IVA IKON: NA BINI SE ZAISTA OSEĆAM KAO KOD KUĆE

O uspešnoj karijeri sa petočlanim sastavom WILD u Engleskoj, o druženju sa svetskim muzičarima – Mick Jagger, Ronnie Wood, Brain May, životu u Nemačkoj, koncertu u Domu omladine, o planovima za novi album i nastupima u Srbiji

Ivan Makragić
Ivan Makragić
Diplomirani dramaturg sa Fakulteta dramskih umetnosti, kreativac, umetnik, u šali za sebe voli da kaže da je bedno piskaralo. Ali ne i skriboman.

podeli

popularno

Razmatra se mogućnost da Covid pasoš bude način otvaranja barova, klubova i svih koncertnih prostora

Covid pasoš su ideja sve prihvaćenija među svetskim vladama, bilo reč o tome da se digitalna propusnica koristi isključivo...

HOR OPERE SRPSKOG NARODNOG POZORIŠTA OTVARA VRATA!

Nakon nekoliko godina izuzetnog rada i poslednjih nastupa, pred publikom i na otvorenom, Hor Opere Srpskog narodnog pozorišta organizuje...

Zoran Predin: “Prvi koncert bez Damira” – uoči online večeri 13. marta u Ljubljani

  Posveta velikom i nezaboravnom džez gitaristi i prijateljuLJUBLJANA, 4. marta:  Čuveni slovenački kantautor Zoran Predin, podjednako uspešan...




O uspešnoj karijeri sa petočlanim sastavom WILD u Engleskoj, o druženju sa svetskim muzičarima – Mick Jagger, Ronnie Wood, Brian May, životu u Nemačkoj, koncertu u Domu omladine, planovima za novi album i nastupima u Srbiji


Na neki način je novo lice muzičke scene u Srbiji, konkretno u Beogradu, jer publika nije imala prilike da je često gleda i sluša na pozornici.

A onda se desila apsolutna magija tog 14. novembra te fatalne 2020. godine, kada je bila poseban gost veteranima Di Luna Blues Band u Velikoj sali Doma omladine.

Priredila je izuzetan koncert sa čarobnim glasom i pesmama kompletno na engleskom jeziku gde je pružila auditorijumu profesionalan nastup kao da je reč o umetnici sa barem 30 godina uspešne, intenzivne karijere iza sebe. Samouverena, prepuna samopouzdanja, i kao da nikada nema tremu, sve može, sve ume, sve zna.

Otvorili su tada Veliku salu Doma omladine, jer pre te muzičarke i Di Lune sa nestvarnom Natašom Guberinić, od marta, početka napada kovida 19, nije niko nastupao na toj sceni. Ostavila je jak utisak, dubokog traga, i njen koncert kao uvodna tačka, sa daljim programom Dragana Markovića Mareta i ekipe Di Lune, predstavljali su puna tri sata izvanrednog uživanja.

Na listi najboljih koncerata 2020. godine, našeg magazina Music Pocket, koncert Di Lune, Nataše i naše sagovornice zauzeo je mesto u samom vrhu, naravno, veoma zasluženo.

Pevačica, pijanistkinja, kantautor, sa zapaženom karijerom u međunarodnim okvirima,  inspirisana gospel muzikom, što je veoma neobično. A zapravo njeni žanrovi lelujaju između bluza, džeza, soula, sa primesama rok muzike.


Diplomirala je klavir na FMU u Beogradu u klasi prof. Nevene Popović i u Minhenu u klasi prof. Vadima Suchanova i prof. Olafa Dresslera.

U Minhenu počinje i studije džez pevanja i gospela u klasi američke džez ikone Karen Edwards.     Onda kreće novo poglavlje ….  

No, pre toga, red je da predstavimo današnju sagovornicu, retko talentovano biće i veoma prijatnu gošću:
  IVA IKON.

Foto: Nenad Marjanović




Nastupala je na raznim manifestacijama i smotrama po Srbiji, kao što je BUNT festival ili Art Avlija jazz & blues festival, Bavanište, Piano Summer – Vranje i drugim.
Gostovala je pravoj zvezdi – pop pevaču Gibonniju na njegovom koncertu u Sava centru.

Sarađivala je i sa čuvenim gitaristom Miroslavom Tadićem na njenoj verziji antologijske neprolazne pesme “Hallelujah” Leonarda Cohen-a.

Sasvim druga dimenzija njenog života nastaje u razvojnom putu tamo daleko, veoma brzo nakon kraja studiranja u Nemačkoj.     Tada dobija ponudu od čuvenog muzičkog menadžera i promotera Mela Bush-a da se priključi neobičnoj atrakciji od pet članica, zvanoj WILD.  

