IVAN ZORANOVIĆ KIZA, muzičar: GITARU DOŽIVLJAVAM KAO NASUŠNU POTREBU I NERAZDVOJNI DEO SEBE

D.
D.
Kontaktirajte nas na redakcija@musicpocket.org

podeli

popularno

Kritike na račun kraljice popa zbog lažnih postova o vakcini

Pop zvezda je podelila video-snimak, koji je promovisao i predsednik SAD Donald Tramp, preneo je BBC.

J. R. August objavio spot za pesmu „Dangerous Waters”

J. R. August je objavio spot za pesmu „Dangerous Waters", što je, inače, treći singl sa njegovog istoimenog albuma prvenca.

Preminuo Rajko Dujmić

Od posljedica prometne nesreće preminuo je Rajko Dujmić (65), doznajemo od izvora bliskih obitelji. Podsjetimo, kantautor je...

Ivan Zoranović Kiza

Gitarista sa muzičarima:
Dr Nele Karajlić

Nikola Vranjković
Đorđe Balašević 

  Jedan od neverovatno rastrzanih i angažovanih muzičara na više strana u isto vreme. Vrhunski gitarista, uspeva da bude nadahnut u nekoliko bendova i da funkcioniše sa različitim žanrovima. Deluje iz drugog plana, ali je na svim koncertima ključna figura svojim muzičkim šefovima. A svi oni sviraju dosta, tako da za našeg sagovornika danas posla ima napretek, ne može da se požali ni najmanje.
     Svira on i sa folk imenima (Nikola Rokvić, Aco Pejović), sa pop damama (Ivana Jordan), drugim muzičarima zabavne muzike (Željko Samardžić), važna je saradnja i sa pop rock grupom “Galija”, kao i sa popularnim glumcem – Dragan Gagi Jovanović i sastav “Kuguarsi”, kada su bili veoma traženi.
   A ovog vrsnog gitaristu mnogi znaju i po poznatom bendu “Radijacija” koja je 90-ih bila među najpopularnijim cover sastavima u prestonici.

       On je … Ivan Zoranović – Kiza.

Rođeni Beograđanin, po zanimanju je muzičar, pre svega gitarista, ali uspešno svira i na drugim instrumentima po potrebi i želji – klavijature, bas gitara, sitar, buzuki, ima završenu školu za violončelo. Profesionalno se bavi muzikom od 1995. i može sa ponosom da kaže da nije morao da se bavi nečim drugim. Posla uvek ima, što je danas izuzetna retkost i savršena privilegija. Osim toga, Kiza ima dara i za kreativno pisanje, proze, poezije, možda da očekujemo i autobiografiju. Nije isključeno i da mu se desi nadahnuće za stvaranje svog solo albuma, u nekoj budućnosti.

    Danas Kiza veoma intenzivno svira sa tri velika i značajna imena domaće muzike: Dr Nele Karajlić, Nikola Vranjković i Đorđe Balašević.
     Sa alternativnim rock kompozicijama uživa sa takvom veličinom i autoritetom kakav je Vranjković, i naš muzičar je uvek prisutan na svim svirkama u poslednjih pet godina, dosta u Beogradu (Beer fest, Beer Garden, Elektropionir, Kombank Dvorana, Dom omladine, Subbeerni centar, SKC, Božidarac, Zappa barka, klub Fest…), Novom Sadu (Exit, Bulevar Books) i po celoj Srbiji (Rock Village u Banatskom Sokolcu…).
   Sledeća stanica sa Nikolom Vranjkovićem je u Božidarcu, 13. marta!

   Dr Nele se vratio u gigantskom stilu sa spektaklima na Beer festu 2018. i na Stadionu Tašmajdan 2019, kad je reč o Beogradu, ali i po celoj zemlji (Arsenal fest, doček Nove godine u Novom Sadu, a zatim i u Požarevcu, Nišu, Vranju, turneje svuda gde su dobrodošli), i naravno desna ruka mu je niko drugi do Ivan Zoranović Kiza, bez pauze, bez presedana, a dominirao je sa gitarom upravo na Tašmajdanu 2019.
    Đorđe Balašević olako rasproda i Štark Arenu, kao i sedam uzastopnih koncerata u Kombank Dvorani (2019), a to mu je lako pošlo za rukom i na nedavnom koncertu u SBB Hali Jezero u Kragujevcu (25. januar), te je Kiza tako jedan muzički putnik na turnejama koje ga veoma ispunjavaju. Da približimo kako to izgleda: jedno veče naš muzičar će svirati sa Vranjkovićem, već sledeće ide na put sa Balaševićem, da bi treću noć proveo možda na dočeku nove godine sa Neletom. Produktivno i zanimljivo.
   Da čujemo šta sve ima da kaže momak koji je već četvrt veka non stop u poslu, a još davne 1987. se dobrano zainteresovao za muzičku karijeru.

