DUH POBUNE JE PUŠTEN > SKC je bio beogradska i jugoslovenska adresa novog talasa

BIO je jun 1980. godine, a u okolini Studentskog kulturnog centra osvanuli su plakati za koncert sa naslovom "Poslednja igra". Najavljivali su zajednički koncert tri beogradske grupe "Šarlo akrobata", "Idoli" i "Električni orgazam".

D.
Kontaktirajte nas na redakcija@musicpocket.org

podeli

popularno

Ova beogradska svirka, koja će obeležiti celu jednu generaciju, osim što će uvesti “novi talas” na jugoslovensku scenu, krunisaće SKC kao nezaobilazno mesto duha pobune u srpskoj prestonici. Ako je “poslednja mladost Jugoslavije” imala svoju beogradsku adresu, ona je svakako bila u zdanju na raskrsnici ulica Maršala Tita i Generala Ždanova.

Juna 1980. rođen je muzički pravac i kulturni pokret koji će ostati zapamćen kao jedna od najuticajnijih i najautentičnijih popkulturnih fenomena u Jugoslaviji. Te letnje večeri tadašnji klinci usnuli su san, iz koga se mnogi nikada nisu probudili.

Skori raspad velike države i ideologije, građanski rat, strah i beznađe koji će uslediti, učinili su da ovaj sociološki i muzički period dobije gotovo kultni status u novijoj istoriji muzike i kulture. I da se sa pravom nazove poslednjim velikim snom Jugoslavije. A on će biti ozvaničen pre tačno 40 godina – izdanjem čuvenog albuma “Paket aranžman” koji će označiti prekretnicu u dotadašnjoj pop kulturi na ovim prostorima.

UMETNOST O TROŠKU OPŠTINA

BIVŠI Oficirski dom bio je centralna tačka upliva i razmene energije generacije Beograđana rođenih kasnih šezdesetih godina. Ali prestoničku scenu, u predvečerje buma “novog talasa”, odlikovao je i niz malih, lokalnih kulturnih zbivanja, koja su bila seme nastanka novog pokreta. “Dani Savskog venca”, recimo, ili “Vračarske večeri mladih” bili su događaji koji su okupljali veliki broj umetnika u povoju. Opština je plaćala prostor i iznajmljivanje opreme, što je bilo dovoljno da se na jednom mestu okupe muzičke grupe, slikari, konceptualisti...

U STVARANJU “novog talasa” koji je poplavio Beograd poklopilo se nekoliko globalnih i domaćih faktora. Pop kultura, uzeta kao zbir muzičkih, scenskih, književnih supstrata, krajem sedamdesetih godina doživela je sveukupnu rekapitulaciju i regenraciju. To je iznedrilo sasvim nove teme identiteta, globalnog kretanja civilizacije, mesta čoveka u sistemu… Pank je u Britaniji najavljivao svoj odgovor na ova pitanja, a sve snažnije i sve slobodnije postavljala su se i u Jugoslaviji. Tito je umro 1980. a teskobu ideološke i političke praznine mladi više nisu prihvatali zdravo za gotovo. Duh pobune je pušten iz boce.

Nezaobilano mesto ukrštanja uticaja velikog sveta i domaće energije bio je SKC. NJegova vrata još od početka sedamdesetih godina bila su otvorena za sve umetničke izraze, dijalog, raspravu, pa i provokaciju. Bila je to idealna sredina za rađanje pokreta koji je pre 40 godina probudio Beograd i upisao ga na svetsku mapu.

Veliku podršku muzičkim grupama koje će kasnije širiti novotalasni zvuk pružio je jedan od urednika SKC-a Momčilo Rajin. U ovu ustanovu došao je 1977. na poziv Nebojše Pajkića koji je početkom te godine postao urednik Spoljnog programa.

– U jesen te godine u okviru programa “Tri dana mlade slovenačke kulture” Beograđani su se prvi put sreli sa onim što se nazivalo pankom. Prve večeri nastupili su “Pankrti”, koji su svirali pesme „Seks pistolsa“. Bilo je pomalo komično. Peru Lovšinu, koji se trudio da baš izgleda pankerski, pomagali su na instrumentima bivši hipici. Ipak, to je izazvalo dovoljno interesovanja da mi od 1978. počnemo sa organizovanjem koncerata – prisetio se Rajin vremena kada je SKC bio središte nove energije mladih.