       Gospodin Bush nije tek bilo ko, on je otkrio i proslavio čuvenu umetnicu na električnoj violini Vanesu Mej (Vanessa Mae), koja je dva puta gostovala u Beogradu (Arena i Sava centar), kao i Bond kvartet, ili Maxim na klaviru.
A tek da čujete dalje čiji je menadžer bio ovaj profesionalac – istinske zvezde svetske muzičke rock i pop scene: George Michael, Elton John, Queen, Michael Jackson.

Iva će se pridružiti kao pijanistkinja i pevačica sastavu WILD, potpisuje ugovor sa jednom od najvećih diskografskih kuća, EMI Classic International u Londonu, što im omogućava snimanje albuma, promocije širom sveta, kao i saradnju sa velikim imenima i producentima.

 

Na Ivu su posebno traga ostavili – Jeff Wayne (War of the Worlds), Eric Serra (The Fifth Element, Big Blue), ORION (Prodigy, Dido, Embrace). 

Prvi solističkialbum se uveliko sprema, i (naravno) biće na engleskom.


Bend sa kojim nastupa čini talentovani muški trio –  Gavrilo Nikolić (električna gitara), Ljuba Ponjević (bubanj) i Jovica Grujin (bas gitara).

  Rođena u muzičkoj porodici, već i u najranijem detinjstvu razvila je iskonsku ljubav prema toj vrsti umetnosti: sa svega pet godina je počela da svira, peva, pleše.
 
Samo i samo muzika, ranije njena snažna strast i hobi, postala je uveliko njen životni poziv. 


Družila se povremeno sa velikim imenima svetske muzičke scene:
Mick Jagger, Ronnie Wood, Brian May.

Iako je želela da studira u Francuskoj, diplomirala je na Akademiji za muziku i pozorište u Minhenu, gde je svirala klavir i izučavala gospel muziku.   U Nemačkoj je živela četiri godina, a zatim u Engleskoj tri, tako da je provela sedam uspešnih, zanimljivih i sadržajnih godina u inostranstvu.

Definitivno je sada vreme za …Ivinu priču.


Foto: Wood




Stvara se neka nevidljiva energija i hemija, odnosno pravo zajedništvo između publike i mene


Kakve utiske nosiš sa koncerta u Domu omladine? Postoji li ogromna trema kada nastupaš u svom gradu pred svojom publikom? Da li je onda to uzbuđenje znatno veće u Beogradu nego tamo daleko u belom, obećanom svetu? 

U suštini ja i nemam pravu tremu da se izbezumim i unervozim oko nastupa, uglavnom je to samo priprema, odgovornost da pružim svoj maksimum. Volim scenu veoma, jer mi prija da podelim sa publikom to što imam. Inace, po prirodi sam introvertna osoba.


Da li je to moguće? Na sceni se to nikada ne bi reklo. Jednostavno sijaš puna samopouzdanja.

Da, zaista jesam. Imam neki svoj unutrašnji svet koji je bogat, koji se u meni zadržava. Da se ne bavim muzikom, ne znam kako bih izdržala i kuda bih sa svojim emocijama. Teško mi je da sve iskažem samo rečima. Imam utisak kao da imam višak svega, pa samim tim i snažnu potrebu da podelim to sa ljudima. Volim odnos i komunikaciju sa publikom.
Tada uživam potpuno, jer osećam svoju publiku, stvara se neka nevidljiva energija i hemija među nama, odnosno pravo zajedništvo.
Kao da svi mi zajedno idemo ka nečemu, ili ih kroz svoju priču vodim i podsećam na nešto.

Taj koncert u Domu omladine bio mi je jako lep, pre svega ta sala je odlična. Muzičaru je inače veoma važno kako će se osećati u prostoru, ambijentu u kome nastupa, a ovaj je bio predivan. Istina, kada sam prvi pogled bacila u publiku, i videla onoliko ljudi sa maskama, malo mi je bio čudan osećaj, i pomislila sam – “svet se promenio”, a opet, neću da mislim o tome. Meni je svejedno da li sviram za dvoje ili 2000 ljudi, tako da mi nije smetalo što je malo ljudi bilo u sali, upravo zbog pandemije. Svirala sam i za dvoje.

Zaista? Dakle muzičarima nije važan broj ljudi u publici? Ili ipak voliš da je veliki broj ljudi ispred tebe?

