Džek Dimič (Jack Dimich): Glumac ide uvek za poslom i nema nikakve barijere, posebno ne geografske

Životna i umetnička priča o novom gostovanju sa monodramom „Oj, živote“ 5. avgusta u Beogradu, novim angažmanima u Srbiji, prijateljstvu sa Žarkom Lauševićem u Njujorku, o razlikama u snimanju projekata u Srbiji i Holivudu

BEOGRAD, 3. avgusta (Tanjug) – Već dve decenije gradi uspešnu karijeru u Americi, tačnije industriji snova, tom mnogima nedostižnom Holivudu, ali nikako nije zaboravio svoje korene, tako da je i na našim prostorima prisutan kad god može da postigne.

Eto, sada je ponovo u Srbiji, uvek se onda pitamo kojim dobrom ili povodom, a znamo da će sigurno to biti neka predstava, film ili TV serija. I tako smo bili u pravu.

Poznati glumac Željko Dimić ili Džek Dimič, kako ga znaju u Holivudu, gostovaće sa svojom hit monodramom „Oj, živote“ 5. avgusta u Beogradu na otvorenoj sceni pozorišta „Teatrijum“, a specijalno za agenciju Tanjug ističe da ga veoma raduje što će ponovo biti pred srpskom publikom uživo na pozornici.

   Osim u prestonici, monodrama prema tekstu Josipa Pejakovića će ovog leta gostovati i u Novom Sadu, Pirotu, kao i rodnom gradu proslavljenog glumca – Bosanskoj Dubici.

    Izvođenje monodrame će imati humanitarni karakter, što je glumcu posebno zadovoljstvo da pomogne uvek kad može svima kojima je pomoć veoma neophodna. Sav prihod od prodatih karata biće uplaćen Solidarnoj kuhinji.

  Pre pandemije taj poznati komad Dimić je igrao u klubu „Polet“ u samom centru Beograda, dok će sada biti deo kulturne ponude novog pozorišta pod vedrim nebom „Teatrijum“ u Kapetan Mišinom zdanju, dvorištu Rektorata Univerziteta u Beogradu, koje vodi glumac Tihomir Tika Stanić.

Monodrama “Oj, živote” je nastala prema tekstu Josipa Pejakovića kao priča o čoveku koji dobrovoljno odlazi na odsluženje zatvorske kazne u Foču umesto svog mlađeg brata počinioca ubistva s predumišljajem. Protagonista ove monodrame na komediografski način govori svoju muku i veoma emotivno iznova proživljava sve što mu se tokom odsluženja kazne dogodilo, a prepoznatljivim bosanskim dijalektom Jack Dimich pripoveda kroz glavni lik, ali i kroz sve karaktere sa kojima se njegov protagonista susreće.
  Mešavina humora i tuge publiku navodi da se sa njegovom pričom identifikuje i sa njom saoseća.

Predstava je do sada igrana u Los Anđelesu, Čikagu, Njujorku, Bosanskoj Dubici, kao i već spomenutom – Beogradu.

Adaptacija i režiju potpisuje upravo Jack Dimich kao svoj autorski projekat.

KORONA POLAKO NAPUŠTA OVAJ SVET, NEĆE DALJE OPSTATI

Pandemija je već drugu godinu zaredom u dobroj meri zaustavila dramsku i muzičku umetnost i veliko je pitanje da li se kod nas i u svetu može vratiti na put gde je bila pre koronavirusa. Kako dalje živeti i opstati od svog rada? Nijednom umetniku sigurno nije bilo jednostavno kada se desila pandemija, kao ni Džeku Dimiću.


  „Mislim da će umetnost uspeti da prebrodi celu krizu i pandemiju. Istina uzela je korona svoj ozbiljan danak, ne samo u ovoj industriji nego u svim profesijama u celom svetu. Isto tako mislim da ništa nije večno. Smatram da korona neće dalje opstajati, tako da ona polako napušta ovaj svet. E sad, šta će nam doći posle kovida, ne bih znao, nisam Nostradamus“, istakao je za Tanjug veoma traženi dramski umetnik na tržištu Amerike u pogledu malog i velikog ekrana, diplomac Li Strasberg instituta u Njujorku, na koji su išli Marlon Brando, Robert De Niro, Al Paćino i drugi.  


