Filmovi od prošle jeseni u bioskopima, sumiranje 2022: “Vera”, “Trag divljači”, “Ala je lep ovaj svet”, “Strahinja Banović”, “Komedija na tri sprata”, “Vučje bobice”

Eksplozija ponude na velikom platnu iza nas, i uskoro novi projekti ispred nas

Domaći filmovi su u novoj eri hiper produkcije TV serija ipak uspeli da se nekako izbore za svoje mesto u bioskopskom mraku i tek će imati svoje dalje živote na festivalima duž regiona.

Tako su ova jesen uz zimu i ulazak u novu 2023. godinu doneli žanrovski uglavnom različita ostvarenja, mahom debitanata – romanzičnu krimi melodramu “Ala je lep ovaj svet”, istorijski špijunski triler “Vera”, dečiju avanturu “Vučje bobice”, krimi dramu “Trag divljači”, mozaičnu priču “Komedija na tri sprata”, dramu iz miljea migrantske krize “Strahinja Banović”, papazjaniju zvanu “Da li ste videli ovu ženu?”.

Onda, krenimo redom kao mali osvrt ili prikaz svakog od novijih naslova.

VERA
Režija: Nedeljko Kovačić

Trenutno najgledaniji domaći film u našim bioskopima svakako je istrorijski špijunski triler “Vera” debitanta Nedeljka Kovačića, koji potpisuje i scenario sa svojom suprugom Kristinom Đuković, u produkciji Danke Milošević.

Ovaj trio je realizovao i zanimljivu igrano-dokumentarnu strukturu u seriji „Jovanka Broz i tajne službe“ (RTS 1, 2021), tako da su se sada oprobali u dugometražnom igranom filmu za osvajanje bioskopa.

Film je premijerno prikazan 10. novembra i od tada, za manje od dva meseca, više od 70 000 ljudi je gledalo ovu dramu inspirisan istinitom pričom o srpskoj Mata Hari, kako su naveliko zvali izvesnu Veru Pešić (1919-1944), špijunku iz vremena Drugog svetskog rata.


Prijatno je bilo prebaciti se u jednu epohu koja podseća na vreme hit serijala i filmova „Otpisani“ ili „Povratak Otpisanih“, pa i „Balkan Ekspres“, mada je „Vera“ svakako u ozbiljnijem podžanru, odnosno fokusirana je radnja na istinitu priču, doduše dobrim delom romansiranu.

Scenaristički tandem Nedeljko Kovačić – Kristina Đuković osmislili su jednu nadasve zanimljivu storiju koja se račva u nekoliko dramaturških rukavaca, koji su svi povezani sa glavnom, vodećom junakinjom: opstanak u svet muškaraca, špijunske igre bez granica, potraga za svojim korenima – odnosno sopstvenim ocem, misterije, do neminovnog tragičnog kraja.

Povremeno ceo taj put od običnog devojčurka koja privlači pažnju muškaraca na zabavama do ozbiljnog trostrukog špijuna podseća delimično na čuveni film „Nikita“ Lika Besona, mada je tamo bio akcenat na likvidaciji, jer naslovna junakinja postaje vrhunski plaćeni ubica za državu u zamenu za slobodu iz zatvora.

Istina, i Vera u ubedljivom i snažnom tumačenju Jovane Stojiljković ume da pripuca i odnese barem jedan život, ali ruku na srce, taj je i zaslužio da bude zbrisan sa lica zemlje.


Ona se nalazi u kompleksnom lavirintu opasne špijunaže, ali autori uvode nju kao neumoljivu i snalažljivu, te gledaoci koji nisu upoznati sa sudbinom originalnog života i kraja Vere Pešić, biće neprijatno iznenadjeni pri samom završetku, jer je film postavljen da publika zdušno navija za nju i skoro da se ne boji za njen mladi život.

Vera je uspevala da zavede muškarce – mete, preigra više njih odjednom, mudro odigra mnogo toga u jednoj Pandorinoj kutiji bez kraja, kroz neizvesne rezultate igara Balkanu, od Beča do Carigrada, igrajući na strani Jugoslovena, Nemaca i Britanaca.

Za razliku od spomenutog TV serijala, reditelj Kovačić se ovde upustio u romansiranu biografiju istinite istorijske ličnosti, bez dokumentarističkih priloga, te je stvorio jedan svet kako on zamišlja tu mladu, neustrašivu heroinu, koja je možda maštala o glamuroznom svetu visokih oficira i vojskovođa, gledajući holivudske filmove, te se zato upustila u drugu dimenziju svoje ličnosti po kojoj će postati vrhunski zavodljivi, seksi špijun.

Paralelno sa akcionom, dinamičnom i špijunskom linijom radnje, dramaturški se film prebacuje i na porodičnu, intimnu, psihološku dramu oko tajne njenog porekla, koja formira njene odnose sa muškarcima na privatnom planu i u karijeri fatalne špijunke.

Film je realizovan u stilu nekada (naj)boljih režija jednog Zdravka Šotre, ili možda Aleksandra Đorđevića, čak i po odabiru tematike, i očigledno je danas filmadžijama mnogo zanimljivija prošlost kome se bave u filmovima, nego (neinspirativna?) sadašnjost.


Tako su svoje mesto zauzeli „Bilo jednom u Srbiji“ i „Kralj Petar Prvi“ Petra Ristovskog, „Trag divljači“ Nenada Pavlovića, uskoro i epopeja „Heroji Halijarda“ Radoša Bajića, „Liberta“ Žanka Tomića, tako da se i „Vera“ donekle uklapa u taj tihi trend da se istorija relativizuje i dočara u novim (filmskim i TV) formama.

