JULIJANA VINCAN & ŽELJKA MILOŠEVIĆ (VOL. 2) PLAYADE

0
Reklama

CILJ NAM JE DA RADIMO VELIKE KONCERTE


 Da obnovimo gradivo na malo višem nivou, pre nego što nastavimo drugi deo ove lepe muzičke priče.

      Naziv ‘Plejade’ dolazi iz grčke mitologije. To su sedam ćerki Atlanta i Plejone koje progoni Orion sve dok ih Zevs ne pretvori prvo u golubice, a zatim u zvezde. Orion je takođe stavljen na nebo gde nastavlja večno da progoni lepe Plejade, ali nikad ih ne stiže. Po Homeru pojava ovih zvezda na nebu (maj) označava bezbedan period za plovidbu koji prestaje u novembru kada i Plejade odlaze sa noćnog neba. Slično govori i Hesiod kada savetuje mornare da se „ne otiskuju na pučinu kad se Plejade, bežeći od Oriona, spuste u more“.  Po grčkoj mitologiji, glavne vidljive zvezde imenovane su kao 7 kćeri oca Atlasa i majke Pleione: Alcione, Asteropa (dvojna zvezda), Electra, Maja, Meropa, Tajgeta i Celena. Homer spominje Plejade u svojoj Odiseji, a ima ih i u Bibliji.
  Grčki mit o Plejadama (Πλειάδες), povezan je i sa drugim pričama. Ime Plejade, u obliku jednine, koristilo se i da označi grupu od sedam najvećih aleksandrijskih pesnika iz III veka nove ere, a zatim i sedam francuskih književnika iz XVI veka naše ere.

Ovo ime simbolizuje i sestrinstvo, grupu/sastav ljudi koji su najbolji u nekoj određenoj oblasti (franc. pléiade). Koren reči se povezuje i sa vodom, pokretom, a u fizici označava grupu izotopnih elemenata.

   A naše domaće pišu se ovako: PLAYADE. One su dve talentovane mlade dame koje čine duo kao osnovu – harfa i vokal. Imaju i lepa imena.
  JULIJANA VINCAN
(vokal) i ŽELJKA MILOŠEVIĆ (harfa).
U prvom delu intervjua već smo pomenuli da su uz Željku i Julijanu tu sada i – Niuvys Sabournin (bas gitara) i Milica Georgijević (bubnjevi). Konceptu obrada dodat je malo i elektro zvuk, gde se kao saradnik priključio DJ Dark Dizkobar.

                    KAKO JE TO IMATI PET ŽIVOTA

Dolazimo do važnog dela koji je fenomen sam po sebi. Vas dve delujete, sudeći prema svim angažmanima i poslovima koje imate, kao da vodite barem pet paralelnih života. Kad vas publika gleda, misli sigurno da ste vi samo Playade, posvećene ste tome i gotovo. Ali kad saznamo šta je sve tu… Da počnemo od Željke: rođena u Kragujevcu, radi u Novom Sadu, kao i u Beogradu, ali predaje u školi u Somboru, ima diplomu Akademije umetnosti u Novom Sadu, radi i u raznim udruženjima – Fabrik Art iz Beograda, Art Mreža iz Novog Sada i Kulturni centar mladih Vojvodine… Nastupa sa Galijom, bavi se muzičkim poslom i pedagogijom. Odakle enegije za sve to toliko? I kako?

ŽELJKA: Nekad ni meni nije jasno kako sve to postižem (smeh), ali zaista. Mislim da je pre svega ljubav tu prisutna, ona je ključna, kao i sila koja sve to pokreće. Imam utisak da živim pet života, i to je sjajno, to je ono što sam i želela.

Koliko tu onda ima realno prostora i za privatni život?


ŽELJKA: Ima prostora, naravno, to je ono najvažnije. Kod mene je to specifično, jer ja svoj posao ne doživljavam kao posao. Zato nekada radim i po 15 sati u cugu, ali to onda za mene i nije bio rad. Shvatam to kao rad na sebi, širenje znanja, učenje, korak napred, inspiracija. Pedagogija i umetnost, kao i menadžment kojim se bavim, sve je to jako povezano. Da nemam smisla za organizaciju, ne bih mogla ni da postignem sve te aktivnosti gotovo u isto vreme. Opet, ne samo sebe, ja organizujem i druge. Često sam koordinator na velikim internacionalnim projektima gde je uključeno od 50 do 100 ljudi. Potrebno je poznavati organizaciju sopstvenog života da bi mogli druge da organizujete.


