Ivan Dečak (bend “Vatra”): Muzika u celom regionu nam je mnogo zdravija i bolja nego politika

O predstojećim koncertima u Beogradu i Novom Sadu, inspiraciji, saradnji sa mnogim kolegama, uvek sjajnom raspoloženju, o stvaranju pesama u doba korone, o najnovijoj pesmi za Massima – “Zamisli”

BEOGRAD, 26. oktobra:
Nastali su nekoliko godina nakon definitivnog raspada Jugoslavije, vremena Tita, SFRJ, blagostanja, idealizovanih vodja, idolopoklonstva, večitih kredita.

Skoro 25 godina su u poslu muzičke industrije, veoma su produktivni, tako da za sobom imaju već pozamašnu diskografiju, 10. album im je u pripremi, još malo je i završen.


Saradjivali su veoma uspešno sa raznim kolegama iz Hrvatske i Bosne kao Massimo Savić, Mile Kekin, Damir Urban ili najnovije – Božo Vrećo.

Gostovali su nam u Srbiji uglavnom u Beogradu na scenama Doma omladine (2018), na Ušću tokom Beer festa 2018, a bili su i predgrupa Massimu na njegovim koncertima u Sava centru (2019) i Stadionu Tašmajdan (2021).

Sada verovatno znate o kome je reč…. Oni su prava “VATRA”!

Hrvatski pop rok bend “Vatra” stiže nam na svoj drugi samostalan beogradski koncert sutra, 27. oktobra od 22.00h u klub BitefArtCafe na Paliluli, a onda dan/veče kasnije (28.10.), eto ih i u Gerila baru u Novom Sadu.

Naš gost specijalno za Music Pocket & agenciju Tanjug jeste sasvim očekivano frontmen benda Ivan Dečak, talentovani pevač, kompozitor, tekstopisac, kantautor, alfa i omega ovog pop rock sastava.


Nedavno je gostovao u BitefArtCafe-u i priredio susret sa medijima i kolegama prijateljima povodom predstojećeg koncerta koji će održati na ovom prostoru sutra veče.


Za odabran krug ljudi Ivan Dečak je na akustičnoj gitari ispred “Vatre” izveo je proverene hitove, pre svega “Nama se nikud ne žuri” (featuring Massimo), “Tremolo” (u originalu duet sa Damirom Urbanom), čuveni “Tango” i najnoviji singl “Javi se kad stigneš”.


“Plašim se da nastavimo dalje, onda ćemo se zasvirati i ništa nismo postigli, moramo se čuvati za naš pravi koncert 27. oktobra. Mi smo večeras izaslanici benda i radujemo se druženju na koncertu. Dolazimo raširenih ruku, sa velikim osmehom”, poručio je to veče Ivan Dečak.

Muzičar je pisao tekst za Massimov hit “Mali krug velikih ljudi” i najnoviju numeru “Zamisli”, ali o njima ćemo podrobnije kasnije u tekstu.

Imaju za sobom devet studijskih albuma, pretežno za diskografsku kuću “Dallas Records” iz Zagreba, osim prvog “Između nas“ (Jabukaton, 1999), „Anđeo s greškom“ (2002), „Prekid programa“ (2004) , „Aritmija“ (2006), „Sputnik“ (2008), „Ima li budnih?“ (2011), „VT“ (2013), „Zmajevi na vjetru“ (2015) i “Nama se nikud ne žuri“ (2019).

Članovi benda su: Ivan Dečak – vodeći vokal, ritam gitara, Tomislav Šušak – bas gitara, Irena Celio – klavijatura, prateći vokal, Robert Kelemen – solo gitara, Mario Robert Kasumović –bubnjevi.

Prvi album „Između nas“ objavljen je 1999. godine, kada su i nastali, i odmah je imao zapažen uspeh, jer je nominovan za novinarsku rok nagradu „Crni mačak” 2000. u kategoriji za „Nadu godine”.

Pesma „Tremolo” sa albuma „Ima li budnih?“ gde gostuje mistik Damir Urban, donela je „Vatri” prestižnu nagradu „Porin“ za najbolju vokalnu saradnju 2012, a onda istu nagradu za najbolji album alternativne muzike dobijaju za album „VT“ (2014), da bi 2015. osvojili dva “Porina” za pesmu godine i najbolje izvođenje grupe sa vokalom – za ogroman hit „Tango”.

