O novim predstavama „Deca“ i „Naš sin“, iskustvu u Kanadi, igri sudbine oko dobijanja posla profesora glume u Torontu, o režiji kao velikom izazovu, ranijim serijama
BEOGRAD, 18. januara – Poznata glumica i rediteljka Dragana Varagić aktuelna je sa novom predstavom – kamernom operom “Deca” u Narodnom pozorištu u Beogradu, a specijalno za emisiju “Kulturno” Aide Đedović na Tanjug televiziji je nedavno izjavila kako smatra da se nikada ne izdvaja dovoljno sredstava za pozorište nigde u svetu, ni u Kanadi gde je živela, a ni u Srbiji.
Srpska glumica rodom iz Kraljeva je ostvarila zapaženu pozorišnu karijeru u Kanadi, a kod nas se proslavila ulogom zavodnice pekarke Jagodinke Simonović u antologijjskom filmu “Varljivo leto ’68” (1984) prema scenariju Gordana Mihića, u režiji Gorana Paskavljevića.
Igrala je u karijeri dosta istorijskih ličnosti, a prva velika uloga bila joj je junakinja Nataša Rostova iz adaptacije romana “Rat i mir” Lava Nikolajeviča Tolstoja, pre 42 godine u Narodnom pozorištu u Beogradu. Premijera je održana 24. juna 1980. godine.
Varagić je otkrila jednu zanimljivost, da je tu ulogu dobila nakon premijere predstave “Korešpodencija” Borislava Pekića u pozorištu Atelje 212.
Naime, na prijemu posle premijere je upoznala tadašnjeg upravnika Narodnog pozorišta – dramskog pisca Velimira Lukića (“Afera nedužne Anabele”), koji joj je ponudio rolu iz epskog dela “Rat i mir” (1867).
“Da nije bilo “Korešpodencije” i te male uloge, ne bi se desila ni Nataša Rostova. Nakon toga sam primljena u Narodno pozorište i vodili su o meni računa nadalje”, nagovestila je nekadašnja prvakinja ovog teatra, gde je sledeću ulogu dobila – tragičnu junakinju Juliju iz komada “Romeo i Julija” Vilijama Šekspira.
Odigrala je i lik Ledi Ane takodje kod Šekspira – surovu tragediju “Ričard III”.
Dragana Varagić je diplomirala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, specijalizovala je Šekspira na Šekspirovom institutu u Stratfordu u Engleskoj, i magistrirala dramu na Univerzitetu Toronto u Kanadi.
“Igrala sam ličnosti iz epohe, ali i savremene likove, kao kod Aleksandra Ace Popovića ili u komadu “Je li bilo kneževe večere?” Vide Ognjenović. Kao mlada glumica dobila sam priliku da igram pored zaista velikih glumaca kao što su Petar Banićević, Miloš Žutić, ili Petar Kralj, koji je igrao u predstavi “Mefisto” (po drami Klausa Mana, prim. autora), i gostovao je u Narodnom pozorištu”, prisećala se glumica početaka svoje karijere u Nacionalnom teatru.
Značila joj je tada mogućnost da gleda izbliza velike dramske umetnike, bardove – glumce i glumice, koji su joj bili važni – da uvidi kako oni doživljavaju scenu, i još je dobila priliku da igra sa njima, što za nju predstavlja ogromno bogatstvo.
“Zamislite na istoj sceni – Zoran Radmilović, Mira Banjac, Danilo Bata Stojković na sceni Ateljea 212. Tu je bio i Predrag Pepi Laković, bilo je zaista sjajnih glumaca i glumica sa kojima sam radila, mislim da njima puno dugujem. To nisam shvatala dok nisam otišla u Kanadu”, istakla je Dragana Varagić, na početku svoje priče o odlasku u drugu zemlju.
