Prikazani filmovi reditelja u Domu omladine dve noći u okviru programa “DOK Cinema Masters” uz razgovor
BEOGRAD: Ciklus dokumentarnih filmova reditelja Gorana Radovanovića u prisustvu autora prikazan je dve večeri 5. i 6. septembra u okviru programa “DOK Cinema Masters” u sali “Amerikana” Doma omladine Beograda.
Organizovan je razgovor uživo sa autorom, a moderatorka obe noći bila Jovana Nikolić, istaknuta producentkinja.
Prvo veče – 05.09.2022.
DOB
Prve noći su prikazani filmovi “Columba Urbica” i “Kasting”, a sutradan veče je na programu bila projekcija – “Sa Fidelom do kraja”.
„Ostvarenje „Kasting“ sniman je u vreme kada je cela naša zemlja tonula u političku i socijalnu pornografiju. Bilo mi je veoma neprijatno da snimam takav film i da radim te osetljive teme, vezane i za snimanje porno filmova u Srbiji, nije lagodno biti u blizini te golotinje„, istakao je režiser Radovanović, čije se delo jednim delom bavi industrijom erotike kod nas, kao što je autor Slobodan Stanković, sa zapaženim učešćem u ovom filmu.
Ostvarenje od osam minuta “Columba Urbica” (1995) sa podnaslovom “Kratki darvinistički film o Beogradu 1994. godine” na tragikomičan način ilustruje činjenice da slobodno tržište i principi konkurencije ne utiču samo na gornje slojeve društva, već određuju i živote ljudi sa margine.
Na taj način životi beskućnika se ne razlikuju od života buržuazije, a Radovanović prikazuje strategiju preživljavanja Roma – Jašara Džemalova, koji živi u ilegalnom skromnom stanu koji je izgradjen nasuprot srednjovekovne tvrđave u Beogradu.
Scenarista, reditelj i producent svoj drugi film “Kasting” (2003) predstavio je kao dugometražni dokumenatrac od sat vremena o ljudima koji su prisiljeni da preduzmu očajničke mere, čak i da poljuljaju svoje moralne principe, da bi zaradili novac u ekonomski nepovoljnoj klimi Istočne Evrope.
FILM KAO “KASTING” SE SNIMA SAMO JEDNOM U ŽIVOTU I NIKAD VIŠE
„Država koju volim, Srbija, bila je tada, pre 20 godina sa tektonskim promenama. Važno je bilo snimiti film kao „Kasting“, zapravo kao svedočanstvo tog vremena, i možda preteča rijaliti programa i rijaliti društva“, napomenuo je nagradjivani autor igranih i dokumentarnih projekata.
Često ne znajući u šta se upuštaju, muškarci i žene se u filmu prijavljuju na pozive za kasting, gde se od njih traži da skidaju intimno rublje i odgovaraju na lična pitanja.
Reditelj je želeo da u tim osobama koji dolaze na kasting prikaže pripadnike institucija, što se u filmu i vidi – školstvo, zdravstvo, policija.
„Ti ljudi su pristali da učestvuju u mom filmu, a nisu najtačnije znali u šta ulaze, a nisam ni ja znao šta konkretno tražim. Posle dve decenije, taj film posmatram kao političku prostituciju i poseban odnos zemlje prema Evropi. Bilo mi je teško da napravim „Kasting“. Takav film se snima jednom u životu i nikad više“, priznaje poznati i priznati dokumentarista.
On je primetio da za njegove filmove govore da nisu klasični dokumentarci, već da vuku na „manipulativni igrani film“.
Radovanović priznaje da njegova ostvarenja imaju uporište u delima Želimira Žilnika i Dušana Makavejeva, te da je imao sociološku i pomalo levičarsku fazu tokom snimanja „Kastinga“, kao vreme darvinizma.
Osim po dokumentarcima, gde se izdvaja i naslov “Pileći izbori” (2005), režiser i scenarista Goran Radovanović veliku pažnju je privukao igranim filmovima “Hitna pomoć” (2009) i “Enklava” (2015) – sumorna drama o dešavanjima na Kosovu i Metohiji, koji je bio nacionalni kandidat u trci za nominacije za nagradu Oskar u kategoriji filmova sa neengleskog govornog područja.
KAMERA REFLEKTUJE NAŠ ODNOS PREMA STVARNOSTI
„Bliži sam sada igranom filmu, on mi je uzbudljiviji. Kamera ume da reflektuje naš odnos prema stvarnosti. U dokumentarnom filmu je prisutna analitička forma, sa igranim je drugačije. Trenutno snimam film „Bauk“ o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, prema jednoj Geteovoj pesmi“, najavio je Radovanović, i spomenuo da od poznatijih imena igraju Vojin Ćetković i Miloš Biković.