Prezaposleni Ivan Dečak stigao je i da ostvari još jednu zanimljivu ulogu – bio je i jedan od mentora u televizijskom muzičkom šou programu “The Voice”, licencirani format iz sveta.
U Srbiji se ovaj projekat nikada nije uvozio, a bili su neki slični muzički sadržaji.

„Super je osećaj videti put jedne pesme nakon što je iz sigurnosti bendovske luke pustimo u svet. Još lepše je videti i čuti da se pesma ljudima sviđa”, govorio je nedavno Ivan povodom najnovije pesme “Javi se kad stigneš”, koja je šesti singl sa 10. nadolazećeg studijskog albuma.

“Prerano je govoriti o utiscima i predviđati uspeh pesme, ali prema komentarima našebliže okoline ili komentarima sa Youtube-a i našihdruštvenihmreža, mogu zaključiti da se ljudima sviđa, i to me izuzetno veseli”, pričao je Ivan, rodom iz Virovitice, i pozvao beogradsku i novosadsku publiku na najnovije koncerte.


Ipak, ovo je bilo i više nego dovoljno, jer sada sledi samo Ivanova priča i njegove “Vatre”.

ODGOVORNOST NAM JE PODJEDNAKA KADA SVIRAMO SOLO KONCERTE I NASTUPAMO NA FESTIVALIMA

Bend “Vatra” se prvi put na celovečernjem samostalnom koncertu predstavio tokom 2018. u sali “Amerikana” Doma omladine Beograda, a onda smo vas gledali na Beer festu iste godine. Očekivali smo vas na Letnoj sceni kluba BitefArtCafe prošlog leta 2021, ali do koncerta ipak na kraju nije došlo?

Istina, bili smo najavljeni tada da vam gostujemo u Bitefu, ali se na žalost opet desila korona. Bukvalno je bilo – “ne može se, može se, može se”, i na kraju – ne može se svirati, i onda smo u bendu odlučili da odložimo za neko normalnije vreme. Morali smo tako učiniti, više se nije moglo znati da li ćemo smeti da dodjemo u Srbiji ili ne.
Mada, i sami ne znamo da li je došlo konačno to normalnije vreme.

Da li je muzičaru nekada lakše da nema tu odgovornost kada je deo nekog festivala, kao što ste vi bili na Beer festu, ili na bilo kojoj manifestaciji sa više učesnika – kolega? Ili vi iz benda lično volite više da imate samostalan koncert kakav nas očekuje 27. oktobra u Bitefu, znači niko ne nastupa pre vas ni posle vas, jer vi ste jedine zvezde večeri?


Odgovornost nam je podjednaka za solo koncerte i festivalske nastupe, to iskreno mislim.
Teže je osvojiti publiku na nekom festivalu kao što je kod vas Beer fest, jer možda ti ljudi nisu došli samo zbog nas, već smo im mi jedni od mnogih koje će čuti. Trudim se da budem apsolutno profesionalan u svakom segmentu nastupa, u satnici, izvedbi, a na festivalima smo još ograničeni sa vremenom. Ono što ne vide ljudi u publici ima još okio nas ljudi koji nisu na pozornici – binski tehničari, ton majstor, ligt man, vozač kombija, sve to mora da fenomenalno funkcioniše da bi na kraju taj šlag na torti ispao sjajan te večeri. I u klubu za 100 ljudi i u nekoj dvorani od 5000 fanova, ili na festivalima od nekoliko desetina hiljada, dajem svoj maksimum.

MOJ POZIV I MOJE PREZIME DOVODI DO TOGA DA LJUDI MISLE DA SAM NEKI PETAR PAN


Nedavno sam razgovarao sa Massimom baš na poslednjem Beer festu na temu set liste, kako se kreira za jedan festival gde je ograničeno trajanje nastupa, kako si sam rekao. I Massimo mi reče da je to najteži i najkompleksniji deo vašeg posla, veoma kreativan, da je zapravo kao pisanje scenarija za film – mora da postoji početak, sredina, kraj. Kako vi pravite repertoar pesama za solo koncerte i festivale?


