POSLEDNJI I NAJVEĆI DŽENTLMEN ROKENROLA

  Uvek je veoma veoma izazovno upustiti se u filmsku priču o umetniku neprolazne veličine, koji je ostavio neizbrisivi trag u svetu rokenrola, ostao vedar do samog kraja svog prerano završenog života, i ostavio u legat remek dela koja ne blede. Izazovno, ali istovremeno i teško, na ivici, ponekad i nezahvalno, i zaista kako smestiti u jedan film sve ono najznačajnije što je sam život već ispričao u toliko zanimljivih i različitih poglavlja?
    Autor Mladen Matičević, koji potpisuje scenario i režiju, oslikava hrabro jednu relevantnu i vanserijsku karijeru svestranog čoveka kakav je bio VLADA DIVLJAN, od prvih kadrova špice nalik na igrani film gde se ispisuju imena svih učesnika kao imena glumaca, sasvim simbolično, ne i slučajno. Dugometražni dokumentarni film kao temeljna retrospektiva Vladinog života i karijere dramaturški je postavljeno u više narativnih rukavaca koji se spajaju u jedinstvenu celinu. Prvi tok radnje kao ilustracija Vladinog portreta predstavljen je kroz radio emisiju koja baš na dan Divljanovog rođendana (10. maj, kada je i bila svečana premijera ostvarenja u Sava centru) i kroz naraciju, unutrašnji monolog, filmskim jezikom rečeno – “off” sagovornika iz najbližeg umetnikovog života i karijere. Prelamanjem ta dva narativa postepeno se sklapa mozaik i kompleksna slagalica o jednom (muzičkom) vremenu i (političkoj) zemlji koje više nema, jednoj epohi, eri, koja se ponoviti neće. Sagovornici su zapravo akteri sami sebi dovoljni da kroz svoju podsvest i unutarnje misli lelulaju kroz portret o Divljanu, slikajući ga kao večitog dečaka koji je imao beskrajno šarmantan osmeh i sve je umeo da razveseli i obraduje svojim prisustvom, blizinom, pesmama, stihovima koji ispunjavaju umetničku dušu svakog normalnog živog bića. Radio emisija posvećena velikom umetniku koji nije više sa nama, uvodi gledaoce u priču o najranijem prijateljstvu “iz pelena” Vlade i glumca Svetozara Cvetkovića, gde se na šarmantan način opisuje putem fotografija retko i pravo prijateljstvo koje nije jenjavalo niti je bledelo. Naizmenična mozaična struktura oslikava univerzum koji je Divljan ostavio za sobom, a to je emotivna vožnja bez kraja, tanana osećanja čiji se otkucaji naziru u nekoliko sudbina njegovih prijatelja čiji životi, barem na filmu, ne deluju nimalo ispunjeno posle Vladinog definitivnog odlaska.