Ona je napomenula da je shvatala koliko su joj svi navedeni glumci pružali u procesima rada, jer su bili veoma zaštitnički raspoloženi prema njoj, nesebično su joj davali neke male glumačke tajne, i pomagali joj uvek kada je imala dilemu da li će uspeti neku ulogu da iznese.
Tako je Varagić u tom periodu, kako navodi, bila “zaštićena tim divnim bićima”, jer je ona bila previše ranjiva, a oni su stvorili krug zaštite oko nje.
“Ipak, bila sam mlada, neiskusna glumica. Pomagali su mi i kasnije, posle uloge Nataše Rostove. Sve te uloge su bile veće od mog pozorišnog iskustva do tada, a “Rat i mir” je bio moj prvi scenski susret sa velikom literaturom i to na Velikoj sceni”, naglasila je Varagić.
U početku na toj sceni nije se dobro čula, nije uspevala da dosegne do svih redova u publici, i onda je krenula kasnije znatno glasnije da govori.
Posebno je u to vreme snimala za film i televiziju, i onda je videla tu razliku izmedju sedme umetnosti i teatra u pogledu govora, jer svakako nije isto izaći na pozornicu i biti u kadru i dosegnuti do publike.
Ipak, Varagić i podseća gde joj je tačno počela karijera, dok je bila studentkinja treće godine na beogradskoj Akademiji.
“Glumu sam započela pred kamerom, dobila sam glavnu žensku ulogu u seriji “Svetozar Marković”. Bilo je to snimanje od godinu dana, i tada sam prvi put videla šta znači stalno biti na terenu, svaki dan učiti neki novi tekst, i shvatila sam koji je to ustvari napor. Ali, imala sam sreću da sam radila sa zaista fantastičnim rediteljem – Eduardom Edom Galićem. Taj rad pamtim kao nešto veoma dragoceno”, naglasila je Varagić, u prisećanju mini serije “Svetozar Marković” od sedam epizoda, iz 1981. godine, gde je naslovnu ulogu imao Lazar Ristovski.
Uz njih su igrali još – Petar Božović, Branislav Lečić, Dušan Janićijević, Bogdan Diklić, Petar Kralj, Milan Štrljić, Zoran Radmilović, Jelisaveta Seka Sablić, Branko Pleša, Milan Lane Gutović, Aljoša Vučković, Branko Cvejić, Rade Marković, Milan Caci Mihailović, i mnogi drugi.
“Posle te serije počela sam da igram velike uloge u pozorištu koje me je naučilo da držim kontinuitet. To mi je pomoglo u snimanju filmova i serija, jer onda znam šta je luk uloge, gde je početak i kraj, i nije važno što danas snimam scenu kraja, a sutra scenu početka nekog filma ili serije. Tako me je teatar naučio šta je kontinuitet”, rekla je Varagić, i onda se osvrnula da ju je kamera naučila šta je detalj, kako se igra na detalj, i ta “mala ritmička pomeranja pred kamerom mogu da promene značenje”.
“Taj pogled levo ili desno ili tišina koja se odjednom pojavi, može da odvede u nešto sasvim drugo. I ta kombinacijja fizičkih i govornih radnji može da bude veoma zanimljiva i svaki put je različita. Veoma volim kameru, i tako sam radila dosta na filmu, ali više na televiziji, te velike serije”, rekla je dramska umetnica, rediteljka, pedagog.
Opet, ona je istakla da posebno voli pozorište, i scenu, jer je to umetnost koja se dešava u tom trenutku izmedju glumaca i publike, što je za nju velika dragocenost.
“Tišina uvek mnogo govori, nekada i najviše, i ona kada se pojavi u gledalištu, mnogo je značajna, svaki glumac je oseti na sceni. Tako nas tišina na neki način uzemlji, čak produbi i uozbilji. Reditelj Ingmar Bergman, kada je radio u pozorištu, to je nazivao “pupčana vrpca”, izmedju scene i gledališta”, otkrila je glumica, sa zapaženom karijerom pozorišne rediteljke i glumice u Kanadi.
