“Elegija lovora” sa Franom Lasićem u bioskopima nakon premijere na 27. Festivalu autorskog filma

Psihološka drama sa elementima mistike i fantazije i posebno jedne poznate bajke


BEOGRAD: Igrani film „Elegija lovora”, debitantski projekat crnogorskog reditelja Dušana Kasalice, srpsku premijeru je imao u Sali 1 Kombank Dvorane u Beogradu, u okviru Takmičarskog programa 27. Festivala autorskog filma (FAF) i nalazi se u redovnoj bioskopskoj distribuciji širom Srbije i regiona.

  Novi filmski projekat je nastao u koprodukciji Srbije i Crne Gore, a svetska premijera je održana 15. avgusta naSarajevo Film Festivalu, i prikazan je takodje na festivalu u Hamburgu (Nemačka).  

   Priča predstavlja na neki način diptih, sastavljen je iz dve posebne celine, koji se sjedinjavaju u glavnu osnovu filmske radnje.
   Kinematografsko ostvarenje prati u prvom poglavlju jedan bračni par u starijim godinama: univerzitetski profesor Filip (Frano Lasić) odlazi sa suprugom (Savina Geršak) na odmor u banju, da se opuste.

  Ipak, naizgled prijatan odnos zapravo je otuđen između dvoje supružnika, jer više nema svežine u tom braku, tako da se sasvim iznenada žena odlučuje da napusti Filipa.

  Izgleda da se život junaka raspada, ali on sasvim mirno prihvata tu novinu i kreće dalje u novi život, koji ga odvodi u drugom pravcu, što predstavlja sasvim drugo poglavlje, kao zaseban, novi film.

Glumačku ekipu, pored Frana Lasića i Savine Geršak, čine – Nikolina Bogdanović, Momo Pićurić, Olivera Vuković, Draginja Voganjac, Lidija Kordić, Lidija Petrone, Zoran Trojanović.

 „Važan mi je način kako se danas komunicira, kako ljudi vode dijalog, što je prisutno u mom filmu. Imam utisak da u savremeno doba više svi vode monologe, kao da nema povratne reakcije“, objasnio je polaznu tačku filma njegov reditelj Kasalica.

  „Onda me je zanimala generacija mojih roditelja, a to su likovi koje igraju Frano Lasić i Savina Geršak. To su ljudi koji su nekako bili sa strane, nisu se mnogo isticali ili bunili za razne potrese koji su nam se dešavali u bivšoj Jugoslaviji“, približio je autor pozadinu svojih protagonista.

  Drugi deo filma predstavlja adaptaciju čuvene, pomalo zastrašujuće bajke “Šuma Striborova” Ivane Brlić Mažuranić iz zbirke “Priče iz davnina” (1916).

Protagonista Filip dolazi u šumu za koju nije siguran je li začarana, i tamo sreće zmiju, koja mu postaje ljubavna partnerka, a iznenada nailazi na majku, koju nije dugo video.
  Zajednički život započinju njih troje, kao neka nova šansa za Filipa, a da li on zna koga je doveo u dom?
 Upravo ta epska bajka inspirisala je mladog crnogorskog reditelja Dušana Kasalicu da snimi “Elegiju lovora”, svoj debitantski dugometražni igrani film.

  Melodramski okvir u prvoj polovini odmah se nastavlja na ulazak junaka u svet bajki, kao direktna inspiracija sa „Šumom Striborovom“, koja je za reditelja atipična bajka o naivnom momku koji dovodi zmiju u liku devojke u kuću kod svoje majke, misleći da će odgovarati svima.

  Glavnu ulogu tumači Frano Lasić, popularan glumac i muzičar, koji neko vreme nije bio viđen u tako dominantnoj vodećoj roli domaćeg – regionalnog bioskopskog filma.

  Glumac je žanrovski označio film kao psihološku dramu sa primesama fantazije i mistike, i sam scenario ga je odmah zaintrigirao čim ga je pročitao.
  Iako je drugi deo posvećen spomenutoj bajci, film nema specijalne efekte, već je sve na površini, psihološki, u vidu jedne egzistencijalne drame.

„Predivno je bilo raditi sa rediteljem, jer je on odmah znao šta želi, šta je neophodno da donese ovaj film i moj lik u njemu. Moj Filip je u „Elegiji lovora“ linearni junak, nema uvek sve reakcije, one su više van izražaja, i sva rešenja kao da donosi sam za sebe. Tako i kada ga supruga napušta, on ne reaguje burno, već kao da se pokrije ušima i onda nastavlja dalje“, pružio je Lasić analizu svog anti-junaka i dodao da su kao mala filmska ekipa bili toliko bliski, kao prava porodica.