Šta Vas najviše ispunjava od svih tih projekata nepreglednog broja? Da li je rad u Somboru, Novom Sadu, Beogradu? Osim Playade?


ŽELJKA: To je teško izdvojiti. Možda kombinacija svega toga. Stvarno sve volim. Zaista u svemu uživam. Pedagogiju volim jako, obožavam da stvaram, eto i javni nastup mi se sviđa sve više. Imam veliku potrebu za produktivnošću i da budem konstantno kreativna. Nosim u sebi puno ideja, navire mi stalno umetnost koju moram da izbacim iz sebe. Onda to dobija oblik, i tako dolazimo do produkta. Osim rada u muzičkoj školi u Somboru, smer dizajn zvuka, ja imam i privatnu školu harfe za sve uzraste, gde imamo individualni pristup. Radim sa decom od 5 godina do starijih lica oko 70. Svako je univerzum za sebe. Nema tu rutine, ne postoji šablon, već je sa svakim posebna priča. Kad bi radila nešto jednolično, to bi me strašno zamaralo.


             SVIRAMO RETKO, ALI EKSKLUZIVNO

Julijana, kako smo imali već intervju za Music Pocket, već se zna: muzičarka, pevačica, PR menadžer u kulturi, muzički PR. Pevate i u grupi Valentino. Da li se osećate nekad, kada ste na toliko strana, kao glumica koja menja uloge?


JULIJANA: A bavim se i glumom čak! Sve je to lepo, jako prija, ali sada sam počela to da sužavam. Da bismo se posvetile sastavu Playade, moraju da se naprave neki rezovi. Ja i ne mogu da postignem da radim toliko stvari. Čak sam i novinar, ali povremeni. Pišem kad se meni piše. I to je najlepše. Ne volim da imam kratke rokove, frka, panika. Obično sve radim onako do kraja, a nešto mora da ispašta.

Volela bih da vodim neku emisiju na TV-u, ili radiju, to ne bih odbila. Mislim da bih se sjajno snašla. Više me privlači TV. Sada se već osećam dovoljno zrelo za to.


Imale ste svirku u prestonici u Topčiderskom parku, u okviru jednog festivala. Planirate li uskoro solo koncert u Beogradu, ili Novom Sadu, Somboru?


ŽELJKA: Otvorenog tipa, trenutno, nastupe nemamo, ali imamo svirke zatvorenog tipa. To su razni event-ovi, proslave. Obično kada bude proleće počinju festivali, tu se očekuje da zasviramo.

JULIJANA: Naravno, želja nam je da mi zakažemo svoj koncert, da bude samo naš …

ŽELJKA: … Nevezano za bilo kakav festival, baš mi da ga organizujemo. I to će se desiti, naravno.

Da li bi možda išle u intimnije prostore, klubove, kao što je klub Soul Society ili nešto slično?

JULIJANA: Mi gledamo da ipak ne radimo svirke u klubovima. Naš koncept i cilj je da se rade veliki koncerti, specifične večeri, korporativni nastupi, dužine sat ili sat i po maksimalno. Nije nam želja da sviramo non stop svuda, da se pojavljujemo svaki čas.

Dakle, želite da bude ekskluziva?

JULIJANA: Tako je, sve da je ekskluzivnije. Želja nam je da sviramo retko i iz tog razloga  kafiće pomalo zaobilazimo. Nije da nam se ne nude, i ne kažem da nikada nećemo i tamo imati koncert. Ali najbolje je da sviramo u klubovima kada je baš neko posebno veče, tematski ili sa određenim ciljem nešto da se osmisli. Ne sviđa mi se ta klasika, ljudi konzumiraju piće i cigarete, pričaju, a mi tu kao sviramo. Ne, to nije taj bend. Mi nismo taj bend.