„Film se nalazi u montaži, post produkciji. Biće to jedan mali film o strahu, i teškom periodu koji je zadesio Srbiju. Ne znam kada će biti premijera, jer to ne zavisi od mene. Svi bismo voleli da nam se uvek dese Berlin, Kan, Venecija. Moj film „Enklava“, koji ipak govori o pomirenju na Kosovu kroz prizmu dece, veliki festivali nisu hteli da ga prikažu, to im je osetljiva tema. U regionu samo je prikazan u Makedoniji, Sloveniji i Republici Srpskoj“, otkrio je režiser i pohvalio da se i novi film „Mrak“ Dušana Milića bavi temom teškog života Srba na Kosovu.
Goranov film “Slučaj Makavejev ili Proces u bioskopskoj sali” (2019), dobio je nagradu FEST-a, kao prvi dokumentarni film proglašen za pobednika u takmičarskom programu “Srpski film” (Srbija i prijatelji).
„Makavejeva smatram jednog od najvećih, najznačajnijih reditelja bivše Jugoslavije. Nakon „Kastinga“ u dokumentarizmu sam se vratio intimnijim temama van socioloških okvira gde dominiraju poetska forma i izraz. Taj film je bio o titoizmu iz vizure velikog Makavejeva“, opisao je Radovanović svoj nagradjivani film.
Navedeni filmovi “Columba Urbica”, “Kasting”, “Pileći izbori” i “Sa Fidelom do kraja” svi redom su bili prikazani na čuvenom svetskom festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu (Holandija), osnovanom 1988. godine.
HANDKE JE PROBLEM, MOJ FILM O NJEMU NE ŽELE VELIKI SVETSKI FESTIVALI
Reditelj je zapravo diplomirao istoriju umetnosti, a deo studija je završio u Minhenu (Nemačka), i kao predavač boravio je i radio u više zemalja.
Potpisuje ukupno 15 ostvarenja, igranog, dokumentarnog i eksperimentalnog filma, a poslednji projekat mu je “Čekajući Handkea”, premijerno prikazan na jubilarnom 50. FEST-u (2022).
„Sve te nagrade nisu bile dovoljne da moj film o Handkeu uvrste u selekciju Kana ili Venecije, pravdaju se situacijom sa Kovidom 19. Nepojmljivo je ssta je sve Peter Handke učinio za srpski narod, mene je to apsolutno fasciniralo, tako da je taj film snimljen kao moje veliko poštovanje prema tom čoveku. Ali, svet taj film ne želi, Handke je izgleda problem“, priznaje scenarista, reditelj i producent svojih ostvarenja.
Onda se za kraj razgovora, Goran osvrnuo na metod rada, odnosno odabir tema.
„Naučio sam koje su vam tri kategorije potrebne da biste snimili dokumentarni film.
Prvo, film o ljudima u nevolji, to prolazi. Sigurno nećete raditi film o bogatašu koji enormno zaradjuje i nema nikakve probleme, to nikog ne zanima. Onda, drugo, da snimate sa svojom porodicom, i treće – Romi, oni obožavaju da se snimaju“, zaključio je Goran Radovanović prve noći razgovora.
NEMOGUĆE JE BILO IMITIRATI MAKAVEJEVA ILI SAŠU PETROVIĆA, BILI SU ISUVIŠE ORIGINALNI I AUTENTIČNI
Drugo veče, datum: 6. septembar 2022.
Održano drugo veče posvećeno reditelju Goranu Radovanoviću u Beogradu
DrugA noć ciklusa dokumentarnih filmova reditelja Gorana Radovanovića u okviru programa “DOK Cinema Masters” održano je 6. septembrauz razgovor sa autorom takodje u sali “Amerikana” Doma omladine Beograda.
Prve večeri bili su prikazani filmovi “Columba Urbica” i “Kasting”, dok je ovo veče publika gledala dugometražno ostvarenje – “Sa Fidelom do kraja” (2011), od 50 minuta, a moderatorka obe večeri je producentkinja Jovana Nikolić.
Sijera Maestra, Kuba, 850 kilometara od Havane, dan pre proslave 52. godišnjice Revolucije – starac popravlja motocikl star nekoliko decenija,ž mladi stomatolog pokušava da pronađe prevoz do klinike u brdima, a sredovečni bračni par drži javnu telefonsku govornicu za stanovnike sela koji nemaju telefon.
Sudbine ovih ljudi se prepliću na dan ideološke ekstaze, a sve je to sadržaj mozaične dramaturške strukture nagrađivanog dokumentarca “Sa Fidelom do kraja”, snimanog na Kubi.
„Teme koje su me zanimale u to vreme jesu komunizam, demokratija, ulazak u Evropu. Sa ovim filmom sam ušao u poetski dokumentarizam. Taj poetski izraz sam poprimio od reditelja kakvi su bili Dušan Makavejev i Aleksandar Saša Petrović. Njih je bilo apsolutno nemoguće imitirati, u formi i stilu. Bili su suviše originalni, autentični, jedinstveni“, istakao je autor na drugoj večeri zaredom u ciklusu „DOK Cinema Masters“.