Varagić se malo osvrnula na novu verziju predstave “Rat i mir” u Narodnom pozorištu, u režiji Borisa Liješevića, a deo glumačke ekipe od pre četiri decenije su prisustvovali ovoj premijeri 30. maja (2022).
Ona pamti da joj se dopala ta tročasovna predstava iz dva čina, pre svega joj je prijala ta lakoća kojom je režirana, ali je ocenila da je nova varijanta znatno drugačija od njihovog “Rata i mira”, pre svega u pogledu adaptacije kapitalnog romana na sceni, što je veoma važno za iscenaciju dela.
Varagić je podsetila da su dve glavne muške uloge u njihovom “Ratu i miru” 1980. igrali Predrag Miki Manojlović i Bogdan Diklić, a predstava im je trajala – puna četiri sata.
Glumica Varagić je dalje govorila o aktuelnostima u profesionalnom životu kao što je nova uloga u predstavi “Deca” prema istoimenom romanu-poemi dramske spisateljice i scenaristkinje Milene Marković.
U produkciji beogradskog Narodnog pozorišta, ta kamerna opera od 17 pesama je premijerno izvedena na početku nove sezone 2022/2023, u oktobru 2022, i odmah je izazvala pozitivne reakcije stručne javnosti i publike.
Jedna od najtraženijih i najboljih pozorišnih kompozitorki Irena Popović Dragović debitovala je kao reditelj ovim projektom prema delu koje je osvojilo NIN-ovu nagradu (2022) za najbolji roman godine.
“Irena nam je stalno pričala na probama o – nesavršenstvu. Ovde imamo mešavinu glumačkih i operskih glasova i ta kombinacija koju je ona pravila sa nama je ono najzanimljivije. Drugo, tu ima stilski različitih stvari, veoma je eklektična predstava, nije iz “jedne ruke”. Sve to je Irena vodila nekom svojom velikom snagom, posvećenošću i ljubavlju prema onome što je Milena napisala. Ima nas 17 na sceni, glumci i troje operskih pevača, 10 članova orkestra i još 10 njih iz malog hora, i svi smo osećali šta Irena želi da postigne”, analizirala je Varagić rad na specifičnoj predstavi “Deca”.
U toj kamernoj operi, osim Dragane Varagić, igraju i pevaju – Nela Mihailović, Suzana Lukić, Milena Đorđević, Miona Marković, Alekandar Vučković, Bojana Bambić, Vanja Milačić, Bojana Stefanović, Pavle Jerinić, Predrag Miletić, Teodora Sparavalo, Jelena Blagojević, Vladan Matović, kao i operski pevači – Tamara Mitrović, Iskra Sretović i Marko Kostić.
“Toliko nas je na sceni i držati takvu ekipu na okupu sa tolikom ljubavlju i pravom skladu, dovelo je do rezultata da publika nakon odgledane predstave želi da ostane sama sa sobom u tišini”, primetila je glumica koja se ovim projektom vratila na scenu nekada svog matičnog pozorišta.
Varagić je ocenila da je delo “Deca” veoma neobična predstava ne samo za Narodno pozorište, te da je jako važno da se ona pojavila, i da je direkcija nacionalnog teatra bila veoma hrabra u tom pogledu da postavi na repertoar takav projekat.
“Neko je iz kuće očigledno veoma verovao u tu predstavu i dozvolio da se pomeraju granice, što mislim da je danas za pozorište najvažnije”, sigurna je Varagić.
Kada je nešto zaista dobro u teatru, onda svi to prepoznaju medju glumcima u ekipi neke predstave, i odmah znaju da li su to veče igrali dobro, najbolje, ili onako, ne baš zadovoljavajuće, prema rečima Varagić, a takodje to osete i kao glumci dok gledaju neku drugu predstavu svojih kolega.