     Mladen Juričić Max, gitarista “Azre” i “Filma” sa kim je Vlada u poslednjoj fazi karijere sarađivao kada je Max bio vođa “Ljetno Kino Big benda”, jasno je koliko mu život nije identičan nakon ove tragedije. Tako deluje … prepušteno, letargično, kao da život ne živi, već ga odrađuje. Isti je slučaj i sa drugim vernim prijateljem, i ta praznina i samoća koju je ostavio preminuli momak neverovatno je izražena kod Zdenka Kolara, koji kao da se tek sada suočava sa činjenicom da Vlade više nema. U taj triptih ulazi i muzički, rok novinar Momčilo Moma Rajin, koji se ne miri sa tim da Vlade nema, i ne zna, ne ume da bilo gde javno ili tajno komentariše gubitak tako velikog čoveka i umetnika. Rajin kao da je duboko i potonuo u patnju koja mu ne daje mira, i kao da se sva tri emotivna bića osećaju krivim za nešto, kao da se nisu našli za života dovoljno samom Vladi. Paralelni portreti ovih osetljivih individua pružaju izvanredan odsjaj na ceo filmski komad kao i setan ton i osvešćenost da se probudi svest o smrti i prirodnom činu nedostajanja. Onda, poput velikog i značajnog koncerta u čast rođenja Vlade Divljana prošle 2018. godine u Sava centru, kreće snažan prelaz i skok u kome film dobija vedrije nijanse, udaljava se od “film noara” i slavi se život, uspomena tada postaje “živa” i ne dozvoljava pad u patetiku, patos, upravo kao i na spomenutom briljantnom koncertu. Ipak, suze se tokom filma teško zadržavaju, bol u stomaku je konstantno prikazan, jer je ovo dokumentovano svedočanstvo u kome se oseća žestoka nepravda što nas je napustio zauvek takav muzičar koji je itekako imao šta još da pokaže. Slične emocije mučnine povodom toga izazivaju i dalje ugašeni životi velikih glumaca – Nebojša Glogovac, Marinko Madžgalj.
      Veoma plodna karijera vanserijski talentovanog muzičara, pevača i gitariste preko kultne neprikosnovene grupe “Idoli”, preko solo karijere koja je svakako duža i značajnija za Vladin lični autorski pečat, osnivanje “Old Stars benda”, “NVO – Nevladine organizacije”, do finala stvaralaštva sa “Ljetnim Kino Big Bandom” deluje gotovo kao da je u pitanju više osoba u jednoj ili barem više života. Dugi niz starih fotografija koji su lajt motiv celog filma ilustruju momka kao da je sišao iz nekog romana, pozorišne predstave ili dela sedme umetnosti i onda se definitivno ne snalazi u realnom životu. Kao dečak iz mašte, ili dečak iz sna.
   
Neobično je da u filmu o Divljanu dobar prostor zauzima i bivši kolega i bivši prijatelj, dakle svakako bivši čovek u njegovom životu – Srđan Šaper, čovek koji je odavno prestao da se bavi muzikom, već je veoma uspešan marketinški stručnjak i vlasnik advertising agencije “McCann Ericson” kao i nekoliko “ćerki” ove kompanije i producentske kuće “Adrenalin”. Posebno jer se zna da veliki muzičar i bivši prijatelj nisu više za života ni komunicirali. Ali, naravno, kako je i on deo jedne značajne istorije, bilo je neminovno da se i on pojavi i pruži svoj uvid u lik i delo svog nekada najboljeg i nerazdvojnog prijatelja. Neko ko je postao veoma moćan u Srbiji, udaljio se od snova i ideala rokenrola, i ko sve gleda kroz biznis. Ipak, i on ovde nadahnuto i sa pozitivnim sećanjima priča o zajedničkom detinjstvu i karijeri “Idola” koji ih je obojicu vinuo u orbitu, i ta slava je tada bila nezaustavljiva. Osim Zdenka Kolera, dalje nije niko iz “Idola” pripovedao niti se ispovedao o Vladi, i bolje da je na ovome ostalo.
    Značajna osoba u Vladinom životu zauzima naravno i značajno mesto u samom filmu – Srđan Gojković Gile, sa simpatičnom opaskom da je njegov bend “Električni orgazam” bio sagledavan kao neki divljački sastav,poput razbojnika, dok su “Idoli” i sam Vlada bili u stilu nekih finih momaka. Kako smatra sam Gile, nije Vlada bio ništa manje mangup od ostalih, ali odelo čini čoveka, i ostao je gospodin. Blisko druženje Gileta i Vlade nastavlja se kroz veoma konstruktivnu i uspešnu saradnju na raznim albumima – filmske muzike, Rokenrola za decu, ali i tokom rada “Old Stars benda”, kao da su postali porodica, vezani i neraskidivi.
    Darko Rundek sa druge strane, jako odmeren, na distanci i iskren, priznaje da nije u samom početku karijere voleo “Idole”, delovali su mu kao neki snobovi i fićfirići, koji se neozbiljno bave muzikom. I sve je tako mislio, do pojave albuma “Odbrana i poslednji dani”, tada se zaledio, i bilo mu je jasno da se radi o izuzetno značajnom i retko originalnom bendu. Taman ovaj album i podseća donekle na stil Rundeka i njegovog “Haustora”. Rundek će tiho, nenametljivo izvesti apsolutno remek delo “Samo jednu ljubav imam” kao reminiscenciju stihova koji preživljavaju svaki period i (p)ostaju neuništivi.
    Drugi deo filma koji postaje dosta ličan predstavlja portret porodičnog života, u kome je Vlada pred publikom veoma živ putem starih video snimaka u kojima se druži sa svojim najmilijima, posebno sinovima Stevanom i Pavlom, dok supruga Dina Divljan melanholično kroz unutrašnji tok svesti istražuje njihovu ljubav kroz skoro 20 godina zajedničkog života u Srbiji i kasnije Austriji. Autor filma uspeva da pomiri taj privatni, duboko lični i poslovni – javni, umetnički svet velikog muzičara. Ipak, oseća se u tim segmentima blagi pad u ritmu i tempu, kao da je sama priča postala razvučena, jer se neke scene nisu “žrtvovale” u montaži. Obiman materijal kakav je sigurno proizvod procesa istraživanja, odlična je osnova i za dokumentarni TV serijal, i na tom polju i nivou mogla bi još više da proradi priča o nekadašnjem autoru “Idola”, da ova sveobuhvatnost bude u tom formatu sa znatno više prostora. Ovako, obilje sadržaja o jednom iole zanimljivom životu potrebno je “spakovati” u celovečernji film, gde se reditelj retko čega odriče, i onda se stiče utisak da je film mogao trajati i satima bez naznake da se zaokruži epska priča o muzici koju smo svi voleli i čoveka koji je obeležio bajkovito vreme daleko za nama u svim bivšim republikama.


