Moja knjiga o Peteru Handkeu zapravo je moj lični doživljaj dodele Nobelove nagrade u Švedskoj, istakao je veliki filmski reditelj
BEOGRAD, 11. februara – Predstavljanje knjige “Vidiš li da ne vidim” Emira Kusturice, u izdanju Srpske književne zadruge (2022), u prisustvu autora je održano sinoć (10.02.) u Atrijumu Narodne biblioteke Srbije (NBS).
Osim proslavljenog svetskog reditelja, na promociji su učestvovali i urednik – izdavač Milo Lompar i književnik Goran Gocić, uz moderatora Milenu Điorđijević, dok je uvodnu reč uputio pisac Vladimir Pištalo, upravnik NBS.
„Dobro veče svima, jako mi je drago da smo se skupili u ovako lepom broju i u divnom ambijentu. Posebno mi je drago što su se Emirov i moj tata družili u Sarajevu. I sada mislim da nas naši occevi Boro i Murat vide sa ove druge strane i to je neka vrsta kontinuiteta u životu koji nas kontinuitetom i razdvaja“, napomenuo je Pištalo u svom pozdravnom govoru i naveo da želi da u jednoj rečenici kaže nešto o stvaralaštvu Emira Kusturice.
„Moram reći da je Kusturica jedinstven režiser, jer njegovi filmovi imaju tu moć da vas uhvate za grkljan i za mošnice. Da li i njegove knjige imaju tu istu moć, pokušaćemo da otkrijemo večeras“, istakao je Vladimir Pištalo.
Delo “Vidiš li da ne vidim” izdavača Srpska književna zadruga, neobična je romaneskna i memoarska publikacija, fantazmagorijsko štivo i distopija u kojoj je reč o piscu i istinskoj umetnosti.
U knjizi je u fokusu ekscentrični, ali u stvaralačkom smislu plodni umetnik Peter Handke, a posredno i sam Emir Kusturica.
Emir Kusturica je čitao poduži odlomak iz svoje knjige, a manji segment je čitao kasnije Goran Gocić.
„Književnost je negde najkompletnija vrsta umetnosti, bar je ja tako vidim. Ona ide do intime unutrašnjeg ljudskog života. Stvara se celovitost u umetnosti, tome teže stvaraoci, umetnici, pisci, reditelji. Da uspevaju imati u svom domenu jednu celovitost svoje umetnosti. Film tako slikama stvara te celine“, napomenuo je Kusturica i rekao da je odmah slušao razne komentare kad je objavio prvu knjigu, kao tipa – da li jedan reditelj može biti i pisac.
„Onda je Matija Bećković na tu temu izjavio -„Kusta nije pisac, a ima bestseler“. Umetnik jeste autor celovitih dela. Takva iskustva imam kao reditelj i evo kao autor knjiga. Recimo, danas knjiga je nešto izmedju utiska, fikcije, novinskog članka i dnevničkezabeleške. Vidite i sami da nam je štampa prepuna crne hronike, i onda ona takodje ulazi u književnost“, ocenio je slavni režiser, uveliko i nagradjivani pisac – “Branko Ćopić”, “Momo Kapor”.
Kusturica je ranije na književnim promocijama govorio – Književnost je umetnost koja može da zaustavi vreme.
Peter Handke je dualna ličnost u knjizi „Vidiš li da ne vidim“, jer ima identitet koji nam je poznat, ali je i fikcija pisca – Peter Spaleolog.
I Kusturica pojavljuje se u toj dvostrukoj roli koja je saglasna sa njegovim filmovima, u prožimanju fantastičnog i realističnog oblika pripovedanja.
„Dostojevski je govorio da pisac ne treba da bilo šta izmišlja nego da piše o onome što se stvarno desilo. Tako je i moja knjiga o Handkeu zapravo moj lični doživljaj dodele Nobelove nagrade u Švedskoj. Mislim da je verovatno retko ko od vas prisutnih ovde večeras imao tu priliku da prisustvuje takvoj svečanosti kakva je uručenje Nobelove nagrade. Centralna linija razvoja priče ove knjige je upravo dodela“, nagovestio je autor osnovni okvir romana.
Poslednju knjigu „Vidiš li da ne vidim“ o kontraverznom austrijskom piscu Peteru Handkeu, velikom prijatelju naše zemlje, Kusturica je već promovisao 2022. u Beogradu na velikoj sceni Studentskog kulturnog centra (SKC), kao i u Biblioteci grada Beograda (BGB) u ciklusu razgovora “Letnji plato”.