      Da čujemo …. Kizinu priču.

POZIV MUZIČARA NOSI OGROMNE EMOCIONALNE I ADRENALINSKE UDARE

Koliku energiju je potrebno da ima čovek, muzičar, umetnik kao ti da iz noći u noć neumorno svira sa različitim bendovima, autorima, muzičarima na često napornim turnejama? Da li se ti često trošiš u emocijama toliko raznolikim žanrovima koje sviraš sa tim umetnicima i postoji li potreba za predahom?

     –   Potrebna je, pre svega, ogromna količina ljubavi prema poslu, koji radiš. Što se energije tiče, najveća količina energije odlazi mi na borbu sa egom, svojim i tuđima. Da bi muzičar mogao da normalno funkcioniše u radnoj atmosferi i interakciji sa drugim muzičarima i ljudima u poslu, ego se mora konstantno zauzdavati i stavljati u neke normalne okvire. Onog momenta kada dozvoliš da ispliva i preplavi te, nastaje problem. A emocije? Količina emocija, koju izbacim iz sebe na svakom koncertu, jeste ogromna, ali, veliki njen deo se i vrati kroz energetsku razmenu sa publikom. Tako nastaje divno kruženje, koje, kada se jednom oseti, ostaje se doživotno inficiran.


U poslednje vreme neki tvoji muzički “šefovi” imali su zdravstvenih problema, odnosno jedan je imao pre desetak godina i onda se vratio muzici. Drugi je pak nedavno morao na zahvat. Da li vremenom vaš muzički posao ipak postane toliko stresan i eksplozivan da se nalazi između života i one strane? Daješ li savete i Neletu i Balaševiću da se ipak pripaze ubuduće i ne forsiraju previše?

    –   Poziv muzičara jeste stresan i nosi sa sobom ogromne emocionalne i adrenalinske udare i oscilacije. Naravno da se usled svega toga dešavaju i određeni zdravstveni problemi. Što se saveta tiče, dajem ih samo onda, kada mi ih neko direktno traži. Moje je da čuvam leđa tim ljudima, da im budem nenametljiva podrška, kako na sceni, tako i van nje i da svoj deo posla obavljam na način da svako od njih uz mene ima osećaj da vozi savršeno utegnut auto i da mu se tokom vožnje neće dogoditi nikakva nepredviđena situacija. Naravno, nije jednostavno uvek stoprocentno biti na visini tako postavljenog zadatka, ali uvek dajem sve od sebe da u datom momentu bude tako. I verujem da svako od njih to i oseća.

      MOMCI IZ “2 CELLOS” ZA DORUČAK POJEDU PO VIOLONČELO

Da li je lep taj osećaj raditi ono što voliš i još te za to verujemo fino i plaćaju da možeš komotnije od muzike živeti?  Ti se svakako ne bojiš manjka posla kada si toliko na sve strane angažovan? Ko stalno radi nikad se ne boji gladi?

     –   U zemlji Srbiji, pozicija profesionalnog muzičara – free lancera praćena je stalnom dozom neizvesnosti. Ne postoje ugovori, koji ti garantuju da ćeš imati toliko i toliko nastupa mesečno i toliko i toliko evra mesečno i sve se obavlja na nivou usmenih dogovora, tako da smo svi, koji radimo ovaj posao na ovaj način, praktično, prepušteni sami sebi. Što se tiče “finog plaćanja”, ja volim da kažem da para ima, ali one nemaju vrednost. Ta konstrukcija, opet, ima više veze sa podnebljem, nego sa profesijom. To je verovatno tako u svakoj zemlji, u kojoj su na vlasti političari, koji nemaju nikakav uvid kakav je zaista život u zemlji, kojom vladaju.

 
Moskva, New York, Rio de Janeiro … izjavio si da su ti to gradovi iz snova. Da li si ih posetio u međuvremenu ili su ostali i dalje pusta želja? Planiraš li da ostvariš svoje snove u neko doba uskoro?