Zanimljivo je da je Dimić bio odbijen na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali je odmah ušao u legendarni svet Li Strasberga i utisnuo se u obećanu zemlju. 

  Glumac je stigao u Srbiju takođe da snima drugu sezonu kriminalističke TV serije „Klan“ Slobodana Bobana Skerlića. Već je snimao jedan deo serijala pre mesec dana, a nastaviće i tokom septembra i oktobra.

Iako živi u sasvim drugoj vremenskoj zoni, Džek Dimič uspeva da bude prisutan u gostujućim rolama u domaćim igranim serijama kao što su – „Vojna akademija“, „Državni službenik“, „Urgentni centar“, „12 reči“. 
Takođe igrao je u regionalnom serijalu – sitkomu „Konak kod Hilmije„, kao i američkoj seriji „Predstraža“ („The Outpost„), čije su druga i treća sezona snimane na teritoriji Srbije.


  Sigurno je komplikovano snimati na tako dva udaljena kontinenta, ali glumac ima drugačije viđenje situacije.

  „Imam sreću da živim u Njujorku koji je preko Atlantika, a u Srbiji je divna avio kompanija koja može da me prebaci u roku od osam sati sa jednog na drugo mesto, jer imamo taj direktan let“, objasnio je Dimič.

  „Tako da sam poslednjih pet godina intenzivnije prisutan u srpskim projektima. To je svakako moj posao, naučen sam u „Li Strasberg“ institutu da nemam nikakve barijere, posebno ne geografske. Glumac ide za poslom, i ako sebe vidim u nekoj ponuđenoj ulozi, ako mi se dopada scenario, način rada, svakako ću da se odazovem tom pozivu.
Posebno mi je zadovoljstvo kada se radi o zemlji koju sam davno ostavio i otišao u svet“, naveo je izuzetno angažovan umetnik, čije se ime pojavljuje na špicama mnogih popularnih TV serija Holivuda – „Mesto zločina“ (CSI), „Red i zakon: Odred za specijalne žrtve“, „Blue Bloods“, „The Blacklist“, „Elementary“, „Burn Notice“, „Chuck“, „Castle“, „Sleeper Cell“, „Hawaii Five-O“, “Start Up”, “Limitless”, “Madam Secretary”, “Undercovers”, „Sopranos“.

TOKOM KARIJERE DO SADA NIKADA NISAM IMAO NEPRIJATNO ISKUSTVO     


Osim toga, igrao je i u nezavisnim američkim filmovima, koje su režirali srpski autori ili su igrali glumci sa ovih prostora, kao što je „Tri posle ponoći“ („3 A.M.“ 2001) reditelja Li Dejvisa, uz Denija Glovera i Sergeja Trifunovića, kao i „Srpski ožiljci“ (Serbian Scars 2009) Vladimira Rajčića i Brenta Hafa, gde igraju Majkl Medsen, Mark Dakaskos, Jana Milić, i ponovo – Sergej Trifunović.


Kako je snimati toliki broj serija u tako jednoj ogromnoj mašineriji i industriji kakav je Holivud? Da li su uslovi rada slični ili postoje vidne razlike sa Srbijom?

   „Posao je isti kao i ovde u Srbiji, samo na nekom drugom nivou u SAD, jer se tamo radi sa većim budžetima i naravno za glumce su, što bi se reklo, veće plate. Ipak, profesionalizam je skoro na istom nivou u Americi i Srbiji“, kaže Dimič na temu angažmana u velikim američkim industrijama i sistemima kao što su filmovi i serije te radionice snova u SAD. 

   Ističe da nikada nije imao nijedno neprijatno iskustvo u karijeri na snimanju svih tih projekata u SAD, kao ni u našem regionu, uvek je imao sjajnu saradnju sa svima.

