Mart 1997: Pre tačno deset dana u svetu se pojavio najočekivaniji album američke rok muzike „Nine Lives“ (Devet života). Steven Tyler i Joe Perry, poznati kao Toxic Twins (otrovni blizanci) još jednom su zadivili svet, ko zna kojim po redu nastavkom najveće sapunske rock opere pod imenom „Aerosmith“. Ova priča nema veze sa Liv Tyler i svetom glume. Ovo je istina o usponu i padovima koji su pogodili hard-rock album devedesetih, ovo je „Aerosmith“ – Live!
Naš kredo iz sedamdesetih bio je: Fuck it, just do it! (Jebi ga, uradi to!) „Ako si dovoljno pametan i talentovan, ostavišćeš svoj trag na bilo čemu, stvorićeš nešto novo“ – tvrdi Steven Tyler, lider grupe „Aerosmith“. U svojoj četrdesetsedmoj godini, on još uvek poseduje sve atribute koji se sjajno slažu s parom visokih čizama od leopardove kože. Možda njegova inspiracija ne nalazi više zamajac u korišćenju narkotika, ali album „Nine Lives“ nije izgubio ništa od kompletnog ludila sedamdesetih kad je „Aerosmith“ nastao. Naprotiv, pevača Stivena Tyler-a, gitariste Joe Perry-ja i Brad Whitforda, basistu Toma Hamiltona i bubnjara Joey Kramera, „Devet života“ proveli su kroz predele u kojima nikada pre nisu bili, i u koje su tek kročili.
U predele XXI rock veka, Aerosmith su sa „Sony“-jem (ogranak Columbia Records) potpisali ugovor vredan trideset miliona dolara. Mnogi su to prokomentarisali: „Uh, kakav promašaj, pa matorci (Aerosmith) imaju materijala za najviše jedan album! Da li se tu neko prevario?“ U svakom slučaju, Tyler i ekipa, ozbiljno su prionuli na posao. Za producenta su odabrali Glen Ballarda (producirao, i bio koautor s Alanis Morrissette na albumu „Jagged Little Pill“). Snimanje je započeto u njegovom L.A. studiju, a nastavljeno na Majamiju. I onda su stvari krenule nizbrdo. Prvo je bubnjar Kramer pao u depresiju, pa je kompletan bend (bez Tylera) otišao na detoksikaciju, a onda je bivši menadžer Tim Collins pokušao da ih uništi objavljujući „protesno pismo benda“ upućeno Stevenu u kome se kaže: „Ako se ne promeniš i popraviš, ako ne prihvatiš pomoć koja ti je neophodna, nećemo više da budemo u grupi sa tobom. Tvoj Aerosmith…“.
Kad se Tyler „popravio“, materijal je snimljen s novim bubnjarem Stiv Feroneom (Steve Ferrone), ali se onda (dođavola) Kramer dosetio „da bi mogao da svira“, pa je preko već gotovih deonica odlupao svoj bubnjarski pečat, a stvari su poprimile ružan uzgled. Ferone je dobio šut-kartu. Konačno, javila se i firma (Sony) s upozorenjem: „Prevarili ste nas! Na konačnom materijalu nema demo-pesama koje su nam se svidele (Hole In My Soul, Circle, Fallen Angels). Želimo njih da čujemo i još, plus, da popravite neke druge, da više liče na Aerosmith… Eto, to su bili razlozi zbog kojih je „Nine Lives“ prvo bio najavljen za novembar ’96, a potom za prvu četvrt ’97. Konačno, i Glen Balard je „dobio nogu“, a njegova zamena Kevin Shirley, priveo je posao kraju, pa je album „Nine Lives“ pred vama: čistokrvni rock musculus, začinjen popavljivim baladama. Sjajan gitarsko-kovački rad Perija i Vitforda, protkan monstruoznim Hamiltonovim Basom i Kramerovim deonicama (koje ipak zvule dakeko „aerosmitskije“ nego da ih je odlupao Ferone).
