Irski pijanista Beri Daglas održao koncert na Kolarcu u okviru serijala “Steinway & Sons” (6.11.)

Publika zvala na bis dva puta umetnika klasičnog repertoara


BEOGRAD, 7. novembra: Poznati irski pijanista Beri Daglas održao je sinoć (6.11.) samostalan koncert u Velikoj sali Kolarčeve zadužbine u okviru serijala “Steinway & Sons” iz ciklusa “Piano Land” tekuće 2021/2022. sezone.


Istaknuti muzički umetnik odabrao je kompozicije velikana kao što su Čajkovski, Betoven i Šubert kroz tri odvojena i zahtevna poglavlja koje su ljubitelji klasične muzike pratilo gotovo u dahu.
Svirao je koncert na klaviru brenda “Steinway & Sons” kao značajan za mnoge pijaniste sveta.
U novoj sezoni nedavno je na Kolarcu svirao ruski pijanista Andrej Korebejnikov.


Beri Daglas (60), rođen je u Belfastu, Severnoj Irskoj, u porodici ljubitelja muzike, i veoma rano se posvetio muzici na raznim instrumentima – klavir, orgulje, udaraljke, klarinet, čelo, a kasnije se zanimao i za dirigovanje.
Ipak, karijera ga je opredelila za klavir, a iako je prvi resital održao već sa 11 godina na orguljama, sa 16 godina je ušao u svet pijanizma.

Prijatno veče na Kolarcu, Daglas je započeo relativno kratkom numerom austrijskog kompozitora Franca Šuberta (1797–1828) – “Emprompti D. 899, op. 90, br. 1”, tek da zagreje publiku, više kao intermeco za glavni program.

U pitanju je Šubertova serija od osam muzičkih komada napisanih za solo klavir 1827. godine.
Dela su objavljena u vidu kolekcije iz dva kompleta po četiri komada, od čega je prvi set kao Opus 90 publikovan za vreme njegovog života, a drugi 1839. godine posthumno, kao Opus 142, posvećen kolegi Francu Listu. Ipak, i sam prvi komplet nije u celini bio objavljen, već su treći i četvrti deo izašli tek 1857. godine.


Daglas je pristupio veoma ležerno i opušteno toj kompoziciji, kao jedan vid predjela, tako je i svirao, bez mnogo ulaganja, da se ne troši, jer ga čekaju kompleksnija remek dela.

Od osam segmenata Šuberta, on je ipak odabrao samo prvi kao jedan vid prologa koncerta, koji je bio inspiracija mnogiom filmskim kompozitorima.
Tako se ovaj Šubertov dragulj mogao slušati u drugačijem aranžmanu u američko-britanskoj istorijskoj drami “Beri Lindon” (1975) i osvojio je Oskara za najbolju kompoziciju.

Taj film i nije usamljen – numera je bila prisutna i u mini seriji “Smiley’s People“ (1982) gde je igrao Alek Ginis, SF ostvarenju “Gataka” (1997) sa Umom Turman i Itanom Houkom, čuvenom “Kvartetu” (1948) sa Dirkom Bogartom, francuskim delima “Trop Belle Pour Toi” (1989) – Žerar Depardje, “Čovek u vozu” (2002) – Žan Rošefor i Džoni Halidej, “Ljubav” (2013) – Žan Luj Trentinjan i Izabel Iper, ali i u britanskoj drami epohe “Portret jedne dame” (1996) – Nikol Kidmen i Džon Malkovič.

Kratko je trajalo, Daglas se poklonio sa osmehom nakon te kompozicije Šuberta, koja je toliko korišćena na malom i velikom ekranu, i onda je pristupio sledećem izazovu: Petar Iljič Čajkovski – “Godišnja doba, 1, 2, 3, 5, 6, 10, 12”, odnosno – “Januar / Februar /Mart/ Maj / Jun / Oktobar / Decembar”. Daglas svoje muziciranje nastavlja i dalje prilično mirno, ravno, gotovo odsutno, kao programirana mašina koja savršeno poznaje svaki ton i takt koji sledi, bez udubljivanja u sadržaj kompozicije.

Originalno, kompozicija predstavlja set od 12 kratkih komada prema 12 godišnjih doba za solo klavir, i sapecifičnost leži u tome da je napisano sa karakteristikama različitih meseci u godinu dana u Rusiji. Komad “Novembar”, koji Daglas nije svirao ove večeri, zanimljivo da je bio među omiljenim delima čuvenog ruskog kompozitora Sergeja Rahmanjinova.

Petar Iljič Čajkovski (1840-1893) stvarao je “Godišnja doba” u vreme kada je imao premijeru “Prvog koncerta za klavir”, a nastavio je komponovanje kada je završio svoj prvi balet – “Labudovo jezero”. Tako je ideja od porudžbine ovog angažmana bila da se svakog meseca objavi po jedna kompozicija tokom 1876. godine, što se i ostvarilo.

Očigledno Daglasu leži ruska kultura i ruski kompozitori, jer je sa više strasti i predanosti pristupio sviranju sedam komada Čajkovskog, a svetska kritika za irskog muzičara kaže da svira kao «ruski pijanista». Nakon 10 godina napornog rada, 1986. virtuoz iz Belfasta je osvojio zlatnu medalju na prestižnom pijanističkom takmičenju Čajkovski u Moskvi, kao prvi «neruski» takmičar posle Vana Cliburna (1958).

«Ruski kompozitori, ruski muzičari, i ova prelepa zemlja promenili su moj život. Zahvalan sam Moskvi, Sankt Peterburgu, čitavoj zemlji, mojim prijateljima u Rusiji. Kad sviram tamo, osećam se kao da sviram kod kuće”, govorio je svojevremeno Daglas.