    Neki muzičari su kroz film samo projurili, moglo im se dati više prostora u ulogama sagovornika, a ne isključivo interpretatora Vladinih hitova (Dušan Kojić Koja u duetu sa Bojanom Vunturišević samo preglasno izvodi “Plastiku”, a očekivalo se više prostora od njega). Momčilo Bajagić Bajaga sa Žikom Milenkovićem, iako efektno svojim baritonom izvodi pesmu “Rusija”, i od ovog muzičara moglo je da se izvuče više, svakako bi imao šta da kaže, ali (i) to je ostalo neiskorišćeno.    Publika to veče prvog prikazivanja filma u Kombank dvorani (16. maj) u redovnoj distribuciji nakon premijere u dahu i tišini je pratila skoro dvočasovnu sagu jedne muzičke legende i prave zvezde koja nam se prerano ugasila, a da to niko nije očekivao, znao, predosećao. Mučno emotivno putovanje kroz divnu karijeru, oslikavanje šarma i neposrednosti Vlade Divljana (u filmu je prikazan kroz mnoga gostovanja u TV emisijama i šou programima), izaziva bol u grudima, suze što same naviru, i patnja koja vas obuzima, bez obzira da li ste pratili život i rad muzičara, pevača, kompozitora. Praznina koju oseća publika na kraju filma, oseća isto i dobar deo aktera-sagovornika na kraju dela, gde svako na svoju stranu odlazi dalje u život, i Vladina najbolja prijateljica koja ga ne može nikako prežaliti – Ivana Šoljan, kao i svi ostali na tužnoj raskrsnici života, lebde, lelujaju, ni na nebu ni na zemlji – Gile,  Aleksandar Šandorov, Zdenko Kolar, Mladen Juričić Max. Zato je ova filmska avantura idealan povod da se razmišlja i o TV serijalu, ili još bolje, poslednji najveći džentlmen sa ovih prostora zaslužio je i igrani film o sebi. Ali, o tome nekom drugom prilikom, ako je bude.

 
 “Nebeska tema” kao pesma se samo prolama kroz filmsko delo koje slavi jedan veliki život, ali i ostavlja ogromnu prazninu u srcima i duši svih, jer neki ljudi su jednostavno nezamenljivi.Takav je bio i – VLADA DIVLJAN. Jedinstven, neponovljiv, nadasve autentičan u svakom smislu i pogledu. I zaista deluje sve kao neki veoma ružan san, košmar, i kao da je on još uvek tu sa svima nama, ali smo sanjali da je otišao zauvek.

   “S tobom, s tobom … Mislim, neću da mislim, znam, s tobom, uvek, postoji neki put …”

Izvor: Ivan Makragić – redakcija

Fotografije: Branko Pantelić



LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here