u različitim prostorima, i tamo gde je to ekonomski izdrživo i održivo. Što uopšte nije zanemarljivo pitanje.

Kada ste prošle godine bili pod naletom gripa, vraćali ste se romanu velikog pisca Tomasa Berhnarda – „Gubitnk“. Da li ste na kraju uspeli da završite čitanje i da li biste kreirali posebnu muziku inspirisani tim delom ili nekim drugim romanom koji vas podigne i razbudi? I da li je vaše maratonsko takmičenje u Majamiju od 5 dana zaista bilo poput romana i filma „I konje ubijaju, zar ne?“ kako je Sonja jed-nom objasnila? I da li biste ga ponovili?

Dobro ste to primetili. Sve te situacije, veliki napori pa i bolesti, zapravo služe da se čovek očisti, da neki balast odbaci, i krene dalje, u nešto novo. Tako je bilo i na takmičenju u Majamiju, gde smo Sonja i ja trpeli izuzetne napore, a to mi se desilo i pre dve godine, kada sam na poziv prijatelja i likovnog umetnika Suna Mandića, ljubavno ali i dosta naivno prihvatio da izvedemo performans 24 sata crtanja i sviranja. Tu se ponovio Majami i film koji Sonja spominje (smeh). Ali, umetnik mora da sebe preispituje i testira sa vremena na vreme jer inače se uljuljka i ponavlja jedno te isto, a to naravno nije dobro. Što se tiče romana ,,Gubitnik” Tomasa Bernharda koji spominjete, ne možete da verujete koliko smo samo takvih priča videli pored sebe. U svetu klasične muzike, mnogo je nesrećnih ljudi, koji su misleći da su muzika i umetnost takmičenje, izgubili bitku, a neki i rat. Ipak, na sreću nije tako, umetnost je nešto sasvim drugo i dobro je da imamo tu slobodu da životu sami dajemo smisao. Za ovaj roman ne bih kreirao muziku, ponekad je sasvim dovoljna i tišina. Ona je osnova svakog novog početka.

Ivan Makragić
Foto: Facebook arhiva