Svirali smo pred 120 000 ljudi u Australiji, a čak 10 miliona nas je gledalo preko televizije Sky TV, a 65 000 smo imali u Edinburgu, ali mi je možda negde teže, ili intimnije da sviram za manji auditorijum.





Improvizacija mi daje veću slobodu na koncertima


Možda baš zato što si tada veoma blizu ljudi, oči su im uprte u tebe, a ovako si na stadionima, halama, arenama, i tada su oni u masi.

Baš tako. Ali, intimniji koncert u Domu omladine stvarno mi je prijao. Ja stvarno sve to živim. Meni je muzika prava kreacija, broj jedan, nema ništa drugo.   Prošla sam klasičnu školu u Beogradu i Minhenu, i osećala sam veliko poštovanje prema muzici, remek delima klasike, stvarno se uđe u suštinu i spozna se koja su to pravila, kako je to sve genijalno, koliko ima i duhovnosti, intelekta. Meni je to bilo toliko divljenje da mi je ostalo kao neki kriterijum od kojeg ne mogu pobeći, a usput mi i veoma otežava jer su postavljeni standardi. Upravo sa tim pristupom, znanjem i dubinom, pokušavam u modernu formu da stavim razne elemente, kao što je I improvizacija. Muzika je stanje duše koje se smenjuje svaki dan gde ja mogu na jedan način da sviram, sutra na sasvim drugačiji. Improvizacija mi daje veću slobodu. Mene i dalje privlači klasika, volim mnoge kompozitore. Ipak, to što sam i autor, a ne samo izvođač, čini da se osećam kompletnije.


Sa svega pet godina si počela već da sviraš, plešeš, pevaš? Da li je oduvek samo muziuka bila tvoja želja da se time baviš ili su i druge sfere tu bile uključene – dramske umetnosti, gluma, režija, ili dizajn, likovne – primenjene umetnosti, možda i književnost? Zašto baš – muzika?

Imala sam muzičare u familiji, baka i tetka su mi bile violinistkinje, i to posebno tetka je bila pravo čudo od deteta, dobila je stipendiju od čuvenog pedagoga i otišla u Ženevu sa svega 15 godina. To nije bio lak put put, svirati klasiku sam u svetu, ima tu dosta i tih umetničkih klanova koji se drže zajedno i teško je ostvariti veliku karijeru.
Onda su se one trudile, znajući koliko je to teško, da možda ja ipak ne krenem time da se bavim, da mi pokažu i druge stvari. Ta muzička takmičenja su jako stresna, mada opet svako to na drugi način doživljava. Upisale su me u muzičku školu da steknem osnovno obrazovanje.
Bila sam nemirno dete, uvek sam volela nešto da radim, i onda vremenom sam krenula stalno da imitiram – pokrete, mimiku, izgovor, akcente.

Moje sestre od tetke su mi polu Francuskinje, ja sam savršeno skinula njihov govor, akcenat, kopirala sam sve, to kao da mi je urođeno. Scena me je od malena veoma privlačila. Čak su neki mislili u to doba da sam više za glumicu. Dosta toga mi je dobro išlo, recimo išla sam na prirodni smer, volela sam matematiku i hemiju, jezike, trenirala sam tenis.   Ipak, u jednom momentu sam samo presekla i rekla sebi da ću se baviti muzikom. Jesam svestrana, toga sam i svesna, nisam samo za muziku zalepljena, ali mi je ona težište.  

Foto: Aleksandra Ignjatović – Headliner





Nije mi period izolacije teško pao: iz tolikog haosa koji ti se stvori u životu, želiš malo da prikočiš


Pandemija kod nas i u svetu od marta 2020. zaledila je gotovo ceo svet. Kako si lično doživela sve ovo što nam se dešava? Da li si mogla ikada zamisliti da će neki virus sprečiti vas muzičare da nastupate, odnosno da zaustavi planetu? Kako je biti bez koncerata?

Prošli smo mnogo toga, eto pre više od 20 godina i to NATO bombardovanje, i moj put u Nemačku na studiranje, i čak mi se dešavalo da sam bolje momente pokazivala u teškim situacijama nego kada je sve u redu. Cela ova pandemije kada se pojavila, moj utisak je bio da je došlo do nekog usijanja, do veoma loše energije, dosta nezadovoljstva, isfrustriranosti, obesti, da je moralo nešto da pukne. Tako je sve  stalo. Naravno, na stranu sada sam virus i sve što on nosi i kakve ima posledice, i što već zaista dugo traje. Navikla sam da smo samo mi u Srbiji u problemu, te sankcije, te ratovi, NATO bombardovanje, a sada se desilo da je u isto vreme ceo svet u problemu.   Mi muzičari smo takoreći dobar deo života u karantinu, uopšte umetnici, sportisti, pisci pogotovo, sede sami i stvaraju neko delo, vežbaju, tako i mi komponujemo, kreiramo pesme, albume. Sve je to veština koja zahteva rad sa samim sobom. Socijalno posmatrano, nije mi teško palo sve to što nam se desilo, kao da iz tolikog haosa koji ti se stvori u životu, želiš malo da prikočiš.

