O svim aktuelnostima – trećem studijskom albumu “Pero”, koncertu 20. maja u Domu omladine Beograda, o svim gostima na tom velikom nastupu, o primenjenoj muzici kao mogućem izazovu, mešanju žanrova, o koleginicama koje neguju sličan senzibilitet
Sa velikim zadovoljstvom i uživanjem u razgovoru koji smo imali, predstavljamo posebnu muzičku damu, svestranu umetničku dušu, koja će imati svoj novi koncert u petak, 20. maja u Domu omladine Beograda.
Naravno, znate već o kome je reč, po treći put u našem online magazinu Music Pocket u poslednje tri godine.
IRENA BLAGOJEVIĆ, dama, muzičarka, umetnica, pedagog, stvaralac, žena od stila.
Treći studijski album „Pero“ istaknute džez umetnice donosi publici devet pesama i predstavlja njen nastavak kombinacije soul džez stila sa primesom pop muzike, mada se oseća i uticaj bluza.
Da podsetimo, objavljen je 22. februara 2021. godine u izdanju promoterske kuće, koncertne agencije i diskografske kompanije “Long Play”, ali naravno, znamo da zbog pandemije korona virusa do danas nije imao koncertnu promociju.
Konačno će publika 20. maja moći da čuje uživo nove pesme Irene Blagojević, koje imaju svoje audio i video uspehe, odnosno gledane su kao spotovi na raznim platformama tipa YouTube ili na televizijama, i slušane na radio stanicama i muzičkim digitalnim servisima.
Uz svoje autorske kompozicije vredna umetnica na flauti i vokalu. na albumu „Pero“ prvi put je obradila i nekoliko starih srpskih pesama: čuvena „Jutros mi je ruža procvetala“, kompozitora Petra Tanasijevića (1932-2016), u džez aranžmana, „Imam jednu želju“ obojili su njena flauta i atraktivna fank svirka, dok je za singl rimejk „Bolujem ja“, drugi tradicional sa albuma, rešenje bilo – bluz.
Od Ireninih autorskih pesama, „Pero“ donosi jedinu pesmu na engleskom „Lonely Days“, etno fank kombinaciju „Milo moje“ (bili su najavni singlovi i spotovi sa albuma), a tu je i „Ljubav“, intimni soul „Putniče“, lagana pop pesma „Pamti me“ i naslovna „Pero“.
Prilikom snimanja albuma Irena je ponovo iskoristila privilegiju saradnje sa vrhunskim muzičarima, pa su angažovani vrhunski instrumentalisti – gitarista i producent albuma Dušan Duda Bezuha, Dragoljub Crnčević Crnke – “Point Blank”, basista Miroslav Tovirac, kontrabasista Milan Nikolić, bubnjari Goran Ljuboja Trut i Aleksandar Cvetković, umetnici klavira Bojan Cvetković i Ivan Aleksijević, i gitarista Branislav Gluvakov Tubaćin.
Rodom iz Valjeva, Irena je diplomirala flautu na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu.
Kao kompletan autor – kompozitor, aranžer i tekstopisac već se dokazala na svoja dva prethodna autorska albuma „Jutro bez ljubavi“ (2010) i „Blistavi grad“ (2016).
Na tradiciji klasičnih džez diva, izuzetnog vokala koji vas zavodi i odvodi u neku novu dimenziju, uz jasne obrise pop muzike, Irena se nije fokusirala samo na osvajanje ljubitelje džeza, već i za mnogo širu publiku, u smislu da joj je ciljna grupa znatno obimnija.
Do sada je nastupala na mnogim koncertnim scenama u zemlji (Dom omladine Beograda, Sava Centar, Kolarac…), kao i na nekoliko džez festivala (Bijelo Polje, Cetinje, Valjevo, Sremska Mitrovica, Nišvil…), a publika je redovno može čuti na klupskim nastupima u Beogradu.