„Srbija mu je bila inspiracija da skrene sa svog puta i koloseka. Handke je oduvek bio van mejnstrima i onda je odjednom neverovatno trijumfovao u Stokholmu kada je osvojio Nobelovu nagradu. To sigurno niko na svetu nije očekivao, nadao se ni sanjao da može da se desi“, govorio je tada nagradjivani reditelj i prozni pisac, i takodje, podsetimo, opisao je dodelu Nobelove nagrade za književnost u glavnom gradu Švedske kao “masonsku žurku od hiljadu ljudi”.
Tada je na temu Handkea govorio i sledeće redove …
„Čini mi se da je sa osvajanjem Nobelove nagrade, Handke postao nestvaran, odnosno kao da je više literarni junak nego živ čovek. Familija mu je bila prisutna tamo, a on je uvek preosetljiv, emotivan, nepoverljiv prema ljudima. Tako je od nekog lika dobio predlog da taj napiše knjigu o njemu. Meni je to ispričao, a onda sam mu ja rekao da ne pristaje na to, da ne daje biografiju o sebi i da ću ja napisati knjigu o njemu, na šta me je on zbunjeno i sumnjičavo pogledao“, otkrio je Profesor kako je došao na ideju da piše o Handkeu, pre izbijanja pandemije korone (2019).
„Sve što sam u životu stvarao, mislim pre svega na filmove, jesu marginalne teme i ljudi. To isto sam prepoznao i kod Petera. Tri puta sam kretao da pišem tu knjigu, i nije mi išlo, svaki put mi je delovalo progrešno. Uplašio sam se da će to na kraju biti jedan politički pamflet“, rekao je autor antologijskih igranih ostvarenja – “Sjećaš li se Doli Bel?”, “Dom za vešanje” (nagrada u Kanu – za najboljeg reditelja 1988), “Arizona Dream” (Specijalna nagrada žirija – Srebrni medved na Berlinskom festivalu 1993).
Reditelj je naglasio tada, 2022., za njega izvanrednu misao Handkea koja mu je ostavila snažan utisak – „U racionalnosti nema vere ni religioznosti, ali zato u božanskom drhtaju postoji sve to što pokriva čovekov emocionalni svet“.
On je primetio sinoć u NBS na književnoj večeri da postoji sličnost izmedju argentinskog fudbalera Dijega Armanda Maradone o kome je snimio dokumentarni film „Kusturica o Maradoni“ (Maradona by Kusturica) i Petera Handkea.
„Maradona je razumeo jednog Uga Čaveza ili Fidela Kastra, a Handke je shvatao Slobodana Miloševića. Ova knjiga je na neki način da se odužimočoveku koji nas je toliko zadužio. Zato možemo da ističemo kako imamo dva Nobelovca – Ivu Andrića i Handkea“, primetio je Kusturica i dodao da nije imao nameru da u novoj knjizi piše o nekoj drugoj Srbiji.
Pisac je približio svoj književni projekat i otkrio da postoje tri razvojne linije – putopis kao centralna, lažni dokument priče i na kraju – fikcija, u kome Handke hoda po žici.
„Istina, kada se čitaju Handkeove knjige, ne može se pronaći nikakva srodnost sa mojim filmovima, a ovde se može govoriti o ličnosti Handkea i mene. Peter je mene branio u medijima, pariskom listu „Le Monde“, kao i moj film „Underground“, koji mu se svideo, ali mi je rekao da je samo „previše barokan“, izjavio je Kusturica pred prepunom salom Atrijuma u Narodnoj biblioteci Srbije.
Knjiga “Vidiš li da ne vidim” predstavlja umetnika filma i filozofa, angažovanog intelektualca i eruditu Кusturicu kao temeljnog književnog pripovedača.
Nova knjiga, kao roman i esej govori ‒ o piscu Handkeu i reditelju Кusturici, i svetski glas dvojice pobunjenika približio je njihove različite temperamente i spojio ih u razumevanje posebne vrste.
„Peter Handke je dinarski tip, u neprestanoj konfrontaciji sa samim sobom i celim svetom. On najmanje u životu trpi glupost. Ne sme se u njegovom prisustvu pričati gluposti, jer ako se to desi, onda Handke postaje – nesavladiv. Tad postane pravi soko spreman da skoči na svakog tupana i da ga skroz uništi“, izrazio je svoj stav reditelj i pisac o nezgodnoj naravi austrijskog Nobelovca.
Reditelj je podvukao da pripada nekom prosslom vremenu koji su činili Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Nikolaj Vasiljevič Gogolj ili Anton Pavlovič Čehov.