    –  Svoje profesionalne snove ostvario sam iznad svih svojih očekivanja. A u ova tri grada ću, verovatno, otići jednog dana. Život je tek preda mnom. (smeh)


 Osim gitare, neverovatan je niz instrumenata koje umeš da sviraš: klavijature, buzuki, bas gitara, sitar, a diplomirao si na FMU violončelo. Da li si poželeo da kao 2CELLOS i ti budeš neka vrsta senzacije i atrakcije sa primarnom diplomom? Da li ti kao rock muzičaru ipak najviše prija gitara ili neki od drugih tvojih instrumenata? Kada bi morao da biraš jedan instrument, koji bi to bio?

   –   To bi svakako bila gitara. Nekako, sa godinama, gitaru doživljavam kao neodvojivi deo sebe. U ruci mi je onoliko često, koliko prosečan pušač pali cigaretu tokom dana. Postala je nasušna potreba. A violončelo? Ja sam, nažalost, pod stare dane završio samo davno napuštenu nižu muzičku školu. Moj prijatelj Ninoslav Tiki Dobrijević rekao bi da sam “zadovoljio formu, da bih došao do suštine”. A da bi se bilo atrakcija, kakva su “2 CELLOS”, potreban je nivo virtuoznosti, koji se postiže predanim, svakodnevnim, višečasovnim radom. Šulić i Hauser su ljudi, koji svako jutro za doručak pojedu po jedno violončelo, obrišu usta notnim papirom i pitaju šta ima za desert…


NAJBOLJI KONCERTNI BEND U REGIONU JE OD NIKOLE VRANJKOVIĆA

 Prvo poglavlje: NIKOLA VRANJKOVIĆ. Snažna autorska ličnost, individua, kompletan muzičar. Kako je sa njim raditi na koncertima? Tvoja ideja je da se ubaci sitar na kompoziciji “Tajni život suterena”?

    –   Nikola i ja upoznali smo se u periodu, kada su se njegov profesionalni, a u velikoj meri i lični život, dospeli na ozbiljnu raskrsnicu. Izbačen je iz benda, koji je svojeručno, svojim autorskim opusom, praktično, stvorio onim, što taj bend jeste, podigla se velika prašina oko toga na društvenim mrežama, pritiskale su ga razne stvari… Reći da je u tom periodu bio nepodnošljiv za ljude oko sebe, bio bi čist eufemizam (smeh). Takođe, ja sam jedini član njegovog pratećeg benda, kojeg on nije poznavao pre raspada Block Out-a. Puno puta, u tom početnom periodu, zahvaljujući toj teškoj energiji, koju je širio oko sebe, pitao sam se da li treba da ostanem tu, ili ne… I krenuli smo zaista od nule, vežbali užasno mnogo, svirali gde god smo mogli… Poslednjih pet godina, bend radi u nepromenjenom sastavu. I usuđujem se da kažem, koliko god preterano zvučalo, da je to najbolji koncertni bend u regionu, koji podjednako ogromno zvuči i u dnevnoj sobi, i u knjižari, i na velikim binama. Ja uz Nikolu mnogo učim sve ove godine i, prevashodno uz njega, naučio sam koliko je važno da bend ima svoj vizuelni i zvučni identitet. Gde god idemo, Miloš Momirov (dizajner zvuka) je uvek sa nama, a u 95% situacija i profesor Arsa Zlatković (dizajner svetla). U vezi sa pesmom “Tajni život suterena”, od momenta kada smo postavili “bazu” te pesme na probi, ja sam u njoj čuo sitar. I danima sam mu probijao glavu na tu temu. Na kraju, kada je pesma gotovo dospela do finalne faze miksanja, rekao mi je: “Okej, idi kod  Petrovića (Ivan Petrović, snimatelj i gitarista) u studio i snimi šta misliš da treba.”. Krajnji rezultat se čuje u pesmi i to je jedan od momenata moje karijere, na koji sam izuzetno ponosan. Kao i na tu saradnju sve ove godine.


   SREĆAN SAM AKO USPEM DA DRŽIM GLAVU IZNAD VODE KAO BALAŠEVIĆEV GITARISTA


 Drugo poglavlje: ĐORĐE BALAŠEVIĆ. Kako je biti na bini sa Panonskim mornarom? I uz to imati privilegiju da budeš i prateći vokal sa njim? Sve datira sa koncerta u Osijeku 2014. kada si sam zapevao “Vasu Ladačkog”, van set liste?