Jedan period je pevala u samom centru Beograda, u klubu O.U.R. Pub odmah pored Sportskog centra – bazena Tašmajdan, i publika je uživala u njenoj interpretaciji istorije džez standarda.
Irena Blagojević značajan deo vremena posvećuje i pedagoškom radu – već 12 godina vodi svoju školu pevanja, namenjenu mladim i talentovanim muzičarima koji žele da savladaju i usavrše pevanje, kroz individualnu nastavu, koja podrazumeva upoznavanje sa različitim pevačkim stilovima.
Kao profesor pevanja radi i u školi Master Blaster.
Ipak, jasno vam je da je ovo njena priča, specijalno za Music Pocket.
Dakle, reč i pismo ima – IRENA BLAGOJEVIĆ .
NISAM U PRILICI DA ČESTO PRAVIM OVAKO VELIKE KONCERTE
Tvoj treći studijski album “Pero” izašao je pre godinu dana, a sada 20. maja će se desiti koncertna promocija tvog materijala. Kako se osećaš nakon 12 meseci što imaš priliku da konačno premijerno podeliš sa publikom nešto što je sazrevalo u tebi toliko dugo? Da li imaš strah, tremu, uzbuđenje, sreću, sve pomešano?
Zaista je ovo bio veoma dug period za mene u pogledu odsustva sa scene. Imala sam jako puno strpljenja, želje i vremena da se pripremim za koncert. Moja publika je i navikla, a ja to dugo radim, pravim velike koncertne promocije. Zaista znači da kreiram nastup da zvuči onako kao što su i pesme na albumu. Uzbuđena sam, mnogo se radujem koncertu, i od ljudi koji se bave manje komercijalnom muzikom, stvarno nisam u prilici da pravim često tako velike koncerte.
Ovog puta sam u prilici da nastupam sa velikim brojem ljudi. Pored klasičnog benda, imam i dva prateća vokala, kao i veliki broj gostiju. Pre svega je tu Ivan Aleksijević iz Pančeva, sviraće klavir, bio je saradnik na mom albumu, takodje i moja dugogodišnja učenica Milica Janković, koja inače vodi jednu divnu TV emisiju na kanalu Nova S – “Glas, dirka, bass”.
Pored njih biće i moj sin – Relja Peršić, koji uskoro izdaje svoj prvi album, u pitanju je pop rok pank muzika, nešto malo drugačije od mene. Tu su svakako i Duda Bezuha, koji je i producirao album, i mnogi drugi.
Ranije si definisala i odredila svoju muziku, da ona nije samo džez, već je i pop, soul, bluz. Kako uspevaš da pomiriš toliko stilova, žanrova a opet u jednoj kreativnoj ličnosti kao što si ti?
Upravo se radi o toj vrsti kreativnosti za koju ja smatram da nikad ne može da se ispoljava samo u jednom pravcu. Kada se bavite muzikom i slušate čitav život malo različite vrste muzike, mada su ovi navedeni žanrovi veoma srodni, onda je veliko zadovoljstvo i jednostavno igrati se sa različitim stilovima. Ali svakako to se kod mene uvek svodi na pop, soul, džez, malo bluza, kao na trećem albumu. Svako od nas koji se autorski bave muzikom kao kantautori, ja izražavam sebe, svoja osećanja, svoj život, a to je mnogo važnije nego sam stil.
ALBUM “PERO” IMA DOSTA ŠARENIH EMOCIJA ZA RAZLIKU OD PRETHODNIH PROJEKATA
Sa tim u vezi, opet je bilo zanimljivo i to da si okupila na jednom mestu muzičare različitih žanrovskih opredeljenja, tu su bluzeri – Dušan Duda Bezuha, Dragoljub Crnčević Crnke, lider grupe “Point Blank”, rok bubnjar Goran Ljuboja Trut, poznat iz rok bendova “E-Play” i “Babe” ili rok gitarista Branislav-Bane Gluvakov Tubaćin, bivši član grupe “Van Gogh”. Kako je bilo sa njima raditi koji su ipak navikli na drugačije stilove i senzibilitete?