Kusturica je skoro najavio da će snimati čak tri filma prema delima Gogolja, u narednim godinama.
Glavni junak nove knjige – Handke/Кusturica, drži savremenom svetu duhovitu lekciju o plemenitom savršenstvu umetnosti i moralnosti, i to kroz parabolu hodanja po žici iznad sudbinske reke Drine koja spaja i razdvaja sve osim autentičnosti i čovečnosti.
„Vidi se da je na neki način Handke bio pod uticajem novog talasa u kinematografiji. To vidimo na primeru njegovog romana „Golmanov strah od penala“. Nisam cenio toliko taj novi talas i filmove Žana-Lik Godara, i njegov film sa Belmondom „Do poslednjeg daha“. Tu upravo imamo vezu sa „Golmanom“ i likom Belmonda, koji je bio kao neki mangup na filmu, kao nije krimos, a onda nije ni jasno zašto se tako ponaša, te sad je sa nekom ženskom, pa nije, te puši cigare. Tako i u romanu o tom golmanu, junak mirno ubije ženu i već u sledećoj sceni ide on negde dalje“, napravio je paralelu Kusturica i osvrnuo se na temu o demonima, odnosno borbu sa njima, što je donekle provučeno u Handkeovim delima.
Jedan film koji govori o tome, a i o andjelima, kako je istakao reditelj, jeste čuvena priča „Nebo nad Berlinom“ (1988) nemačkog sineaste Vima Vendersa, a Kusturica je primetio da su „danas najuspešniji filmovi u Holivudu oni gde mužpokušava da ubije ženu, to je takodje demon ušao u čoveka, i to izgleda publika voli“.
„Inače, kada sam rekao Handkeu da mu romani imaju jasan uticaj novog talasa i da mu ne treba taj Godar, koga ja ne volim, on se užasnuo. Nije mogao da veruje šta izgovaram, kako ne volim Godara. Ali šta ću, uvek sam više voleo druge autore, kao Fransoa Trifoa“, zaključio je Kusturica, dvostruki laureat „Zlatne palme“ u Kanu, čije su knjige do sada prevedene na 18 jezika.
Pisac Goran Gocić, autor knjige „Emir Kusturica: Kult margine“ (Agape idavaštvo) iz dva različita izdanja (2001, 2022), pohvalio je autora da u svim svojim knjigama uspeva da tako lako osmisli sjajan naslov, što retko kome polazi za rukom, te i on sam priznaje da ne daje uspešne nazive svojih knjiga.
Tako su se Gociću, osim nove knjige, dopali i naslovi prethodnih Kusturičinih dela – “Smrt je neprovjerena glasina” (Novosti, 2010), “Sto jada” (Novosti, 2016), “Šta mi ovo treba” (M Vukotić Media, 2018).
„Divim se i iskreno zavidim Emiru kako nikad ne pogreši u tome. Naslov je potrebno da bude veoma efektan, da ga svi zapamte, da bude vidljiv u izlogu knjižare. Emiru to uspeva sa sve četiri knjige, posebno mi se svidja „Vidiš li da ne vidim“. Takodje, prisutna je Emirova montaža, iako nije u pitanju film. Te književne elipse su uspešno postavljene, odnosno pravilno rasporedjene, postoji osećaj za ritam i strukturu. Filmska montaža u ovom romanu je veoma jasna“, ocenio je Goran Gocić, autor novijeg romana “Čovek iz nehata” (Laguna, 2021), inače dobitnik NIN-ove nagrade za roman „Tai“ (Geopoetika, 2013).
Gocić je procenio da je najbolji i najuspešniji film Emira Kusturice – “Crna mačka, beli mačor” prema scenariju Gordana Mihića (laureat – Srebrni Lav u Veneciji 1998), jer je “veoma čisto izveden, precizan, to je prava čista komedija, nema ubijanja, tragedije, ni tragi-komedije kao u drugim njegovim filmovima”.
Ovom piscu knjige o Kusturici sinoć se nije baš svidelo da se Emiru toliko ne dopada lik i delo Žana Lik Godara, te kaže da i on, kao i Handke, to teško može da podnese.
“Inače, da otkrijem i ovo – pre ove književne večeri, razmišljao sam šta sve treba da govorim. Mogu da se držim one mudrosti: da tokom promocije knjige javno kažem ono što bi pisac želeo da čuje od mene o toj knjizi, a nasamo u četiri oka da mu uputim sve kritike”, smatra Gocić, inače svestran u karijeri – novinar, kolumnista, TV reditelj dokumentaraca i emisija.