Istina, ovako zamišljeni projekat sa grandioznim vremenskim intervalima i mnoštvom likova, više je podesan za igranu TV seriju, što će se i desiti, odnosno, uveliko je snimljena, i biće prikazana iz 10 epizoda. Tu će sve biti mnogo jasnije, sveobuhvatnije, jer će priča o Veri Pešić imati znatno više prostora, što zahteva nastavke.

Kroz 10 odvojenih celina koji čine jednu sudbinu, publika će se bliže upoznavati sa svim okolnostima, dok se u filmu sve odvija dosta brzo, da se neki likovi tek usput pojave, a onda nestanu iz zapleta, iako su bili zanimljivi sa potencijalom (Nikola Kojo, Nebojša Dugalić). To i jeste zamka kada se stvara hibridni projekat, dakle kao film i TV serija: ne daje se dovoljno prostora svima na velikom platnu, a onda se ostaci sačuvaju u montaži i na malom ekranu u tom obliku dobiju više na pažnji.

Možda će tako biti i sa „Verom“, koja iako ne deluje da je dvočasovna reklama za buduću TV seriju, što često biva u tim kombinacijama, ipak na momente deluje nedorečena, nedovršena kao celovito filmsko delo, i u tom pogledu obećava kompletan užitak kroz 10-delni TV serijal, tokom ove godine verovatno na RTS 1.

Jovana Stojiljković nosi ceo film i divno je da je ova mlada glumica posle zapaženih serijala i filmova („Senke nad Balkanom“, „Južni vetar“) dobila priliku da od sporednih predje na glavnu rolu. Konačno i da imamo snažnog vodećeg ženskog lika na platnu.


Od ostalih se izdvajaju Aleksandar Srećković Kubura koji je ovde prirodao još jednog negativca u svojoj galeriji virtuozno devijantnih likova, Petar Zekavica kao zanimljivo osmišljeni lik na granici dobra i zla, dok ostali muški u Verinom životu, sem već spomenutih, glumci Tihomir Stanić, Viktor Savić, Željko Dimić, Vuk Kostić, jednostavno nisu dobili dovoljno prilike da pokažu svoj maksimum.

ALA JE LEP OVAJ SVET
Režija: Filip Čolović

Svečana premijera novog domaćeg filma “Ala je lep ovaj svet” reditelja Filipa Čolovića održana je 22. septembra u Velikoj sali bioskopa Mts Dvorana i kompletna ekipa je dobila dugotrajan aplauz i stajaće ovacije na kraju projekcije.

Karte za premijeru su bile danima unapred rasprodate, tako da je 1500 ljudi uživalo u novoj avanturi na velikom platnu, gde glavne uloge igraju Andrija Kuzmanović i Anđelka Prpić.

Na osnovu ovog filma, ali u drugačijem konceptu, trenutno se prikazuje TV serija “Šetnja s lavom” na kablovskom kanalu Superstar TV, u vlasništvu kompanije Telekom Srbija, kao nastavak života ovog neobičnog projekta, čiji je žanr teško odrediti na pravi način.

Zaplet ostvarenja u prvi plan ističe filmskog reditelja Batu i Unu Lazarević, poznatu TV voditeljku i površnu zvezdu, autorku hit emisije “Šetnja s lavom”.
Njihovo neobično upoznavanje smislile su neke veće sile kojih ni oni sami nisu svesni, ali se zato gledaocima pruža šansa da sve vreme budu nekoliko koraka ispred vodećih junaka filma.

Neostvareni filmski režiser Bata sa jednim emotivnim kratkim ostvarenjem iza sebe dobija šansu da se predstavi na televiziji pred voditeljkom, koja zapravo ni ne zna ko je on, ali mora da pod hitno popuni svoju emisiju, tako da je gosta nasumično birala.

U celu priču je sve vreme umešan jedan neobičan i komičan Anđeo, nesvakidašnji i lucidni, koji pokušava da spoji ovo dvoje usamljenih persona, ubedjen da su oni jedno za drugo.
Ipak, te (zlo)kobne noći, u Batinom stanu gće neočekivani potres koji će izazvati tragediju kompletno nasumično, ali policijske snage to neće previše zanimati, njima je krivac samo nevini Bata.

Iznenada iz jedne romantične komedije, vedre priče, film odlazi u sasvim drugi smer, te postaje neka vrsta socijalne drame iz tog miljea pojedinca koji mora da se sam izbori za sebe u svetu okrutnosti.
Usled tragičnog sleda događaja u Batinoj zgradi i eksplozije koja se slučajno desila u njegovom stanu, pukim čudom on preživi, ali odlazi iza rešetaka, što će ga iz korena izmeniti.

Time jedan romantičan par biva odvojen, oni ne dele previše zajedničkih scena, odnosno tu bliskost imaju uglavnom u razgovorima telefonom pri poseti u zatvoru.

Pomalo ishitrena odluka inspektora dovodi Batu iza rešetaka i pri tom oduzimanju slobode, junak filmske priče mora da se snalazi u tom okrutnom svetu kojeg nikada nije poznavao.

Sudbina je htela da se na teži način dođe do sreće, preko mnogih prepreka i stranputica, začudnih lavirinata, neobičnih zagonetki koje sve vode ka – ljubavi i spasenju.

Žanrovski je teško definisati “Ala je lep ovaj svet”, jer ima u sebi toliko različitih sadržaja, stilova, pristupa, mada je u osnovi romantična komedija, sa primesama trilera, a u osnovi je – melodrama.

Ipak, zbog pojave važne uloge Anđela koji spašava situaciju, ali veoma sporo, film može da pokrene i druge meta žanrove kao – filmska bajka.
Publika se očigledno uželela sadržaja koji umeju da zabave, nasmeju, razonode, opuste, ali i pomalo opomenu i uplaše, kao vid edukativnog koncepta.

