„Umetnost je jedan terapijski put. To je njen najviši smisao. Ona terapijski deluje na ljude i ne pripada tržišnoj ekonomiji“, analizirao je proslavljeni reditelj.
BEOGRAD: Svetski i domaći filmski reditelj i pisac Emir Kusturica nedavno je bio poslednji gost u ciklusu “Letnji plato BGB” u Biblioteci grada Beograda, gde je istakao da je književnost umetnost koja može da zaustavi vreme.
Svestrani umetnik je govorio o svojim romanima i zbirkama priča – “Smrt je neprovjerena glasina” (Novosti, 2010), “Sto jada” (Novosti 2016), “Šta mi ovo treba” (M Vukotić Media, 2018), i pre svega o najnovijem delu “Vidiš li da ne vidim” (Srpska književna zadruga, 2022) o piscu Peteru Handkeu.
Odmah je duhovit bio Kusturica na početku večeri kada je u dahu rekao okupljenima – “Što bi rekli u Šumadiji: da se smrkne, pa da polegamo”, na veliki aplauz i smeh publike.
„Smatram da je književnost deo one percepcije koja tu umetnost stavlja na ono mesto gde je moguće zaustaviti vreme. Književnost je verovatno jedina koja uspešno zaustavlja taj čas u kome realnost prestaje da postoji i funkcioniše, jer mi kao čitaoci ulazimo u fikciju. Tako isto kao i na filmu, kada se pogase svetla i krene projekcija, vreme za sve nas prestaje da teče“, smatra Kusturica, od pre 12 godina i književnik, inače proslavljeni režiser svetske karijere.
On je dodao da postoji to biološko vreme koje je manje važno i svakako da teče, ali to perceptivno vreme je značajno, jer literatura uspeva da taj trenutak zamrzne.
Laureat dve “Zlatne Palme” u Kanu za filmove “Otac na službenom putu” (1985) i “Underground” (1995), otkrio je da mu je Milo Lompar, istaknuti srpski istoričar, esejista, ispred izdavača predlozio da se objavi njegova poslednja knjiga.
Kusturica je bezuslovno pristao da bude autor Srpske književne zadruge smatrajući to za veliku čast te je naveo da je Lompar prvi pročitao tu knjigu i odgovoran je za taj noviji period književne karijere.
„Sećanje me odvodi u osnovnu školu kada sam imao prvi pismeni zadatak. Moj otac je pročitao i samo mi je rekao „Nisi loš“. Moj rad je bilo jedno zapažanje u sarajevskom tramvaju kada sam kao mali ustao jednom čoveku koji je šepao, i napravio mu mesto da sedne, pritom sam se čudio kako niko pre mene nije učinio to isto. Na taj način sam istovremeno zakoračio u humanizam, renesansu i turizam“, duhovito je primetio Kusturica.
Slične situacije je pripovedao pisac i reditelj ove noći, kao kada je njegova supruga Maja pročitala njegovu poslednju knjigu o Handkeu, austrijskom Nobelovcu.
„Samo mi je kratko rekla „Ovo tvoje uopšte nije loše“. I to je bilo sve. Pritom Maja čita barem jednu knjigu nedeljno. Dobro je onda imati strogu ženu. Tako i pre 30 godina kada sam polako počeonešto pisati, verujem da bi Čehov rekao za mene „Mali nije loš“. On je bio preteča egzistencijalne drame“, pripovedao je Kusturica, ili kako ga mnogi zovu – Profesor.
Umetnik je podvukao da pripada nekom prosslom vremenu koje su činili Fjodor Mihajlovič Dostojevski, Nikolaj Vasiljevič Gogolj ili spomenuti Anton Pavlovič Čehov.
Od savremenih pisaca izdvaja ruskog autora Zahara Prilepina i americckog novelistu Džonatana Frenzena, koji je skrenuo pažnju Kusturici u jednom eseju u kome kaže da „u modernoj literaturi ne moževiše biti samo naracije, već mora biti svega drugog“.
Kusturica je direktno bio inspirisan Čehovom u svom prvom romanu „Smrt je neprovjerena glasina“, gde je opisao susret sa svojom ljubavi iz mladosti kao pripovetke „Šala“ i „Dama sa psetancetom“ ovog ruskog klasika.
„Nema literature na svetu koja ne sadrži Čehova. On je bio lekar koji je onda u svojoj 40. godini napisao sva ta dela – drame, priče, pripovetke“, podsetio je veliki reditelj.
Filmski reditelj, scenarista, književnik, muzičar i lider benda “Emir Kusturica & No Smoking Orchestra”, graditelj – arhitekta, idejni tvorac turističkih atrakcija i kompleksa Drvengrad na Mećavniku (Mokra Gora) i Andrićgrada (Višegrad, Republika Srpska), direktor i autor filmsko-muzičkog festivala “Kustendorf”, na Mećavniku, glumac, producent (“Rasta Films”).