“Dešava se da neka predstava koja stvarno pomera granica ne živi dugo, odigra se nekoliko puta i onda se skine sa repertoara. Sve zavisi, jer postoji to kako pozorište raste i kako publika raste”, smatra dramska umetnica.
Ona se prisetila dok je bila u Kanadi da je prisustvovala razgovorima sa važnim umetničkim direktorima značajnih pozorišta u Holandiji.
Jedan od njih je rekao da je njihova uloga i misija da “vaspitavaju publiku”, i da održavaju predstave, inače sa ogromnim budžetima, iako one nemaju toliko veliki broj auditorijuma.
Projekte za repertoar on je birao po sebi, svom ukusu, i tako već 10 godina od kako je bio na čelu funkcije umetničkog direktora, i uporan je da istraje sa produkcijama i dovodi iste komade na festivale i gostovanja svake godine, da bi se publika vremenom povećavala.
“Nekada predstava istrči ispred svog vremena. Lepo je kada se komadi igraju po 100 i 150 puta, naravno, ali to ne mora da znači da je predstava kvalitetna. Mi u ovoj profesiji retko kada omašimo da procenimo i prepoznamo da li je neki projekat dobar i uspešan”, smatra glumica i rediteljka.
Varagić se osvrnula na specijalizaciju o Vilijamu Šekspiru, najvećem dramskom piscu svih vremena kroz istoriju, na Šekspirovom institutu u Stratfordu u Engleskoj, gde je naučila mnogo o pozorištu.
Kako duhovito ume da kaže, a to i svi znaju oko nje – “Šekspir je čovek mog života”.
Glumica je podsetila da je sa svojih 28 godina otišla u Englesku kada je već nosila ozbiljan repertoar u Narodnom pozorištu, imala je dovoljno iskustva, puno je snimala, ali je opet bila veoma radoznala.
“Bilo je to idealno vreme za mene da tada odem u Englesku, beskrajno sam zahvalna tom boravku, jer je bilo izuzetno inspirativno. Nisam se nimalo plašila, smatrala sam da će mi to biti veliki zalog da bih igrala na engleskom jeziku kada dodjem u Kanadu”, objasnila je Varagić, koja se seća da je išla na audiciju samo jednom u ovoj zemlji gde je dobila prvu ulogu u pozorištu Toronta.
Bila je to predstava “Veštica iz Edvuntona”, prema romanu En Redklif, britanske spisateljice gotskih romana. Tada je na audiciji imala odlomak uloge Ledi Ane iz “Ričarda III” koju je igrala uspešno u svom Narodnom pozorištu, i dalje je krenulo sve na bolje u karijeri tamo.
Varagić ističe da ju je sudbina odvela prvo u Englesku u pravo vreme koja joj je omogućila da ode u Toronto gde joj se desila srećna okolnost, da dobije posao profesora glume.
Kada se prijavila za posao, javio joj se šef katedre koji se namerno nije odmah predstavio, ali joj je udelio kompliment da je veoma dobra glumica, jer ju je već gledao.
Varagić je bila sigurna da je to bilo u pozorištu Toronta, ali je prvi čovek katedre za glumu rekao da ju je zapravo video na festivalu “Sterijino pozorje” u Novom Sadu, u komadu “Je li bilo kneževe večere?” za koji je ona osvojila nagradu za epizodnu ulogu 1992. godine.
“Taj čovek je zapravo rodom iz Slovenije – Jure Gantar. Nisam mogla da verujem, jer otkad je to bilo, a mi smo razgovarali tek 2005. godine. On se sećao te uloge, i tako mi je čovek koga ne poznajem, bio veza da dobijem prvi predavački posao. Postala sam odmah docent na fakultetu”, sa oduševljenjem je pričala glumica i primetila kako se sudbina srećno poigrala.