Mnogi dramski umetnici, pre svega glumci su slično govorili na tu temu, da vole da imaju pauzu od tolikog posla, samo ne da im je ovolika pauza tako odjednom – nametnuta. Stresan im je posao, svaki dan su u pozorištu, igraju predstave, navikli su na taj način života. I onda iznenada, to im je presečeno, oduzeto. Imala si taj osećaj?

 

Naravno, slažem se i potpuno razumem. Ja sam prihvatila da su sada takve okolnosti, pa da vidimo šta tu može da se radi. Srećom pa nisam samo interpretator, i tako uvek imam šta da radim, da pišem pesme, da učim, čitam, vezbam. Imala sam dosta poziva u to vreme da sviram po inostranstvu, puno toga mi je otkazano. Baš mi se dosta toga otvorilo. Ali, eto, nisam puno patila zbog toga, prihvatila sam stvari kakve jesu.

Koncert u Domu omladine je imao neku posebnu notu iz razloga što se koncerti skoro uopste nisu dešavali zbog mera pandemije, a mi smo zapravo otvorili te večeri Veliku scenu Doma omladine, to je nosilo nešto u sebi veoma lepo i posebno.

Kako si se upoznala sa grupom Di Luna blues band, odnosno sa liderom – Dragan Marković Mare? Na koncertu je rekao lepe reči o tebi kada te je predstavio.

 

Znamo se još kad sam bila veoma mala, svirali su na Platou. Išla sam uvek da slušam blues i jazz, kad god su bile te svirke, tu sam se i ja stvorila.
I Mare me je znao kao onu malu koja se stalno tu mota i sluša. A onda kada sam porasla, dopalo mu se mnogo to što radim, pa me je često zvao – Hajde mala dođi da nam se pridružiš, sa velikim poštovanjem, što je zaista jako lepo. Slični su nam koreni, oni sviraju bluz, ja sam tu i bluz, soul, gospel, rock.
U osnovi nam je američka muzika, tako da se uklapamo, senzibiliteti nam se podudaraju.


Foto: Aleksandra Ignjatović – Headliner



Profesori u Minhenu ophodili su se prema nama kao da smo odrasli ljudi

Prvo si želela da studiraš muziku u Francuskoj, a onda si ipak otišla u Nemačku.   Zašto se nije ostvarila Francuska?

Školovanje tamo je bilo dosta skupo. A u Nemačkoj je sve to besplatno, samo se stanovanje plaća. Tako sam u potpunosti nepripremljena otišla u Nemačku i mnogo mi je bilo lepo iskustvo. Tamo sam provela četiri godine, a zatim sam prešla u Englesku na tri godine.

      Kako bi uporedila svoje iskustvo u Nemačkoj i Engleskoj?

U Nemačkoj sam bila u jednom zaštićenom statusu kao student. Tamo sam studirala klasičan klavir i džez pevanje. Tako da sam imala prilike za mnoge benificije, jeftinije karte za sve, i naslušala sam se sjajnih koncerata, dosta klasike, džeza, po halama, klubovima, u Minhenskoj filharmoniji. Beskrajno sam zahvalna roditeljima što su mi to omogućili.   Profesori se svima obraćaju sa “Vi” ili “gospođa”, sa poštovanjem i uvažavanjem, daju nam odgovornost, ophodili su se prema nama kao sa odraslom osobom. Mentorima je jako stalo do svojih studenata da sve nauče, posvećeni su im, ulivaju i samopouzdanje, tamo su časovi trajali i puna tri sata.

A onda nakon perioda edukacije u Nemačkoj, u tvoj život zapravo stiže svetski uspešan menadžer Mel Buš? Kakav je osećaj kada upoznaš osobu koja stoji iza karijera kakve su pop zvezde George Michael, Elton John, Prince, Michael Jackson, Queen ili Vanesa Mae? I još taj čovek želi saradnju sa tobom na svetskom nivou? A onda ti i ponudi da uđeš u bend WILD kao pravu wild card?