Sve njih sam samo uklopila u ono što želim sa novim albumom, što je bilo takodje veoma interesantno. Goran Ljuboja Trut je svakako svirao žanr – soul fank, koji je njemu jako blizak. Kao što znamo, saradjivao je sa Rambom Amadeusom. Njemu je bilo sve to veoma zanimljivo, radovao se da bude deo projekta. Bez obzira na vrstu muzike koju sviraju, svi smo se ipak pronašli na samom senzibilitetu i veoma laku saradnju smo ostvarili.
Kada se pogledaju barem naslovi tvojih prethodnih albuma, negde preovladjuju negativna, drugde pozitivna osećanja, melanholija i sreća. Tako je tužan prizvuk kada izgovorimo naziv tvog prvog albuma “Jutro bez ljubavi”, a onda je nešto sasvim suprotno kada se čuje poetičan naziv drugog materijala – “Blistavi grad”. Došli smo do trećeg albuma “Pero”. Kakvog je on raspoloženja, budući da je jedna od pesama opet setnog naziva – “Bolujem ja”?
Pre svega novi album “Pero” sam posvetila svom sinu Relji. I upravo pesmu “Pero” mi smo odsvirali zajedno, Relja je takodje svirao i gitaru na nekoliko mojih pesama. Pesma “Bolujem ja“ se više vezuje za taj ceo koncept mojih obrada i ideja na tu temu, da se ti tradicionali vrlo lako i glatko mogu staviti u soul i džez žanr. Tako da mislim da su te obrade, prema mišljenju drugih, vrlo uspešno prošle. Tako se balada “Bolujem ja” dosta puštala na radio stanicama, takodje i “Jutros mi je ruža procvetala”, ona je možda i najslušanija sa ovog albuma. Tu je i “Imam jednu želju”, na kojoj je baš Trut svirao, pravi fank stil. Tako da “Pero” ima dosta šarenih emocija, nisam se zadržavala samo na jednom osećanju kao sa prethodnim albumima, već ovde to varira od pesme do pesme.
UVEK NA PROBAMA IMAMO NOVE IDEJE KAKO DA SE NEKE PESME MENJAJU
Dom omladine Beograda kao da je tvoja druga kuća? Pamtimo tvoj veliki rasprodati koncert tamo pre nekoliko godina na Svetski dan džeza – 30. aprila u Velikoj sali, kasnije i matine nastupi kao što je bio program posvećen džez divi Eli Ficdžerald. Osim ovog mesta, koje bi još prostore volela da osvajaš u Beogradu i Srbiji?
Ja sam veoma zadovoljna sa Domom omladine i tadašnjem direktoru Milanu Lučiću, koji je u to vreme prepoznao u meni nešto interesantno, i zahvaljujući njemu održala sam svoj prvi koncert tamo. Njemu se moja muzika jako dopala i pružio mi je šansu. Posle se ispostavilo da to nije bilo tek tako slučajno, jer se stvorila jedna mala, ali odabrana publika, koja veruje da je muzika nešto više od zabave, da je umetnost i ta publika sve vreme bez prestanka prati ono što ja stvaram.
Dom omladine me zaista podržava od početka, oni veruju da ja nosim jednu specifičnu energiju. Svaki umetnik želi da stigne do što većeg broja publike. Volela bih da pevam u velikoj sali Doma sindikata, sada najnovije Mts Dvorane, i možda će mi se ukazati prilika u narednom periodu da uspem upravo tamo da održim jedan solo koncert, da izguram i tako jedno veliko veče. Ipak verujem kada bi se ova vrsta muzike više predstavljala ljudima, da bi za nju itekako bilo publike.
Kada predsatavljaš album na koncertima i pevaš uživo, da li nekada pomisliš da bi možda nešto menjala u pesmama, ponešto prilagodila upravo onda kada se tvoja dela suočavaju sa tvojom publikom?