Osim Andrije Kuzmanovića, glavna partnerka je Anđelka Prpić i njih dvoje nose ceo film, tako da su uronili u razvijanje glumačke hemije.

Anđelka i ovu ulogu gradi po svom sistemu, sa komičnim valerima, i naglim promenama koje su joj omogućile da udje u novi stil glume, te je lako odlazila u stanje “dramskog mirovanja”.
Time je potvrdila svoj status dramske heroine iz filma i serije „Jedini izlaz“ (2021).

Pored dvoje “odvojenih” u filmu, velike uloge su ostvarili pre svega debitant kao scenarista – Andrej Šepetkovski, u roli navedenog inspektora, Anica Dobra kao majka junaka, a zapažene prateće uloge su imali – Branko Vidaković, Tihomir Stanić, Branka Pujić, Andrija Milošević, Stefan Bundalo, Miljana Gavrilović, Tara Milutinović, Jovan Jovanović, i drugi.

Film “Ala je lep ovaj svet” čiji se naziv oslanja na istoimenu pesmu pisca za decu Jovana Jovanovića Zmaja, prema scenariju dalje vodi anđela Ljubišu koji pokušava po svaku cenu spojiti ne baš toliko slične osobe – Unu i Batu tokom jedne fatalne noći koja će na brutalan način njima dvoma promeniti život iz korena. Tada već nastaje i žanr trilera, krimi drame, i dobar deo filma se odigrava u zatvoru.

Time se narušava koncept ljubavnog žanra, jer su junaci odvojeni tokom celog filma praktično, a priča je krenula u sasvim drugačijem smeru.

Andrija je u poslednje vreme uglavnom angažovan u projektima epohe, gde putuje kroz istoriju – TV serije “Senke nad Balkanom”, “Švindleri”, “Jagodići”, “Aleksandar od Jugoslavije”, “Ime naroda”, dok se najnovijim filmom vraća urbanim, savremenim temama koje je imao u serijalima “Jutro će promeniti sve” ili “Sumnjiva lica”.

Ovde je dokazao da može da itekako dominira velikim ekranom u svojoj prvoj glavnoj ulozi, i verovatno će tim putem ažurno nastaviti, mada je imao već vodeću rolu u TV seriji od 30 epizoda – “Zlatni dani” (2020) sa Tamarom Krcunović.

Publika je pratila Andrijinu karijeru, tako da je često mogla da se uveri u njegov talenat u raznim projektima, i verovatno će glumac samo nastaviti sada da niže vodeće uloge.

Imao je uspeha sa novim filmovima “Toma” i “Zlatni dečko”, koji su pretvoreni u mini serije.

Film je premijerno prikazan na 46. izdanju Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji 2022, gde je osvojio Nagradu publike.

Moguće je da će sama serija “Šetnja s lavom” pružiti mnoge šire aspekte ove priče, koja je prvo nastala u vidu istorimene pozorišne predstave, da bi bila pretočena na veliki i mali ekran.

TRAG DIVLJAČI
Režija: Nenad Pavlović

Svečana premijera novog domaćeg igranog filma “Trag divljači” scenariste i reditelja Nenada Pavlovića održana je tokom oktobra u Beogradu u Velikoj sali Mts Dvorane.

Glavne uloge u triler ostvarenju tumače Predrag Miki Manojlović, Radivoje Raša Bukvić, Nada Šargin, Miloš Timotijević, dok su u pratećim rolama – Dragan Bjelogrlić, Jovo Maksić, Milena Pavlović Čučilović, Milan Čučilović, Boris Milivojević, Filip Šovagović, a specijalni gost je – Milena Radulović.

Krimi drama “Trag divljači” je otvorila 15. izdanje Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije – LIFFE, 15. septembra u Narodnom pozorištu Leskovac, što je bila svetska premijera. 

Publika je imala prilike da prvi put gleda ostvarenje u stilu „film noara“ američke, britanske ili francuske kinematografije.

Dugo domaća filmska scena nije imala ovu vrstu projekta koji na kvalitetan, umetnički način pedantno i predano obradjuju važnu temu političkih likvidacija i misterija gde je umessana UDBA. 

Glavni junak Jugoslav je ambiciozan istraživački novinar u komunističkoj Jugoslaviji 1979. godine, koji ispituje poput detektiva jedno ubistvo u malom ruralnom mestu, koje je možda povezano sa jednim (sumnjivim) samoubistvom.

Protagonista se kasnije nalazi upleten u veoma kompleksnu porodičnu dramu prepunu tajni koje polako isplivavaju na površinu, ali je veoma odlučan da ispita situaciju do kraja, na svoju štetu.

Direktorka fotografije Bojana Andrić je apsolutno trijumfovala na ovom projektu, jer je postigla izvanredan kolorit koji oslikava tu epohu 70-ih godina, tako da je publika odmah maestralno uvučena u taj period.

Naravno, realizacija takvog poduhvata je bila veoma zahtevna, preko izvanrednih kostima, automobila tog vremena, tako da pohvale zaslužuju svakako producenti Miloš Avramović (poznat kao reditelj i scenarista filmskog i TV serijala „Južni vetar“) i Tatjana Žeželj Gojković, ispred kuće „Režim“ , ko-producent Kosta Đorđević, izvršni producent Goran Bjelogrlić, kao i kompanija „Telekom Srbija“.

Film je radjen prema prozi čuvenog reditelja i književnika Živojina Žike Pavlovića (1933-1998), čiji je sin upravo režiser najnovijeg ostvarenja, debitant na polju dugometražnog igranog projekta.

Žanrovski nije nimalo jednostavno definisati ovaj projekat – adaptacija nekoliko književnih dela Živojina Pavlovića, kao i upravo novela “Trag divljači”, vodi auditorijum kroz porodičnu dramu, krimi priču, triler, film noar koji su nastajali u SAD i Evropi.