U to vreme sam zarađivala tako što sam pevala prateće vokale mnogim zvezdama, čak sam pevala i na nemačkom, iako nisam tada još uvek znala jezik, ali sam ga učila bukvalno napamet. Imali su razne televizijske šou programe, bili smo u okviru Big benda na pozornici kao tri prateća vokala, i emisija se snimala po tri dana uglavnom.
Onda negde otputujemo, sve nam je organizovano. Imala sam sreće da odmah upadnem u top šou biznis, muzičku industriju da automatski osetim kako stvari funkcionišu na velikoj sceni.

Normalno mi je bilo da svi na snimanje dođu spremni, to je ogromna ekipa: Big bend, svi ti solisti, mi kao prateći vokali, uvodne reči, skečevi, humor, sve po nekom redu, scenosledu, plesači, deca, baletani, pravi spektakl, imaju kompletan scenario.
To me je i zanimalo kako izgleda čitava mašinerija da sagledam iz više uglova. I tada mi je bina prijala, na njoj se zaista osećam kao kod kuće. Čak sam se i snašla u jednoj situaciji kao voditeljka, na engleskom jeziku, što nisam očekivala da mogu i to.   Ali izgleda da me scena toliko udobna da na njoj mogu i da improvizujem, ako zatreba šta god da radim.




Brajan Mej je pravi genije – preslušao je moje pesme i davao mi savete!


Da li si doživela velike muzičke zvezde na pravi način, bliskije? Kakvi su oni uživo? Odaju li utisak zvezde, u smislu razmažene sa hirovima ili su čvrsto na zemlji?

Top music business svakako je najizraženiji u Engleskoj, sretala sam razne zvezde i one poznate – muzičke producente, iza kulisa, i muzičare kao velike zvezde na pozornici.
Iz mog iskustva samo mogu reći da svi ljudi koji stvarno vrede u svojim karijerama, oni su vrhunski, izvanredni i privatno. Tako lepo može da se priča sa njima, opušteni su, nikada ne provociraju niti spuštaju, čak daju podršku, vrlo su otvoreni, znaju i oni kroz šta su prošli dok nisu postali slavni. Tako da su mi oni samo za divljenje.


Da li bi nekoga od tih muzičara posebno izdvojila ko je na tebe ostavio najjači utisak?

Recimo, Brian May, on je pravi gospodin čovek. Desila se jedna zanimljiva okolnost, upoznala sam ga i kad smo pričali, spomenula sam mu da ja stvaram svoje pesme, a on je na to odmah rekao – “Zanimljivo, eto ako želiš, možeš da mi pošalješ na mail”, i onda mi zaista dade čovek svoju adresu. I ja mu prosledim tri demo pesme koje su negde ličile malo na Queen, odnosno u tom su senzibilitetu. Ali, mislila sam, neće stići čovek da odgovori, ipak je toliko zauzet, jer ipak, to je – Brian May! Možda je u tom susretu sa mnom samo hteo da bude ljubazan. Međutim, on je meni u roku od samo dva sata odgovorio na mail! Nisam mogla da poverujem! I to ne nešto kratko, nego je za svaku od tih pesama napisao neki savet!   Za jednu moju pesmu je rekao da nema apsolutno nikakve zamerke, ni ispravke, ovo je pravi radio hit. Ali me je i podsetio da su se sada promenila vremena, sve je otišlo na skidanje muzike sa interneta, toliko digitalnih platformi i servisa. Onda za sledeću numeru mi je dao savet da mi bude tiši sam uvod, ali ništa dramatično. Čoveče, stvarno je genije! Da pruži takvu podršku meni, koju je sreo tada samo jednom u životu.






Druženje sa Mikom Džegerom i Ronijem Vudom i kao prijatno iznenađenje i divno iskustvo


Da li ste dalje nastavili kontakt, koliko je Brajan Mej pratio tvoje nastupe?
 

Oni su sa Queen bili ovde na koncertu (Beogradska Arena, sa drugim pevačem Paul Rodgers, 2008. godine, prim.aut.), dopisivali smo se, ali nismo uspeli da se vidimo, iako sam slušala koncert. Onda su oni jurili nakon koncerta, išli su u Češku, Slovačku, i posle mi je rekao – “Ja sam tebe izgleda reklamirao tamo. Pitali su me koga znam iz ove zemlje, ja sam rekao tebe! Non stop putujemo, više ni ne znamo gde smo”, što me je jako nasmejalo.