Svakako ostavljamo neki svoj prostor u kome možemo slobodno da manevrišemo sa pesmama i da se improvizuju. Upravo je sada taj proces proba pred koncert sa bendom, tako da i oni kao i ja, dajemo neke dodatne ideje da se neke pesme produže, da se ubace neki delovi pesama samo-improvizaciji, uz prateće vokale, kroz neki solo, da se sve to obogati. Prosto to je deo našeg rada koji fukcioniše na taj način, ta vrsta muzike i ima dosta improvizacije.
ČESTO KAŽEM DA SE KARAKTER VIŠE BAVI MUZIKOM NEGO TALENAT
Malo vas je žena u Beogradu i Srbiji koji spajaju jazz, pop, soul, od poznatijih tu su Lena Kovačević, Bojana Stojmenov i ti. Da li bi volela da je više ženskog pisma u ovoj mešavini srodnih žanrova kod nas?
Bilo bi mi jako drago, jer verujem da većina mojih koleginica upravo dolazi na tu ideju da peva različite stilove, mada se dosta peva džez. Međutim, na žalost, zbog realnosti koja je često veoma surova, ljudi vrlo lako odustaju od toga. To je opet i pitanje karaktera. Ja često kažem da se karakter više bavi muzikom, nego talenat. Mora čovek danas da bude jako uporan u tome, da se izgura ta priča, da verujete u to, nebitno da li je to muzička, likovna, filmska umetnost. Potrebno je da umetnik stvori nešto i da se nada da će neko to prepoznati. Taj proces vere da će neko nešto u vama prepoznati je nešto najvažnije.
Tvoja muzika je specifična i po tome što nekako vuče ka tome da bude primenjena, dakle da se provlači kroz filmove, pozorišne predstave, TV serije, možda i reklame. Koliko te zanima komponovanje muzike za ove oblasti, da se tako spajaju više umetnosti? Imaš li te želje, ambicije, ali i ponude od producenata?
Imam veliku želju da se bavim i time, mada za sada nemam takvih ponuda. Ponekad je bilo nekih predloga, preporuka, tek malo, a smatram da bih se jako dobro u tome snašla. Imam tu vrstu senzibiliteta da jako dobro osećam ljude, da prepoznajem ono što je dobro u umetnosti, da izvučem suštinu. Mislim da bih u tim sferama i medijskim kombinacijama uspela da se pronadjem. Tako i moje mnoge pesme kao recimo “Blistavi grad”, “Susret”, mogu se koristiti u primenjenoj muzici.
ČINI MI SE DA JESTE KONAČAN KRAJ PANDEMIJE
I nakon Beograda, posle toliko vremena, da li ćeš krenuti na obimniju turneju po Srbiji da nadoknadiš ovoliki zastoj zbog odsustva sa scene? Koje su ti sledeće stanice za nastupe, možda i rodno Valjevo?
Nemam isplaniranu turneju, ali je dobro da su konačno krenuli neki nastupi. Zaista nas je pandemija izuzetno unazadila, sada se tek polako, postepeno vraćamo u neku normalu. Samim tim su krenuli neki manji gradski, klupski nastupi, čak i neke privatne svirke, posle duže vreme. Tako je važna stanica Dom omladine Beograda, a jeste planiran i koncert u mom Valjevu. Kod mene je tek pre pola godine krenulo da se sve to vraća, da stupam u kontakt sa drugima, šaljem mejlove i dogovaram saradnju, koncerte, nastupe.
Pandemija posle dve godine deluje da se konačno završava, sve one zabrane i obaveze da se nose maske, više nisu na snazi. Koliko ti deluje da smo stvarno pri kraju korone?
Čini mi se da jeste konačan kraj pandemije. Mada, uvek može da se desi da se ponovo pojavi neki novi talas, ali ja verujem da nećemo ići ponovo onako duboko u nešto loše, tragično i negativno kao što nam je na žalost bilo do sada.
IVAN MAKRAGIĆ
Music Pocket / TANJUG
