JOSIPA LISAC SINOĆ U PREPUNOM SAVA CENTRU NA DAN ZALJUBLJENIH (14.02.2020.)

EH, MAJSTORI, MAJSTORI

ZAISTA je apsolutno fascinantno koliko je naša publika raspamećena i oduševljena pravom muzičkom divom iz lijepe naše domovine, koja puni Sava centar već dugi niz godinama zaredom. Naravno, reč je o Josipi Lisac, koja bez premca ima neku neobjašnjivu i nedokučivu magiju kojom osvaja gledalište i svoju vernu publiku svaki put kada gostuje ili na ovaj datum, ili nekom drugom prilikom, a bez problema je napunila i Srpsko Narodno pozorište (SNP) u Novom Sadu prošle 2019. godine.

   Za one koji ne znaju i ne prate njene koncerte ovih godina, verovatno će naići na blagi šok ili nedovoljno oduševljenje, ili definitivno zbunjivanje onim šta se odigrava pred očima. Za one sve druge koji je prate ovih godina, oni očekuju i dobijaju šta žele, a to je sceničnost i neobična energija žene koja je napunila sedam decenija , a i dalje deluje i trudi se da bude tinejdžerka na početku karijere, ekcentrik, da skoro po svaku cenu pokazuje da je drugačija. U suštini kao da ona peva i glumi sebe u antologijskoj pesmi “Danas sam luda”, jer to je negde ona, bila, ostala verna sebi, i sigurno je divan osećaj danas biti ono što jesi. Jer drugih je i tako suviše. Ona se ne folira. Ona je celu karijeru takva, sa teatralnim ponašanjem, nazalnim vokalom koji je svakako jasno ističe i čini je posebnijom od gomile drugih.     “Danas sam luda, ne znam šta hoću…”

   Tradicionalan koncert na ovaj romantičan praznik Dan zalјublјenih diva je ponovo odabrala da bude u Sava Centru, gde se očito oseća najkomotnije. Kako godine idu, tako i Lisac u poslednje vreme smanjuje intenzitet i broj svirki širom regiona, ali prestonici Srbije ostaje verna i poklanja kompozicije iz svoje plodne karijere.
    Ogroman je trijumf imati karijeru dugu pola veka, gde se ističe i zajednički život i divna saradnja sa čuvenim Karlom Metikošem koji je za nju napravio najlepše pesme što žive i danas, naročito neprevaziđeni album ‘Dnevnik jedne lјubavi’ (1973).
    I u redu, to je sve ono što je Josipa Lisac bila ….
     A gde smo sad?  Gde je Josipa danas, sada, sinoć …?

    Pokušava da spoji ogromnu rasplinutu priču koja kao da nema kraja sa pesmama koje želi da dočara svima na novi način, i razvučena komunikacija sa publikom u dobru ruku pobeđuje muzički deo programa. Nekonvencionalan izbor i presek pesama kroz pet decenija karijere složen je na njen svojstven način, kao neka vrsta samodovoljnosti i set liste koja njoj samoj najviše prija. Publika je tu da je podrži i da uživa, skoro 4 000 duša prepune velike hale S.C. i naravno da je to za svaku pohvalu. Rasprodati svake godine tako značajnu dvoranu, već je dovoljan uspeh. Samo je pitanje šta umetnik zaista i pruži u tim rasprodatim nastupima. Počinje dama naslovom “Make up” sa materijala “Hir, hir, hir” (1980), a i tu naslovnu pesmu sa albuma će kasnije predstaviti svojim iskrenim ljubiteljima. Izbor dalje pada na “Boginju” sa istoimenog albuma (1987), a onda ispoveda i ličnu notu ”Dok razmišljam o nama” (CD “Najveći uspjesi ’68/’73.” 1974).
   Onda sledi red priče unedogled, gde muzičarka ne ume ni da potrefi mikrofon dok se obraća fanovima, te su njeni pokušaji “stand up intermeca” zapravo vrsta interne relacije sa članovima benda sa kojima se malo šali, dogovara, i više hoće da se predstavi kako je prirodna, bez nekih stega jer “Živim po svome”, i nikome ne polaže račune. A za tako nešto u karijeri od 50 godina ima “1000 razloga”. Zar ne?