Upoznala sam i Mika Džegera, on je sjajan lik! Ima svoje držanje, ali je sasvim simpatičan. Jednom prilikom nam je rekao, kada smo bili uveliko u grupi WILD, da je čuo da ćemo naredne godine biti pravi hit. Nisam znala odakle mu tako nešto, baš sam se prijatno iznenadila, a on se zagonetno smeškao, i samo reče da zna, tako se priča.

Više smo razgovarali sa Ronijem Vudom, jer su Džegera non stop saletali sa svih strana.  Upoznali smo se na božićnom partiju, i Vud nas je zvao na svoju izložbu slika u jednom starom pozorištu u Londonu. I to su baš ogromna uljana platna, a meni nije bilo jasno kada je on stigao i da se time bavi. Pa sam ga naravno to i pitala, kako može i da slika, a toliko puno sviraju, a on mi je nonšalantno rekao – “Uspevam da slikam tako malo između koncerata”.   Slikao je npr. Tajnu večeru, ali sa sve poznatim likovima, Naomi Kembel, Elton Džon, odlična fora.

Nedavno sam ga srela opet, posle duže vremena, i on se odmah obradovao kad me je video, bez problema me se setio. Bio je posebno raspoložen, nešto se u to vreme veoma medijski dešavalo oko njega, izdao je autobiografiju. Odnosno, uvek je on popularan, ali tada je bilo posebno upravo zbog knjige. I tada kad smo se sreli u klubu, on mi predloži da nešto odsviram tu, na licu mesta. Kad stvarno ode on, pita tu nekog u klubu da li bih mogla ja da tu sviram kada završe prethodni, neki sjajni Kubanci. A inače sam bila u patikama, dukserici, farmerkama, samo sam bukvalno kratko svratila, ne znajući da ću ostati tu duže. Kako sam bila sa prijateljima, oni su me odmah bodrili da izađem na scenu i sviram. Izašla sam, svirala na nekom malom sintisajzeru, sve je na kraju ispalo lepo, Vud se oduševio, aplaudirao mi je. Bilo mi je stresno, jer nisam bila spremna, em to klavirče predamnom, em Roni Vud, ja kao pala sa druge planete, nije mi bilo svejedno, još sam neadekvatno obučena, strašno..

Kako se oseća mlado biće u to vreme kada dobije tako ozbiljnu i veoma odgovornu ponudu da pristupi muzičkoj atrakciji WILD? Da li je tu postojala pozitivna trema? Da li je Mel Bush tebi širom otvorio vrata za karijeru? 



Da mi se to nije desilo, ja bih pokušavala da ostajem i dalje u Nemačkoj, da dalje studiram, mada sam razmišljala šta ću dalje tamo, suviše je mirno tamo za neki rock’n’roll. Planirala sam da pravim svoj bend. Onda je menadžer Mel Buš nama predstavio ideju, celu zamisao da klasičnu muziku približi mladim naraštajima koji su imali otpor prema onoj krutoj, staromodnoj, preozbiljnoj klasici i mahom crnim odelima. On je želeo da se sve to predstavi na moderniji i komunikativniji način i to je bila misija.   Meni se to odmah i dopalo, jer i jesam staromodniji tip.





Želela sam da postignem mnogo više sa grupom WILD


Vaš pravac i koncept u grupi WILD je donekle u stilu atrakcije IL DIVO? Samo što su tamo četiri tenora, koji su na operski način pevali svetske i domaće pop i rok hitove. Vi ste onda bili kao ženska verzija IL DIVO?

Tako nekako, u tom stilu, samo sto smo mi uglavnom imali originalne numere. Na albumu su aranžmani komponovani kao za filmsku muziku, engleski kraljevski orkestar je snimao okestarske deonice za naš album. Tokom naše prezentacije, mini koncerta/audicije za velike producentske kuće, osim što sviram klavir, uvrstili su i nekoliko numera gde sam ja pevala i došli su na ideju da to bude ne bude samo instrumentalni sastav, već i sa vokalima. Na taj način da se razlikujemo od grupe Bond, koji su takođe bili njihovi.
Producent Bush je tri godine sakupljao devojke da se uklope u tu priču po raznim parametrima, senzibilitetu, da budemo što više različite, ne bi li pokrio što veći opseg ciljne grupe. I dalje je to bilo instrumentalno sa vokalima, u toj priči sam sve ukupno ostala tri godine, računajući i pripreme za projekat, snimanje, turneje.


Verovatno ste obišli dobar deo planete sa grupom? A zašto više nisi deo toga?