“Da nije bilo njega, da nije došao na Sterijino pozorje, a ja znam da sam to veče na festivalu igrala dobro tu predstavu, da nije bio šef tog departmana tog fakulteta gde sam se tad baš prijavila, a nisam ni htela, možda ne bi tamo bila ništa, možda nikada ne bih postala profesor glume”, iskrena je Varagić, koja je tokom karijere igrala brojne uloge u pozorištu, na filmu i televiziji.
Dragana je magistrirala dramu na Univerzitetu Toronto u Kanadi gde je nastavila svoju karijeru kao glumica, reditelj i univerzitetski profesor.
Igrala je u dramama Šekspira, Augusta Strindberga, Hauarda Barkera, Edvarda Bonda.
Režirala je komade “Kanal sreće”, “To nije moja priča”, “Dantes Divinus”, “Poslednji dani Jude Iskariotskog”, “Princeza T”.
Umetnica je predavala glumu na univerzitetima Dalhauzi i Vindzor, a glumu i režiju na Univerzitetu Otava, ali ipak, na kraju se vratila iz Kanade u Srbiju.
“Imala sam pre svega jake privatne, porodične razloge da se vratim ovde. Ukratko, moja majka se razbolela i bila je sama. Vidjali smo se jednom godišnje, kada ostanem mesec dana u Beogradu i tada sabijemo onih prethodnih 11 meseci koje nismo proveli zajedno. Nisam živela tu 20 godina. Bila sam sigurna da hoću da se vratim i nas dve smo bile zajedno narednih pet godina”, otkrila je glumica pojedinosti iz ličnog života.
Glumica je onda postala redovni profesor na Akademiji umetnosti u Beogradu (bivši “Braća Karić”), a odande su je zvali više puta da predaje, u periodu dok je živela u Kanadi.
Dragana je režirala kanadsko – crnogorsku koprodukciju “Penelopijada” prema delu slavne kanadske književnice Margaret Atvud (“Sluškinjina priča”) koja je bila sedam godina na repertoaru pozorišnog festivala “Purgatorije” u Tivtu.
“Posle pet godina života u Srbiji, želela sam da mi Kanada bude ono što mi je i sada, a to je da se vratim tamo kao gostujući profesor, da radim, nešto snimim, ili režiram predstave. Tako i dalje idem tamo, na godinu i po ili dve godine, i ta promena mi veoma prija. Ostanem barem osam nedelja koliko mi je potrebno da režiram jednu predstavu, odahnem, vidim kuda ide projekat, i onda se vratim”, opisala je svoj proces glumica i rediteljka, dok je u Kanadi.
Varagić smatra da se nikada ne izdvaja dovoljno novca za pozorište ni u Srbiji ni u Kanadi, mada ova zemlja više pažnje obraća na nezavisnu scenu, što kod nas nije slučaj.
Tako je Varagić kao reditelj dobijala grantove – novčana sredstva da ode negde u inostranstvo i provede dva meseca sa nekim rediteljem koji realizuje neki komad i temu što nju izuzetno zanima.
Na taj način su u Kanadi ohrabrivali reditelje da usavršavaju svoje stvaralaštvo, da rade neke inovacije, da stalno prave korak napred i dali su joj sredstva da skida akcenat, ne bi li joj se proširio dijapazon uloga u Kanadi. Tako je imala nominaciju za važnu nagradu “Dora” za najbolju glumicu u Torontu.
“Smatrali su da ako pripadam jugoistočnoj Evropi, da će onda meni i dodeljivati takve uloge sa tim repertoarom, ali ne, ja sam im rekla da meni pripada i Šekspir, i mitska bajka koja me zanima i želim da je otvaram na neki drugi način. Za nešto od toga sam se izborila”, srećno je rekla Varagić i navela značajne naslove u kojima je igrala – “Julije Cezar” od Šekspira, “Stranac” po romanu Albera Kamija, “Put u Damask” Augusta Strindberga, “Scene sa egzekucije” Hauarda Barkera.
Sve navedene uloge nisu zahtevale akcenat, što je olakšalo rad naše glumice u Kanadi.