    –  Kako u par rečenica opisati saradnju sa nekim, ko je već četiri i kusur decenije najveći na ovim prostorima, i ko je u stanju da bez ikakve reklame rasproda koncerte za par sati, ko je stvorio toliko velikih pesama…? Za ovih skoro punih sedam godina, koliko sam u njegovom pratećem bendu, zajedno smo se popeli na scenu više od 40 puta. To su uvek veliki koncerti, ogromni koncertni prostori, hiljade ljudi… I svaki od tih koncerata je emocionalni roller-coaster posebne vrste. Ja sam odrastao uz te pesme, svirao ih prijateljima na klupi u parku, na školskim ekskurzijama i svaka od tih pesama u stanju je na sred scene da mi vrati određene slike, uspomene i ubaci u različita emocionalna stanja u trenutku izvođenja. Takođe, velika mi je čast što sam nastavio niz neverovatnih gitarista, koji su prošli kroz tu priču. Josip Boček, Dragan Krle Jovanović, Elvis Stanić, Duda Bezuha, Zoran Alvirović Kina i Nikša Bratoš su fascinantni muzičari i instrumentalisti i nakon takvih imena, srećan sam ako makar uspevam da držim glavu iznad vode kao Balašev gitarista. Njegovo povremeno prepuštanje mikrofona meni takođe je ogromna privilegija. Interesantno je da nikada ne postoji prethodni dogovor među nama koja će to pesma biti, ni u kom trenutku će se dogoditi. Par puta mi se dogodilo da i izgrešim poneki stih, ili strofu, pa naučim do sledećeg koncerta, da ne bi bilo iznenađenja (smeh). Ali, pamtim da me je dva puta pred tim mikrofonom uhvatila ogromna trema. Prvi je bio Osijek, koji si pomenuo, a drugi zatvaranje prvog Balaševog koncerta u Beogradskoj Areni, takođe pesmom “Priča o Vasi Ladačkom”. Ali, to su neki trenuci, zbog kojih zaista vredi živeti i koji se ponesu u starost kao neverovatne uspomene. Moram reći i to da sam zauvek zahvalan mom prijatelju, basisti Banetu Markoviću, koji mi je svojom preporukom omogućio da se nađem u toj priči.



NELE JE JEDAN OD NAJISKUSNIJIH I NAJBOLJIH FRONTMENA IKADA

Treće poglavlje: DR NELE KARAJLIĆ.  Veliki povratak čuvenog svestranog umetnika, ali i tvog benda “Radijacija” preinačenog u “Osiromašeni uranijum”? Evocirao si time uspomene na Radijaciju? Imaš li želju da se jednom okupi kompletno “Zabranjeno pušenje” sa Sejom Seksonom ili misliš da ta priča nije moguća? Kako je sarađivati sa Neletom u svakom smislu?

     –   Mnogi, koji me znaju, sećaju se da sam drugu polovinu devedesetih proveo u cover bendu RADIJACIJA, koji je svake subote u teatar klubu SKC-a u Beogradu svirao klasike YU-rocka (EKV, Azra, El. Org., Zabranjeno Pušenje, Bijelo Dugme…). I kada mi je početkom 2018. stigao poziv od Zorana Vulovića – Vuleta da oformim prateći bend za Neleta, trebalo mi je oko deset sekundi da razmislim koga bih mogao da pozovem (smeh). Ja sam sa Igorom (Jovčić – bubnjevi) i Cakijem (Aleksandar Crnatović – bas gitara ) počeo svoju profesionalnu karijeru u Radijaciji, svirajući, između ostalog, i te pesme i želja mi je bila da te ljude izvedem na veliku scenu, jer mislim da smo, posle svih tih godina, zaslužili da se nađemo zajedno u takvoj nekoj priči. Uz nas trojicu, tu je i klavijaturista Vlada Đedović (ex ALOGIA). Posle dve godine saradnje sa Neletom, odgovorno tvrdim da je on jedan od najboljih i najiskusnijih frontmena i podizača mase u Evropi. Njegovo vladanje publikom na koncertima je neverovatno. Na žalost, iz ove perspektive, nemam odgovor na pitanje da li je okupljanje originalne postave “Zabranjenog Pušenja” ikako moguće. Ako ni zbog čega, a ono zato što je ovaj svet nedavno napustio njihov bivši bubnjar, Faris Arapović. Međusobne odnose Neleta i Seje nisam pozvan da komentarišem.