Jesmo, to je sve bilo sjajno zaista. Ja sam na to gledala kao na jednu odličnu školu, tu se nema šta zameriti, ali nije mi bila poslednja stanica kojom sam težila. Više sam je posmatrala kao usputnu stanicu. Rekli su nam da ćemo biti kreativno uključeni u sam proces, ali kako je vreme odmicalo, shvatila sam posle da od toga nema ništa. Da bi nama dali da pišemo tekstove i muziku, treba mnogo više vremena i poverenja sa njihove strane, a oni ne bi da rizikuju da im muziku stvaramo mi sa nedovoljno iskustva. To mi je bilo veoma krivo, jer smatram da smo mogle da budemo više umetnički iskorišćene, kao autorke, ne samo kao – izvođači.

Veliki deo mi je nedostajao da se izrazim. Opet, kako je napisano, tako smo izvodili muziku, uradili smo to profesionalno. Nas pet devojaka smo snimali albume, svako je imao tu svoju ulogu, besprekorno je sve funkcionisalo. Imali smo dobre uslove, nije bilo nekih drama, nesporazuma, ipak na nivou. Mnogima je to bilo lepo, meni ok, ali ne dovoljno, jer eto želim mnogo više.

Lep utisak na mene su ostavili i poznati muzički producenti Jeff Wayne (War of the Worlds), Eric Serra (The Fifth Element, Big Blue), ORION (Prodigy, Dido, Embrace).


Gledam muzičke filmove, oni će uvek imati prednost nad svim ostalim


Završila si Akademiju za muziku i pozorište u Minhenu. Da li te je možda zainteresovalo da komponuješ primenjenu muziku upravo za teatar, filmove ili TV serije? Koliko te privlači da budeš deo soundtrack-a za popularne naslove sedme umetnosti ili malog ekrana?

U Minhenu je to odvojeno na studijama, nisam se bavila pozorištem, to je bio poseban odsek i disciplina. Svakako me zanima scena kao takva, ona mi jeste broj jedan.
Definitivno me zanima sve što ima veze sa muzikom, pa zašto da ne, upravo i komponovanje za pokretne slike. Jesam malo nešto radila u tom svetu, ništa intenzivno još uvek.


Da li si od silnih obaveza oko fakulteta imala vremena, osim odlaska na koncerte, da posećuješ i predstave, da pratiš taj svet redovno, filmove, ili možda izložbe u Minhenu?

Iskreno, ja sam samo visila po koncertima, najviše me je muzika okupirala.  
Prvo mi je bio problem nemački jezik, naporno da ga slušam i razumem, zato sam više konzumirala muzičke večeri nego da idem u teatar, gde ipak neću dovoljno razumeti.  
Svako veče sam izlazila, ako nema koncerata, onda idem u džez klub, ili sam na probama.   Istina, išla sam na mjuzikle, u tome sam baš uživala, ta vrsta teatra mi jako prija.


Onda, da li te privlači da upravo komponuješ neki mjuzikl, operu, operetu, rock operu?

       Moguće, apsolutno. Imam razne vizije i oko toga, samo je potrebno dosta vremena da se posvetiš tako nečemu. Ali verujem da će me vremenom to sve više zanimati. Volim izazove, tako da kad mi se pruži takav zadatak, onda sam spremna da dam sve od sebe da to izvedem.


Stižeš li onda makar iz hobija da gledaš filmove ili serije, i onda da pomisliš kako bi volela da si radila muziku za neke od tih projekata malog i velikog ekrana? Da li si filmofil?

Nisam nikada na taj način razmišljala, ali je zanimljivo gledište. Volim filmove naravno, samo ne stižem da ih gledam dovoljno, kao što ni muziku ne slušam sve što poželim, jer ne postižem toliko. Imam faze u gledanju filmova, evo poslednje što sam pratila jeste opus Vudija Alena, tako me uhvati. Ili onda pređem na nekog drugog autora pa gledam sve što mogu naći od njegovih filmova. Naravno, obavezno gledam muzičke filmove, oni će uvek imati prednost nad svim ostalim.

    


Na žalost, u Srbiji nemamo pravu muzičku industriju   


Sada si ovde u Beogradu, nije plan da se vraćaš tamo? Koji je sledeći korak u ovom trenutku? Tvoj prvi solo album – pretpostavlja se da će biti kompletno na engleskom jeziku, sve ono što smo čuli na koncertu u Domu omladine?

Da, tu sam, do daljnjeg. Album se priprema, nemam sve numere na engleskom, pisala sam i na srpskom, mada iskreno, te pesme bolje mi zvuče kad su na engleskom. Sa žaljenjem to priznajem, da li je to do prirode našeg jezika, ili metrike naših reči za ovu vrstu muzike.