Ali, tu je i egzotični dašak u pesmi Fallen Angels, ili marokanski „tandrik“ u Taste of India, čisto da podseti kako „kompozitori pesama osluškuju šta se to svira u svetu“. „Aerosmith“ s violinama i u indijskoj odeći! Bolje neka to oni sami objasne…
Od svih albuma, koji je najteže „porođen“?
HAMILLTON: Verovatno ovaj poslednji. Mada, i prethodni je bio kurva…
WHITFORD: Bilo je dosta pritisaka. I spolja, i iznutra. Ovo je naš prvi „Sony“ album, al’ mi se činilo, k’o da nam je uopšte – prvi!
PERRY: Nije lako biti neprestano i iznova inventivan…
Snimili ste ga u Majamiju?
PERRY: Ne baš… Počeli smo ga još oktobra ili novembra ’95.
TYLER: S Balardom smo počeli da ga snimamo u L.A.-u, ali smo prešli na Floridu, Marlin hotel u Majamiju. Bio sam u sobi 306, a Balard, s kompletnom opremom u 308. Super smo radili, sve dok, nažalost, Kramer nije „otkinuo“.
Šta se u stvari dogodilo?
KRAMER: Dole u Majamiju, upao sam u stanje koje zovem: Veliki, plavi funk („funk“ je isto što i „cool“, otkidanje – prim.)! Sranje je što se to desilo u sred snimanja. Pao sam u depresiju, i nisam imao pojma šta da radim sa sobom.
TYLER: Joe je bio dole u podrumu i lupao bubanj. U sledećem trenutku, rekli su mi da je upravo odleteo s aerodroma. Bez reči. Zato smo našli novog bubnjara i krenuli dalje. Onda je Joe rešio da se vrati. Mnogo dobro materijala sa Ferroneom je bačeno, ali, on jednostavno nije Joe. Joe i Tom su kao točkovi bolida Aerosmith ferari. Šta vredi takva formula bez točkova?
KRAMER: A i mene je prošlo neko „plavetnilo“, bio sam ko zapeta puška.
A onda ste napisali neko pisamce?
HAMILLTON: Steven je zaista mnogo radio na albumu. To što se desilo s Kramerom, bio je veliki stres i pismo je bilo zamena za fazon: „oči u oči – hej, ortak, nije ti dobro, daj da ti pomognemo!„
WHITFORD: U pismu nije bilo ni reči o narkoticima i Stevenu, ako to misliš?
HAMILLTON: E, ako se situacija ne popravlja sama od sebe, normalno je da se obratiš nekom za pomoć. Postoje lekovi i to… Zato sam predložio da odemo desetak dana na neko mirno mesto, gde se ljudi „čiste“, pa smo grupno zaglavili u rehabilitacioni centar „Steps“ u Kaliforniji. A znaš, ljudi odmah počnu da pričaju: „Skidaju se s droge…“
TYLER: U stvari, najbolnije je što je naš bivši menadžer Collins to intimno pismo objavio u Rolling Stoneu (časopis), pa su svi pomislili: „Onaj mora da se drogira, čim mu pišu takva pisma…“
Neki časopisi su Ballardov odlazak povezali s Collinsom?
TYLER: S Ballardom sam u Majamiju snimio neke zanimljive i odlične stvari. Ali, „Sony“ je želeo da pesme više liče na klasični Aerosmith. Zato je došao Kevin Shirley, pa se postavilo pitanje: „Šta s Ballardom?“ Uostalom, u to vreme, on je dobio poziv od „Van Halena“ za novi projekat. Čule su se priče da je Ballard dobio otkaz ali te priče je proživela osoba koja više nije u igri (Collins). Ipak smo zadržali neke elektronske bubnjeve urađene s Glenom…
PERRY: Ballard nas je naveo da eksperimentišemo. Probali smo sve mašine, sva ta sranja. Uz njegovu viziju, otišli smo tamo, gde nikad dosad nismo bili. Bilo je interesantno, ali pojavili su se ljudi koji su rekli: „Daj momci, pa rokajte malo!“ Sad, kad budete slušali „Nine Lives“, imaćete utisak da smo sa vama u sobi.