Napeta radnja i vizuelni identitet epohe idelaan je za ljubitelje zamršenih zapleta, mada je ovde sam rasplet dosta predvidljiv, u smislu bez mnogo iznenadjenja.

 Glumac sa uspešnom karijerom u Francuskoj, ali i nekim američkim filmovima, Radivoje Raša Bukvić podario je još jednu zanimljivu i za njega drugačiju, novu ulogu sa više različitih amplituda i slojeva, da se malo udalji od tragične serije “Besa” po kojoj nam se najviše vratio u Srbiju.

Predrag Miki Manojlović igra visokog funkcionera UDBA-e Blagoja Ljotića, koji se upušta u istragu misterioznog ubistva i definitivno svojom snažnom i ubedljivom interpreacijom nosi ceo film, uverljivo dominira ekranom u svakom kadru.
Dugo je bilo potrebno da se Miki vrati u velikom stilu u domaću kinematografiju, izgleda da je onda neizbežan bio novi susret sa Žikom Pavlovićem.

Krimi priča, UDBA, tajne likvidacije, zakon jačega, igre moći i prestola, sve je to utisnuto u ovu sadržajnu filmsku avanturu.

Miloš Timotijević očekivano i standardno briljira u važnoj ulozi izgubljenog sina buntovnika, revolucionara čistog obraza, te je bilo zanimljivo ponovo videti njega i Bukvića zajedno nakon surove TV serije „Besa“.
Opet, Timotijević je ostao neiskorišćen do kraja, jer bi njegov lik morao da zauzima znatno više prostora od onoga što je ponudjeno u filmu.

 Nada Šargin kao jedna od angažovanijih glumica u domaćim TV serijama, pružila je još jednu sličnu ulogu fatalne žene u produktivnom opusu nedavnih naslova za njom.

I od filma „Trag divljači“ će nastati mini serija, kao i od prethodna dva navedena ostvarenja.

VUČJE BOBICE
Režija: Sreten Jovanović


Domaći film za decu „Vučje bobice” reditelja Sretena Jovanovića premijerno je prikazan 16. oktobra u Mts Dvorani i time svečano otvorio 18. izdanje festivala “Kids Fest”, u prisustvu gotovo kompletne glumačke i autorske ekipe.


Uloge u pozitivnom, lirskom, nežnom i poučnom filmu “Vučje bobice” tumače – Tijana Čurović, Nada Blam, Rastko Janković, Miljana Kravić, Duško Radović, Vesna Stanojević, Rade Marjanović, dok uloge dece – brata i sestre igraju Simon Jegorović (Aleksa) i Nina Sinadinović (Anđa).
U gostujućim ulogama nastupaju – Sonja Knežević, Jelica Kovačević, Dimitrije Ilić Mita, Branko Bane Vidaković, Aleksandar Dunić, i drugi.


Najmlađa publika je veoma želela da se snimi konačno novi film za decu, i sudeći po aplauzima na poklonu autorske i glumačke ekipe, novo ostvarenje će imati dug život u bioskopima.

Bilo je u sali i suza, smeha, radosti, tuge, neizvesnosti, strepnje, jer dečiji igrani film „Vučije bobice“ upravo sve to i nudi.
Novi domaći film je približniji porodičnom žanru, jer je suština u očuvanju te svetinje i pored mnogobrojnih izazova koji su zaokupirali glavne junake – majku, oca i njihovo dvoje dece.

Devojčica Anđa od šest godina boluje od astme i njen brat Aleksa (12) brine o njoj, dok se njihovi roditelji neprestano svadjaju i nalaze se očigledno pred razvodom.

Deca u takvoj toksičnoj atmosferi žele da promene sredinu i na zimskom raspustu odlaze da borave kod majčinih roditelja, ali baka i deka su suviše urbani i samoživi u svojoj vili, što deci ne prija.

Tako se mališani odlučuju da sami organizuju avanturu i odu kod druge bake i deke na selo, roditelji njihovog oca. Iako je deki i baki sumnjivo kako su deca došla sama kod njih na selo bez pratnje roditelja, ipak se obraduju i uživaju sa unucima.

Onda nastaje panika, jer su deca nestala iz kuće urbanih bake i deke, te ostatak filmske priče postaje velika potera za njima, majka i otac su se nasekirali i u potrazi za najmilijima pokušavaju nekako da se i sami (ponovo) zbliže, ukoliko nije kasno.

Kroz drugu polovinu filma utopistički i pomalo idealizovano se provlači ideja da je danas najbolje bežati iz urbanog u ruralno i da je zdravije posvetiti se životu u manjim gradovima, selima, varošicama.

Deca zapravo pokušavavaju da pobegnu od kuće i pronađu svoj put do sreće upravo u jeku mogućeg razvoda njihovih roditelja, kada sve postaje jedna životrna avantura, puna neizvesnosti i neočekivanih obrta, i tu negde se provlači i jedna legenda o usamljenoj i odbačenoj ženi u selu, i neke – vučje bobice.

Sam naslov filma i nije baš adekvatan, jer se tek malo spominju vučje bobice i ne predstavljaju glavnu nit ni suštinu filma, prema ideji Jelene Miljuš i po scenariju poznatog pisca za decu Todea Nikoletića.

Posle filma „Agi i Ema“ (2011) Milutina Petrovića, “Peti leptir” (2014) prema romanu Uroša Petrovića, u režiji Milorada Milinkovića, “Zlogonje” (2018) i “Leto kada sam naučila da letim” (2022), oba prema romanima Jasminke Petrović, domaća kinematografija je konačno bogatija za još jedan drag i poseban film za decu koji ostavlja jak utisak.