Upravo to što je Massimo izjavio, to i ja mislim, i to je problem svakog benda danas. U mojoj grupi sve to pada na mene, jer sam ja ipak isturen kao pevač, i onda sa publikom osećam njihov puls, i nije retkost da se desi da se i tokom koncerta set lista menja, jer ona je zapravo živa. Nikad i ne znamo kakvi će nam ljudi doći na koncert, u suštini upoznamo neku bazu publike, kada sviramo na trgovima, sve zaista pulsira. I jeste sve to kao neki film, ili možda čak i kao pozorišna predstava, koja mora imati svoj početak, zaplet, pa rasplet, kao živi organizam.

Kao predgrupa Massimu nastupali ste na njegovim koncertima u Sava centru (2019) i stadionu Tašmajdan (2021) i oduševili ste publiku neverovatno do te mere da su želeli još, pozivali vas na bis, što je retkost danas, da očekuju zapravo dva koncerta iste večeri? I tada si pokazao da imaš energiju večitog dečaka kako i ide tvoje prezime. Da li uspevaš i privatno da imaš osmeh na licu sve vreme i da poseduješ tu detinju dušu i neumoljivu energiju? Zaista te ne možemo zamisliti da se ljutiš, imaš probleme, budeš neraspložen, ili si samo na sceni takav?


Zanimljivo je da mnogi ljudi sa kojima pričam to sve primete. U suštini ja to i ne primećujem, ne gledam svoje lice, ti ga vidiš svojim očima. Činjenica je da sam zapravo uvek ovakav, i doma, gde se igram sa svojim klincima autićima ili skrivača, vozimo se biciklima, odlazimo u ribolov. Imam sina od pet i ćerku od osam godina. Tako da ima tu nešto i do mog poziva. Upravo i volim reći da mi je to poziv, a ne posao, jer mi to ne zvuči kako treba, ispada da moram da ga radim, a ono je moj izbor. Imam tu privilegiju da mogu živeti samo od glazbe i ne moram raditi ništa drugo.
Dakle i moj poziv i to moje prezime Dečak dovodi do toga da ljudi misle da sam ja neki Petar Pan.


Zaista imaš neverovatnu energiju i komunikaciju sa publikom na svim nastupima do sada gde smo te gledali u Srbiji, kao da tome nema kraja. Kako uspevaš da uvek budeš vrhunski raspoložen?


Ljudi kada mi to govore, ja razmišljam da mi se sve dešava u jednoj stotinki sekundi, jer nemam razradjen scenario, ne znam unapred šta ću napraviti, sve mi se dešava na samoj pozornici pred publikom i onda ode u razgovor sa njima. To je očigledno što ljudi osete i to ne može da se fejkuje.

REGIJA JE OPET SPOJENA BAREM ŠTO SE TIČE UMETNOSTI

Evo kakva je situacija trenutno tokom oktobra u Srbiji – sve više hrvatskih muzičara gostuje u Beogradu – Vanna, Goran Karan, bend “Hladno pivo” se oprostio na neko vreme, “Nipplepeople” posle Beer festa nastupali su u Novom Sadu, “Elemental”, čeka nas i Ida Prester. Da li ti se svidja ta ideja da više kao da ne postoje granice izmedju naših zemalja, vi ste ovde kod nas, mi smo tamo kod vas i pomalo liči na SFRJ?


Meni je sve to prekrasno. Regija je opet spojena, barem što se tiče umetnosti. Hrvatska se preselila u Bitef i u Beograd. Mi smo kao bend imali to prokletstvo da smo nastali dosta godina nakon raspada Jugoslavije. Nismo imali mogućnost da se obraćamo publici koja je bila jedna velika teritorija. Svi smo bili – jedno. A onda se desilo sve to što nam se desilo, a mi smo objavili prvi album 1999. godine. Prvo smo počeli da se obraćamo našoj publici u Hrvatskoj, interneta nije bilo, i onda se i on desio, koji nam je pomogao i počeo je brisati sve te granice koji su zapravo sulude, ali na žalost u glavama mnogih ljudi i dalje postoje. Na svu sreću internet je nama doneo samo dobro, preneo je glas o “Vatri” po čitavoj regiji.

Kasnije smo bili na tolikim festivalima ili kao gosti Massimu i dolazili smo do šireg spektra ljudi. Mediji su pre svega uvideli da ovo što radimo nije zafrkancija, jer skoro 25 godina ovo radimo. Lično veoma volim da sviramo u Srbiji, jer primetim sa pozornice da su ovde ljudi veoma slobodni, to mi se jako svidja. Nije to tako uvek kod nas. Postoje gradovi u Hrvatskoj gde se ljudi snebivaju, jer su ugledali nekog suseda, ili učiteljicu od svog sina, i onda su stisnuti. Ali, kod vas je drugačije – ovde čovek dodje, plati kartu i smatra da je došao da to veče uživa i smatra “ovo je mojih dva sata, baš me briga za sve”. I to se uvek oseti, a puls srpske publike mi se veoma dopada.