 Teže se ispevavaju, a da ne deluje nakaradno. Imamo dosta suglasnika i sve zvuči negde grublje na žalost.

Kakav je osećaj kada stvaraš, pevaš, razmišljaš, komponuješ na stranom jeziku sve vreme, a koji ti ipak nije maternji?

Odrasla sam uz tu muziku – britansku, američku, i tako je ostalo ceo život. Engleski je praktično nama kao drugi jezik koji pričamo, internet, filmovi, postao je planetarni jezik, kao najkomunikativniji i najjednostavniji za učenje.
Svi pišu na engleskom, posebno na društvenim mrežama. Tako da to nije ništa neobično niti loše da pišem na engleskom, a ipak sam odavde, iz Srbije.
Na kraju krajeva muzika nema granica, a internacionalnim jezikom mogu da se obratim većoj populaciji i privučem pažnju i na našu zemlju i stvaralaštvo, kao sto je bio slučaj i sa grupom Wild kada su u intervjuima često pitali za moje poreklo, bila mi je čast da sam kroz to što radim na neki način jedan od predstavnika svoje zemlje u svetu.

Možeš li nam približiti situaciju sa diskografskim kućama danas, koliko su danas u Srbiji otvoreni – zainteresovani za mlade dame koje pevaju na engleskom jeziku? Ili će se upravo otvoriti mogućnost sa stranim izdavačima?

Ja gledam da po mojim kriterijumima, što je nekad teško dostići, uradim na značajnom nivou, kao što su to zapisi tih uzora koje smo slušali, i zvučno i kompozitorski, izvođački.
To je sve veoma zahtevno izvesti, jer mi nemamo taj standard, na žalost nemamo pravu muzičku industriju, skoro da je izumrla, ali postoje još neki trzaji.
Nema tu prave rok, pop ili džez scene. Zato bih probala da idem “independent”, sa nezavisnim izdavačima. Jednostavno – volim slobodu.




Gospel u potpunosti odgovara mojim osećanjima, senzibilitetu, emotivnom sklopu


Razne tvoje kolege su se utisnule u beli svet gde si i ti otišla, a oni ili žive tamo, ili gostuju na neko vreme, kao što su Katarina Pejak ili Đorđe Stijepović. Da li se sa njima srećeš na tim turnejama, gostovanjima?

Kako da ne. Katarinu sam upoznala ovde, u Beogradu, nismo se sretali u inostranstvu.
Đorđa poznajem bolje od ranije, on je sjajan dečko, uspeo je u tome, ostvario je snove. Nastupa svuda po svetu, svaka mu čast, jer nije to lako tamo u Americi sve to postići.  
Sada je nezgodno i njemu tokom pandemije, jer nema nastupa, cela situacija sa tim se svima odužila, posebno muzičarima koji su navikli, kao on, da su stalno na turnejama.

Za sam kraj, zašto te je zainteresovala baš gospel muzika? Šta ona ima tako posebno? Veoma je neobično da nekoga takav žanr zanima, kada nije toliko dostupan. Mada tebe zanima i stvaraš više toga – bluz, rok, džez, soul, i onda odjednom – gospel?

Kad sam bila mala, rano sam čula gospel, dobila sam i ploču za rođendan. I ta muzika, ne može se lako objasniti, samo me je obuzela.
Posle sam slušala legende – Ray Charles, Stewie Wonder, Aretha Franklin, kada sam shvatila njihove korene, odakle su svi potekli, i kada sam to malo istražila, potpuno sam bila fascinirana. Gospel u potpunosti odgovara mojim osećanjima, senzibilitetu, emotivnom sklopu i temperamentu. Sviđa mi se ta vrsta poruke koji nosi, kao neka katarza, znači postoji bol i težina, a onda te ispuni nadom i uzdigne. Lepo mi je što su oni telesno jako ekspresivni, vešto koriste ruke, noge, pokrete, oni zaista slave Boga. Zapaljivo je, neverovatne su im te emocije, harmonija, ritam, sve.
Vodili su me prijatelji stranci da u njihovoj crkvi slušam gospel, i to prvi put baš na moj rođendan kako su me obradovali, a ja jedina bela u društvu. To je bio znak da su me iskreno prihvatili kao svoju.

Ivan Makragić


OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

Aktuelno

Učesnici ILMC panela „Budućnost festivala“ optimistični oko festivalskog leta 2021

Optimizam i pozitivne vibracije preovladavale su panelom “Budućnost festivala: Srž prioriteta” održanog u okviru 33. izdanja ILMC-a, jedne od najvećih globalnih...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

musicpocket