Glumački se najviše ističu Tijana Čurović kao majka, Nada Blam – baka, Rade Marjanović – deka, Miljana Kravić u šarmantnoj ulozi brižne služavke, kao i deca koji nose film – Simon Jegorović i Nina Sinadinović.

KOMEDIJA NA TRI SPRATA
Režija: Sandra Mitrović

Premijera domaćeg igranog filma “Komedija na tri sprata” debitantkinje rediteljke Sandre Mitrović održana je 20. oktobra u Mts Dvorani.

Prvi film mlade autorke doživeo je ovacije na svom pretpremijernom prikazivanju u okviru 57. Filmskog festivala u Nišu.

U tom neobičnom ostvarenju sa širokom paletom žanrova igraju – Jelisaveta Seka Sablić, Slobodan Boda Ninković, Vesna Trivalić, Dragan Gagi Jovanović, Nataša Tapušković, Ljubomir Bandović, ali i mlade snage Miodrag Radonjić, Vanja Nenadić i Pavle Mensur.

Film u mozaičnoj dramskoj strukturi prati komične i otkačene, ne toliko očekivane avanture stanara jedne naizgled sasvim obične stambene zgrade koja neminovno propada nakon nebrojano decenija, a to niko i ne primećuje.
Galerija tih likova čini jednu lepezu karaktera koji su donekle tipski postavljeni, bez mnogo udubljivanja, jer je ovo pre svega repertoarski komercijalan film, čiji je cilj da okupi što više publike u bioskopima.

Ipak, i pored tih ambicija, to se nije desilo, tako da se film ne može pohvaliti nekoj visokoj cifri gledanosti u odnosu na to koliko su to producenti očekivali.

Nakon studija u Londonu, ćerka medijskog mogula Željka Mitrovića – Sandra Mitrović je master diplomu stekla na Univerzitetu Kolumbija, odakle nosi veliko znanje i iskustvo.

Kreator je osam kratkih filmova, a sada je predvodila autorsku ekipu na svom prvom dugometražnom projektu gde je bila i ko-scenaristkinja. Između ostalih, tim čine i producent i pomoćnik reditelja Ivan Grbin, koscenarista Noe Dodson, direktor fotografije Dušan Ivanović, u produkciji kuće “Filmland” i Telekom Srbija.

Film u mozaičnom parcijalnom ključu počinje kao topla, draga, ušuškana ljudska priča sa primesama komedije, porodične drame, čak i tinejdžerskog žanra.

Kasnije pomalo neočekivano na momente prerasta u krimi ili triler priču na granicama Kventina Tarantina i braće Koen, dakle red crnog humora, onda delimičnog nasilja, i tako ukrug.

Sve tako traje do druge trećine, da bi se sasvim nepripremljeno iznenada prešlo u žanr filma katastrofe, i to o poplavama, jer će ta jeziva muka sa nadiranjem vode od pokvarenih cevi zateći sve likove u ovom scenariju. Veoma je impresivno videti u domaćem filmu takav spektakl, svaka čast i glumcima na tom poduhvatu u kome su bili mokri do gole kože, samo što cela ta trećina kao da pripada ipak nekom sasvim drugom filmu.

Iako nategnut i nakalemljen, taj finale je ujedno i najuzbudljiviji deo fima, koji nije kako se kaže u naslovu “Komedija na tri sprata”, jer se pretvara u – tragediju.

Da li su nam komšije i dalje bliže od najbližih rođaka; Da li se ljubav zaista krije tamo gde je najmanje očekujemo; i konačno, da li i najveći strah možemo pobediti velikom upornošću, rediteljka pokušava da analizira kroz film nudeći paletu likova koji se susreću sasvim neočekivano na isti dan u jednoj oronuloj zgradi, koja izgleda više ne funkcioniše kako dolikuje.

Glumačka ekipa je bila na visini zadatih ciljeva, tako da je svako dobio svoj prostor i maksimalno ga iskoristio, gde se sigurno ističe Slobodan Boda Ninković u jednoj sasvim novoj dimenziji u kojoj ga nismo toliko gledali tokom karijere. Takodje, uz njega pravo je osveženje Miodrag Radonjić, u drugačijem načinu glume jednog blejača, sitnog prevaranta, i time se odmakao od stila koji ima u serijalima “Ubice mog oca” i “Južni vetar”.

Rediteljka je uspešno vodila glumce kroz svoj prvenac, filmsko čedo, ostavila je najjači utisak režiranjem te finalne trećine što može da parira i holivudskim studijima.

Neki glumci su ponavljali svoje manire što uvek neizbežno radi Jelisaveta Seka Sablić, a neki su imali suviše malo prostora da bi pokazali svoj neosporni talent kao Nataša Tapušković, a drugi, oni mladji, nisu ostavili jak utisak, možda nisu bili inspirisani svojim rolama – Vanja Nenadić i Pavle Mensur.

Naravno, uvek je simpatično na jednom mestu videti ovo troje – Vesna Trivalić, Dragan Gagi Jovanović, Ljubomir Bandović.
Pružili su svoj standard na koji smo navikli, ali ne toliko u manirizmu.

SVETA PETKA – KRST U PUSTINJI

Režija: Hadži-Aleksandar Đurović

Igrani film „Sveta Petka – Krst u pustinji“, reditelja Hadži-Aleksandra Đurovića imao je svoju svetsku premijeru 29. avgusta 2022. na 44. Moskovskom filmskom festivalu.

Prateći život pobožne mlade Paraskeve, upoznajemo njen put od obične devojke do najvoljenije i najpoštovanije Svetiteljke Pravoslavlja. Sniman je na autentičnim lokacijama u Jordanu, u Srbiji i Jašiju (Rumunija).