Ima muzičara iz regiona koji su se kod nas odomaćili, eto kao Massimo ili Zoran Predin, koji je skoro održao oproštajni koncert sa bendom “Lačni Franz” i nedavno u Novom Sadu predstavio je projekat “Zoran peva Arsena”. Kod njih, kako kažu, publika u Srbiji odmah se oduševi čim krene koncert, i primetili su da u Hrvatskoj ili Sloveniji kod njih takav odjek fanova je tek na kraju svirke. Da li i ti imaš utisak da je tako sa vašim nastupima bilo ovde?


Da, tako je bilo baš na nastupu Massima u Sava centru, sećam se da je publika uživala odmah tokom prve pesme, ustali su da igraju, kao i na Tašmajdanu, bilo je nestvarno. A mi smo samo bili gosti tada od svojih 30-ak minuta.


“MALI KRUG VELIKIH LJUDI” TREBA DA PEVA NEKO SA VELIKIM ŽIVOTNIM ISKUSTVOM, A TO JE MASSIMO

Saradnja sa Massimom zaista je bila uspešna, retko izvanredna pesma duet “Nama se nikud ne žuri”, a kasnije si pisao tekst i za njegov hit “Mali krug velikih ljudi”. Kako osetiš da je neka odredjena pesma stvorena za duet ili da je pišeš za nekog drugog kolegu, a ne za “Vatru”?


Verovali ili ne, meni to pesma sama kaže. Prvi put mi se to desilo za numeru “Anđeo s greškom”, jedna naša stara pesma, i kada sam je završio, uvideo sam da je to ljubavna, ali cinična priča. I pomislio sam ako neko može taj cinizam da postigne, to je samo Mile Kekin. I mi smo se tada jako puno družili, ja sam mu bio i venčani kum, pozvao sam ga, on ju je otpevao i pesma je legla tako lako. I onda sam shvatio, ako mi pesma to traži, duetsku saradnju, treba to da joj dam. Posle se desila pesma “Tremolo” sa Damirom Urbanom, Massima smo zvali za “Nama se nikud ne žuri”, a u nedavnom singlu “Rum na usnama”, koji ima u sebi prizvuk sevdaha, kontaktirao sam Božu Vreću, i on je pristao. Imali smo sreću da su ljudi pristajali na sve te saradnje. Onda eto i pesma “ Mali krug velikih ljudi”, kao i najnoviji singl napisan za Massima – “Zamisli”. Tu pesmu je na klaviru komponovao nas žalost pokojni Rajko Dujmić i njegova žena me je nazvala i rekla da ima snimak kako Rajko svira klavir.

Nakon toga sam napisao celu melodiju i tekst i pesma je trebalo da zatvori 10. album “Vatre” koji je upravo završen. Medjutim, shvatio sam da tu pesmu treba da dočara neko ko ima više životnog iskustva od mene. I onda sam poslao Massimu, što je slično bilo i sa tekstom “Mali krug velikih ljudi”. Bili smo tokom pandemije 2020. godine zatvoreni, shvatio sam da je čovečanstvo u teškoj situaciji, i da je neophodno napisati takav stih i naslov pesme verujući da ako imaš mali krug velikih ljudi da možeš proći kroz sve, i dobro i zlo. Smatrao sam da Massimo mora biti taj da prenese tu važnu poruku koja će doći do šireg auditorijuma. Ispostavilo se da je tako i pesma je uspešna.

“Osim što mi je bilo veliko zadovoljstvo i čast raditi na pjesmi “Zamisli”, pokušao sam skladanjem melodije i teksta dočarati protok života, od prvog udaha do posljednjeg izdaha, jer rođenje i smrt sastavni su dio zivota.
Zamisli, ako sam i na trenutak ovom pjesmom vratio Rajka među nas žive i u eter, moja misija je uspjela, a činjenica da sam dovršio pjesmu jednog od najvećih skladatelja popularne glazbe sa ovih prostora, za mene je ravna sudjelovanju ekspediciji na mjesec”, rekao je Ivan Dečak zvanično povodom nove pesme.