„Komunizam prisutan na Kubi podsetio me je na sovjetske zemlje SSSR tokom ’50-ih i ’60-ih godina. Specifična je bila pojava – komunizam. A Kubanci mnogo vole ovaj film, iznova ga gledaju“, otkrio je režiser.
Autor je napomenuo da mu je prijalo da živi i radi na Kubi godinu dana gde je pripremao i u celini snimio film u čijem se naslovu pominje čuveni diktator Fidel Kastro (1926-2016), doživotni predsednik – vladar ove zemlje.
GORANA MARKOVIĆA I GORANA PASKALJEVIĆA NAJVIŠE PAMTIMO PO NJIHOVIM PRVIM FILMOVIMA
Na Kubi je srpski reditelj predavao u školi kako kaže za veoma visoku platu za standard te zemlje, i onda je film realizovao sa studentima snimateljima i kasnije sa pokojnim montažerom Andrijom Zafranovićem.
Filmovi autora su prikazivani i nagradjeni na Festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu (Holandija).
Od dokumentarnih dela Radovanović se istakao naslovima – “Pileći izbori” (2005), “Slučaj Makavejev ili Proces u bioskopskoj sali” (2019), “Čekajući Handkea” (premijera na jubilarnom 50. FEST-u), a od igranih ostvarenja je snimio – “Hitna pomoć” (2009) i “Enklava” (2015).
„Kasno sam počeo da se bavim filmom, tek nakon svojih 28 godina, baš kao i Teo Angelopulos. Možda mi je to pomoglo da sazrevam brže u radu. Recimo, reditelje Gorana Markovića i Gorana Paskaljevićanajviše pamtimo po njihovim prvim filmovima. Dešava se da mnogi autori tokom karijere nekako posustanu, umore se, istroše, imaju stalno slične karaktere, radnju, istu muziku, ponavljaju se“, ocenio je filmski stvaralac.
Režiser i scenarista Goran Radovanović trenutno u post-produkciji završava najnoviji igrani film “Bauk” o NATO bombardovanju Srbije 1999. godine, i razmišlja da realizuje film o čuvenom slikaru Petru Lubardi.
„Eto kakva je moja situacija trenutno – imam 65 godina i ne znam pouzdano koji će mi biti sledeći film, igrani, dokumentarni, kratki, dugometražni. Želim da snimim ostvarenje o Lubardi, ali ni tu ne znam da li bi bio igrani ili dokumentarni. Bio bi to film o titoizmu, kao i film o Makavejevu što sam uradio, jer ni to nije bio biografski projekat. Lubarda je bio slikar koji je dosta stradao, tako da bih ga predstavio kroz prizmu titoizma“, najavio je Radovanović izazov i rad na mogućem filmu.
HVALA BOGU NISAM STUDIRAO FDU, VEĆ IPAK OZBILJAN – FILOZOFSKI FAKULTET
Onda je dodao da i kad je snimao „Čekajući Handkea“, nije uradio biografsko delo o kontraverznom austrijskom Nobelovcu, već o ljudskim pravima, Kosovu i Velikoj Hoči.
Reditelj je diplomirao istoriju umetnosti, što je važno za dalji tok razgovora, dakle nije diplomac sa FDU, što se ne može osetiti, koliko je izrastao u vrhunskog profesinalca.
Studirao je i u Minhenu i dalje kao pedagog je radio u više zemalja, predavajući o filmskoj režiji.
„Hvala Bogu ja nisam studirao FDU, nisam iz te njihove priče, već sam sa ozbiljnog Filozofskog fakulteta. Nemam neštolično protiv Fakulteta dramskih umetnosti, ima tu i nadarenih autora i filmova, kao što je sjajan i vredan film o gradu Boru – „Tilva Roš“ Nikole Ležaića. Mislim da danas mladi nisu toliko obrazovani na tim akademijama, jer sam bio zapanjen kada sam predavao po svetu, studenti nisu znali ko su Federiko Felini ili Verner Hercog, a to je nedopustivo“, smatra reditelj koji je predavao dosta i po Americi (Njujork, Čikago, Ostin).
Radovanović ima već iza sebe 15 ostvarenja igranog, dokumentarnog i eksperimentalnog filma, kao kompletan autor – scenarista, reditelj i producent.
Onda se ponovo vratio na temu FDU.
„Na tom fakultetu nekako su svi posvećeniučenju, a umetnost se ne moženikako učiti u institucijama, već na ulici, u praksi. Tako sam ja krenuo, van FDU da snimam filmove. Recimo, reditelj Živojin Pavlović je smatran na FDU za kultnog autora, profesora, doba Crnog talasa, jer je bio kritičan u svojim realističnim filmovima. Ali uopšte ne mora da znači da je autor kritičan ako je realističan“, zaključio je Goran Radovanović u svom mini ciklusu filmova.
Ivan Makragić