Ipak, Dragani je najveći dramski pisac u istoriji pozorišta ubedljivo – najvažniji.
“Vilijam Šekspir je za mene naznačajaniji jer mi je najbliži, i njime sam se najviše bavila. Šekspir je druga vrsta drame, strukture nego što su to Čehov, Beket. Naravno, svi ti pisci su sjajni i mi ih radimo zato što savršeno komuniciraju sa sadašnjim trenutkom. Nije samo Šekspir tu jedini, ali njega najviše osećam i puno sam naučila o njemu u Stratfordu dok sam boravila. Volim strukturu njegovih drama”, otkrila je Varagić svoje oduševljenje neprolaznim Šekspirom, najizvođenijem piscu ikada.
Ona smatra da ju je puno toga naučio Šekspir, a sigurna je da niko ne može da tvrdi da je u potpunosti savladao najvećeg dramskog pisca.
Varagić je i gostujući profesor na poljskoj Nacionalnoj filmskoj i pozorišnoj akademiji u Lođu.
Trenutno Varagić sprema režiranje drame “R.U.R.” češkog pisca Karela Čapekao robotima, objavljen 1920. i premijerno izveden 1921. godine, i smatra se klasičnim delom žanra naučne fantastike.
“Kao reditelj više gledam, primećujem stvari oko sebe na sceni, nego kao glumica. Već polako sklapam koncept tog Čapekovog komada, koji treba da režiram u Narodnom pozorištu u Užicu. Pročišćavam koncept koji sam već osmislila, tako da je to neki drugi put kako dolazim do slika, misli, asocijacija. Mnogo sam racionalnija kao reditelj, jer je moj zadatak da napravim celinu od svih ljudi koji učestvuju, uvek svakome dam ono što mu je potrebno i volim da mogu da im pomognem”, ukratko je glumica opisala svoj koncept rada u poziciji reditelja.
Nosilac je više nagrada za glumačka ostvarenja na našim prostorima kao dve godišnje nagrade Narodnog pozorišta u Beogradu za glumu, Nagrada Udruženja dramskih umetnika Srbije za najbolje glumačko ostvarenje.
Varagić ima još jednu noviju predstavu, u pitanju je autorski projekat reditelja Patrika Lazića – “Naš sin”, koji se igra u Hartefakt kući u Beogradu (Bulevar despota Stefana br. 7), a osim nje, uloge su poverene Aleksandru Đinđiću (Otac) i Amaru Ćoroviću (Sin).
“U tom malom stanu gde igramo sve se dešava za jednim trpezarijskim stolom, a stane 70 ljudi u publici. Nastaje rolerkoster emocija kroz koji prolazi ta majka koju igram, a to je jedna neobična porodična priča – suočavanje roditelja sa seksualnim identitetom svog sina. Ta duhovita i potresna priča, taj put koji svo troje – majka, otac i sin, predjemo dok igramo tu predstavu, ne bi bio moguć da mi nemamo toliko ljubavi i poverenja jedni u druge, kao i za tu predstavu”, ocenila je Varagić za novi komad koji se od jeseni 2022. igra u Hartefakt kući, prema drami i režiji Patrika Lazića.
“Način na koji reaguje publika drame “Naš sin” je nama veoma važan i to je korak koji pomera neke stvari, i ljudi posle predstave imaju potrebu da razmišljaju o toj temi. Tako da i nakon opere “Deca”, ipak ima nekog pomaka sa malim koracima. Napravila sam neki ogradjeni prostor gde mogu da doprinesem da se nešto menja. Ne mogu sve da menjam, ali mogu da ogradim taj svoj prostor i onda svako jutro moram da zalijem, oplevim, treba da udjem u novo jutro čista sa verom i nadom da će taj dan da bude veoma značajan. Tako radim svako jutro i imam veru u ljude”, zaključila je Dragana Varagić za emisijju “Kulturno” na televiziji Tanjug.
IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG / Music Pocket