MI SMO KAO BEND – “NESVRSTANI”, TO JE NAŠ NOVI STIL


Žanrovski gledano, teško vas je definisati – hajde da pokušamo. Vi ste okvirno pop rock, mada ima tu i primesa progresivnog roka, a onda se lako uklapate sa jednim Damirom Urbanom, koga je tek nemoguće odrediti, jer ima neku svoju viziju kao pravi mistik, a zatim je tu i Massimo, jedan uzvišeni gospodski pop, kao što je bio pravac “glam rock” – David Bowie, “Roxy Music” i Bryan Ferry, ili “Spandau Ballet”, “Duran Duran”. Kako sebe i “Vatru” žanrovski vidiš?


Sve si sjajno opisao i kada sve ovo govoriš, i ja te slušam, moja definicija apsolutno ima još više smisla. Ja smatram da “Vatra” piše glazbu koju mi zovemo “nesvrstani”. A naravno svi znamo da oni koji su Nesvrstani mogu saradjivati i koketirati sa jednima i drugima, svima i pritom raditi svoje. To je dakle ono što mi radimo – nesvrstanu glazbu, to je jedan novi stil.


Mada vi ste opet – mainstream, niste alternativna scena?

Naravno, ja se ne bojim tih definicija. Kad mi neko kaže – mainstream, pa me pita šta mislim o tome, ja samo odgovorim – Sjajno, super, ako to znači da će me gledati puno ljudi, da ćemo moja obitelj i ja moći od toga živeti, kao i moji članovi benda, zašto da ne? Pritom ja i dalje radim autorske pesme koje volim i verujem, onda nemam problem da mi neko stavi etiketu tipa – mainstream, jer ja ću i dalje reći da sam nesvrstani.

U HRVATSKOJ SU PREPUNI KLUBOVI NARODNJAČKE MUZIKE, NEMAMO PROSTORA ZA ROCK I POP


Rekao si koliko voliš Beograd, nastupe u našem gradu. Prvi samostalni koncert bio je u Domu omladine, sada ćemo te gledati u klubu BitefArtCafe, a koji su to još prostori koje bi voleo da osvajaš u prestonici Srbije ili van glavnog grada?


Možda ne bih koristio reč “osvajati”, već više gde bismo voleli da gostujemo. Svidja mi se što Srbija za razliku od Hrvatske i dalje ima prilično jaku klupsku scenu. Recimo u Hrvatskoj klubovi su ili nestali ili su se pretvorili u ekstremno narodnjačke prostore. Kada sam pitao jednog prijatelja u Beogradu – gde su svi ti narodnjaci, on mi kaže – “To smo sve vama poslali” (smeh). To su kod nas ogromni klubovi za tu ciljnu grupu, ali za urbanu glazbu, mislim na pop ili pop rock, to više ne postoji.

Ima zato festivala i trgova, mi smo na svu sreću sa pesmom “Tango” iz klubova zakoračili na trgove. U Hrvatskoj svaki grad ima svoj Dan grada, tako da odradimo 50 do 60 koncerata svake godine na tim manifestacijama. Tako da nas je to nekako spasilo. I kad me pitaju da li mi se još uvek svira “Tango”, odmah kažem – Hvala “Tangu” do neba i natrag 16 puta!


Kako dalje po celom regionu prolazi “Vatra”, osim što ste se polako odomaćili u Srbiji?

Uglavnom je Hrvatska naša centrala, sada sledi malo Srbija – Beograd i Novi Sad, posle toga idemo u Ljubljanu u njihov legendarni klub “Orto bar”, veličine BitefArtCafe-a. U Bosni i Hercegovini ranije smo svirali u velikom broju klubova, prešli smo ovu zemlju uzduž i popreko. Madjutim, desila se ista situacija kao u Hrvatskoj, tako da Bosna na žalost više se okrenula ka narodnjacima u tim prostorima. To mi je jako žao, nismo bili tamo poslednjih četiri, pet godina. Odlazimo u Banja Luku, tamo imamo zaista veliku bazu fanova, i oni imaju ozbiljne festivale kao prekrasan “Kaštel”, gde smo puno nastupali.

AKO HOĆEMO SVIRATI, MORAMO SE VAKCINISATI

Kakav ti je utisak što se tiče cele pandemije korona virusa? Da li ti se čini da je ovo verovatno konačan kraj, da nas ne može više sprečavati da uživamo u umetnosti, koncertima?