  „Stvarno nisam imao priliku da se suočim ni sa čim što bi mi smetalo ni ovde ni tamo, čak ni na drugim kontinentima. Ipak, kada radite svoj posao savesno i kada radite sa drugima koji rade lepo svoj posao, ne može biti problema, i kada ste posvećeni, bez obzira koji posao, vrstu angažmana obavljate na setu“, jasan je bio glumac.
    „U Americi je to jako dobro uređeno, koliko vidim i ovde. I ponavljam – do sada u svojoj karijeri nisam imao nijedno neprijatno iskustvo“.

ŽARKO LAUŠEVIĆ JE IZUZETAN ČOVEK, IZVANREDNO LJUDSKO BIĆE

 
Zanimljivo je da je upravo Džek Dimič vratio Žarka Lauševića na glumačku scenu kada su zajedno u SAD izvodili duo dramu „Emigranti“ Slavomira Mrožeka od pre dve decenije.
   Ogromno zadovoljstvo mu je bilo da radi sa Lauševićem, a u to vreme je počinjao karijeru i bio je još uvek student.

  „Pre svega je on izuzetan čovek, izvanredno ljudsko biće, i naravno odličan glumac. Mi smo za tih osam meseci proba predstave ne samo uživali u zajedničkom radu, u dva kompleksna lika koje je Mrožek napisao, već i u druženju koje je bilo na ličnom i profesionalnom nivou. Veliko je zadovoljstvo raditi sa nekim ko je širok čovek“, sa velikim emocijama se prisećao glumac te saradnje.

  „Tada sam bio student dok smo radili komad, jeste mi bila velika trema da radim sa velikim Lauševićem, ali mi je on sam veoma brzo pomogao da tako nešto prevaziđem, što i jeste njegova veličina. Mi smo pre svega ljudi, onda tek umetnici“, naglasio je produktivan umetnik.

  Sa Žarkom Lauševićem se ponovo susreo na snimanju post-apokaliptičnog filma „Volja sinovljeva“ Nemanje Ćeranića (poznat po najnovijem, nagrađivanom filmu „Lihvar“ od ove godine), koji se i dalje nalazi u fazi post-produkcije, i još uvek nije završen.

Takođe, Dimić je snimio i akcionu dramu „Ključ“ Marka Sopića, gde igra Radivoje Raša Bukvić, još jedan srpski glumac sa karijerom u inostranstvu – Francuskoj i Americi.
  Oba navedena filma nalaze se u procesu montaže, a što se Džeka tiče, kako on kaže, njegov posao je tu gotov, snimio je svoje scene i samo čeka da filmovi izađu.
   Doduše, „Volja sinovljeva“ će imati dosnimavanja u narednom periodu, kada se pronađu dodatna sredstva za produkciju.

  Najavljen je i novi domaći film „Kofer“ Bojana Andrejeka, gde igra i Frano Lasić.
  Ponuđena mu je uloga, mada još nisu snimili njegove kadrove.

„U planu je da se čujem sa rediteljem dok sam u Srbiji, tako da on je taj koji komanduje tim filmom. Meni preostaje samo da budem spreman kada dođe vreme da stanem pred kameru“, jasan je on.

GLUMAC JE UVEK RADNIK NAJAMNIK

   Istakao se u kratkometražnom filmu „U ime oca“ (2007), koji je osvajao brojne značajne nagrade na svetskim festivalima, kao i dokumentarnom projektu „Teslin narod„, gde je bio u ulozi Nikole Tesle, naratora i sebe samog kroz segment svoje priče o životu u SAD.

Takođe, slavnog naučnika je tumačio i u istoimenoj predstavi na Off-Brodveju, gde je napisao i tekst za tu dramu, i gostovao 2017. u Domu sindikata, sadašnjoj Kombank Dvorani.

    Dramskim umetnicima prija kada su istaknuti u prvi plan kao sa tim zapaženim naslovima, gde tumače glavne uloge, ili se ima takav utisak.

  „Glumac je uvek radnik najamnik. Tu realnost sam odavno prihvatio još na prvom profesionalnom zadatku. Imao sam tu privilegiju da na institutu „Lee Strasberg“ studiram sa ljudima koji su obraćali pažnju najviše samo na ono što se zove moj posao. Šta, kako, sa kim, kolika je uloga, to ih ne zanima. Kaže se da nema malih uloga, ima samo glumaca koji misle da su veliki, i onda neće da rade“, razjasnio je traženi glumac na više kontinenata.

