Đorđe Miljenović sinoć održao prvi od dva koncerta u prepunom Elektropioniru (26.12.2019.)

Čarls Bukovski blues rock poezije na pozornici

Izuzetan zaokret u karijeri napravio je muzičar poznatiji do skoro kao Skaj Vikler (Sky Wikluh), a sada se predstavlja svojim punim imenom i prezimenom kao – Đorđe Miljenović, i svoju scensku i muzičku snagu dokazao je sinoć na rasprodatom koncertu u Elektropioniru. Upravo na ovom mestu je imao i koncertnu promociju dva albuma koja je u isto vreme izdao – “Amovi” i “Sam pao sam se ubio” (Mascom 2017) pre dve godine, dok su albumi izašli na tržište juna te sezone i za kratko vreme osvojili probranu publiku. Slavan kao deo hip hop trija “Bad Copy” sa kojima i dalje aktivno nastupa na raznim festivalima po zemlji i Beogradu (Beer fest) ili klubovima (Fest, Zappa barka). Ali, onda se desio krug od 360 stepeni, i muzičar je otišao u kompletno novu avanturu, kreirajući revoluciju, jer niko nije kod nas, a možda ni u svetu, odjednom izbacio dva studijska, autorska albuma, u istom danu! Miljenović je već u svom novom licu pokazao koliko je promenio stil i žanr, od repa i hip hopa uplovio je u alternativu, hard rock, blues rock ili pomalo i bučni hardcore, gde se sasvim pristojno snalazi kao celovit autor – pisac tekstova, pevač, kompozitor. Pravi frontmen.
      Kao i uvek kada nastupa u Elektropioniru, bilo je sasvim očekivano da rasproda dva koncerta zaredom, i prvo poglavlje sinoć je bilo zaista na dostojnom nivou, da bude i on sam zadovoljan, kao i iskreni fanovi, njih nekoliko stotina ispred bine, oko šanka, svuda. Ovaj prostor, kao i nešto veći i prostraniji klub pivnica Subbeerni centar odmah pored, imaju problem da je često zagušljivo i kad god je bilo koja svirka rasprodata, nije nimalo komforno ni prijatno stiskati se u gomili koja vam nekad ne daje da (pro)dišete.
    Vidno zadovoljan ogromnom masom ispred sebe, Miljenović je uskočio u presek svoja dva albuma, pruživši auditorijumu ono što želi da čuje i naravno bez solo karijere kao njegovo drugo ja – Skaj Vikler, niti delić iz Bad Copy opusa.

    Okrutna, sirova i surova poezija ogleda se i u nastupu muzičara na sceni koja portretiše njegovo utočište kao eskapizam. Tu se Miljenović od opuštenog i raskalašnog hip hopera pretvara u pravog garažnog rokera, sa cigarom koju ne ispušta iz ruku, u zadimljenoj sfrumato atmosferi, sa prilično ogromnom bradom što ga čini pravim zanesenim bluz rokerom, koji tone u sopstvene misli i mrak. Žestoko, snažno, predavao se romansi na samom početku poeme – “Te noći kad sam upoznao Helen, pištolj mi je ispao na pod” koja vodi ka “Trojanskom slonu”. Ne libi se Đorđe ni da psuje, iskazuje nezadovoljstvo i uobičajenu ironiju, vidi se da ga smara ljudska glupost i bilo koja nesklad. Obraća se ponekad ljubiteljima u drugom licu jednine, kao da su svi samo jedan jedini čovek, onaj najveći fan iz prvog reda. Jasno je koliko ume da se oseća užasno “Sjebano”, jer je “Zajeban okrutan kurvin sin”, i nije mu pravo kad ne zna “šta se meni dešava” u potresnoj numeri gde iskreno kaže “Nisam dobro”. Nemilosrdna stvarnost okružuje mikrokosmos neumoljivog Miljenovića, koji se probija kroz teške teme svojih unutrašnjih drama, kida se, a bogme kida i na pozornici, ume da zaurla, sa primesama upravo spomenutog hardcore profila, muzičar sprovodi sve kroz najličnije momente svog života, otvoreno, iskreno, na ivici ponora. I kada nam pokaže i dokaže da postoji i “Prelepa katastrofa”, on vapi za spasenjem svoje ljubavi i viče „Čuvam te“, pokušavajući da se izdigne sa dna stradanja. Kada je zbunjen, obraća se voljenoj „Ti si sve što ti nisi“, da bi se već u sledeći mah pitao „gde su moji konji“, jer  – “Oduzeli su mi moć” i noć. Stihovi autorovih dela su na liniji Čarlsa Bukovskog, a on sam je nalik alter egu samog pisca iz čuvenog filma „Barska mušica“ (Barfly) kog je izvanredno dočarao Mickey Rourke. Kada se oseća nemoćno i nesigurno, možda i odbačeno, mora da izusti “čuvaj me” dok ne ode u krajnost i poželi – “Umirem ti na rukama“.