Hvala Bogu da se o tome sve manje priča. Mislim da je ljudima jednostavno previše svega u vezi toga, i da su ljudi govorili “Dosta više” i dok je intenzivno trajala. Mi smo u bendu odlučili da slušamo one pametnije od nas, tako da smo se svi u grupi vakcinisali, a takodje i smo svi i preležali koronu. Smatrali smo da ako hoćemo svirati, moramo se cijepiti. Prošlu Novu godinu smo dočekali u Dubrovniku, bilo je preko 10 000 ljudi na našem koncertu. A morali smo svi biti cijepljeni da bismo uopšte mogli da spavamo tamo. Verujemo u medicinsku struku. Opet, dosta nam je svima, neka nas puste da živimo svoj život, da radimo svoj posao, putujemo i družimo se sa ljudima.

VOLIM IGRATI TENIS, RODŽER FEDERER JE SADA OSLOBODIO MESTA ZA MENE


Sećaš li se prvog osećanja kada se u martu 2020. desila kod nas korona i odjednom ti jedan virus zabranjuje da se baviš muzikom, odnosno da imaš koncerte?

Meni je to bilo strašno, toliko me je potreslo, posebno jer se u to vreme desio i zemljotres u Zagrebu. Bili smo u izolaciji dve nedelje sve vreme, i mene je mentalno i fizički izlobličilo. Onda smo se odselili sa svojom obitelji iz Zagreba u rodnu Viroviticu koja je okružena poljima, rekama. Počeo sam hodati po šumi, trčati, ići na pecanje, uživao sam u prirodi. To me drži i dan danas, stalno se bavim aktivnostima, redovno trčim, igram nogomet kao veliku moju ljubav. Skoro sam angažovao i trenera za tenis, i evo Rodžer Federer je napustio ovaj sport, oslobodio je prostora za mene! (smeh)

Tako da su mi rekreacija i sport izduvni ventili, a takodje mi je i pisanje bilo dragoceno. Za vreme korone nikad nisam više pesama napisao u karijeri. Nije bilo odlazaka od kuće, jednostavno sam u domu stvarao, jer tu imam i svoj studio i na miru sam pisao muziku, za “Vatru” i Massima.

Ime vašeg benda je “Vatra”, asocira na nešto snažno, stvastveno, a eto i u svetu se dešava pravi haos, vatreni obračuni, jedan novi rat se vodi. I mi smo bili jedna velika lepa zemlja sa toliko republika koje su se odvojile takodje putem rata, na žalost. Zašto se ta svetska, domaća, regionalna politika toliko potresno meša u jednu divnu pojavu kakva je umetnost? Tako da svih ovih godina od raspada SFRJ, nismo mogli medjusobno da razmenimo saradnje, a koliko bi to bilo moguće da je ostala Jugoslavija?


Uvek kada me pitaju kakva nam je glazba u regiji, ja volim da kažem da nam je mnogo zdravija i bolja nego politika. Ona je očigledno ušla u sve pore našeg društva, a mi kao muzičari smo sfera koja se najlakše održava. Videli smo i za vreme pandemije, mi smo bili grana industrije koja nije smela uopšte da radi. Mnoge moje kolege glazbenici su postali dostavljači pice ili “Wolta”, “Glova”, totalno van struke, na žalost. Tako da je politika na prostorima naše bivše zemlje postala nekakva “pop kultura”, iako mi to ni najmanje ne želimo. Političari “vrište” sa naslovnica, od 24 sata TV programa, oni su prisutni 20 sati, nalaze se u udarnim vestima.


Vaša muzika je gotovo idealna za igrane filmove, TV serije, ili pozorišne predstave. Da li ste razmišljali u tom pravcu da se paralelno bavite i tom primenjenom muzikom?

To bi bilo sjajno, pogodio si da mi je to jedno od velikih želja. U Virovitici ima jedno prekrasno kazalište, a novi direktor je moj drugar iz razreda. I ja mu to godinama govorim koliko želim to raditi, stvarati muziku za predstave, i čak me ne zanima ništa materijalno u tom pogledu. Zanima me da se u toj vrsti angažmana mogu osloboditi u potpunosti svih formi, tako da o tome razmišljam već duže vreme. Na žalost nismo imali još uvek ponude da stvaramo primenjenu muziku.

IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG / Music Pocket