Reditelj vodi kroz 40 godina iskušenja, dubokih unutrašnjih borbi, ali i sveprisutne vere. S jedne strane, moderan u izrazu i ritmici kadrova, ovaj film nam donosi priču staru vekovima, koja i danas snažno živi u vernicima i poštovaocima Svete Petke.

Ova biografska drama nastala po istinitoj priči i bestseleru „Petkana“ Ljiljane Habjanović Đurović, koja je i pisala scenario sa svojim sinom režiserom.

Ipak, film ne uspeva na pravi način da iskomunicira sa širim gledalištem osim onih koji su vernici, idu redovno u crkvu i pridaju važnost religiji.

Istina, film je u srpskim bioskopima i šire imao više od 50 000 gledalaca, što je zaista neočekivano, ali je očigledno više sniman u cilju odlaska na mnoge festivale po svetu.


U glavnoj ulozi apsolutno dominira Milena Predić, koja čini i ubedljivo najveći kvalitet ovog filma.
Nedovoljno iskorišćena glumica, bila je rado viđeno lice u raznim filmovima gde je imala sporedne (“Sveti Georgije ubiva aždahu”) ili vodeće uloge (“Taksi bluz”) i serijama (“Jedini izlaz”), a tek ovom rolom uspeva da skrene pažnju na sebe na pravi način.

Osim nje, ističe se izuzetna Milica Stefanović, a ostali se pojavljuju u sasvim malim ulogama: Filip Hajduković, Jadranka Selec, Branislav Tomašević, Daniel Sič, Andrej Šepetkovski i Mladen Sovilj, kao i nekoliko jordanskih glumaca.

„Sveta Petka – Krst u pustinji“ je prva srpsko-jordanska koprodukcija, podržana od Ministarstva kulture Republike Srbije, Sekretarijata za kulturu AP Vojvodine, Filmskog Centra Srbije ali i Kraljevskog filmskog centra Jordana.

Ovo je drugi film reditelja Hadži-Aleksandra Đurovića na festivalu u Moskvi, nakon filma „Vi idite, ja neću!“ (2016).

Za sve one koji su duboko u veri, dišu i žive u toj priči, ovaj film sa malo reči / dijaloga je za njih idealan, kao da su na službi, odnosno liturgiji, i pruža tu vrstu mira i tišine.

Da li je za sve one ostale, čisto sumnjamo …. Film se tako odredio.

STRAHINJA BANOVIĆ
Reditelj: Stefan Arsenijević


Bioskopska distribucija nagrađivanog filma “Strahinja Banović” reditelja Stefana Arsenijevića u Srbiji krenula je od 13. oktobra specijalnom projekcijom u Kulturnom centru Beograda, uz prisustvo reditelja i autorske ekipe, i razgovor nakon filma.

 Drama „Strahinja Banović“ se nalazi i u redovnoj bioskopskoj distribuciji u Mađarskoj, bio je prikazan na festivalima u Južnoj Koreji, Poljskoj i Bosni, kao i na afričkom kontinentu – u Južnoj Africi, Lesotu i Esvatiniju.

Ovo je prvi put u ovom veku da je srpski film trijumfovao u glavnom takmičarskom programu na nekom od svetskih festivala najvažnije A kategorije. “Strahinja Banović” je do sada učestvovao na 50 međunarodnih filmskih festivala i osvojio 24 nagrade.

Evropska filmska akademija uvrstila je “Strahinju Banovića” u izbor 30 najboljih evropskih filmova i jedini većinski film iz našeg regiona u konkurenciji za ovogodišnjeg “evropskog Oskara”.

Svečana premijera domaćeg filma „Strahinja Banović“ reditelja i scenariste Stefana Arsenijevića održana je na otvaranju jubilarnog 50. FEST-a u Beogradu, na sceni Mts Dvorane.

Autorska i glumačka ekipa prisustvovala je premijeri i poklonila se na kraju projekcije, pre svega inostrani glumci koji su nastupali u vodećim ulogama – Ibrahim Koma (Francuska) i Nensi Mensa Ofei (Austrija/Gana).

Osim njih, u sporednim, pratećim rolama publika je mogla videti domaće glumce: Nebojša Dugalić, Slaviša Čurović, Strahinja Blažić, Jelena Mihajlović, koji su na filmskom platnu dobili sasvim male, tek skicirane uloge, a imali su potencijala za nešto više i duže.

Drugi dugometražni igrani film Stefana Arsenijevića je do sada učestvovao na barem 50 festivala –Pinđau (Kina), Kairo (Egipat), Sevilja (Španija), Monpelje (Francuska), Solun (Grčka), Haifa (Izrael), Trst (Italija) i drugim gradovima širom sveta, dok je bio apsolutni laureat sa 5 nagrada na 55. festivalu Karlove Vari 2021 gde je imao i svetsku premijeru u avgustu 2021. godine.

Tada je osvojio pre svega glavnu nagradu Gran-pri Kristalni globus za najbolji film, a glavni glumac Ibrahim Koma proglašen je za najboljeg na tom festivalu u Češkoj republici.

Reditelj je na potpisao scenario sa Bojanom Vuletićem i Nikolasom Dukrajem, i ovo je njegov drugi dugometražni igrani film nakon ostvarenja “Ljubav i drugi zločini” (2008), a bio je nominovan za Oskara za najbolji strani kratki igrani film – slovenačku produkciju “(A)torzija” (2002).

Novi film je smešten u socijalni milje aktuelne teme koja se godinama ne stišava – migrantska kriza, i to na tlu Srbije, konkretno Beograda.