ALBUMI SU DANAS PREVAZIĐENI

Da li pričate o albumu, koji bi kombinovao obrade i autorske kompozicije? Ili možda samo autorska dela?

JULIJANA: Nismo još razgovarale o tome u kojoj bi to formi bilo. Lično mislim da su albumi već pomalo prevaziđeni. Meni se to radi kao singl po singl, onda kasnije da se možda spakuje u album. Za sada želimo da se prijavljujemo za festivale, da vežbamo sa našim novim devojkama u bendu, da to oformimo da bi mogli ljudi da nas slušaju uživo. I da gostujemo po televizijama za šta imamo pozive. Devojke zaista odlično sviraju, i još plus izgledaju fantastično. Imaju stila u svakom smislu, lepe su, mi smo ih pozvale, to je kliknulo i sve se poklopilo. Nije tu bila neka zvanična audicija. Mi smo njih htele, pozvale ih. Njima se isto naša ideja dopala i gotovo.

Zanimljiv je taj Julijin veliki muzički prelaz u žanrove. Bila je deo hard rock benda The Bite, a zatim i ABBA Real tribute, benda Himera, a sada i grupe Playade. Opet, sigurno želite i solo, svoju priču. Koliko još imate izazova u glavi, šta bi to moglo da vas inspiriše u muzičkom pogledu?

JULIJANA: To je pitanje koje ja treba sebi da postavim. Jesam možda malo lutala u svemu tome, sve mi se sviđa, sve bih da probam, a nisam se nigde posebno zadržavala na duže. Odnosno, jesam, ali nije me dovoljno ispunjavalo. Nekad se pitam da li bi bilo sve drugačije da sam samo jednu stvar gurala. Počela sam da pevam još sa 14 godina, posebno u bendovima gde interpretiram muške pesme. To iskustvo pevanja u rok grupama mi je razvilo te neke dubine koje odgovaraju više alt vokalu, a ne sopranu. Bila sam deo hevi metal i hard rock bendova, posebno je bila dobra grupa u Zrenjaninu gde sam pevala, puno smo radili. Često smo nastupali na raznim Moto susretima, skupovima. Išli smo na velike festivale, kao što je i Rock village u Banatskom sokolcu. Ne znam više koliko je radio moj bend Himera, drago mi je da smo trajali. Bili smo mali, svi srednjoškolci, posle je otišao svako na svoju stranu kad su došle studije. Onda sam došla u Beograd na fakultet, učila i solo pevanje, to me je jako privlačilo. Otišla sam zamalo skroz u operske pevačice.


Vaš glas i jeste neobičan, ide ka opereti, mjuziklu. Kao da je u vokalu uključeno i nešto na višem nivou, neka nova umetnost?

JULIJANA: Uključena je tehnika pevanja. I to mi jako znači što imam. Znam neke moje kolege koje se na razne načine muče jer pevaju previše na grlo i umeju i da naude svom instrumentu – glasnim žicama i onda idu i na hirurške zahvate ne bi li se izlečili. Treba čuvati svoj glas i negovati ga. Meni sve više smeta da pevam tamo gde ima dima. Ili ako je loš monitoring, to je isto muka, ne čuješ sebe, svoj glas, moraš da se dereš, nemaš predstavu na koji način koristiš vokal. Važno je čuvati se svakako, a meni je veoma interesantno da i dalje otkrivam različite stilove pevanja i mogućnosti svog vokala. Jedno vreme mi je bilo zabavno da se igram čak i sa jodlovanjem.


Kako ste došli do hard rock priče zvane – The Bite?