Pisac i novinar je ove večeri takodje pričao jednu anegdotu o njegovoj atraktivnoj i neobičnoj prijateljici Izabeli, koja je odabrala da odnese svoju sliku – portret Kusturice reditelju lično na Mokru Goru, da mu pokloni. Gocić ju je ubedjivao da je bolje da to ne radi, jer Emir dobija veoma često mnoge darove od svih ljudu sveta, pisma, scenarija na čitanje, i da on ni ne stiže sve to da čita.
Ipak, Izabela je insistirala, te je stvarno otišla, pronašla je Emira lično i uručila mu portret specijalno za njega naslikan, ali se razočarala u taj susret, jer Kusturica nije reagovao kako je ona očekivala – da padne u nesvest, već je, kako prepričava Gocić njene reči, veoma hladno to primio i zahvalio se.
Goran se složio sa Kusturicom oko vidjenja romana “Golmanov strah od penala” Petera Handkea, da junak tako hladno može da bez problema likvidira suprugu i onda dalje ide kuda se zaputio, kao da se ništa nije desilo, što je zastrašujuće, a Emir smatra da je to Handkeov stil sasvim prepoznat odavno, te da ne iznenađuje, budući da je slavni režiser pročitao već 30 njegovih romana, a Gocić za sada 12 dela.
Kanski pobednik sa filmovima “Otac na službenom putu” (1985) i “Underground” (1995), otkrio je ranije da mu je Milo Lompar, istaknuti srpski istoričar, esejista, ispred izdavača predložio da se objavi njegova poslednja knjiga.
Kusturica je bezuslovno pristao da bude autor Srpske književne zadruge, smatrajući to za veliku čast te je naveo da je Lompar prvi pročitao tu knjigu i odgovoran je za taj noviji period književne karijere.
“Knjiga “Vidiš li da ne vidim” može se čitati kao anegdota, žiža i klimaks kako je Peter Handke primio Nobelovu nagradu. To je početna priča. Žantovski je dosta raznoliko, nedefinisano, kao i sa delom “Kod Hiberborejaca” Miloša Crnjanskog”, smatra Milo Lompar.
Miloš Crnjanski je govorio da je čitava ova knjiga niz malih novela, malih priča o proživljenom, ali i o životima ljudi koje je sreo.
Lompar se nadovezao na misli Ive Andrića koji je govorio da se u nekom trenutku kod pisca nadje jedna scena, misao ili rečenica kojom se autor može vratiti tokom stvaranja dela i ono može odrediti dalji tok radnje, priče, možda i žanr.
“Kroz celinu pripovedanja, Nobelova nagrada je centar priče ove knjige. Drugo, imamo dva junaka koji se ogledaju, pripovedač Kusturica i Handke, kao jedna parabola. Treće, ova knjiga je pravi esej – o umetnosti, drugim zanimljivim temama. Četvrto, ova knjiga ili roman ima i taj obavezni politički diskurs, kao obeležavanje angažmana umetnika, odnos prema stvarnosti, ne i pripovedanju. To su četiri celine romana. Postavlja se pitanje ko je umetnik i da li je mogući subverzivni umetnik”, primetio je Milo Lompar.
Filmski reditelj, scenarista, književnik, muzičar i lider benda “Emir Kusturica & No Smoking Orchestra”, graditelj – arhitekta, idejni tvorac turističkih atrakcija i kompleksa Drvengrad na Mećavniku (Mokra Gora) i Andrićgrada (Višegrad, Republika Srpska), direktor i autor filmsko-muzičkog festivala “Kustendorf”, glumac, producent… Sve to je u jednoj ličnosti Emir Kusturica.
Ranije je Kusturica istakao svoje vidjenje umetnosti, tačnije autentičnu definiciju:
„Umetnost je jedan terapijski put. To je njen najviši smisao. Ona terapijski deluje na ljude i ne pripada tržišnoj ekonomiji“.
Tvorac je i filmova “Život je čudo” (francuska nagrada “Cezar” 2004), “Zavet”, “Na mlečnom putu” sa Monikom Beluči, gde i igra glavnu ulogu.
Dokumentarni fimovi u karijeri su mu “Priče Super 8” (2001), “Maradona by Kusturica” (2008), “El Pepe: A Supreme Life” (2018).
Sarađivao je sa vodećim scenaristima regiona – Gordan Mihić, Abdulah Sidran, Dušan Kovačević.
IVAN MAKRAGIĆ
TANJUG / Music Pocket