GAGI JOVANOVIĆ NE GLUMI, ON JE ZAISTA TAKAV KAO U SVOJIM ULOGAMA

Četvrto poglavlje: GALIJA. Kako je biti na pozornici i sa Nešom Galijom? Time ideš u slične a opet različite žanrove: alternativa, rock, pop rock, pop…?

   –   Sa GALIJOM ne koncertiram već par godina, ali sam prihvatio Nešin poziv da snimim gitare na tri pesme njihovog poslednjeg albuma (“U raju iznad oblaka”, PGP RTS). Sviranje u tom bendu je jedno divno iskustvo i uspomena i uvek ću se rado odazvati nekom sledećem pozivu.

Saradnje si ostvario i sa Draganom Jovanovićem na “Kuguarsima”, ali i Ivanom  Jordan. Kako se snalaziš u tim pop vodama, odnosno da li nekad se malo opustiš posle rock figura sa kojima nastupaš? Kakvi su Gagi i Ivana za saradnju bili?

    –   Gagi Jovanović angažovao me je samo na par nastupa, koje je zakazao u naletu popularnosti serije “Moj rođak sa sela” i to je bilo beskrajno zabavno. Tu sam shvatio da on, zapravo, ne glumi, nego da je zaista takav, kakvim ga ljudi vide u ulogama, koje igra. Što se tiče Ivane, o njoj imam samo reči hvale. Ona je, po mom mišljenju, jedan od najboljih etno vokala na ovim prostorima i nadam se da će se u budućnosti više pozabaviti tom stranom muzike.


  Osim muzike, talenta, kažu, imaš i za pisanje. Pre svega tu je poezija, proza, a planiraš možda i autobiogafiju da napišeš? Kog žanra bi bila tvoja zbirka priča ili poezije i planiraš li u tome da se oprobaš uskoro?

    –   Nekada sam pisao pesme, kao baš mlad, i učestvovao na raznim poetskim takmičenjima. Nisam razmišljao o zbirci priča, a pisanje autobiografije razmatram već duže vreme.

  KAO LEPO VASPITAN ČOVEK NIGDE NE IDEM NEPOZVAN, PA NI U STUDIO

  Ti si najviše gitarista i uopšte muzičar na svirkama, koncertima. Zašto nisi studijski muzičar? Više te privlači scena od snimanja? Da li možda imaš u planu i da sam sebi budeš autor, pisac tekstova, producent, aranžer, kompozitor? Ima li ambicije da se snimi solo album ili barem neka primenjena, filmska muzika?

   –   Ono, što mene privlači, je muzika, energetska razmena i različita emocionalna stanja, koje mi omogućava sviranje instrumenta, bilo na bini, ili u studiju. Kao i svaki lepo vaspitan čovek, ja nigde ne idem nepozvan, pa tako ni u studio. Uglavnom snimam za ljude, u čijim sam pratećim bendovima, mada s vremena na vreme nailaze i pozivi od drugih. Što se tiče svog sopstvenog materijala, možda je najispravnije reći da čekam da naiđe neki stih, neka melodija, neki puls unutar mene, koji bi se izrodio u neku pesmu, ili kompoziciju, ali se to još uvek ne dešava. Možda zato što decenijama sviram tuđe pesme. Ko zna…?


  Sam početak bavljenja muzikom u ranom dobu bio je vezan za bendove zanimljiih naziva – “Talični Tom”, “Ben Hur”. Imena stripova i filmova. Kakvi su bili ti počeci? Da li si znao da ćeš danas dogurati dotle da budeš važna karika kod tri značajna muzičara istovremeno?  Ili si mislio da ćeš biti većim delom u cover bendovima?