Prema programu koncerta nakon ove zahtevne kompozicije pijanista nije planirao pauzu, mada je ipak izašao sa scene na minut da predahne, jer ga čeka zahtevno finale: Ludvig van Betoven – “Sonata br. 23, F-moll, “Appassionata”, op. 57”.

Poznata i kao “Strastvena sonata”, komponovana je tokom 1804. i 1805, ali se smatra da je pisana i 1806. godine. Posvećena je grofu Francu von Bransviku, a objavljena je 1807. godine u Beču.
“Appassionata” nije tako nazvana za vreme života Betovena (1770-1827), kao što je slučaj sa “Patetičnom sonatom” – broj 8, već je izdavač dao to ime 1838. godine.

Beri Daglas se majstorski “borio” sa tri veoma dinamična stava, koji su predstavljali zasebne muzičke priče i time je približno na delu dokazao i pokazao ono što list “Daily Telegraph” iz Londona piše o njemu – „jedan od najuzbudljivijih, najzanimljivijih, najsenzacionalnijih pijanista svoje generacije“.

Irski maestro je ovu trilogiju Sonate za klavir hrabro privodio kraju, u vidu putovanja kroz tri obimna stava, verovatno imajući u podsvesti da svira jednu od najboljih sonata u srednjem periodu karijere velikog Betovena (ističu se još “Waldstein, Op. 53“ i “Les Adieux, Op. 81a“).

Srećni umetnik Daglas je izlazio na poklon nekoliko puta nakon napornih kompozicija Šuberta, Čajkovskog i Betovena, ali publika mu nije dozvolila da ih tako lako i brzo napusti.

Nije mu bilo teško da nonšalantno sedne za klavir i u dahu odsvira još dve kraće numere, na veliko oduševljenje publike.

Za ovog vrsnog pijanistu kažu da poseduje majstorske veštine u interpretaciji, zavidnu tehniku, i naravno to je sve na mestu, tačno, korektno, precizno.
Ipak, sve vreme je nedostajalo i ono malo duše, emocija od umetnika, koja je neophodna da se prepozna i u njoj takođe uživa.
Ovako je bilo sve očekivano i na mestu, dosta ravno, bez iznenađenja i energičnosti.

Opet, umetnička biografija mu je izuzetno produktivna i veoma zanimljiva i atraktivna.

Redovno svira resitale širom sveta po Ujedinjenom Kralјevstvu, u Meksiku, na Malti, u SAD-u, Rusiji, Japanu i Italiji, od Rojal Albert Hola, Barbikana i Vigmor hola, Čajkovski hola, Teatra Marinski, Verbier festivala do Koncertne dvorane „Forbidden City“ u Pekingu, Velikog teatra u Šangaju i drugim gradovima u Kini.

Poslednji album koji je objavio jeste – “Šubertova dela za solo klavir” iz 2017. godine.
Svetski priznati pijanista odlikovan je Ordenom Britanske imperije za svoj doprinos muzici i odnosima sa zajednicom.

Glavni događaji u nekoliko proteklih sezona, bili su koncerti povodom otvaranja sezone Škotskog simfonijskog orkestra Bi-Bi-Sija i nastupi sa Francuskim nacionalnim orkestrom, Izraelskim simfonijskim orkestrom (izvođenje koncerta Pendereckog koji je bio i dirigent), Državnom kapelom iz Halea, kao i sa simfonijskim orkestrima Alster i Saporo.

Takođe je imao priliku da na koncertima sarađuje, između ostalog, sa Londonskim simfonijskim orkestom, Ruskim nacionalnim orkestrom, Simfonijskim orkestrom iz Sinsinatija, Singapurskim simfonijskim orkestrom, Simfonijskim orkestrom Berlinskog radija, simfonijskim orkestrima iz Sijetla i Melburna, kao i sa Kralјevskom filharmonijom iz Liverpula i Filharmonijom iz Hong Konga. 

Beri Daglas je 1999. godine osnovao kamerni orkestar Irska kamerata, koji slavi i promoviše najbolјe mlade muzičare iz Severne Irske i Republike Irske.

Zanimljivi citati Berija Daglasa:


«Tehnika se uči iz muzike. Ako učimo tehniku samo kroz vežbe, postoji bojazan da će se izgubiti čarolija muzike. Horovic je jednom izjavio da je svu svoju tehniku naučio svirajući muziku.
Jako je važno da prilikom sviranja, morate da vidite i otkrijete “razlog” za određenu tehničku stvar, njen muzički osnov. Naravno da su skale i tehničke vežbe veoma važne, ali ih treba svirati na muzički način. Inače, ako odvojimo tehniku od muzičkog izraza, onda je veoma teško ponovo je sjediniti. Uvek treba stvarati muziku“.

„Čast mi je što je Van Cliburn bio jedan od mojih iskrenih prijatelja. Njegov savet koji mi je dao nakon pobede na Čajkovski takmičenju, dan danas cenim i poštujem. Rekao je:„Nemoj da na tebe utiče na ono što ljudi žele da uradiš, već samo nastavi i radi ono što ti želiš.“Moj savet novim pobednicima pijanističkih takmičenja u svetu jeste da budu umetnički odlučni i istrajni i da nastave da se kreativno izražavaju, na svoj jedinstven način”.


“Muzika je apsolutno neverovatna! Svako treba da ima pravo da sluša klasičnu muziku i da uživa u njoj!”.

„Steinway klaviri mi omogućavaju da otključam svu tu lepotu i kolorit u muzici.To je put uživanja u zajedničkom putovanju otkrivanja!”.

Sledeći koncert u okviru ciklusa “Steinway & Sons” biće održan 18. decembra kada će nastupiti turski pijanista Fazil Sej.

Ivan Makragić

TANJUG / Music Pocket