Posle Majamija, nastavili ste snimanje u New Yorku?
WHITFORD: Kad smo stigli u N.Y, gde su nastali albumi „Toys in the Attic“, „Get Your Wings“ i delovi albuma „Rocks“, pomislili smo: „Postoji li neko drugo mesto na svetu gde bismo mogli da snimimo album?“
PERRY: Novi producent je uneo život iako je malo staromodan momak. Kevin nas je naterao da sednemo u sobu, uzmemo instrumente u ruke i sviramo. S onim smešnim avijatičarskim slušalicama na glavi. To nismo radili odavno, ali je ispalo super. Uhvaćena je kompletna magija žive svirke.
WHITFORD: Na primer, ja sam odsvirao mnoštvo solo deonica u naslovnoj numeri „Nine Lives“ koje bi inače Perry odradio. Žestoko rokerski! To je pomalo ličilo na „AC/DC“, ali smo osetili da smo uradili veliku stvar.
TYLER: Osim toga, Perry i ja smo smišljali pesme i naslove na licu mesta. Na tabli je pisalo velikim slovima AEROSMITH. Pomislili smo: „Ain’t That a Bitch“. Tako je nastala pesma koju smo snimili čak u tri razne verzije.
Dve će se baciti?
TYLER: Ne samo to. Osam pesama je „preteklo“ s ovog albuma. Sedam s prethodnog. Ako nam se neka pesma ne sviša, kažemo: „Prodaćemo je Juliu Iglesiasu, ili ćemo 2000. godine objaviti komplet neobjavljenih hitova.“
Kako je nastala pesma „Taste of India“?
TYLER: Nastala je u L.A.-u („Ballard je zaslužan za nju“ – ubacuje Perry). Bili smo u sobičku u kojem je Alanis Morissette napisala čitav album. Šupica iznad garaže. Pitao sam Ballarda: „Kako Alanis radi ploču, kako peva? Gde sedi dok piše stihove?“ „Oh!“ – rekao je Glen – „Sedi na tom kauču i piše po jednu pesmu svakog dana.“ Pomislio sam kao je to jaka stvar, i kako bi i ja trebao da uradim isto. I nastao je tekst s indijskim filingom. U Indiji, sisre, vagina i penis nisu „no, no“ stvari kao u Americi. Seksualna energija je u sprezi s religijom. Oni se uzdržavaju od orgazma tokom odnosa, dok kod nas svi samo viču: „Oh, jesi li već svršio!“ To, kao da je najbitnija stvar na svetu.
Mnoge pesme na albumu sadrže spiritualne ili biblijske reference. „Fallen Angels“, „Hole In My Soul“, „Fall Together“ (bonus pesma na „japanskom“ disku). Čak i „Nine Lives“ govori o raju i paklu, a „Ain’t That a Bitch“ prikazuje „viđenje“ Boga u đavoljim očima. Ima li sve to neke veze?
TYLER: Zanimljivo pitanje? Ipak, nema direktne veze. To je samo razlika u viđenju onih kojima je vrhunac zadovoljstva u jedenju sladoleda od čokolade i drugih, koji se bave „višim“ silama. Ako razmisliš, šta je to što tera bendove u svetu da sviraju. Talenat? Postoji nešto „iznad“ prostog zadovoljstva. Kad sedneš i meditiraš, otvore ti se oči, shvatiš da su sex i to nešto „iznad“ jedine vrednosti zbog kojih vredi postojati.
Znači, Aerosmith voli da meditira?
TYLER: Naravno. Reći ću ti nešto: U tišini, možeš da čuješ sve odgovore.
U drugom delu „Muzičkog vremeplova“ vam donosimo priču o nastanku „Aerosmith“-ovih najpoznatijih albuma objavljenih između 1973. i 1993. godine.