    Specijalni gost večeri je bio frontmen grupe Irie FM – Vukašin Marković, koji se ukopio i prilagodio njenom konceptu jazz razvučenih verzija sopstvenih pesama, te je i on svoj hit “Putevi” u duetu sa njom uradio u takvom aranžmanu.
   Obostrane komplimente su davali jedno drugome, gde će Josipa poželeti da ga ima kao gosta i u Zagrebu, što je iskreno podelila sa publikom i svojim bendom.
  
  Istinski prelepe pesme koje su obeležile njenu karijeru bile su deo ovog repertoara –
„Magla“, „Gdje Dunav lјubi nebo“, „Danas sam luda“ (ponovo gost Vukašin) ili “O jednoj mladosti”, ali oni koji je prvi put slušaju, ili neki koji su bili pa su se ponadali da će ove noći pevati drugačije …. nisu dobili to što su tražili, očekivali, želeli.
    Lisac uveliko stvara previše aranžirane nove varijante svojih izvornih pop bisera do te mere da ih vi i ne možete odmah mirne duše i prepoznati. To je neka nova dimenzija i univerzum stvoren u njenoj glavi, normalno je i da se njen gost ove večeri utapa u taj scenario, ne možemo ni očekivati da i prvi čovek Irie FM-a svoju numeru izvorno interpretira. Onaj koji očekuje “maglu” na “dunavu” u “mladosti”  u najlepšem, originalnm, studijskom obliku, odnosno bilo koju pesmu iz njenog opusa … to ovde ne može dobiti. Onoliko uzvišene kompozicije dobile su jednu neprepoznatljivu i nemuštu varijantu, koja se pak sasvim uklapa u ukus većine ogromne sale. Paradoksalno, ali tako.
   Toliko moćan album “Dnevnik jedne ljubavi” čudno da je prezentovan samo kroz dve balade – “O jednoj mladosti” i “Ležaj od suza”, sigurno pravi iskreni obožavaoci suočekivali više. I noviji naslovi “Tebi putujem” (2017)imaju jednu teško prohodnu i prepoznatljivu notu, ili “Ispočetka” (album “Život” 2000) i ostaje vam duboka žal za originalima koje očigledno kod nje više ne možete čuti. Sva sreća da je zapisano na nosačima zvuka, jupii! Barem tu se može uživati u tom vremenu kojeg više nema.

   Previše njene razvodnjene priče istisnule su muziku, i kada shvatite da je prošlo 15 pesama za puna dva sata, i nijedna više, ostaje jasno da je dobrani deo koncerta zaista “pojela” njena raspričanost koja nema granica. Skoro da smo stigli na pola-pola.
  Ipak, najvažnije je da je publika prezadovoljna… I takvim verzijama čuvenih pesama. Verovatno da ništa više i ne mora biti važno.

    Iskonska bol gledaoca što ne može više čuti pesme kako zaista zvuče, a neuništiva Josipa je rešila da im da novu formu do nemoguće identifikacije, jednako je patnji ovog nesrećnog čoveka kome su majstori uništili kuću u legenardnoj pesmi kultnog filma:

    MAJSTORI, MAJSTORI  / MAJSTORI U KUĆI 

Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljen crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori!
Ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima, ekserima
četkama, bojama
majstori, majstori
izlazite, pustite me
da sam kuću uređujem

Ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj stari
nepodnošljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom

Doći će, kažu, čuven gost
loviće maglu po šumarcima
sa tvojom će se kućom sudarati
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
češljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
železnom tugom

Majstori, majstori
šta ste učinili
to nije moja kuća
to moj gost više nije
to više nisam ja

Aleksandar Sekulić

Iz knjige “To majka više ne rađa”, Teatar poezije, Beograd, 1981.

  Ivan Makragić – Redakcija  

Foto: Oliver Đorđević