“Dušana sam upoznao nakon što sam dobio scenario. Kada sam ga pročitao zaintrigirala me je priča, to je jedna psihodrama sa primjesama mistike. Cjela tema me je zaokupila tako da smo provjeli dosta vremena pričajući o tome. Dušan je vrlo pedantan čovjek koji je od početka kristalno jasno znao šta hoće da film donese, i onda je to bilo lako. Naravno, uz dosta elaboriranja, jer je Filip zapravo jedan linearni lik koji nema jakih izražaja ka van, već sve doživljava u sebi i dozvoljava da život teče pored njega”.

 
Filip u tumačenju Frana Lasića je pasivan, ponaša se inertno i kao čovek ne želi da se upušta dublje u probleme, već nastoji da ide dalje, u nove izazove pred njim.  

  „Motivacija takvog lika ogleda se simbolično u pogledu na moju generaciju, koja nije učestvovala u raznim važnim pojavama naše zemlje, kako je rekao režiser. Oni su bili negde sa strane, iz drugog plana. Ovde je napravljen mogući raspad građanske klase, što bi značilo i kraj države“, tako je Lasić postavio stvari u novom filmu.

On je istakao da je scenarista i režiser Kasalica retko precizan kao autor, što je dragoceno za glumce.
Prema njemu, raspad braka na očigled tog para je istovremeno i raspad te građanske klase, bez koje svet neće opstati, i zato ostatak filma odlazi u univerzum bajki.

Film je nastao u produkciji “Meander Filma” uz podršku Filmskih centara Srbije i Crne Gore, u koprodukciji sa “Non-Aligned Films” iz Beograda.
  Direktor fotografije je Igor Đorđević, scenografkinja i kostimografkinja Natalija Vujošević, montažerka Jelena Maksimović, dok je producentkinja Jelena Angelovski.

  „Reditelj Kasalica ima veoma poseban, jedinstven pristup temama koje obrađuje u svojim filmovima, koje se sve naslanjaju jedna na drugu, kao kontinuitet. Scenario je tako jasno postavljen, sve je bilo veoma precizno i koherentno“, rekla je producentkinja Angelovski, koja u filmu ima i manju ulogu.

 Kada je scenario bio toliko jasan, produkcione uslove su dalje lako savladali, sredstva su brzo pronadjena (“samo bilo potrebno da nađemo novac i odmah uđemo u snimanje”), mada je snimanje u raznim fazama trajalo godinu dana.

Ona je napomenula da se u producentskoj kući “Meander Film“ trude da realizuju pretežno drugačije, hrabrije filmove, koji odudaraju od većine projekata prisutnih u kinematografiji, sa idejom kakve filmove treba da stvaramo i koje su to nove vrednosti koje film sa ovih prostora treba da donese.
  Angelovski i Kasalica su već sarađivali zajedno na diplomskom filmu „Ratovi“ (2013) Ivana Bakrača, kao i ostvarenju „Ti imaš noć“ (2018) Ivana Salatića, gde su oboje bili producenti.

  Kasalica je do sada radio kratkometražne filmove – „Biserna obala“, „Soa“, „Paket“.

Crnogorsko-srpski film „Elegija lovora“ nakon premijere je krenuo u redovnu bioskopsku distribuciju, a čeka ga i dalje putovanje po mnogim evropskim i svetskim festivalima.

Ovako smo videli film i zabeležili prikaz, analizu, osvrt, blagu kritiku.


ELEGIJA LOVORA: DVE CELINE DVA SASVIM RAZLIČITA FILMA


Svečana premijera crnogorsko-srpskog igranog filma „Elegija lovora” Dušana Kasalice održana je uz prisustvo glumačke i autorske ekipe, u bioskopu Kombank Dvorana u okviru 27. Festivala autorskog filma.

Publika je dugim aplauzom pozdravila glavnog glumca – čuvenog umetnika Frana Lasića, scenaristu i režisera Kasalicu iz Crne Gore, koji su predstavili neobičnu, čudesnu filmsku priču koja se ne može lako žanrovski definisati.

Autor novog ostvarenja je debitant na polju dugometražnog igranog filma, i brižljivo je pripremao scenario na granici psihološke drame i fantazije, koji je podeljen na dve posebne dramaturške celine.

Prvi fragment ili poglavlje tiče se ravnolinijske priče koja ima u fokusu bračni par na odmoru u banji.

Profesor sa univerziteta Filip, koga tumači Frano Lasić, dovodi suprugu (Savina Geršak) u hotel da odmore od poslovnih stresova, ali za nju je jasno da je tu tek da bi njemu pravila društvo, a ne svojom voljom, jer je hladna i nezainteresovana.
Oni provode prilično monotono svoje dane na obali mora, odnosno oseća se navika u tom odnosu bez svežine, kao da su naglo ostareli i ništa ih više ne pokreće jedno prema drugome.