    –  Sam početak vezan je za osnovnu školu i bend “Zarđale Šerpe”, bend drugova iz istog odeljenja. U srednjoj školi, dogodili su se prvi pokušaji bavljenja autorskom muzikom u bendovima “Talični Tom” (1990 – 1991) i “Requiem” (1991 – 1993). Počeci mog sviranja vezani su za te bendove, za upoznavanje sa akordima, zvucima različitih pojačala u zagušljivim prostorijama za vežbanje, za odvajanje džeparca za kupovinu trzalica, kaiševa za gitaru, kablova, žica… U osmom razredu osnovne škole išao sam na grupni kurs rock gitare u NU “Božidar Adžija”, koji je držao R. M. Točak, a u leto 1990. krenuo sam na privatne časove gitare kod Miše Milosavljevića. On me je naučio kako se vežba, kako se bilduje tehnika, upoznao me sa raznim albumima, gitaristima i stilovima muzike, sa kojima se nisam susreo pre toga. I danas smo veliki prijatelji i podrška jedan drugom. 
   Kada čovek počne da se bavi sviranjem, naravno da sanja da će mu se dogoditi velike stvari. Ja nisam mogao da predvidim kada će to biti, kao ni sa kim. I kada vratim sećanje unatrag, verovatno je neko tamo gore čekao da mentalno i svirački sazrim do određene tačke, da bi mi se tako nešto desilo, jer, na prvu “veliku utakmicu” čekao sam dosta dugo i već sam polako počeo da gubim svaku nadu da će se to ikada dogoditi. Imao sam skoro punih 37 godina, kada mi je od gitariste Aleksandra Zafirova – Zafe stigao poziv da se priključim pratećem bendu Željka Samardžića na osmomartovskom koncertu u beogradskoj Areni 2011. To je prvi, pravi, veliki koncert na velikoj sceni, koji sam ikada odsvirao.

 IZAZOV DA SVIRAM SA TOČKOM SE NIKAKO NE ODBIJA

  Dešava li se nekada da su tvoji frontmeni ljubomorni jedan na drugog jer si ti gitarista kod svakog od njih? Ko bi te najviše “usvojio”?

   –   Ne znam. Nikada ni sa jednim od njih nisam imao razgovor na tu temu, niti sam osetio simptome bilo kakve ljubomore. Bar za sada (smeh).

  Među tvojim prvim mentorima bio je i Radomir Mihajlović Točak. Postoji li šansa da i sa njim zasviraš u “Smaku” ako se ponovo okupe?  Pamtiš li baš taj period 1987.-1995. kao prvu fazu tvog ozbiljnog muzičkog sazrevanja?

    –  Kao što sam već rekao, ja nigde ne idem nepozvan. Točka nisam video, čini mi se, od bombardovanja 1999. ako me sećanje dobro služi, mada sam ispratio ponovna okupljanja SMAK-a 2012. Svakako bih prihvatio njegov poziv. To su neki izazovi, koji se ne odbijaju, kada do njih dođe.
     Period od 1987. do 1995. pre bih nazvao periodom učenja, nego periodom ozbiljnog muzičkog sazrevanja. Kada vratim film, ja sam, zapravo, dugi niz godina svirao prilično nezrelo, ne obraćajući mnogo pažnje na to šta se oko mene dešava na bini. Onda je u martu 2005. stigao poziv od velikog Saleta Sedlara da ga odmenim u cover bendu Euroexpress. Tu sam se upoznao sa Srđanom Jovanovićem – Joletom, bubnjarem, koji je 90-tih imao zavidnu karijeru session i koncertnog muzičara u nekim od najvećih priča tog vremena (SUNSHINE, OKTOBAR 1864, PSIHOPOLIS, TAP 011…). To je čovek, koji me je naučio sviranju u bendu, naučio me da bend nije gitarista i prateći bend, nego da je bend celina, sastavljena od svojih članova, gde je svačija uloga podjednako važna. On me je, na mnogo načina, mentalno i svirački “utegao” i pripremio za “velike utakmice”, koje danas igram. I žao mi je što se svojevoljno povukao iz tih velikih priča, jer je jedan od najboljih bubnjara, koji se mogu čuti na ovim prostorima, a i mnogo šire. Nadam se da ćemo se u budućnosti naći zajedno u nekoj takvoj priči.

Ivan Makragić – Redakcija
   Foto: Facebook stranica Ivan

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Aktuelno

Preminuo Rajko Dujmić

Od posljedica prometne nesreće preminuo je Rajko Dujmić (65), doznajemo od izvora bliskih obitelji. Podsjetimo, kantautor je...

Ovogodišnje planirano izdanje Nektar OK Festa, prolongirano za juli 2021. godine

Obzirom, na epidemiološku sliku u našoj zemlji, ali i u cijeloj regiji, konstantan rast broja zaraženih na dnevnom nivou, i ograničeno...

Vojislav Brajović dobitnik prestižne nagrade “Pavle Vuisić”

Nagrada ''Pavle Vuisić'' za izuzetan doprinos umetnosti glume u domaćem igranom filmu i njemu sličnim medijima - nagrada za životno delo...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Do NOT follow this link or you will be banned from the site!