  Naveo je da ima jako puno primera, ali da je činjenicaž da danas glumci sa honorarom od 20 miliona dolara po filmu, imali su blic uloge od pet sekundi u svom prvom ostvarenju.


„Posao ne odvajam tako, na velike i male uloge. Smatram da ono što mi je ponuđeno da radim, treba da budem sposoban da to iznesem najbolje što mogu, da pružim svoj maksimum, da bi meni publika verovala. Nemojte zaboraviti, moj posao glumca je da služi svom karakteru, u filmu, seriji, pozorišnoj predstavi. Samim tim, nemam prava da razočaram publiku koja je platila kartu i došla da gleda ne samo mene, već moj lik“.

KAD DOBIJEM ANGAŽMAN, SEBE VIDIM KAO DA SAM PRVI I POSLEDNJI PUT PRED KAMEROM


Željko ili Džek jedini je u celom regionu koji, osim Radeta Šerbedžije i Gorana Višnjića,stalno snima holivudske serije i filmove.
   Koliko je teško održavati toliki kontinuitet neprestane prisutnosti u industriji snova?

  „Teško je sve to održavati svakako, i biti uvek angažovan, jer je naš posao veoma osetljiv i surov, a konkurencija ogromna. Ali, ja sam uzeo od prvog dana taj staromodan pristup da svaku ulogu radim kao prvu i poslednju. Odnosno kad dobijem posao, sebe vidim kao da nikad nisam radio pre toga, i kao da nikada neću glumiti posle toga. Znači prvi i poslednji put sam danas pred kamerom”, poetično i neobično je objasnio svoj stav.


  “Kako kaže ona divna pesma od grupe „The Ramones“, gde pevaju „Here today, gone tommorow“, ili „Danas jesmo, sutra nismo“. Tako ja o sutrašnjici nikada ne razmišljam, ali svakako nije lako stalno snimati i biti u priči, ostati prisutan u tom svetu, posebno jer, ponavljam, konkurencija je zaista surova u svetu“, analizirao je iskusni umetnik situaciju na najvećem tržištu šou biznisa.

 
Neverovatna je hiper produkcija domaćih igranih TV serija u Srbiji, čiji je deo postao i Željko Dimić. Da li je to dobro za našu zemlju, odnosno, možemo li sa tolikim naslovima parirati USA serijalima koje proizvode platforme Netflix, Amazon, HBO?


“Ja veoma pozdravljam tu činjenicu što ima mnogo posla za moje kolege ovde, jer uz dužno poštovanje glumcima tamo, mislim da je teže u Srbiji opstati i živeti od glume. Upravo iz razloga budžeta koji su ipak na drugom nivou ovde nego u Americi.
Glumci moraju ovde više da rade da bi opstali. Tako da jedino što mogu reći jeste da je srpskim glumcima izbor da li će da rade, ono što odaberu ili ono što moraju”, podvukao je činjenicu ponosni dramski autor/umetnik.


“Ja imam tu privilegiju da tamo mogu sebi dati oduška tako da ne moram stalno da radim. Ali meni je drago što se toliko radi u Srbiji, posebno što su stranci to prepoznali, moji Amerikanci, kako ih ja zovem. Sve češće dolaze u Beograd i ulažu ovde. Nemojmo zaboraviti, nije samo Beograd taj koji naplaćuje sve to. Imamo industiju koja je pored naše filmske takođe važna. Ti ljudi, stranci dolaze, troše neki novac, ulažu, što sve ide u korist ne samo mojih kolega, već i zemlje u kojoj žive”, zaključio je svoju priču za Tanjug glumac Željko Dimić, odnosno – Jack Dimich.

Svakako ga gledamo 5. avgusta na sceni novog pozorišta u Beogradu – „Teatrijum“. Nadamo se da će biti rasprodata monodrama „Oj, živote“ pod vedrim nebom u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja u Rektoratu Univerziteta.


Ivan Makragić – TANJUG – Music Pocket