Protagonista je mladi migrant iz Afrike koji sa svojom ženom Ababuom u Krnjači boravi u kampu za izbeglice, želeći da dobije azil i ostane u našoj zemlji, što zahteva mnoge uslove da se ispune. Ona možda ne deli njegovu želju i strast za ostajanjem…

Promenio je ime i sada se zove Strahinja, jer misli da će mu ono pomoći da se uklopi u sredinu, što mu dobrim delom u početku uspeva.

Deluje da njih dvoje imaju veoma skladan i harmoničan brak, i dalje su veoma zaljubljeni i vezani jedno za drugo, a u timu pomažu drugim migrantima da se snadju i adaptiraju u prestonici, volontirajući u samom kampu.

Novi talas izbeglica iz Sirije dešava se svakodnevno, i medju njima je harizmatični Ali, koji brzo želi da ide dalje iz Beograda.
Ali je po profesiji novinar koji je pisao hrabre i osvešćene tekstove koji su mnogima zasmetali u njegovoj zemlji, te je proteran i nalazi se u nezavidnom položaju.

Glavni zaplet filma kreće u trenutku kada junak Strahinja nakon jednog treninga fudbala stiže u kamp i ne može nigde da pronadje svoju ženu. Nastaje panika, očaj, on sumnja da je možda oteta, ali ubrzo od drugih iz kampa saznaje da je iznenada otišla sa Alijem i njegovim prijateljem dalje preko granice.

Od tog trenutka kreće jedna grozničava jurnjava junaka po Srbiji i van nje, ne bi li pronašao svoju ženu, ne shvatajući koji bi bio razlog za njen odlazak bez razgovora, obrazloženja.

Istraživanje reditelja Arsenijevića za sam film dovelo ga je do toga da se upozna sa momkom migrantom iz Gane, baš po imenu Ibrahim, koji je odlučio da ostane u Srbiji i imao ambiciju da trenira fudbal za klub iz Beograda, da tu gradi karijeru i započne svoj novi život.

Upravo je taj momak bio direktna inspiracija za gradjenje naslovnog i glavnog junaka filma „Strahinja Banović“, kojeg tumači veoma uverljivo francuski glumac Ibrahim Koma, čiji je teret kompleksnosti zahtevne uloge veoma hrabro poneo.

Ova socijalna avanturistička drama „road movie“ predstavlja savremenu adaptaciju narodne epske pesme “Banović Strahinja” smeštena u savremeni okvir izbegličke krize u Srbiji, ali se tek delimično oslanja na to čuveno delo.

U pojedinim segmentima ženski glas pripoveda odlomke tog epa, i na taj način prati scenario filma, kao neka vrsta naracije, a dalji razvoj priče i nema mnogo bliskog dodira sa pričom koju znamo.

Banović Strahinja je u epskoj pesmi bio veliki junak koji je spreman da oprosti svojoj ženi preljubu koju je učinila sa njegovim neprijateljem, kao odraz ogromne hrabrosti.

Ovde, u samom filmu, u potrazi za svojom odbeglom ženom, protagonista Strahinja će dolaziti do nekih drugih saznanja, koja se ne poklapaju sa navedenom pesmom, što je autorima i bio cilj očigledno.

Glumački dominira upravo Ibrahim Koma, koji zauzima najviše prostora na velikom ekranu, uz njega je svoju ulogu efektno iznela i austrijska glumica rodom iz Gane – Nensi Mensa Ofei kao njegova odbegla žena, a u ekipi je i sirijski glumac Maksim Kalil.

Nebojša Dugalić nastupio je u epizodnoj ulozi taksiste koji prevozi migrante dalje do granice, da bi i on zaradio za život, i taj segment na veoma dokumentaristički način prikazuje funkcionisanje prevoza migranata u Srbiji i odnos sa policijom koja ih motri i sprečava u tim radnjama, akcijama.


Producent Miroslav Mogorović ispred kuće “Art & Popcorn” je uoči premijere objavio lepu vest da su prava za film „Strahinja Banović“ upravo prodata za Sjedinjene Američke države, Kanadu i Karibe, zahvaljujući kući „Soul Food“ kao koproducenta i distributera.


Istina, nova verzija epske pesme o Banović Strahinji na filmskom platnu nije imala ogromnu gledanost u bioskopima Beograda i Srbije, osim što je imao rasprodate projekcije na festivalima od FEST-a do Palića, i očigledno je adekvatan za inostrano tržište, što se pokazalo idealnim nakon osvajanja toliko važnih nagrada za ipak kratko vreme.

DA LI STE VIDELI OVU ŽENU?

Režija: Dušan Zorić – Matija Gluščević

Srpsko-hrvatski igrani film “Da li ste videli ovu ženu?” tandema Dušan Zorić – Matija Gluščević, premijerno je prikazan na 28. izdanju Festivala autorskog filma u Mts Dvorani, uz prisustvo velikog broja autorske i glumačke ekipe.

Publika je dugotrajnim aplauzom nagradila mnogobrojnu ekipu iza kamere, kao i impozantan broj glumaca, i retko kad je ovolika ekipa bila prisutna na bilo kojoj premijeri domaćeg filma.

Novo ostvarenje je neka vrsta začudnog omnibusa sastavljenog iz tri priče i životne situacije, gde je glavna junakinja izvesna Draginja. Kroz sva tri (paralelna) života, ona je sasvim drugačija, i ne mora da znači da je uopšte u pitanju isti lik, već da ista glumica vešto igra različite karaktere.

Hrvatska glumica Ksenija Marinković apsolutno nosi ceo film, dominira u svakom kadru i praktično nema scene u kojima ona nije prisutna.

Odavno u domaćoj kinematografiji nije bilo ostvarenja gde je scenario toliko posvećen samo vodećem junaku, i još da je žena (sem novog špijunskog trilera „Vera“ sa Jovanom Stojiljković).

