Profesor u srednjoj školi je dva puta mesečno birao dva poznata muzičara i davao mi domaći zadatak da pišem recenzije o njihovoj muzici, do trenutka dok mi nije dao „Scorpionse“, kada sam se vratila na čas sa najstrožijom kritikom ikad.
Nastavila sam da pišem kritike za njegov sajt tada, ali mi više nikad nije nudio da pišem o baladama.
Važeći za najvećeg ljubitelja panka u svojoj generaciji, bilo je totalno besmisleno slušati balade. Ne zato što je to bio trend, nego zato što ih nisam volela. Išla sam po kući i utišavala svaku laganiju pesmu koju mama pusti. Sreća, imala sam tatinu podršku. Iako je prošlo 10 godina od tada, balade mi i dalje nisu prirasle za srce. Međutim, slušajući Nikolinu muziku uvideh da je za takvu muziku potreban smisao, duh i druga, posebna vrsta ljubavi.
Nije reč samo o baladama, ima tu i malo življe muzike, koja me, ruku na srce, podseća na neke lepe stvari koje su se davno desile. Na prvu ljubav, prvu gitaru koju sam dobila od roditelja, na kojoj sam i sama kao osnovac prvo učila da sviram laganije stvari.
Na prvi ples, prvu osvojenu nagradu za malog pisca poezije.
Za sve te stvari kojih se setimo povremeno možemo da zahvalimo muzičarima poput Nikole, jer su nam tu kao inspiracija za svakodnevni život.
Pored ogromnog poštovanja za ovog muzičara, ipak mislim da su pesme vrlo predvidive. Nema tu one napetosti koje očekuješ. Sve je ispeglano i ušminkano, neko bi rekao da je to zbog manjka ideja, ali ja ne bih išla dotle baš.