Ta bračna drama o otuđenju i distanci među protagonistima zauzima razvučenu i usporenu polovinu filma i kao da predstavlja jednu zaokruženu nit, odnosno suštinu o propadanju građanske klase, koja znači i raspad države, što se simbolički može misliti na bivšu SFRJ, kako je objasnio Lasić medijima.

Junak Filip ima u tom hotelu kratko poznanstvo sa privlačnom kelnericom, a iako dalje priča ide ka tom smeru da se može između njih nešto desiti, scenarista očigledno od te ideje odustaje, da se ne rasplinjava u tom smeru, jer je imao na umu jednu drugu zamisao.

Kako postaje jasno da od spašavanja braka dvoje likova neće biti ništa, radnja će dalje naglo promeniti žanr, i iz jedne realistične i naturalistične psihodrame prerasti u adaptaciju bajke, i to poznate “Šuma Striborova” Ivane Brlić Mažuranić iz zbirke “Priče iz davnina” (1916).

Sada taj naglo ostavljeni muž odlazi u svoju kuću na planini, koju je zamenio morskom obalom, brine o domaćinstvu – vikendici, da bi naišao na čudesa u prirodi – prvo koza koja ga stalno prati i zmija koja mu nudi jednu mogućnost.
Naime, ako je duže posmatra, pretvoriće se u lepu devojku, koju on može da osvoji i vodi kući, što on i čini, ali iznenada se u njegovom životu pojavljuje majka koju nije video godinama.

Dalje se film pretvara u ekranizaciju bajke “Šuma Striborova”, gde zmija u liku nove supruge dominira u odnosu sa svojim naivnim mužem i muči mu majku nemogućim zahtevima koji se teško ispunjavaju.

Tako se “Elegija lovora” transformiše u tu začudnu fantaziju koju junak proživljava sa nekada izgubljenom majkom i novom ženom, zapravo zmijom, za koju nije svestan šta zapravo predstavlja.

Te dve kompaktne celine scenarija deluju kao da su snimljene za dva različita filma, i kao da ih je neko iz montaže spojio u jedan dugometražni projekat, čak podsećaju na dve pilot epizode za dve sasvim odvojene TV serije.

Publici se ostavlja da sama otkrije da li je drugi deo filma san ili java, Filipova uobrazilja i iluzija ili tragedija međuljudskih odnosa koji nemaju kraja, paralelno sa raspadom jedne velike države.

Iako je drugi deo u potpunosti posvećen bajki, nema specijalnih – vizuelnih efekata, što se možda očekivalo, mada i ne smeta.

Film ostaje na taj način nedorečen, u tih sat i po, nejasno šta je sve publika zapravo gledala.
Možda je to i bila ideja autora, tako da u tom pogledu ekipa nije omanula.

Popularan glumac i muzičar Frano Lasić, junak remek dela “Okupacija u 26 slika” (1978) Lordana Zafranovića ili “Slučaj Harms” (1987) Slobodana Pešića, duže vreme nije bio viđen u vodećoj roli domaćeg – regionalnog bioskopskog filma.

Frano kao Filip je ovde veoma pasivan, ponaša se inertno i kao lik ne želi da se upušta dublje u probleme, već nastoji da ide dalje, u nove izazove pred njim, time nočakivano podseća na tragičan lik Mersoa iz romana “Stranac” Albera Kamija.

Frano Lasić u poslednjem periodu živi na realaciji Beograd – Zagreb, i snimao je dugačke hrvatske telenovele “Zabranjena ljubav”, “Ruža vjetrova”, “Dolina sunca”, i od novijih, gostovao je u serijalu “Dnevnik velikog Perice” (2021).

Bio je zapažen ovih godina u crnogorsko-srpskoj seriji “Budva na pjenu od mora” (2014), a gostovao je i u domaćoj komediji “Saga o tri nevina muškarca” i TV seriji “Urgentni centar”.

Od novih projekata, Lasić je snimio filmsku komediju “Ne igraj na Engleze” (poslednja uloga Marka Živića), kao i primećene TV serijale – “Beležnica profesora Miškovića” Miroslava Lekića i “Aleksandar od Jugoslavije” Zdravka Šotre.
Trenutno snima srpsku verziju kultne sapunice “Dinastija”, a čeka ga i produkcija filma “Kofer”.

Ovu psihodramu sa elementima mistike i fantastike očekuje redovna bioskopska distribucija i evropski – svetski festivali.



Ivan Makragić