Sve to je u jednoj ličnosti Emir Kusturica, koji ima svoje vidjenje umetnosti, tačnije autentičnu definiciju: „Umetnost je jedan terapijski put. To je njen najviši smisao. Ona terapijski deluje na ljude i ne pripada tržišnoj ekonomiji“.
Onda se osvrnuo na svoju za sada poslednju knjigu „Vidiš li da ne vidim“ o kontraverznom austrijskom piscu Peteru Handkeu, velikom prijatelju naše zemlje.
„Srbija mu je bila inspiracija da skrene sa svog puta i koloseka. Handke je oduvek bio van mejnstrima i onda je odjednom neverovatno trijumfovao u Stokholmu kada je osvojio Nobelovu nagradu. To sigurno niko na svetu nije očekivao, nadao se, ni sanjao da može da se desi“, ocenio je nagradjivani reditelj i prozni pisac.
Kusturica je opisao dodelu Nobelove nagrade za književnost u glavnom gradu Švedske kao masonsku žurku od hiljadu ljudi.
„Čini mi se da je sa osvajanjem Nobelove nagrade, Handke postao nestvaran, odnosno kao da je više literarni junak nego živ čovek. Familija mu je bila prisutna tamo, a on je uvek preosetljiv, emotivan, nepoverljiv prema ljudima. Tako je od nekog lika dobio predlog da taj napisse knjigu o njemu. Meni je to ispriccao, a onda sam mu ja rekao da ne pristaje na to, da ne daje biografiju o sebi i da chu ja napisati knjigu o njemu, na ssta me je on zbunjeno i sumnjičavo pogledao“, otkrio je Profesor kako je došao na ideju da piše o Handkeu, još pre izbijanja pandemije korone.
„Sve što sam u životu stvarao, mislim pre svega na filmove, jesu marginalne teme i ljudi. To isto sam prepoznao i kod Petera. Tri puta sam kretao da pišem tu knjigu, i nije mi išlo, svaki put mi je delovalo progrešno.Uplašio sam se da će to na kraju biti jedan politički pamflet“, rekao je autor antologijskih igranih ostvarenja – “Sjećaš li se Doli Bel?”, “Dom za vešanje” (nagrada u Kanu – za najboljeg reditelja 1988), “Arizona Dream” (Specijalna nagrada žirija – Srebrni medved na Berlinskom festivalu 1993).
Reditelj je naglasio za njega izvanrednu misao Handkea koja mu je ostavila snažan utisak – „U racionalnosti nema vere ni religioznosti, ali zato u božanskom drhtaju postoji sve to što pokriva čovekov emocionalni svet“.
„U tom pogledu, književni lik Ivan Karamazov kod Dostojevskog mi je bio uzor, jer je on verovao da je čovek izmislio Boga, dakle odbio je da poveruje u postojanje više sile. Tu dolazimo do područja pravoslavne tradicije“, kaže tvorac filmova “Crna mačka, beli mačor” (Srebrni Lav u Veneciji 1998), “Život je čudo” (francuska nagrada “Cezar” 2004), “Zavet”, “Na mlečnom putu” (sa Monikom Beluči).
Dokumentarni fimovi u karijeri su mu “Priče Super 8” (2001), “Maradona by Kusturica” (2008), “El Pepe: A Supreme Life” (2018).
Sarađivao je sa vodećim scenaristima regiona – Gordan Mihić, Abdulah Sidran, Dušan Kovačević.
„Mnogo sam tokom života i karijere naučio od Sidrana, jedino što se on nije toliko razvijao kao književnik, većviše kao filmski scenarista. Takodje, od na žalost pokojnog novinara i kolumniste Bogdana Tirnanića sam naučio mnogo više o jeziku nego od bilo kog književnika“, primetio je Kusturica.
Knjiga “Vidiš li da ne vidim” predstavlja umetnika filma i filozofa, angažovanog intelektualca i eruditu Кusturicu kao temeljnog književnog pripovedača. Nova knjiga, roman i esej govori ‒ o piscu Handkeu i reditelju Кusturici.
Svetski glas dvojice pobunjenika približio je njihove različite temperamente i spojio ih u razumevanje posebne vrste. Glavni junak nove knjige, Handke/Кusturica, drži savremenom svetu duhovitu lekciju o plemenitom savršenstvu umetnosti i moralnosti, i to kroz parabolu hodanja po žici iznad sudbinske reke Drine koja spaja i razdvaja sve osim autentičnosti i čovečnosti.
Kusturica je pričao dosta anegdota ove noći, vezanih za karijeru i lični život.
Ova priča je zapravo spojila privatno i poslovno.