     Na sceni su nedostajali efektni gosti sa albuma koji su ostvarili zanimljive duete sa liderom ove muzičke priče, te bi bilo bogato videti Sergeja Trifunovića (pesma “Pokušavaš da mi postaneš refren”) ili Anu Stanić (“Ne spavam više”). Na albumima su sarađivali i Oliver Nektarijević, Ivana Vukmirović i drugi.
     Ako pada u očaj, priznaje da “nema ti spasa”, i odmah u dahu pita – “Ko te laže”, dinamično leti kroz scenu i samo dobacuje publici –

“Nije tačno da rokeri nemaju para, oni su samo stipse, eto da znate”!

Kako i sebe sada ubraja u rokere, što on definitivno jeste, veoma je ponosan, i sa vokalom koji brunda i razara mikrofon, ali i jakim gitarama uz bubanj što čine celo veče sasvim prohodnim za duže muziciranje.
       Neumoran, ne štedi se da pusti glas da se zatrese bina, uživao je Đorđe što svi okupljeni znaju pesme napamet, jasno je da mu tolika pažnja prija. Romantična izjava ne ume da sklizne u patos kada izgovara “sve što je u meni tebi ću da dam” – u naslovu “Dolazim ti uskoro madam“. Ima još neobičnih kompozicija i proznih dela na albumima koji nam prikazuju sasvim novo lice ovog umetnika, i retko kad se desi da jedan reper pređe u alternativni „prljavi“ zadimljeni blues rock, poput westerna u salunu koji vrvi od bitanga, protuva i probisveta. A jedino je spas u muzici, bilo da se čovek oseća kao poslednji „Jadnik“, kad je „Utorak Sabajle“, i pomisli da na svoj život stavi opasni „Katanac“ za iskupljenje i bol. Čovek kada oseća duboku „Patnju“ naravno da se oseća kao „Niko„. I ništa. Beznadežan, nepotreban, beznačajan, suviše mali i nevidljiv. Posebno ako priznaje sebi, nama svima, da su oko njega – „Amovi“.

   Publika je želela bis, urlikala, skandirala Đorđevo ime, on je izašao tako opušteno i nonšalantno, nije mu bilo jasno šta žele:

“Ali, ljudi, nema više, sve smo otpevali! Jesmo, jesmo, sve! Jedino da ponavljamo neku” – što će i učiniti, te repriza numere “Ko te laže”

bila je adekvatna za završnicu koncerta posle 85 minuta. Iako su ga zvali da se još jednom vrati, Đorđe se nije obazirao, otišao je … do večeras, kada će izaći na istom mestu i vreme (21.30h) na binu sa nekim novim licima pred sobom. Možda se zato i čuva. Na dva albuma je snimio više od 20 pesama koje očigledno osvajaju već dve i po godine iskrene obožavaoce njegovog dela, što je dokazivao i na Beer Gardenu, Beer festu ili klubu Soul Society (klub Bitef teatra). Poslednje što je rekao u svom stilu, samo potvrđuje iskren i dubok mrak realnosti danas: “Ne brinite, biće sve gore”.

Izvor: Ivan Makragić – Redakcija

Fotografije: Redakcija