TE I SLEDEĆE godine SKC je beležio i po 200 raznih akcija – koncerata, svirki posle predstava Pozorišta “Događaj”, tribina sa preslušavanjem ploča…

SANDINISTI GOSTI BEOGRADA

SVE je tu i ništa nije nemoguće” – bila je jedna od parola koje su vezivale mlade okupljene u SKC početkom osamdesetih godina. I zaista se činilo da je na ovom mestu sve moguće. I da se svira autentična muzika na svetskom nivou, postavljaju smele predstave, izražava bunt i ismeva režim. Bile su moguće i stvari kao što je dolazak sandinista iz Nikaragve, koji su se u Beogradu obreli posredstvom Zorana Petrovića Piroćanca, pa čak i koncert beogradskih pank bendova u znak podrške južnoameričkoj gerili. O vezama prestonice i sandinista i danas svedoče fragmenti grafita koji je prekrivao gotovo ceo zid SKC ka današnjoj Resavskoj ulici.

– Sećam se da smo tu pustili album „Pistolsa“ Never mind the Bollocks dan pre puštanja albuma u prodaju u Engleskoj, zahvaljujući promo kopiji koju smo dobili. Svake prve subote u mesecu organizovan je “Dan za bavljenje” kad su sve sale SKC-a bile otvorene, a ljudi su donosili svoje instrumente i pojačala i svirali. To je bilo važno za komunikaciju i pružalo je priliku da se svi zainteresovani nađu na jednom mestu i razmenjuju ideje. Iz toga su nastali mnogi bendovi – kaže Rajin.

Osnovno sećanje pripadnika novotalasne generacije na SKC početkom osamdesetih neraskidivo je povezana sa atmosferom druženja, beskrajne dokolice ispunjene pričom o muzici i filmovima, razmene knjiga, časopisa i stripova. Stepenice i zidovi SKC-a bile su mesta kontinuirane zabave, gde su se rađale ideje, sklapala prijateljstva, pravili planovi, upadalo na žurke… Sve je bilo obojeno originalnošću, ležernošću i latentnom “ludošću” koja je krasila duh grada tog vremena.

Politiku SKC u to vreme vodila je cela plejada ličnosti koje će svaka na svoj način obeležiti kulturnu scenu Beograda. Do 1980. direktor SKC-a bili je Dunja Blažević, ćerka tadašnjeg visokog partijskog funkcionera Jakova Blaževića, a posle nje je došao LJubomir Kljakić. Sve vreme sekretar bio je Milorad Vučelić, a za uređivanje programa pored Momčila Rajina bio je zadužen Nebojša Pajkić.

KONCEPT tadašnje grupe muzičkih urednika bio je težnja ka originalnosti i autentičnosti, bez obzira na kvalitet. Grupe koje su svirale “svoje stvari” imale su prednost u odnosu na one koje su svirale obrade. Ovakva zamisao u kombinaciji sa otvorenim vratima za ideje i provokacije rezultirao je eksplozijom duha i kreativnosti.

Nikada muzika nije u Srbiji igrala toliko važnu ulogu kao tada. Dolazili su razni klinci, nije bilo važno sviračko umeće, ali morali su da imaju barem pola sata svog autorskog materijala. Tako smo “Šarlu akrobati” i “Električnom orgazmu” organizovali ne samo prve nastupe, nego i uslove za vežbanje. Skok kvaliteta mogao je da se prati iz dana u dan. Ako sve što se tada dešavalo u SKC-u i nije bilo vrhunski kvalitetno, sve je bujalo od emocija i ideja – seća se Rajin.

Pune četiri decenije kasnije o ovom pokretu se i dalje govori i piše. Činjenice i objektivne okolnosti prepletene su sa nostalgijom i sentimentom u vezi s vremenom koje je nepovratno prošlo. To je i razlog za novo tumačenje “novog talasa”. Nameće se pitanje kakav je objektivno bio uticaj pokreta koji je, makar na tren, približio Beograd, Zagreb i LJubljanu više nego što su to mogle ideje bratstva i jedinstva, radničkog samoupravljanja i nesvrstanosti.

SKC i “novi talas” danas su sinonimi za neko srećnije vreme, za kreativnost, pobunu i nepristajanje na nametnute vrednosti. Za generacije rođene u vreme kada je “novi talas” bio na vrhuncu, a za odrasle devedesetih godina kada je urušeno društvo koje ga je iznedrilo, to je simbol izgubljenog raja.

- Advertisement -

OSTAVI KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here

spot_img
Reklama

Aktuelno

Završeno snimanje dokumentarnog filma o Led Cepelinu

Film koji režira Bernard Mekmahon je najavljen u maju 2019. godine, a povodom 50 godina benda koja je obeležena...

Prijavi se na Newsletter

Nedeljni pregled musicpocket objava na tvoju email adresu!

Reklama
musicpocket