Naime, kako je studira i živeo u Pragu (Češka republika) na čuvenoj Filmskoj akademiji FAMU, stigao je film “Amarkord” Federika Felinija, koji je osvojio Oskara za najbolji film 1973. godine.
Jedva je čekao da pogleda taj film koji su svi živi nahvalili, ali kako se seća, jedan sarajevski šaner mu je tada došao i rekao da njegova, tada bivša devojka Maja, pati za njim u Sarajevu.
Kusta se trudio da bude leden kao špricer, smatrajući da to njega više ne zanima, a onda je i čuo da je kao utehu Maja našla nekog momka.
Emir je i dalje bio neumoljiv da to ne ispita, ali je onda krenuo da razmišlja: sada je utorak, ako on krene na put, možda stigne u Sarajevo za koji dan, i vrati se u subotu na projekciju “Amarkorda” u Prag.
Tako je odlučio, krenuo on na put, stigao u Sarajevo, nju je uporno tražio, ali je nije našao.
Onda se vratio brzo u Prag, propustio je premijeru “Amarkorda”, ali na taj dan kada je stigao na FAMU, objavljeno je da će se zbog velikog interesovanja film reprizirati, što ga je obradovalo.
Ali, avaj, od tolikog umora na putu Prag-Beograd-Sarajevo i onda nazad, Emir je jednostavno – zaspao i prespavao ceo film.
“Ti se baviš umetnošću, a zaspao si na ovom filmu, nije te sramota”, govorili su mu iz publike.
Da stvar bude gora, “Amarkord” će se davati još jednom tako reprizno mesec dana kasnije, i na isti način je Kusturica išao po svoju Maju, nije je našao, a nije ni film gledao, već je na njemu odmah zaspao uz ponovne kritike kolega u sali.
I jednog lepog dana, Maja i Emir se pomire, te mu ona kaže: “Hajde da gledamo film “Amarkord”. Čula sam da je sjajan. Da li si ga gledao možda?”.
A Kusta će na to: “Ih, “Amarkord”, pa naravno. Ko nije gledao “Amarkord”! To je kao na slikarstvu da pitaju da li su čuli za Mikelanđela!”, i tako je konačno iz trećeg pokušaja sa svojom budućom suprugom, dvostruki Kanski pobednik pogledao remek delo Federika Felinija.
Italijanski reditelj Pol Sorentino, slavan po filmu “Velika lepota” i TV seriji “Mladi Papa”, pričao je na Kustendorfu kada je bio gost, i održao master klas, da su ga svi pohvalili kako je sjajno snimio neku scenu, te da je ona prava, istinita, a ona je zapravo bila izmišljena, fiktivna.
A kada je režirao sekvencu prema istinitom događaju, po drugima je to bilo neuverljivo i veoma slabo, prisetio se Kusturica te epizode, i video neke sličnosti i sa svojim stvaralaštvom.
U knjizi “Šta mi ovo treba”, kako su najavili iz izdavačke kuće “M Vukotić Media”, nalazi se sve – emocije, sudbine, drame, ličnosti, ideje, stavovi, polemike, iz dana u dan.
Nadarenom, inteligentnom, buntovnom, stvaralačkom biću Emiru Kusturici, nijedna tema nije ni daleka ni nepoznata, svaka mu je prisna.
Svakoj temi je podjednako posvećen i odan, sa strašću i ljubavlju. I kada piše o sarajevskim jaranima i lopužama; i kada se muči u Pragu da završi remek delo “Podzemlje”.
“Iz filma sam krenuo da veslam po praznim prostorima, u pisanje knjiga. Recimo, Marsela Prusta moramo da čitamo i da se pravimo da nam je on uzbudljiv. Imamo da čitamo dosadne knjige u životu“, izneo je svoj stav Kusturica ove večeri od sat i po intenzivne priče.
Prisetio se da je davno kada je gostovao sa svojim bendom “No Smoking Orchestra” u Francuskoj, 2001. godine, gledao je jedan seoski cirkus, i bio je to neki neduhoviti klovn i umorni tigar, te je shvatio da moderna umetnost zapravo počiva na cirkusu.
Svet sujete, ljubomore, kako kaže, nije deo njegovog bića, i kada je postao slavan u celom svetu.
„Vanity Fair, taj vašar taštine me je zaobišao, uzeo sam drugi loz, na svu sreću, koji me je vodio u život na drugačiji način. Tako za sport kažu da je mnogo važnija je upornost i trening od talenta. A eto, danas, recimo, ljudi će pre unapred kupiti novo odelo za Kanski festival, nego što zaista snime i pošteno „poginu“ za svoj film“, zaključio je Kusturica u veoma obimnoj i sadržajnoj književnoj večeri u Biblioteci grada Beograda pred velikim brojem posetilaca.
IVAN MAKRAGIĆ
Music Pocket / TANJUG