JULIJANA:  Kad sam došla u Beograd, tražila sam bend. I kada sam pronašla sastav, nisu bili mnogo aktivni, a svidela sam im se, te me je jedan član odatle preporučio za neku drugu grupu, a to je bio upravo – The Bite. Meni se to dopalo, ušla sam u tu priču. I tu sam ostala oko šest godina. Uradili smo dosta toga, ne mogu da se žalim. Ali to je izuzetno alternativna priča. ABBA Tribute bend me je zvao da budem sa njima više puta, dok sam ja imala Himeru i za nju bila jako zagrižena. U tom periodu sam smatrala da mora samo autorski da se radi, da je to jedina prava stvar. Vremenom sam promenila mišljenje, pa sam sa ABBA bendom dosta proputovala, obišla mesta koja ovako možda nikada ne bih. I zahvalna sam i na tom iskustvu. To mi je i veoma važna stavka u muzičkom CV-u, tamo se ozbiljno radilo, neopisivo mi je značilo. Tribute bend je na neki način i gluma, glasom je potrebno da se imitira original, da se iznesu kostimi, scenski nastup, konferansa, itd.


       
CRTANI FILMOVI KAO NADAHNUĆE

Julijana na kraju stiže i glumom da se bavi. U kom obliku, pozorište, film?

JULIJANA: Reč je o predstavi Reči od kamena. Ranije mi je gluma dosta vremena oduzimala, kad smo imali probe i uvežbavali mjuzikl. Prijavila sam se na audiciju, bilo je mnogo kandidata. I eto, prošla sam. Gluma kao šansa mi se otvarala više puta u životu, ali to mi je bio za sada jedini angažman. Ostali projekti su bili blizu realizacije.



Reči od kamena je mjuzikl za decu, edukativan, igrao se u pozorištu Pinokio?

JULIJANA: Tako je, posle Pinokija smo igrali po školama i na nekim festivalima kao što je Nišvil, a nedavno smo bili i na Angažman fest-u u Domu omladine. Ume da mi to oduzima dosta vremena, jer igramo kad nas pozovu. Gluma me veoma privlači, mjuzikli posebno.



  
Da li postoje domaći strani muzičari, grupe ili solo pevači koji vas oduševljavaju, inspirišu? I ne mora samo kroz muziku, nego da li vas ispunjavaju druge grane umetnosti – film, pozorište, književnost, likovna scena, dizajn, ili TV serije?


ŽELJKA: Imam zaista razna interesovanja. Volim i da čitam knjige, da kuvam, vozim bicikl, da se bavim jogom, da odgledam dobar film, da uživam u kvalitetnoj pozorišnoj predstavi. U svemu nalazim inspiraciju. Jedino što ne gledam TV serije, u kući nemam televizor. Naravno, sve je danas na internetu, pa mogu i tamo da ispratim. Ipak, ako mi se gleda film, onda odem u bioskop. Volim tu magiju velikog ekrana u tami.


JULIJANA: Dosta toga slušam, čitam, pratim i gledam. Sve zajedno me inspiriše. Samo što jednostavno nemam vremena svemu da se posvetim. Veoma puno sam bila angažovana oko filmskog festivala Slobodna zona, tamo sam bila PR koordinator.Znaju ljudi o kakvim filmovima se tu radi, angažovanim, o ljudskim pravima. Gledala sam ih kada sam tu i radila, ali ne mogu da kažem da me taj vid filmova inspiriše za Playade ili muzičko stvaralaštvo. Naš sastav je više u svetu mašte, mi smo kao neki zanesenjaci. Dok te realnost u tim filmovima baš surovo preseče. Kao pravu suprotnost svemu, u poslednje vreme gledam – crtaće! Meni će pre nadahnuće za Playade biti animirani film Zaleđeno kraljevstvo (Frozen) nego neki realizam. Samo da bude lepo, magično, čarobno, predivno!

 
Da li biste izdvojili onda neki roman, film, predstavu, šta vas je baš oduvalo?

ŽELJKA: Kad moja mama bude ovo čitala, tačno će znati odgovor i smejaće se. Odmah će reći – Još nisi promenila mišljenje. Moj omiljeni film svih vremena je Lavirint (bajka mjuzikl) gde glumi Dejvid Bouvi. Eto, kao iz topa kažem je to film koji oslikava mene – dete u duši. To sam ja! Isto kao što mi je omiljena knjiga Alisa u zemlji čuda. Mislim da sam je pročitala barem 50 puta. Malo sam nekad čudna, detinjasta, veoma maštovita, volim da svet posmatram često ne baš racionalno i realno.

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija

Fotografije: Promo

Reklama

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here