Ipak, ovakav film, teško je mirne duše prepričati, čak i otvoreno preporučiti, a još kompleksnije žanrovski precizno odrediti.

Kako su reditelji objasnili u susretu sa medijima dan ranije, njihova zamisao scenarija i jeste da ima različite valere i žanrove, te tako poccinje kao socijalna „egzistencijalna“ drama i pritom zavara publiku, onda prerasta u tragikomediju, ali je i to krivo navodjenje auditorijuma, jer autori idu dalje i odvode do žanra horora i nadrealnog u nekim elementima.

 Tri celine, tri priče, tri poglavlja, sve te filmske situacije mogle su komotno i da se razvijaju u neke zasebne dugometražne filmove. 

Autori su snimali u etapama novo ostvarenje, kao tri kratkometražna-srednja filma, sa istom glumicom kao junakinjom Draginjom kroz tri različita života, i onda su ceo triptih ili trilogiju spajali u jednu celinu od 80 minuta.

Neke sekvence, scene ili kadrovi su veoma uznemirujući, šokantni, nikako prijatni za gledanje, i njihova vizuelizacija dugo će ostati u glavi osetljive publike.

Pokušavate da zauvek zaboravite da ste ikad videli te prizore.

Autori su okupili zaista neverovatno veliku ekipu glumaca, te osim Ksenije Marinković, igraju – Boris Isaković, Olga Odanović, Isidora Simijonović, Jasna Đuričić, Goran Bogdan, Isidora Minić, Tatjana Venčelovski, Olivera Viktorović, Nenad Ćirić, Vlasta Velisavljević (poslednja uloga), Milica Mihajlović, Melita Bihali, Ivana Trifunović, Ivana Vuković, Marko Vasilljević, Miloš Timotijević, i mnogi drugi.

Ipak, osim Isidore Simijonović u jednom veoma otkačenom i bizarnom segmentu, Borisa Isakovića kao statistu koji je iznajmljen da glumi muža od junakinje, svi ostali su samo usputni krokiji, skice, bez imalo prostora da se pokažu i ostave traga.

Junakinja Draginja je tako prodavačica usisivača od vrata do vrata, onda je medicinska sestra koja unajmljuje lažnog muža i pozajmljuje bebu iz porodilišta kako bi se dokazala okolini, a u trećoj verziji života, ona je beskućnik koji luta ulicama grada i postaje svačiji prijatelj u potrazi za izgubljenim pamćenjem i identitetom.

Dušan Zorić i Matija Gluščević studirali su filmsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, i do sada su se publici predstavili svojim kratkim filmovima „Strano telo“ (2018) i „Loop“ (2017), koji su imali premijere u Veneciji i Lokarnu (Švajcarska).

Istaknuta hrvatska glumica Ksenija Marinković već je igrala u po konceptu sličnom filmu „Nebesa“ (2021) Srdjana Dragojevića, koji takodje u scenariju ima tri sasvim odvojene priče u različitim vremenskim periodima.

 Ova karakterna dramska umetnica omiljena je neko vreme u Srbiji, posebno po filmu „Ustav Republike Hrvatske“ (2016) Rajka Grlića, gde joj je partner bio Nebojša Glogovac.

U omnibus drami „Da li ste videli ovu ženu?“ ona izuzetno vlada sve vreme i ovo je definitivno njen film u potpunosti u kome izvrsno dočarava različite likove.

Ostvarenja ovog tipa ne obraćaju se širokom gledalištu, niti je ambicija autora da broje rasprodate karte na blagajnama, već je ta vrsta nezavisnih projekata idealna upravo za festivale gde se neguje autorski pristup – originalan, umetnički, autentičan rukopis.
Film je snimljen u produkciji kuća “Non-Aligned Films” (Srbija) i “Dinaridi Film” (Hrvatska), uz podršku Filmskog centra Srbije, Fakulteta dramskih umetnosti, Radio televizije Srbije, Hrvatskog audiovizuelnog centra.

Ksenija Marinković je igrala i u srpskim filmovima „Šavovi“ (2019) Miroslava Terzića, uz Snežanu Bogdanović, „Dobra žena“ (2016) – rediteljski debi glumice Mirjane Karanović, i u poznatim hrvatskim ostvarenjima – „Neka ostane medju nama“ (2010) Rajka Grlića, „Metastaze“ (2009) i „Ljudožder vegetarijanac“ (2012) Branka Šmidta, i mnogim drugim.

Ostvarenje je prikazano na Venecijanskom festivalu 2022 u programu „Nedelja kritike“, gde je montažerka Olga Kosarić osvojila specijalno priznanje za umetnike do 40 godina, kao i na festivalima u Nemačkoj, Luksemburgu, Španiji, Indiji, Francuskoj, Ženevi (Švajcarska), Bangkok (Tajland) i – Zagrebu. 

Film „Da li ste videli ovu ženu?“ osvojio je nedavno nagradu za najbolju režiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Bangkoku.

„Zbog svoje hrabrosti da upotrebi nenarativni način prikazivanja unutrašnjeg i fizičkog putovanja žene kroz jednu od najsnažnijih glumačkih izvedbi ove godine, beskompromisan u svojim nezaboravnim slikama, u zadivljujućem vizionarskom debiju, nagrada za najbolju režiju zasluženo ide srpskom filmu Da li ste videli ovu ženu?,“ navedeno je u obrazloženju žirija koji su činili Edvinas Puksta, Bianca Balbuena, Mai Meksawan i Anucha Boonyawatana.

U domaćim bioskopima se nalazi u redovnoj distribuciji od 1. decembra, nakon novembarske premijere na 28. Festivalu autorskog filma, gde je odneo glavnu nagradu “Aleksandar Saša Petrović”.

Nastaviće se ….

IVAN MAKRAGIĆ